Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Bili smo u Levici Srbije da vi ne biste morali



Foto: Facebook

13/06/2017

Pred vama se nalazi tekst koji je nastao kao rezultat kolektivnog napora određenog broja bivših članova i članica Levice Srbije. Cilj nam je da iskustva, utiske i saznanja stečena članstvom i radom u stranci, u različitim ulogama i na različitim mestima, podelimo sa onom javnošću koja može biti zainteresovana ne samo za dinamiku unutar jedne konkretne stranke (LS), već i za one zaključke koji se mogu, manje ili više, poopštiti i u tom smislu biti od koristi za svako naredno političko organizovanje na levici.

Osnovni stav od koga smo pošli bio je da bi bila šteta da se, iz perspektive levice u Srbiji kao poduhvata koji je i veći i trajniji od stranke, pa i od svih nas zajedno, određena iskustva i utisci zaborave, naročito s obzirom na broj ljudi sa radikalne levice koji je organizovano učestvovao u LS (oko 30, na vrhuncu angažmana). Iako svesni toga da se sećanja na događaje, ljude, odluke, uspehe i neuspehe neminovno, pod teretom vremena, iskrivljuju i podređuju našim sadašnjim interesima i potrebama, bilo je jasno da su se uslovi za ovakvu kolektivnu refleksiju, a pritom i javnu, stekli tek sa konačnim istupanjem velike većine ljudi sa radikalne levice iz stranke; drugim rečima, onda kada više nije bilo opasnosti da bi ovakva javna refleksija mogla pričiniti bilo kakvu političku štetu. Smatramo takođe i da je jedna od važnih osobenosti levice to da u javnosti raspravlja o svojoj strategiji i politici, te da je nivo javne rasprave o ovakvim stvarima ujedno i pokazatelj snage progresivnih levih snaga u jednom istorijskom periodu i na jednom određenom prostoru. U tom duhu je nastao i ovaj tekst.

Naposletku, on je i pokušaj izlaženja na kraj sa jednim od uzroka naše slabosti: sa fragmentiranošću i difuzijom iskustava i pouka izvučenih iz počinjenih grešaka u političkom delovanju. Ranije, dok su postojale organizovane partije levice, manje ili više čvrsto ukorenjene u svojoj društvenoj bazi, postojao je i svojevrsni „kolektivni organ pamćenja“ koji je sažimao, beležio i čuvao decenijska iskustva i naknadne refleksije o političkim, strateškim i taktičkim odlukama. U obilju funkcija koje takva društvena aktivnost mora imati, najvažnija je – iz naše sadašnje perspektive i konteksta u kome nastaje ovaj tekst – ona koja radi protiv ponavljanja grešaka i povlačenja istih poteza koji nisu davali željene rezultate. Otud naša želja da artikulišemo, zapišemo i stavimo javnosti na uvid svoje refleksije o sopstvenom političkom delovanju. Sa definitivnom fragmentacijom levice posle 1989, koja, doduše, i sama predstavlja uslov nove političke refleksije, fragmentirana su i sredstva njenog kolektivnog pamćenja – neka, u tom pogledu, ovaj tekst bude mali doprinos ponovnoj izgradnji zajedničkog fonda znanja, bez koga smo osuđeni na beskonačno ponavljanje istog.


