Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Leve strategije za XXI vek



Foto: SCAMsticker/Flickr

Foto: SCAMsticker/Flickr

19/10/2016

Čast mi je da budem ovde, da pratim razvoj koji se odvija pred našim očima sa pojavom Ujedinjene Levice i CDS-a i izuzetnom ulogom koju je on igrao. Na neki način to uliva duboko poštovanje, s obzirom na to koliko se malo dešava u tom smislu u mojoj zemlji, uprkos najboljem trudu.Tako da, zaista mi je čast da budem ovde.

Čudno mi je da razmišljam o tome, jer ne volim da mislim da sam tako star, ali pre tačno dvadeset pet godina bio sam u bivšoj Jugoslaviji, u Kumrovcu, gde sam govorio o Marksu, komunističkim i socijaldemokratskim partijama. Razlog što sam bio tamo, ja nisam tip marksiste koga bi Savez komunista obično pozivao da govori o partiji na partijskoj školi, bio je zato što se svake godine u Cavtatu, u severnom delu Dubrovnika (oni od vas bliži mojim godinama će se setiti toga), održavalo godišnje okupljanje po imenu ‘‘Socijalizam u svetu‘‘, koje je organizovala partija. Bio je to vladin događaj, događaj Saveza komunista, i zbog posebnog mesta koje je Jugoslavija imala u Pokretu nesvrstanih, tu su stvarno bili socijalisti iz celog sveta: iz Kine, Kube, Kvebeka, Sjedinjenih Država, iz cele Evrope, i tih dana, jer je Gorbačov već bio predsednik, iz Sovjetskog Saveza i Istočne Nemačke, itd. To je bio jako čudan događaj. Ja sam prvi put pozvan 1988. Mislim da je poslednji bio 1989, kada sam govorio u Kumrovcu. I iako je to bio partijski i po svoj prilici intelektualni događaj, ipak je imao sve odlike diplomatskog sastanka. Domaćini su jako brinuli otome da se niko ne oseća ni na koji način skrajnuto, pa su zbog toga organizovali prezentacije radova po abecednom redu. Tako da biste imali rad o ženama u Alžiru, zatim rad o nacionalizmu u Kvebeku, a nakon toga rad Majkla Lebovica o ograničenjima industrijske demokratije u Jugoslaviji. Bilo je bizarno, sa intelektualne strane, kao konferencija, nije baš bilo zadovoljavajuće, mada su diskusije između sesija i upoznavanje zanimljivih ljudi često bili fascinantni. Kada sam sledeće godine pozvan oklevao sam da odem, pošto je bilo organizovano na tako bizaran način. Međutim, moj prijatelj Majkl Lebovic (koga mnogi ovde znaju, često je bio ovde) rekao je: ne, ne, dođi, urediću da upoznaš druge ljude, da odeš negde drugde gde ćeš steći utisak šta se stvarno dešava u zemlji. I tako sam dobio pozivnicu da govorim u Kumrovcu na partijskoj školi.