Očekivanja


Nakon višemesečnih zajedničkih istupa „tandema Borko-Bakić“, a onda i izlaska Borka Stefanovića iz Demokratske stranke, došlo je do „došaptavanja“ na Filozofskom fakultetu, kao i među različitim grupama na levici izvan FF, a onda i sve otvorenijih diskusija o ulaženju u stranku. Pošto je partijski angažman jedna od tabu tema na levici, svakako i zbog karaktera postojećih partija u Srbiji, uprkos našim intimnim željama (u jednom periodu) da svi ljudi sa levice uđu u LS i da se time podele koje postoje makar institucionalizuju, znali smo da postoji opasnost da budemo stigmatizovani od strane većine drugih organizacija i pojedinaca. Ipak, smatrali smo da je ulazak u LS jedan od retkih načina da se izađe sa margine političke scene, a možda u dogledno vreme i jedina prilika za ozbiljnu levičarsku stranku u Srbiji, za kredibilnu artikulaciju leve politike i probijanje levog diskursa u mainstream, te da je to voz koji ne smemo da propustimo. Taj cilj nije bio shvaćen isključivo, kao da je LS jedini način da se do toga dođe, niti da je ona jedina snaga od koje u tom pogledu sve zavisi. Pošto je bilo jasno da je partija u formativnom periodu, tj. realnost u nastajanju, ideja nam je bila da budemo deo tog procesa i da tu novu partiju učinimo što suvislijom. Pogotovo što nam je Borko jasno stavio do znanja da želi istinski levičarsku partiju, tj. „potpuno drugačiji model partije kakav do sada nije viđen“ i „vraćanje ideologije u politiku“, uz što više „pravih levičara“ u njoj (sve citati). Smatrali smo da je jedini način da partija bude suvisla taj da joj se priključi što više ljudi sa levice. Ipak, uprkos tome što neki među nama imaju dugogodišnje aktivističko iskustvo, nismo očekivali da saradnja sa drugim levim organizacijama i pojedincima u tolikoj meri zavisiti od ličnih odnosa, sujeta, pojedinačnih sukoba i animoziteta (ni na nivou levice, ni što se tiče odnosa prema Borku). Ovakva situacija je u velikoj meri odredila naše delovanje unutar LS, kao i relacije sa levicom izvan LS.

Nakon razgovora sa gotovo svim aktivistima na levici, naposletku je samo nas 30-ak bilo spremno da preuzme rizik i radi na nečemu što je vrlo lako moglo da se ispostavi kao potpuni promašaj. Dakle, tog rizika smo bili svesni od samog početka, ali nam je isto tako bilo jasno i da suštinski nemamo puno toga da izgubimo: ako uspemo,  bićemo zadovoljni jer smo učestvovali u stvaranju jedine ozbiljne levičarske organizacije u Srbiji, ako ne uspemo, steći ćemo političko iskustvo i stvoriti izvesno grupno jezgro za buduće političko delovanje. Drugim rečima, bilo nam je jasno da neće biti baš sve onako kako smo zamislili, ali smo se vodili logikom „na nama je da probamo, moramo da probamo, a ako smo se prevarili ili stvari krenu u pogrešnom smeru – izaći ćemo i nastavićemo nezavisno od Borka i LS“. Oni među nama koji nisu bili deo ove inicijalne grupe, definitivno su odlučili da se uključe u LS nakon razgovora sa predstavnicima i predstavnicama Fronta mladih i Fronta žena (koji su formirani i bili koordinisani od strane radikalne levice unutar LS). Treba, doduše, imati na umu i to da je Levica Srbije bila stranka u meri u kojoj je učestvovala na izborima, za članstvo imala bivše članove drugih stranaka i Borka Stefanovića za lidera; mimo toga, nije bilo jasno da li će, kada i kako ići u pravcu stvaranja stranke u pravom smislu reči umesto udruženja građana, niti je bilo jasno koje bi bile prednosti tog modela.

U suštini, mogu se izdvojiti dva primarna očekivanja i koncepcije delovanja u LS, sa naše strane:

– Smatrali smo da pravimo neku vrstu kompromisa u kome ćemo žrtvovati ideološku čistotu i doslednost zarad materijalnih resursa i infrastrukture LS uz pomoć kojih bismo dopreli do ljudi potencijalno zainteresovanih za levu politiku širom Srbije. Sa samom računicom, u principu, ne postoji problem: problem je u tome što nikada nismo došli do resursa i infrastrukture. I to ne zato što je ona baš nama iz nekog razloga uskraćena, već zato što sama stranka u stvari nije uspela da sebi to obezbedi (ali o tome kasnije). S obzirom da smo bili svesni toga da je jedan od ključnih problema levice u Srbiji taj što krećemo od nule, tj. da levica nema ni približno dovoljno kadrova koji bi mogli da artikulišu i ovako „mlaku“ levu politiku LS, verovali smo da bismo preko Borka mogli da dođemo do tih novih ljudi, i u Beogradu i u drugim delovima Srbije, tj. do ljudi koji su negde bar intuitivno levičari, a da onda preko partijske škole sa njima radimo i od njih stvaramo levičarske kadrove. To je ono što je Borkova prepoznatljivost trebalo da nam donese, jer smo sa postojećim organizacijama i „grupuskulima“ bili zatvoreni u ove naše vrlo ograničene krugove isto- i sličnomišljenika.

– Od našeg delovanja kao grupe očekivali smo da ćemo prvenstveno preko Bakića (u samom početku, dok je on još bio deo priče), a potom i samostalnim delovanjem izgraditi uticaj u okviru stranke, koji bi nam omogućio da konstantno „usmeravamo kormilo“ ulevo, da ravnopravno odlučujemo o svim bitnim pitanjima, ukratko – da se postaramo da LS zaista bude levičarska stranka. Takođe, nadali smo se da ćemo uz pomoć pojedinih stručnjaka levičara uspeti da razradimo razvijen i kredibilan program i strategiju za rešavanje ključnih socio-ekonomskih problema u zemlji i da će LS biti u stanju da ponudi alternativu – ne samo drugačiju politiku već i drugačiji model organizacije (demokratičnu, transparentnu, gde se omladina i žene poštuju i njihovo mišljenje uvažava, ideološki relativno homogenu…).

Deo nas je, potom, ovaj opšti cilj angažmana u stranci interpretirao najpre programski: kao mogućnost da se, s jedne strane, nametnu socijalističke i leve teme u javnosti, ili, sa druge, da se u dovoljnoj meri utiče na program jedne tada perspektivne stranke tako da on zaista bude program levice za XXI vek i da se razradi (relativno) do detalja – do policy nivoa. U tom svojstvu bi on onda mogao da bude i osnova za programska rešenja levice i van stranke, pa da onda opšti pokret ide na dva koloseka: parlamentarnom i vanparlamentarnom. U svakom slučaju, niko nije imao iluzija da će sve ići lako ili brzo: većina nije očekivala značajniji izborni rezultat, a moguće trajanje celog poduhvata merilo se godinama. Posle mnogo godina u kojima se formiranje leve partije priželjkivalo i o kome se pričalo, delovalo je kao da je konačno otvorena i ta mogućnost i da je lud svako ko je ne iskoristi. Početni angažman Jove Bakića davao je dodatni legitimitet celom pokušaju i predstavljao je neku vrstu „meke garancije“ da prosto nije u pitanju još jedna klasična srpska stranka.


O odnosima unutar stranke


Odnosi unutar stranke mogu se posmatrati na tri nivoa: unutar naše grupe, mi-ostatak stranke i mi-Borko (plus ostatak stranke-Borko). Što se tiče odnosa unutar naše grupe, sve nam je bilo mnogo teže jer se vremenom stvarao poseban grupni mentalitet, odnosno mentalitet sekte unutar stranke, i retrospektivno gledano, svakome u stranci je bilo jasno i ko smo mi i da mi tu „igramo“ za neki svoj račun. Sa druge strane, stvaranje ovakvog stanja svesti (što se onda nužno prelivalo i u reči, dela, stavove, držanje prema ostalima) bilo je neizbežno u meri u kojoj su Borkovo laviranje, kompromiserstvo i specifičan način vođenja politike, kao i pretnja ostalih u stranci, nas uvek stavljali nasuprot njemu i njima. U tom procesu su stvarana i mnoga (bar u tom trenutku ili na srednji rok) nepotrebna neprijateljstva.

To pre svega pokazuje da je „entrizam“ kao taktika osuđena na propast, ne toliko što ona ne bi mogla apriori taktički uspeti (u smislu preuzimanja rukovodstva), već zato što stvara veliki jaz između grupe koja ulazi i tela u koje se ulazi i u tom pogledu samu sebe neprestano podriva. U našem slučaju, taj jaz se manifestovao u maltene jednoj plemenskoj podvojenosti: kao da smo mi i svi ostali bili dva plemena, koja se toliko razlikuju da im se razlikuju i jezik i smisao za humor i „infosfere“ i način elementarnog razumevanja sveta, itd. U takvim uslovima je skoro nemoguće proširivati „svoju grupu“, odnosno svoju priču i perspektivu, kada čak i svaki pokušaj nekog neformalnog druženja izaziva grč u želucu.