Uvek sam imao praksu kada me pozovu da govorim u nekoj zemlji sa komunističkim partijskim režimom, (uključujući Kubu) da pokušam da im predstavim jednu jako važnu knjigu. Posebno sam to hteo da učinim na partijskoj školi. Knjiga je napisana pre tačno jednog veka. Napisao ju je jedan evropski novinar, Italijan, Švajcarac, Nemac, Francuz, jedan od onih izuzetnih intelektualaca iz Srednje Evrope. On se zvao Robert Mihels i napisao je knjigu Političke partije: gvozdeni zakon oligarhije. Koliko je ljudi u ovoj sobi čulo za tu knjigu? Jedna osoba. Dobro. Niko od 300 muškaraca (svi su bili muškarci) u odelima na partijskoj školi, nije čuo za tu knjigu. U boljševičkoj tradiciji, samo jedan od velikih boljševičkih vođa je dao do znanja da je ta knjiga napisana, to je bio Buharin. On je rekao da ona postavlja jako važno pitanje, i izazov koji treba shvatiti ozbiljno. Evo teze te knjige: Mihels kaže, očito, konzervativne partije, čak i liberalne partije, nisu istinski zainteresovane za demokratiju. Razlog što su one postale masovne partije je zato što su ljudi koji su već bili u nedemokratskom parlamentu, izabranom od strane vlasnika imovine, morali da smisle način da mase glasaju za njih, sada kada su radnici dobili pravo glasa. Zato su stvorili velike partijske organizacije. Pre toga postojale su samo parlamentarne elite. Da bismo zaista testirali da li uopšte možemo da imamo demokratiju moramo da gledamo radničke partije. One su stvorene van parlamenta i to su bile ključne institucije koje su izborile radnicima pravo glasa otkako su se pojavile u poslednjoj četvrtini XIX veka. Ako je demokratija moguća, to će biti zato što su ove partije zaista demokratske. On kaže, uzmite za primer veliku nemačku Socijaldemokatsku partiju, koja nastaje 1860-tih, postaje eksplicitno marksisitčka partija 70-tih, onda Marks piše čuvenu kritiku prvog razrađenog programa te partije, Gota pograma, 1875. Do 90tih, uprkos ilegalnom statusu koji je imala tokom 80-tih, postaje velika masovna partija, sa stotinama hiljada članova, počinje da bira ljude za državne i gradske vlasti, ulazi u parlament, iako taj parlament u monarhijskom režimunema kontrolu nad izvršnom vlašću. Mihels gleda ovu partiju, kaže, ona počinje kao vrlo demokratska partija. Partijske vođe biraju delegati masa, postoji godišnja partijska konvencija, u slučaju Nemačke partije, postojala je tendencija da se ne nominuju profesori iz srednje klase za kandidate, imali su ustavni zahtev da kandidati iz radničke klase dobiju prioritet kao predstavnici radnika. I Mihels prati šta se desilo sa Socijaldemokratskom partijom do I svetskog rata. Ne u smislu da ćete čitati o čuvenim debatama između reformista i revolucionara, debatama između Luksemburg i Bernštajna o revizionizmu. Njega je zanimalo da li je partija bila demokratska. Da li je masovno članstvo imalo kontrolu nad vođstvom? I kaže, pogledajte šta se desilo: promena sveta od kapitalizma u socijalizam nije hobi.To je težak i opasan proces. To ne može da se radi sa pola radnog vremena. Neizbežno je da će socijalističke organizacije stvoriti organizatore i predstavnike sa punim radnim vremenom, ljude koje će partija plaćati. Oni će provoditi svoje dane baveći se poslovima partije. Oni će biti izabrani, ali pošto su tu puno radno vreme, oni će imati kontrolu nad partijskom štampom, finansijama, nad novcem na bankovnim računima, gde i kako se troši. Imaće kontrolu nad time šta će biti plan i program konferencija. Naravno, biće podvrgnuti ratifikaciji od strane kongresa što se tiče svih odluka, i u tom smislu može se reći da će partija biti demokratska. Ali postoje određene organizacione tendencije, koje neizbežno stvaraju kontra-tendenciju demokratiji. Ovi ljudi provode sve više vremena kao predstavnici radnika, u parlamentu, provode dane u kontaktu sa aristokratijom, buržoazijom, sa predstavnicima tih klasa. I počinju da shvataju da ovi ljudi ne jedu bebe za doručak, nisu zli, često su inteligentni, ponekad su humaniji od nekih njihovih kolega u odnosu prema svojim ženama, deci ili ljudima koji rade za njih u parlamentu. Neizbežno se razvija izvestan stepen bliskosti između njih i ljudi sa kojima komuniciraju, sa kojima provode više vremena nego sa radnicima koji su ih izabrali. Povrh toga, oni postaju toliko umešani u težak proces prolaska reformi kroz parlament,a moraju dadaju razloge, brane, objasne svaku svoju odluku; a donose 25 odluka dnevno. Moraju da sklapaju teške saveze dabi dobili zakonsko smanjenje radnih sati sa 12 na 10, moraju da trguju. Tako, da bi olakšali sebi život, pokušavaju da organizuju partijske konferencije tako da mogu da ratifikuju te odluke bez mnogo problema. Naravno, tu su i psihološki razlozi, oni su takođe materijalni i objektivni. Nakon 5-10 godina kao predstavnici partije, živeći život kao parlamentarni predstavnici, čak i ako vraćaju novac partiji (kao što su socijaldemokratske partije i radile, svako ko je bio u parlamentu je dao dobar deo svoje plate nazad u partiju), da li žele da se vrate u rudnik? Oni počinju da koriste svoju poziciju, svoju kontrolu nad partijskom štampom, nad vremenom održavanja i programom konferencija, da ih organizuju na takav način da osiguraju da će ponovo biti izabrani za predstavnike partije. A tu je i psihološka i organizaciona dimenzija na strani masa. (Podsetite se, Mihels je to pisao u vreme kada je popularna psihologija počela da postaje moderna među intelektualcima, frojdizam, itd.) Partijsko vođstvo je organizovalo članstvo, to je izuzetna stvar kada razmislite o tome. Ove partije i masovni sindikati koje su stvorile (u slučaju Nemačke, partija je stvorila sindikate, a ne kao u Britaniji, gde su sindikati stvorili Laburističku stranku), to su prve trajne organizacije podređenih klasa u ljudskoj istoriji. Uvek su postojali ustanci robova, uvek je bilo buna za hleb, koje su obično vodile žene, ali prve trajne organizacije podređenih klasa su bile ove masovne organizacije radničke klase. To je bilo nešto izuzetno. Ljudi u bazi, koji su organizovali, imali su dosta političkih kapaciteta, čak i ako ostanu rudari, radnici u železari, radnici u banci, učitelji, itd. Ali ovi ljudi nisu imali nikog da govori za njih, da se bori za njihova prava, tako da su razvili psihološko obožavanje heroja, ovih koji govore za njih tako dobro, koji dobijaju svu tu nacionalnu pažnju u njihovo ime. Tako da se psihološki razvilo izvesno divljenje prema vođama. I ako napravite komparativnu analizu, vođe radničkih organizacija, bilo sindikata, bilo partija, imaju mnogo duži vek u vođstvu nego vođe buržoaskih organizacija. Ne samo zato što imaju kontrolu nad organizacijom, već i zbog stava koji članstvo ima prema njima, zbog divljenja koje im ukazuje članstvo. Ove dve stvari zajedno: organizacioni i psihološki faktori objašnjavaju zašto se čak i radničke partije, koje su politički akteri demokratizacije, razvijaju u oligarhije kojima upravljaju elite. I Mihels postaje jedan od onih elitističkih teoretičara koji kažu da demokratija nje moguća. Ako demokratija nije moguća, onda naravno socijalizam u bilo kom pravom, humanom smislu, nije moguć.