Druga pogubna posledica ovakvog „entrizma“ je to što može da se beskonačno reprodukuje – ako je u redu napraviti grupu unutar stranke, onda je u redu napraviti i grupu unutar grupe, pa grupu unutar te grupe, itd. gde će svako reprodukovati, za sebe, i opšti cilj svakog entrizma: da „preuzme“ neko telo. Time se onda stvara suluda hijerarhija preuzimanja, gde svaka od grupa ili cilja na stranačko rukovodstvo ili na „rukovodstvo“ neke grupe. To je u neku ruku bilo i potvrđeno kasnijim razvojem događaja unutar naše u početku homogene grupe.

Što se tiče našeg odnosa sa Borkom, ne želimo da ulazimo u lične procene i odnose sa njim na ličnom nivou, jer smatramo da je, u retrospektivi, imao i vrline i mane kao i svaki drugi čovek. Mnogo je zanimljivije to što se u zaoštrenom obliku, kao nikada do tada, postavila ta dilema i tenzija između demokratije i (ideološke) hegemonije u praksi – da li treba demokratizovati stranku kada to, zbog preovlađujuće strukture članstva, preti da odvede na totalnu stranputicu. Mi kao grupa smo u neku ruku imali privilegovanu poziciju u odnosu sa njim jer je vrlo precizno procenio da smo mi (uz nekoliko retkih izuzetaka u drugim gradovima) jedini „politički pismen“ i organizovan element u stranci i jedni od retkih za koje je mogao da bude siguran da ga nećemo „izdati pri prvoj boljoj ponudi“. U tom smislu je bio spreman da nam ostavi prostora koji realno u domaćim partijama ni jedna omladinska grupa ne može ni da zamisli. Ukratko, sada je već potpuno jasno, Borko je želeo da napravi svoju partiju u kojoj će u krajnjem isključivo on odlučivati o svim bitnim pitanjima. Ostali organi su tu bili samo formalne konstrukcije. S druge strane, s obzirom na strukturu članstva, a koja je povezana i s već rečenim problemom da u Srbiji gotovo da nema artikulisanih i organizovanih levičarskih kadrova na lokalu, nama je u neku ruku i odgovarala takva njegova uloga jer smo bili svesni toga da ukoliko LS bude istinski demokratski organizovan mi ni u ludilu ne bismo mogli da imamo ulogu i uticaj koji smo u tom trenutku imali.

U stvari, to je bila naša dilema sve vreme, svakog dana: jedini način da ostvarimo ideološku i političku hegemoniju bilo je da zaobilazimo sve osim Borka i da apelujemo direktno na njega, što je povratno jačalo njegovu ulogu i, u dugom roku, podrivalo našu, a jačalo autoritarnost. Svi oblici difuzije odgovornosti su eksponencijalno povećavali rizik od pretvaranja LS u jednu klasičnu malu srpsku stranku bez ideologije i politike, na čiju površinu isplivavaju stranački lovci u mutnom. Za dilemu demokratija-hegemonija naziru se dva rešenja: ili u potpunosti izbeći tu tenziju, ne doći nikad u takvu situaciju, ili, pošto ta tenzija postoji otkad postoje i masovni, demokratski pokreti, „razobručiti“ političku liniju, razlabaviti je i biti načisto sa određenim stepenom pluralizma. Mera u kojoj se to radi zavisi od ljudi sa kojima se pravi politika i, svakako, od osnovne političke koncepcije.

Osim toga, iako smo mi tu imali određen povlašćen status kao „pravi levičari“ i garancija „doslednosti stranke“, u isto vreme smo kao takvi delegitimizovani zbog nedostatka „stranačko-političkog iskustva“. Ta podela na stranački iskusne i neiskusne radila je neposredno u korist Borkovog odlučivanja o svim važnim pitanjima, jer je on jedini imao komunikaciju sa svima i pregled stanja u celoj stranci; takva asimetrija značila je ne samo neposrednu informacionu nadmoć, već i sposobnost da se pojedincima i grupama kvalitativno iskrivi slika o realnom stanju stvari.