U poslednjih 15 godina, prvih 15 godina ovog veka, u paraleli sa 15 godina koje je posmatrao Mihels kada je napisao Političke partije 1916, videli smo, posebno među mladim ljudima koji su bili politički aktivni, besni zbog kapitalističke globalizacije, videli smo odbacivanje partija, odbacivanje političke organizacije. I zašto ne, s obzirom na iskustvo sa velikim komunističkim socijaldemokratskim partijama u XX veku. Zaista, do 1960-ih bilo je očigledno da je, u smislu sposobnosti da promene režim, ili da osvoje suštinske reforme, i komunističkim i socijaldemokratskim partijama istorijski uglavnom istekao rok. Od anti-globalizacijskih protesta u kasnim devedesetim, videli smo izvesni anarhistički Zeitgeist, ako smem da upotrebim tu reč, izvesni popularni duh odbacivanja organizacije u ime horizontalizma, u ime politike konsenzusa, u ime protesta. Džon Holovej, škotski marksista koji je otišao da živi u Meksiku gde je postao je blizak Zapatistima, je to sumirao u frazi i imenu knjige: Menjati svet bez razmišljanja o tome. Tako nešto ste mogli da vidite kao karakterisitku pokreta ‘’Occupy’’, koji je bio horizontalan, koji je trebalo dapokaže na primeru da ljudi mogu da budu društveni jedni prema drugima u okupiranju gradskog trga. Možemo li da napravimo okupaciju, da obezbedimo hranu i medicinsku zaštitu ipodršku jedni drugima ida uđemo u protest? Međutim, a ovo važi zadug talas protesta protiv kapitalizma koje smo već videli u ovom veku, to nikada nije stvorilo trajnu organizaciju. Kao da se uvek počinje iznova sa svakim protestom. Danas se dešava, i to vidimo svuda, najupadljivije u Grčkoj, a sada i u Sloveniji, u Španiji, gde se upravo ovaj tip pokreta, pokret ‘’Indignados’’ koji se zasniva na okupiranju trgova pretvorio u političku organizaciju, ‘’Podemos’’, koja sada prednjači po glasovima u Španiji, ispred svih drugih partija. Upravo su proveli ceo prošli mesec baveći se jako pažljivo detaljima toga šta će biti ta partijska organizacija, koliko dugo predstavnici mogu da ostanu predstavnici, itd. Stavili su granicu od osam godina. Ne može se biti partijski funkcioner ili biti biran za političkog predstavnika duže od 8 godina. Onda morate da se vratite u partijsku bazu. Pokušali su da uspostave, kao što su ‘’Zeleni’’ uradili u Nemačkoj 1970ih, odredbe za opoziv predstavnika, itd., i očigledno razmišljaju o tome koje vrste barijera možemo da stavimo na mesto gvozdenog zakona oligarhije.

Nalazimo se na prekretnici. Ljudi koji razumeju haos, iracionalnost, nejednakost, eksploataciju tako očigledno prisutne u globalnom kapitalizmu, počinju ponovo, kao u kasnom XIX veku, da pokušavaju da svore političke organizacije kako bi prevazišli kapitalizam. I javljaju se isti problemi: da li ćemo ići putem reformi koje će se vremenom sabrati tako da ćemo odjednom shvatiti da smo napustili kapitalizam (Bernštajnov, socijaldemokratski model), ili treba da gradimo organizaciju koja će nam nekako omogućiti da napravimo radikalniji raskid, revoluciju, bilo da to uključuje nasilje ili ne, ali radikalni raskid. Javlja se ista vrsta pitanja. To se videlo u Latinskoj Americi, čak i pre krize 2007/8, i sa probojem Sirize u Grčkoj, iako to izrasta iz skoro tri decenije izgradnje institucija, temelji su bili postavljeni još 1980-ih. Ali videli smo to u Venecueli, u Ekvadoru, u Boliviji, gde su se socijalni pokreti pretvorili u uspešne političke partije. Očigledno, imamo puno toga da naučimo. Postoje dobri razlozi da se kaže : koja je svrha? Već se pokazalo kao neuspešno. I ne pričam sada u smislu da je boljševička revolucija proizvela staljinizam, ili da su socijaldemokratske partije pre ili kasnije proizvele Blera. Ne, govorim o mnogo dubljim razlozima, o onome što je Mihels primetio već 1916. i što je ostalo problem za Lenjina ili Buharina. To je bio je problem čak i u Švedskoj socijaldemokratskoj partiji, najboljoj od svih njih. Ako nam je u interesu da prevaziđemo iracionalnost, haos, nejednakost, marginalizaciju, sve veću ksenofobiju, koje kapitalizam proizvodi, šta možemo da naučimo iz prošlih grešaka ? Nisam siguran ni da treba da ih zovemo greške, iz prošlih iskustava? Iz protivrečnosti u kojima su se ti pokreti i partije našli u prošlosti, šta možemo da naučimo? Lukač je 1922. rekao da, iako je dosta toga napisano o revolucionarnoj partiji, većinom se pisalo o tehničkom problemu, kako da postanemo bolja avangarda, kako da postanemo efikasniji kadar, postavljeno kao tehničko pitanje, umesto kako je on to izrazio, kao jedan od najvećih intelektualnih problema socijalističke misli. Kao što je dobro poznato, Lukač nije uspeo da reši taj problem, pa čak ni da ga na koristan način postavi. Gramšijev najveći doprinos bio je da pokuša da promisli taj problem. Jedna od tragedija mog intelektualnog iskustva je bila da su se ti veoma kreativni marksistički mislioci koji su pokušali da iskoriste Gramšijev pojam hegemonije da postave pitanje reformulacije socijalističke strategije potpuno skoncentrisali na pogrešne ideje ove ili one marksističke teorije. Većina nas akademika ne bavi se puno istraživanjima. Posebno ako smo filozofi, onda čitamo druge filozofe. Tako su oni seli i čitali Lenjina, Kauckog, Buharina, Staljina, Gramšija, Bernštajna itd. I tražili su nešto u njihovim rečima, u njihovoj misli, što je bilo seme staljinizma ili seme socjaldemokratskog revizionizma i parlamentarizma, da pokažu da ovo ne bi bio problem, da oni nisu mislili to-i-to, što je naravno čist idealizam. Za razliku od Gramšija, nisu proveli nimalo vremena zapravo ispitujući prakse ovih partija o kojima govorim i šta su bili materijalni uzroci zbog kojih su one krenule određenim putem. To je ono što mi moramo zaista da uradimo. Problem suštinski ne leži u ovoj ili onoj neadekvatnoj teoriji. Problem leži u teškoćama organizovanja običnog radnog naroda kome je po prirodi kapitalisitičkog sistema poreknuta sposobnost da upravlja svojim životom, da razvije veštine, samopouzdanje, znanje, da promeni svet. Ja sam potpuno za to da se banke pretvore u javne ustanove i za zajedničko vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ali ako smo iskreni, i to se pokazalo u Jugoslaviji, koja je otišla dalje tim putem od bilo koga, ideja da obični ljudi znaju šta da rade sa finansijskim derivatima, na kojima se zasniva današnji finansijski sistem, bila je pogrešna. Pa naravno da ne znaju. Ni sami bankari ne razumeju funkcionisanje novčanih derivata. Dakle, kada pričamo o transformaciji, to podrazumeva razvijanje takvih organizacija koje se bave razvijanjem sposobnosti svojih članova da demokratski upravljaju svetom, da demokratski uđu u proces transformacije sveta. Zašto je to toliko teško, zašto nije učinjeno, to je veliko pitanje.