Bitna manifestacija složenosti ovih odnosa unutar stranke i principa kojima se zapravo rukovode stranke u Srbiji jeste pitanje liste kandidata za Skupštinu. Namerno smo stavili „stranke u Srbiji“ zato što to ima veze i sa time što kod nas stranke određuju izbor i redosled kandidata na listama, pa bi tako možda u drugačije kreiranim izbornim sistema i ovo bilo drugačije. U svakom slučaju, od 15 mesta koja su, otprilike, tih 5% za prelazak cenzusa, na vrh liste idu oni koje treba najpre podmiriti: prvo vodeće ličnosti u stranci, a onda eventualni koalicioni partneri i drugi „bitni faktori“ (regionalne i lokalne glavonje i tome slično). Specifičnu konfuziju unosi pravilo da svaka treća osoba na listi mora biti žena, ako ništa drugo, a ono bar zbog toga što je uvek malo žena na vodećim pozicijama u strankama. To sve znači da je u principu bilo jako teško postaviti prave ljude na prava mesta na listi (u okviru ovih 15 mesta, u slučaju da se pređe cenzus). Time smo bili dovedeni u situaciju u kojoj nije jasno da li je prelazak cenzusa uspeh ili ne: s jedne strane, naravno, uspeh je jer se dobija pristup jedinoj preostaloj javnoj govornici i stabilan priliv značajnog iznosa sredstava „čistog porekla“, a sa druge, u Skupštinu ulazi poslanička grupa u najboljem slučaju upitnog kvaliteta.


O stranačkim organima


Nekima od nas je još na početku garantovano članstvo u Predsedništvu stranke, za koje smo mi bili uvereni da će biti značajan i važan organ. Međutim, ispostavilo se da je to u pitanju skup klimača glavom (većinom – bilo je i izuzetaka) koji se uglavnom utrkuju u tome ko će više hvalospeva da uputi „šefu“ i ko će glasnije da stane uz neku od inicijativa stranačkog rukovodstva. Dovoljno je reći da se prilikom glasanja, posle pitanja „ko je za?“, često nije ni pitalo „ko je protiv?“, a da je i uopšte do reči bilo jako teško doći.

Front mladih i Front žena su funkcionisali manje ili više, ali različito u različitim periodima. Zanimljivo je istaći da je vođena i borba protiv standardnog smeštanja svakoga na „njihovo mesto“ – omladina se bavi omladinskim pitanjima, žene ženskim, a odrasli muškarci – politikom, naravno. Drugim rečima, bila je prisutna tendencija da se aktivnost mlađih članova stranke svodi i gura isključivo u okvire FM, kao i da se njima (nama) delegiraju aktivnosti koje neće niko drugi da radi. FŽ je, čini se, na kraju ispao komemorativno društvo koje se oglašavalo samo povodom nekih važnih datuma.

U suštini,  jako je teško odrediti značaj različitih delova stranke, pošto je većinu odluka donosio Borko, a nije postignut nikakav uspeh na izborima da bismo mogli da merimo konkretan učinak neke grupe. Eklatantan primer je jednoglasna odluka predsedništva, koju je, da stvar bude interesantnija, artikulisao sam Borko, da stranka ne podrži ni jednog kandidata na predsedničkim izborima jer su njihovi programi nesaglasni sa programom LS. Ta odluka je podrazumevala da se članovi, simpatizeri i građani pozovu da prema savesti u prvom krugu predsedničkih izbora zaokruže jednog od opozicionih kandidata, ali da bude jasno da je to primarno glas protiv Vučića, što je bila jasna taktička poruka da se glasa protiv, a ne za. Nekoliko dana nakon toga, on je, u pokušaju da poštuje slovo ali ne i duh odluke predsedništva, dao intervju Danasu u kome je pozvao građane da glasaju ili za Jankovića ili za Jeremića, uz poruku da neće pogrešiti ako glas budu dali bilo kome od njih. Duži period pre toga je neuspešno pokušavao da stupi u pregovore sa predsedničkim kandidatima. Da je do nekih pregovora došlo i da mu je nešto obećano, verovatno bi njegovo ignorisanje odluke bilo još bezobzirnije. Iz ove perspektive bismo mogli da kažemo da su podele rada i razne radne grupe u LS tu funkcionisale kao maska za nepostojanje realne strukture.


O stranci i stranačkom modelu


Iskustvo sa LS nam govori da medijski zanimljiv i prepoznatljiv lider ne mora nužno da bude garant uspeha u politici. To je možda i jedna od najvažnijih i najpozitivnijih lekcija koje smo tu naučili. Takođe smo naučili da bez ozbiljnog novca nema iole pristojnog rezultata ukoliko se politikom bavimo na konvencionalan, partijski način u postojećem kontekstu. Drugim rečima, jedan od osnovnih problema stranaka i stranačkog modela kod nas je zapravo pitanje novca, a mnogo manje „nedostatka demokratske kulture“ i tome slično (doduše, ne treba zapostaviti odsustvo ozbiljnije istorije/tradicije političkog, „građanskog“ (u smislu civic) (samo)organizovanja, s obzirom da su i radničke, komunističke organizacije vremenom postajale birokratske mašine). Na najopštijem nivou, novac za stranačke aktivnosti se može obezbediti ili iz inostranstva ili iz zemlje. Pošto je legalnost ovog prvog u najmanju ruku sumnjiva, ostaje drugo kao realna opcija. U okviru drugog, novac je moguće dobiti jedino od države, finansijera ili članstva. Prva opcija realna je isključivo u slučaju prelaska cenzusa, tako da na to nismo mogli da računamo. Finansiranje od članstva je teška zabluda u zemlji sa prosečnom platom od 40 hiljada dinara, i u svakom slučaju je jasno da se nijedna ozbiljna organizacija ovde neće moći, u glavnini, finansirati od priloga članstva, osim ako članovi stranke ujedno nisu i članovi Udruženja poslodavaca. U tom smislu, pravi problem stranačkog organizovanja je to što stranke u principu zavise od toga imaju li finansijera, a to znači nekog srednjeg ili krupnog privatnika ili više njih. Međutim, to sa sobom povlači neku svoju logiku: primera radi, nekoliko privatnika je svoju finansijsku podršku LS uslovljavalo revidiranjem programa stranke i prebacivanjem veće težine na probleme malih i srednjih preduzeća, što adekvatno ilustruje ceo problem, pošto niko ne daje novac iz uverenja. U tom smislu, ne samo što se postavlja pitanje ko bi finansirao stranku koja se zalaže za umanjenje moći finansijera uopšte, već i ko bi finansirao stranku koja nema nikakav uticaj.

Drugim rečima, kad se apstrahuje od LS, svaka progresivna, leva organizacija će se suočiti sa istim problemom kad-tad, i to je u ovom momentu nepremostiv problem za levicu. Drugačije je, npr. u Americi, gde Berni Senders može da se osloni na uplate za kampanju u iznosi od 15-20 dolara, kada tamo ima ljudi koji mogu da izdvoje taj novac. A bez ozbiljne količine novca nije moguće ni ozbiljno organizovanje, naročito na nacionalnom nivou.

Drugo, članstvo u stranci, naročito na nekoj „vodećoj“ ili odgovornoj poziciji, stvara jedan pristup drugima koji se najbolje može sažeti u sledećem: „zdravo, ja sam iz stranke te i te, jel mogu da pričam sa vašim šefom?“. Smatramo da smo tako postupili previše puta, sa visine i pridajući sebi značaj koji nismo uopšte imali. Tako smo sigurno pristupili NDB, što je potpuno nesuvislo imajući u vidu njihov značaj i ulogu sada – pa i onda – i ulogu LS. Tako smo se poneli i prema sindikatima, i LSS-u, itd, ne ulazeći u to kakvi su svi ti ljudi i organizacije politički. Prosto, stranka i stranačko stanje svesti proizvodi ovakav stav prema drugima, a u uslovima što međusobnog nepoverenja među ljudima, što nepoverenja u politiku i stranke, to vodi samo destruktivnim posledicama i neuspehu. Svesni smo toga da je trebalo ići mnogo ravnopravnije, laganije, uz više poštovanja i uvažavanja, tim pre to smo na levici imali beleg članova „stranke Borka Stefanovića“.


O ideološkim i programskim pitanjima


Pošto je (kakav-takav) program već postojao, a mi zbog urgentnijih stvari nismo stigli da se istim detaljno bavimo, jedino što je moglo da se zapravo radi je da insistiramo na delovima koji su najviše na političkoj liniji na kojoj smo mi, za šta nije bilo dovoljno prostora s obzirom na činjenicu da je Borko bio i ostao jedino lice LS.