Posle pobuna 1848, tokom kojih je Marks pisao Komunistički manifest, on je imao neka veoma trezvena razmišljanja. Marks je video, i to je jasno napisao u Manifestu, da je prvi zadatak svih radničkih političkih partija da organizuju proletarijat u klasu. Tu nema iluzije da su radnici rođeni sa revolucijom u genima. Proletarijat čak nije ni klasa po sebi. Već to je previše mehanički pojam. Ljudi ne misle automatski o sebi kao o radnicima, a kamoli za sebe. Oni sebe vide kao žene, Slovence, katolike, fudbalske obožavatelje, čak i ako su radnici. Dakle, prvi zadatak je navesti ljude da se identifikuju u terminima klase, da vide da mogu da se uključe u politički odnos jedni sa drugima, koji je solidaran i koji se sukobljava sa onima koji ih zapošljavaju, eksloatišu, donose odluke umesto njih, itd. Naravno, Manifest je bio napisan u velikoj žurbi, za revolucionarni trenutak, i radnička klasa jedva da je bila organizovana u tom trenutku. Do 1850. Marks organizuje podelu u organizaciji, u Savezu komunista, po kome je vaš Savez komunista dobio ime, napušta organizaciju sa svojom stranom u Londonu 1850, jer kaže, većina grupe misli da moramo sutra da napravimo revoluciju i ako ne možemo da je napravimo odmah, onda će je oni odvesti u krevet, onda možemo da odemo na spavanje. Naše gledište je da je ovo proces koji traje 15, 20, 50 godina tokom kojih radnici razvijaju svoju sposobnost da se sukobe sa kapitalizmom i promene svet. Bio je u pravu. Pre tačno 150 godina stvorio je Prvu internacionalu, tvrdeći protiv sindikata tog vremena, koji su se zvali ‘’društva’’, da su previše usmereni na pojedinačne zanate, previše isključivi, da nam trebaju organizacije koje bi organizovale radničku klasu kao celinu kako bi mogla da krene u svoju potpunu emancipaciju. Deset godina kasnije on odustaje od Internacionale, ali do 1890, 1895, 10 godina posle njegove smrti, Engels piše: vidimo sada ono što smo zamišljali 1850. Do tog vremena, Australija je već imala radničku vladu. Već su osvojili pravo glasa ne samo za radnike, već čak i za radnice. Australija je bila poznata kao sindikalna država. Ali masovne partije su se razvijale svuda između 1880 i 1920.

Pravi problem je onaj koji je Mihels uvideo. Naravno da je bilo karijerista u socijaldemokratskoj partiji, ali to nije duboki, pravi problem. Naravno, neuspeh Nemačke revolucije je značio da se sa socijalizmom pokušalo u jednoj zemlji, u Sovjetskom Savezu. I da je možda posle Lenjinove smrti pokušao da ga uvede psihopata koji je imao moć. Naravno, svi ti faktori, istorijske kontingencije su veoma važni. Ali Mihels je video fundamentalniji materijani problem, na koji nailazi svaka radnička oranizacija, bilo u kapitalističkoj demokratiji ili u post-revolucionarnom komunističkom kontekstu. I možemo, na početku XXI veka, kada je kapitalizam prodro u svaki ćošak zemljine kugle, kada je Kineska komunističla partija postala akter kapitalističke klasne formacije, možemo da odustanemo.