Iz naše tadašnje perspektive, levica se nalazila u ćorsokaku. Nema kadrove, nema razvijen i jasno artikulisan program, nema novca, niti do njega može da dođe ukoliko ne uđe u parlament. A da bi ušla u parlament mora da ima jasnu izbornu strategiju. Nije tu toliko važno pitanje „partija vs pokret“ (jer i partija i pokret mogu strukturno biti postavljeni kao demokratski ili autoritarni), koliko je bitno znati šta se želi postići bavljenjem levom politikom. Svakako nam predstoji jedno ozbiljno promišljanje o tome kako se strateški moramo kao levica postaviti u narednom periodu uzimajući u obzir sva pomenuta strukturna ograničenja. Svakako, nakon ovog iskustva u LS mi smo još više ubeđeni da levičarska organizacija mora da bude izgrađena kao autentičan politički subjekt i da izraste iz šireg socijalnog pokreta ili kao koalicija više lokalnih inicijativa i političkih organizacija, a ne da bude pravljena odozgo, od strane lidera. Iskustvo u evropskim zemljama nam govori da nije toliki problem u istaknutijim ličnostima ili „liderima“, ali oni moraju da budu posledica koju, u krajnjoj liniji, kontrolišu aktivisti, a ne svrha postojanja organizacije (jer onda dobijemo lidere – poput Borka Stefanovića – koji sebe vide kao vlasnike partije ili stranačkog „brenda“ uopšte). Takođe, nakon iskustva koje smo stekli prateći Borka i osluškujući reakcije publike na skupovima širom Srbije, smatramo da levica ima nekakvu šansu jedino ukoliko se postavi kao (polu)antisistemski element u odnosu na postojeći establišment, uz strategiju koja bi podrazumevala emancipatorski ili humanistički populizam (Laklau-Muf: „Podemos“ u Španiji, „Nepokoreni“ u Francuskoj…), jer arhaični klasnocentrični diskurs danas, pri ovakvom odnosu snaga, ne može da obezbedi mobilizacijski potencijal.

Drugim rečima, najbolja i najrealnija opcija je neka vrsta leve socijaldemokratije/levog populizma. Dva problema se ovde postavljaju i na nama je da u narednom periodu nađemo rešenje za njih: prvo, ograničenja u sprovodivosti tog programa zadaje pre svega regionalni i međunarodni kontekst, odnosno položaj Srbije u odnosu na EU i ostatak sveta (u tom smislu veliki broj mera je isključen ili znatno otežan jer ne postoji dovoljna mera ekonomske i političke suverenosti i moći), a drugo, očigledno je bilo jako teško prevesti „jezik“ kojim smo se mi bavili politikom i na kojim smo učili politiku tako da se možete smisleno obratiti glasačima stranke na skupu u, na primer, Zaječaru ili Nišu.


Izlazak i zaključak


Na žalost, Borko Stefanović se ispostavio kao osoba nesposobna za obavljanje uloge rukovodioca partije u uslovima parlamentarizma u Srbiji, tako da je donosio isključivo pogrešne političke odluke: od organizacije stranke i njene nepostojeće strategije, preko toga da je dozvolio ulazak lokalnim šerifima i „vaćarošima“ u LS, kao i lokalne koalicije bez bilo kakvog jasnog kriterijuma (Vranje, Čukarica, Vračar). Napokon, nije uspeo da obezbedi ni novac za najelementarnije funkcionisanje partije na dnevnom nivou. To je bilo i razumljivo iz perspektive njegove političke geneze, kao nekoga ko je izašao iz strukturisane organizacije a da nije imao u njoj iskustvo organizovanja članstva/volontera/drugih, pa u tom smislu i nije mogao da iz organizacione perspektive proceni kapacitete i ograničenja različitih poduhvata i akcija.