Ili možemo da kažemo sebi, ovo je bio neverovatno moćan i dinamičan sistem, kapitalizam. Marks, kao i većina ljudi koji su hteli drugačiji svet, bilo je razumljivo da su se nadalida će se ovaj sistem okončati za njihovog života, ili bar za života njihove dece. Ali bilo je naivno misliti da će tako moćan sistem, koji je tek 1850. počinjao da oblikuje svet, kao što sada možemo da vidimo, ostati bez goriva tako brzo i da će radnička klasa tako brzo razviti organizaciona sredstva za transformaciju. Mnogo je verovatnije da će se to desiti tek kroz mnoge primere pokušaja i pogreške. Kao što je rekao Beket, u jednom od svojih depresivnih komada, zaboravio sam u kom: ‘’Pokušaj, pretrpi neuspeh, pokušaj, doživi veći neuspeh, pokušaj opet, doživi još veći neuspeh.’’Pravi problemi komunističlih partija treba čini mi se da budu shvaćeni u terminima onoga što je napisao Isak Dojčer, na kraju prvog toma trotomne biografije o Trockom koja je jedno sjajno delo socijalističke literature, edukativno je samo pročitati ta tri toma (ja nikada nisam bio trockista, nije zbog toga). Na kraju prvog toma, boljševička revolucija se upravo desila i suočili su se sa nečim što niko od ranijih socijalisitičkih mislilaca nije shvatio da će biti problem, nezaviso od toga koja je grana socijalističke misli u pitanju. Svi su pretpostavili da će proletarijat, kada se pridobije za socijalizam, ostati pridobijen za socijalizam. Boljševici su otkrili 1918/19 da nije tako. Iako je radnička klasa bila uključena u pravljenje revolucije (mada su bili manjina u pobunama), ako bi ostavili opozicione partije i slobodne sindikate, bilo je verovatnije da će radnici glasati za te opozicione partije, dok su sindikati bili skloni zahtevima koji bi znatno otežali uvođenje onih promena koje su boljševici pokušavali. Ogromne rasprave koje su mučile boljševike 1919-20. ticale su se toga da li možemo da zadržimo moć protiv radničke klase, kada radnička klasa nije više socijalisička. I Dojčer kaže da je način na koji je to bilo rešeno, setite se, ovo je bilo pre Lenjinove smrti, sa zabranom opozicionih partja, sa pretvaranjem sindikata u delatne sile partije, bio nešto neviđeno do tad. On kaže, u najboljem slučaju, bila je to diktatura koja je vladala u ime klase, ali ne i sama klasa. To ne znači da čak i komunističke partije, uključujući i one van Rusije, van SSSR, čak ina Zapadu, koje su ropski pratile Staljina (Titova zasluga je što je to odbio do kasnih 40-tih) nisu nastavile da igraju nešto od uloge koju su uvek igrale tako dobro. Razvili su od radničkih klasa, od običnog radnog naroda, inteligentne, obrazovane organizatore, kadar, ljude koji su bili posvećeni organizovanju, izgradnji moći i sposobnosti drugih radnika. Razvili su njihovo razumevanje o tome kako kapitalizam funkcioniše kao sistem. Ja dolazim iz radničke porodice. Moji roditelji su radili u fabrici. Otac mi je bio socijal-demokrata, sindikalac, ‘’reformista’’. Jedan od osnivača Kanadske socijaldemokratske partije u gradu u kome je živeo, veoma kritičan prema Sovjetskom Savezu, prema Hitler-Staljin paktu, itd. Moja tetka, majčina sestra je bila komunistkinja. Zapravo, iako sam rođen 1945. moje detinjstvo je puno prepirke između moje tetke i oca oko Hitler-Staljin pakta 1939. Ali moram da kažem da, iako je moj otac imao mnogo više senzibiliteta za ograničenja SSSR-a, uvek sam bio impresioniran time što je moja tetka razumela teoriju viška vrednosti. Kada sam je pitao, bila je već stara, kako stoji finansijski, rekla je: ‘’Bolje nego ikad. Imam penziju, sad stojim bolje nego ikad. Nemoj pogrešno da me shvatiš, znam da ti daju tek toliko da bi se vratio na posao sledećeg dana.’’ To je bazično marksističko shvatanje reprodukcije klasa. Komunističke partije, bez obzira koliko su bile bedne, nastavile su da igraju tu ulogu za članstvo, da ih obrazuju o tome kako kapitalizam funkcioniše, koje je njihovo mesto u njemu, da razvijaju njihove sposobnosti. I nisu bile same, to su radile i socijal-demokratske partije. Moj otac, sa četiri razreda osnovne škole, mogao je da vodi sastanak, razumeo je Robertov zakonodavni postupak, britanski program za vođenje sastanaka. Bolje ga je razumeo na osnovu toga što je bio aktivan u svom lokalnom partijskom i sindikalnom ogranku nego moji preddiplomski studenti političkih nauka. Bolje je razumeo politiku nego oni, takođe zahvaljujući socijaldemokratskoj partiji. Tako da su i one, do izvesne mere vršile tu funkciju, iako ne toliko marksističku i na veoma drugačiji način nego komunisitičke partije. Baš kao što je Mihels tako jasno shvatio do 1916, njihovo vođstvo je postalo potpuno uokvireno u parlamentarizam. Njihove vođe su postale stalni izabrani predstavnici. Ljudi su gradili karijere otkako bi napustili srednju školu ili univerzitet ili otkako se zaposle u sindikatu, gradili bi karijeru kao parlamentarni predstavnici, slično kao što advokati ili socijalni radnici grade karijeru. To su te partije postale. Ne kažem da nisu osvojile refome tokom vremena, ali kao što sam rekao ranije, do 1960tih, a to važi čak i za Komunističku partiju Francuske, italijansku Komunističku partiju, Švedsku socialdemokratsku partiju, britansku Laburisitčku stranku, sve su one izgubile sposobnost da obrazuju i organizuju radni narod. Mahom su izgubile interes da to rade. Delimično je to imalo veze sa medijima i televizijom, jer su sada mogli da dopru do ljudi reklamirajući se na televiziji. Nije im bila potrebna aktivna partijska baza. U svima njima javile su se debate: zašto se opterećujemo partijskom organizacijom, gde moramo da trošimo vreme idući na sastanke i objašnjavajući šta radimo? Hajde da potrošimo sav naš novac na televizijske reklame u izbornim kampanjama. I njihova partijska baza je počela da atrofira, da opada. To je bilo neizbežno vremenom, naravno, s obzirom da nije bilo čak ni partijske baze kojoj su morali da se opravdaju. Sada je talijanska Komunistička partija desnije od američke Demokratske partije. Ili su završile sa Blerom.

Sada dolazim to teškog dela, bilo je lako pričati o prošlosti. Šta je sa novim partijama? Postojali su mnogi, pa možda ne mnogi, ali jako značajni pokušaji da se nešto nauči iz ovog iskustva i da se ode dalje. Za sad, vesti nisu tako dobre. U Brazilu, svrgnuta je diktatura zahvaljujući izuzetnoj kombinaciji, savezu između radnika kompanije automobla i Katoličke crkve, radikalnih oslobodilačkih teologa Katoličke crkve i običnih radnika, kao što je Lula. Organizovali su štrajk protiv kompanije ‘’Dženeral Motors’’ u Brazilu kasnih sedamdesetih, pod diktaturom, tako da su se protestanti okupljali ne ispred fabrika, gde je vojska mogla da dođe po njih, nego na autobuskim stanicama u favelama, u divljim naseljima u brdima. Imali su pomoć crkve u svakoj zajednici. Tako je štrajk uspeo. Iz te mobilizacije koja je svrgnula brazilsku vojsku izrasli su Brazilska radnička partija i sindikat CUT, njihov saveznik, i posle nekog vremena Pokret bezemljaša, jedan od najmoćnijih pokreta koji je izrastao iz zauzimanja i pretvaranja neiskorišćene zemlje u obradivo zemljište od strane zemljoradnika bez zemlje. I ta partija je vrlo eksplicitno bila post-lenjinisitička i post-parlamentaristička partija. Eksplicitno su rekli: organizujemo kadrove. Kada budemo izabrani u državne aparate (što je bilo realistično, jer nije bilo drugog načina da se uđe u državne aparate sem da se izgradi masovna organizacija i da se preko izbora uđe u državu) mi ćemo nastaviti da organizujemo kadrove. Naša glavna uloga će biti da iznutra, iz države, nastavimo da organizujemo narod da stekne moć. Mi ćemo koristiti državne resurse da uradimo to. Eksplicitno su imali tu ideju. Danas je Brazilska radnička partija klasična socijaldemokratska parlamentarna partija. Može se reći da u njihovom programu ima više progresivnih stvari, kao što je pomaganje siromašnima, ili više reakcionarnih stvari, i kako je Lula ambasador brazilskih multinacionalnih korporacija, ne samo u Latinskoj Americi već i u Africi…To nije poenta. Kao organizacija, ta partija je postala nerazaznatljiva od Laburističke partije i francuke Socijalisitičke partije. Kako se to desilo? Zašto se to desilo? I mogli ste već da vidite kako se to dešava otkako su počeli da biraju gradonačelnike u brazilskim gradovima, mnogo pre nego što je Lula bio izabran za predsednikana početku 2000-tih. Prve gradonačelnike su izabrali 1987, ‘88, ‘89, već tada ste mogli da vidite kako se to dešava. Zašto? Ne zato što su ovi ljudi bili muljatori koji kažu nešto, a ne misle to stvarno, karijeristi, oportunisti ili zli avangardisti, psihopatski lenjinisti. To nije problem. Problem je sledeći, i znam iz nekih razgovora da se neki od vaših ljudi koji su uključeni u politiku već suočavaju sa tim. Izaberete gradonačelnika u velikom gradu, kao što je Porto Alegre ili Belo Horizonte,ako ne idete često u Brazil, to je ogromna zemlja, ima gradova za koje nikada niste čuli koji su veći od Toronta, koji ima oko 4-5 miliona ljudi. Izaberu gradonačelnika. I jedna od prvih stvari koju on uradi je da stvori u favelama instituciju koja omogućava ljudima koji žive u favelama da donose odluke sa pravim resursima koji su im predati, da li ćeimati školu ili kanalizaciju ili put da poboljšaju svoju favelu. Imate neobrazovane crne žene koje donose takve odluke o delu budžeta koji im je stavljen na raspolaganje. Izuzetno dostignuće, čuveni participativni budžet. Ali takođe imate gradonačelnika koji nema dovoljno sati dnevno da upravlja gradom, a od njega se očekuje, s obzirom na imidž koji je partija izgradila o sebi, ne samo da radi to, nego i da obrazuje i razvija ove neobrazovane crne žene iz favela, kako bi mogle da odvedu klasnu borbu još dalje. On shvata da nema dovoljno dana u nedelji, čak ni zaposleni nemaju dovoljno vremena. Jedan od razloga za to je što je favela izgrađena na zemlji koja je vlasništvo zemljoposednika i koja ukoliko se ne koristi za poljoprivredne svrhe, po brazilskom zakonu može biti zauzeta, jer nije produktivna.Ovo je zapravo usvojila vojska. Čim stavite kanalizaciju na tu zemlju i zaustavite tok vode, dolazi zemljoposednik ikaže: ovo nije produktivna zemlja. On i dalje ima vlasništvo nad tom zemljom. ‘’Hoću ovu zemlju nazad’’. Ili: ‘’Hoću nadoknadu za ovu zemlju’’, što bi dovelo grad do bankrota, ako bi morao da ga isplati. Tako da je jako dobra stvar koju su uradili proizvela klasnu borbu na novom nivou. Ono što Radnička partija nije uradila, čega se plašila, ono za šta nije imala vremena bilo je da razvije sposobnosti tih crnih neobrazovanih žena da učestvuju u strateškim diksusijama o tome šta da se radi u vezi svih tih većih pitanja. Ostavili su ih sa nekoliko hiljada reala da odluče na šta će da potroše, ali što se tiče strateških odluka o programu, klasnoj borbi, čak i o taktici, ovo se radilo, imožete razumeti zašto, u maloj grupi oko gradonačelnika koji su već bili preopterećeni i pomisao da će morati da uključe sve te druge ljude u donošenje tih odluka, delovala je nezamislivo. To je samo jedan mali primer onoga što je svakodnevni problem u političkoj organizaciji koja teži da predstavlja narod, da odmah osvoji reforme koje su potrebne danas, ali i da razvije sposobnosti naroda i same organizacije, partije, da promene svet na demokratski način. To je samo mali primer.