Pored objektivnih strukturnih ograničenja, ključni problem sa LS je bio taj što je njen neprikosnoveni lider Borko Stefanović „naopako politički socijalizovan“ (Jovo Bakić), tako da je u isti DS-ovski kalup samo pokušao da ubaci novi ideološki sadržaj, što je naravno recept za neuspeh ukoliko je cilj izgradnja autentične leve partije. U tom duhu je nakon jako loših rezultata na parlamentarnim izborima apsolutno svu energiju usmerio na to da nađe koalicionog partnera koji će mu omogućiti povratak u parlament. Odatle i onakvo oportunističko držanje pri izjašnjavanju oko podrške određenim kandidatima na predsedničkim izborima. U skladu sa tim ciljevima, prema organizaciji se ophodio više kao prema sredstvu za pregovore nego kao pokretu koji treba da raste i da se razvija. Važna lekcija ovde je to da uopšte nije potrebna neka čvrsta i monolitna struktura da bi pokret bio autoritaran, naprotiv. Nedostatak takve strukture je omogućio Borku da iskoristi to što je jedino prepoznatljivo lice LS da sam odlučuje o svemu.

Što se izlaska tiče, na najopštijem nivou možemo razlikovati dva po obimu podjednaka talasa izlaska iz LS (troje ljudi iz naše inicijalne grupe je i dalje u LS):

– Prvi je bio neposredno nakon parlamentarnih izbora 2016, a prelomni razlog za izlazak nas koji smo bili deo njega bilo je to što smo shvatili da od one na početku pomenute razmene („doslednost-infrastruktura“) neće biti ništa: mi smo na mnogo toga pristali, dakle što je bilo do nas smo ispunili, ali je postajalo jasno da resurse i infrastrukturu nećemo dobiti. Nema potrebe reći da je to bila jako teška odluka, ali da smo hteli da izbegnemo ono što se u organizacijskoj literaturi zove „escalation of commitment“: da se ne odustaje od nečega samo zato što se do sada u to nešto mnogo investiralo, iako je jasno da se u to ne treba više investirati i da je svaka dalja „investicija“ zapravo direktan gubitak.

– Drugu grupu ljudi smo činili mi koji smo sve do predsedničkih izbora 2017 (i neposredno nakon toga) verovali da je Borko potreban levici i da još uvek postoji, ma koliko minimalna, šansa da ga „iskoristimo“ za stvar levice. Međutim, nakon što je definitivno odbio naš predlog da zajedno sa drugim levim organizacijama i NDB radimo na formiranju jedinstvenog levog fronta, koji bi imao jasno levičarsku i (polu)antisistemsku agendu, i nastavio da u javnosti istupa sa idejom stvaranja nekakvog „antivučićevskog fronta“ (koji bi uključivao sve opozicione partije i pokrete), shvatili smo da Borko i sama LS postaju ne šansa, nego potencijalno veliki problem za levicu, pa čak i nešto što bi moglo ugroziti njen dalji razvoj. U najkraćem, shvatili smo da je pređena crvena linija, tj. da je iscrpljen i poslednji tračak nade u progresivnu ulogu Borka Stefanovića i LS u našoj politici, tako da smo odlučili da se povučemo i prestanemo da dajemo legitimitet nečemu što ni na jednom nivou, osim na nivou pojedinih programskih stavki, nema dodirnih tačaka sa levicom.

Bez obzira na opisani razvoj događaja, čini nam se i da je ovakva postavka stvari, u osnovi bar našeg kolektivnog gledanja na ceo LS projekat, bila pokušaj iskoraka iz mehura u kome su levica i progresivne snage do tada obitavale (a iz njega izlazi, evo, na jedan sasvim drugi način – kroz NDB i leve inicijative koje nastaju iz Protesta protiv diktature i razne njihove akcije).  U pogledu zaključka, smatramo da smo bili potpuno u pravu kada smo ulazili u celu priču sa LS jer je to u tom momentu bila jedina realna opcija za proboj levice. To što neko sad može da kaže „pa eto rekli smo vam da neće uspeti“ – to su oni generali što su pametni posle bitke. Svakako ostajemo pri tome da nam se otvorila jedna šansa tada koju nismo iskoristili delom zato što nismo imali iskustva (što sada imamo!), delom zato što smo pravili greške (što je normalno!), a i delom zato što je sama ta šansa bila opterećena mnogim objektivnim manama i ograničenjima koje smo mislili da ćemo prevazići ili ih nismo ni videli. Imamo sad jedno iskustvo koje nema niko drugi. U tom smislu, i ovaj tekst završavamo rečima jedne poznate numere: Non, je ne regrette rien.




Kontaktiraj nas