Ponovo sam se susreo sa tim 1994. u malo drugačijem kontekstu. Bio sam pozvan u El Salvador, nakon što se FMLN pretvorila iz gerilske vojske (u El Salvadoru se vodio građanski rat od ranih 80-tih do tad) u političku partiju, kada je potpisan mir. Tada su započeli svoj prvi partijski obrazovni program. Ja sam bio pozvan da držim taj program koji nije prošao tako dobro, bio je vođen kao izborna kampanja, vozili su me od jednog grada do drugog. Na sastancima kao što je ovaj, morao sam da pokušam da držim obrazovni program sa ljudima koji uopšte nisu govorili engleski. Ja bih rekao reč, neko drugi bi je preveo… ne može se tako držati obrazovni program. Ali nisam to hteo da vam kažem. Upoznao sam čoveka po imenu Fakundo Guardado, koji je bio podkomandant tokom rata. On je kasnije postao kandidat za predsednika 1999, ali ovo je bilo 1994. On je rekao da je problem sa partijom sada, a tek su počeli da je grade,što ljudi misle da ‘’na duge staze’’ znači do sledećih izbora. U stvari, sledeći izbori, koji će biti za 4-5 godina su trka na kraće staze. Moramo se nadati da ćemo do sledećih izbora imati dovoljno jaku bazu članova, dovoljno resursa, kako bismo mogli da postanemo značajna politička sila do tad. Srednji rok je 2010. gde se moramo nadati da ćemo biti dovoljno prisutni kao politička sila u zemlji, sa dovoljno kapaciteta u partiji, kako bismo mogli izvan države da osvojimo neke reforme. A onda, duži rok je 2020. kada treba da se nadamo da ćemo moći da uđemo u vladu istvarno nešto uradimo da promenimo društvo. I žena koja je držala obrazovnu školu, Anđela Zamora, je rekla: ‘’U tom slučaju, napuštam partiju. Ne mogu ljudima koji su se borili u građanskom ratu 15 godina da kažem da moraju da čekaju do 2010. na bilo kakve reforme ili do 2020. dok ne dobiju šansu da vide socijalizam. Ne mogu to da uradim.‘’ Tu se vidi ta tenzija. Oboje su bili u pravu.

Dakle, šta da se radi? U Latinskoj Americi Čavez i Moralez su bili donekle svesni problema, mada je dosta tragično što je u oba slučaja velika podrška masa bila do neke mere izgrađena preko obožavanja heroja, preko prepoznavanja velikog vođe, iako su obojica bili neverovatno sposobni, harizmatični, dobri lideri sa vizijom, disciplinom itd. Uprkos tome, koncentracija kapaciteta partije u jednoj osobi, u viziji jedne osobe, je očigledno recept za katastrofu. Oni su bili svesni toga i Čavez je stvorio PSUV, novu masovnu radničku partiju koja je bila zamišljena upravo da stvori bazu da se prevaziđe taj problem, da se razviju kapaciteti ljudi. To se nije desilo. Zapravo, on je koristio partiju više kao sredstvo za kontrolisanje aktivista, nego kao sredstvo za razvijanje njihovih sposobnosti. U Boliviji tragedija je bila nešto drugačija: najsposobniji ljudi Pokreta za socijalizam, iz seljačkih i domorodačkih pokreta, koji su stvorili partiju, svi ovi aktivisti su bili uvučeni u državu. Utoliko što nije ostalo kapaciteta van države nije bilo mnogo mogućnosti za dalju organizaciju i za preispitivanje odluka koje donosi država. Siriza se sada suočava sa tim u Grčkoj. Siriza nije mogla da napravi takav proboj samo na osnovu Ciprasove hrabrosti da kaže, kao što je rekao uoči izbora 2012: ’’Mi nameravamo da uđemo u vladu, nameravamo da formiramo koaliciju u vladi, i nameravamo da zaustavimo silovanje grčkog naroda od strane Evropske centralne banke, MMF-a i Brisela. Bilo bi nemoralno da kažemo da izlazimo na ove izbore samo da bismo bili manjina, opozicija.’’ To je donelo Sirizi moć. Pre toga su dobijali ispod 10 % na gradskim izborima. Ali to nije moglo da se desi bez 20-30 godina izgradnje partije i bez infiltracije te partije (koja je izašla iz Komunisitičke partije, kao evropsko krilo, demokratsko krilo Komunističke partije) na veoma kreativan i disciplinovan način u socijalne pokrte, u studentski pokret, u antiglobalizacijski pokret, u pokret za izbeglice,u prethodnoj deceniji pre nego što se to desilo. Siriza je postigla nešto vrlo impresivno. Oni takođe sada imaju članove u parlamentu, koji daju dobar deo svojih plata mrežama solidarnosti, koje postoje u svakom grčkom gradu. Te mreže dele hranu, lekove, sada kada je u Grčkoj teško priuštiti lekove, otkako su subvencije ukinute. Daju plate za to i upravo je vođstvo Sirize u svakoj lokalnoj oblasti najaktivniji deo mreža solidarnosti. Siriza se ne bavi samo parlamentarizmom. Ali veoma im je teško da dovedu u partiju ljude sa kojima stupaju u kontakt na trgovima ili u mrežama solidarnosti. Odu na lokalni sastanak i tamo je neki intelektualac koji hoće da diskutuje o Hajdegeru, ili naiđu na neku apstraktnu debatu o tome da li treba ili ne treba da napuste evro i stide se da dovedu te ljude na partijski sastanak. Takođe, partiji se pridružuju stari karijeristi iz PASOK-a. PASOK, socijaldemokratska partija koja im je prethodila, klijentilistička, korumpirana, itd., sada je izgubila je bazu imnogi njihovi članovi su prešli u Sirizu. Veći problem, s kojim ćete pre ili kasnije morati da se suočite, sa kojim će se oni sigurno uskoro suočiti… naravno, užasno je ono što je učinjeno Grčkoj. Čim je hunta došla na vlast 1967., grčkim brodovlasnicima je ukinuta obaveza da plaćaju poreze, što važi i dan-danas. Prva odluka koju su doneli bila jeda se ukinu porezi brodovlasnicima, koji su naravno baza grčke buržoazije. Oni su odmah stavili novac koji već nije bio tamo u švajcarske i londonske banke, nije bilo kontrole kapitala da ih spreči, i sada se vraćaju i otkupljuju stvari. Uz sve to, bila je istina da je grčka država klijentilistička, pokroviteljska, korumpirana, neefikasna, i Siriza je to vrlo iskreno rekla. Ne govore to samo MMF, ECB, Angela Merkel, istina je. Ako Siriza uzme svojih 10 000 najsposobnijih aktivista i stavi ih u državu kada bude izabrana, stavi najbolje učitelje u odeljenje za obrazovanje, stavi najbolje ekonomiste, koji razumeju derivate, u socijalizovane banke, ko će ostati da organizuje partiju, da obrazuje, da dovodi u pitanje odluke koje donose parlamentarci? Ovo je prava kriza sa kojom se Siriza suočava. Nemam odgovor na to. Mogu se stvoriti barijere, ‘’Podemos’’ raspravlja o njima, da se spreče organizacione i psihološke blokade koje je Mihels uočio. Siguran sam da će partijske organizacije izgraditi te barijere u XXI veku, ali to očigledno nije dovoljno. Mislim da moramo da prepoznamo da tip političke organizacije sposobne da pretvori proletarijat u klasu, u smislu mase običnih ljudi sa željom i sposobnošću da raskrste sa klasama, da razviju kompletno ljudsko biće, tip partije koja zna kako to da uradi, koja je sposobna za to, tek treba pronaći.

Želim da završim sa ovim: to što ste vi započeli u protekloj godini može delovati kao jako mali korak, i jeste, vi ste još uvek jedno od malobrojnih mesta na svetu koje počinje s tim, iako će se to dešavati iznova i iznova i iznova u XXI veku, to je neizbežno. To što ste započeli stavlja na vas jako teško breme odgovornosti da pokušate da date neki doprinos tom pronalasku. Uključeni smo ne samo u proces izbora, reformi, već i u aktivni proces stvaranja znanja. I mnogo ljudi će vas gledati. Hvala vam.

PREVOD Olga Nikolić

(predavanje održano u Ljubljani, 10.11.2014.)




Kontaktiraj nas