Prijavite se na newsletter

Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Bogate zemlje, slobodna trgovina i državni protekcionizam



Ilustracija: Aleksandar Todorović – “Economaster”

31/03/2017

Zagovornici slobodne trgovine su tokom poslednje dve godine odneli značajne pobede. Od početka dužničke krize 1982. i nametanja programa strukturnog prilagođavanja od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, mnoge zemlje u razvoju radikalno su liberalizovale svoju  trgovinu. Slom komunizma 1991. godine otvorio je ogromne nove oblasti slobodnoj trgovini. Tokom 1990-tih potpisani su značajni regionalni sporazumi, uključujući i Severno-američki sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) koji povezuje Kanadu, Sjedinjene države i Meksiko. I kao kruna svega, pregovori Urugvajskog kruga u vezi sa Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT), zaključeni u Marakešu 1994, doveli su do stvaranja Svetske trgovinske organizacije (STO) 1995.

Ma koliko da su ovi uspesi važni, zagovornici slobodne trgovine ih ne poštuju. U okviru STO, na čelu sa predstavnicima razvijenih zemalja oni nastavljaju da vrše pritisak da se još više i još brže smanje tarife i prošire nadležnosti te organizacije koje nisu obuhvaćene njenim prvobitnim mandatom, kao na primer  ulaganje u inostranstvu i konkurencija.

Zagovornici slobodne trgovine veruju da upravo oni slede pravac istorijskog napretka. Po njihovom mišljenju, ta politika stoji u osnovi porekla bogatstva razvijenih zemalja; na tome se i temelji njihova kritika zemalja u razvoju koje odbijaju da usvoje jedan tako dokazan recept. Pa ipak, ništa nije dalje od istine. Istorijske činjenice su neopozive: kada su se zemlje koje su danas razvijene još uvek razvijale, one nisu vodile praktično ni jednu od onih politika koje sada zagovaraju. I nigde jaz između mita i istorijske realnosti nije tako očigledan kao u slučaju Velike Britanije i SAD.

Velika Britanija i SAD štite svoju industriju

Velika Britanija, da počnemo od nje, svakako nije uzor slobodne trgovine na koju se često poziva. Naprotiv, ona je agresivno koristila i čak, u nekim slučajevima, kreirala intervencionističku politiku za zaštitu i unapređenje svoje strateške industrije. Takva politika, iako ograničenog obima, podigla je u XIV veku (Edvard III) i u XV veku (Henri VII) glavnu industriju te epohe, industriju vune. Zemlja je tada izvozila grubo vlakno u Holandiju, što je bila situacija koju su različiti kraljevi nastojali da promene, naročito uvođenjem mera za zaštitu nacionalnih manufaktura, oporezivanjem izvoza sirove vune i organizujući „begˮ kvalifikovanih holandskih radnika ka Velikoj Britaniji. (1)

Između 1721, godine u kojoj je Robert Valpol, prvi britanski premijer, izvršio reformu trgovinske politike i ukidanja zakona o žitu 1846, Kraljevstvo je sprovodilo naročito proaktivnu trgovinsku politiku. Tokom ovog perioda, aktivno je koristilo carinsku zaštitu, snižavanje tarifa za inpute potrebne za izvoz, kontrolu kvaliteta izvoza od strane države, sve one mere koje se danas povezuju sa Japanom i drugim zemljama Istočne Azije.

Odlučujući, iako nepotpun korak ka slobodnoj trgovini, Velika Britanija je načinila ukidanjem zakona o kukuruzu 1846.(2) Obično se smatra da ta mera označava konačnu pobedu klasične liberalne doktrine nad ograničenim merkantilizmom. Međutim, neki istoričari koji su stručnjaci za ovaj period smatraju to više aktom  „slobodno-trgovinskog imperijalizmaˮ koji treba da „zaustavi napredak industrijalizacije kontinenta širenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda i sirovina.“(3) Ovo je ujedno i argument koji su u to vreme iznosili glavni zagovornici Anti-Corn Law League (Lige protiv zakona o kukuruzu), a posebno poslanik Robert Kobden.

Ukratko, i suprotno prihvaćenim shvatanjima, tehnološki napredak Velike Britanije, koji joj je omogućio da pređe na slobodnu-trgovinu, ostvaren je „u zaštićenom ambijentu koji su mu pružale podignute tarifne barijere, koje su takve i ostale tokom dugog periodaˮ, kako je to opisao veliki istoričar ekonomije Pol Beroh (4). To je bio razlog zbog kojeg je Fridrih List, nemački ekonomista XIX veka, kojeg su pogrešno smatrali ocem argumentacije, u prilog zaštite „industrija u nastankuˮ tvrdio da su oni koji su u Britaniji propovedali u korist slobodne trgovine imali na umu onog ko popevši se na vrh neke zgrade, udarcem noge sruši merdevine da bi sprečio druge da mu se pridruže (kicking away the ladder).

Ako je Velika Britanija i bila prva zemlja koja je uspešno lansirala strategiju velikuh razmera svojih „industrija u nastankuˮ, upravo je u SAD „državi i bastionu modernog protekcionizmaˮ, da se poslužimo rečima Pola Beroha (5), pruženo njegovo prvo opravdanje, koje su izložili Aleksandar Hamilton, prvi sekretar za finansije u istoriji zemlje (1789. do 1795) i sada zaboravljeni ekonomista Danijel Rejmond.

Fridrih List, kojem se ta teorija modernog protekcionizma pripisuje, upoznao se sa njom tek za vreme svog izgnanstva u SAD, 1820-tih godina. Brojni intelektualci i odgovorni američki političari XIX veka, savršeno su shvatili da ona nije prilagođena njihovoj zemlji, čak i ako se to protivilo shvatanjima velikih ekonomista toga vremena, kao što su Adam Smit i Žan-Batist Sej, koji su smatrali da SAD ne treba da zaštite svoju proizvodnu industriju, i da je u njihovom interesu da se specijalizuju u poljoprivrednoj proizvodnji.

Između 1830. i kraja Drugog svetskog rata, prosečne carine SAD na uvoz industrijskih proizvoda bile su među najvišima u svetu. Ako se tome doda da je ova zemlja uživala visok stepen „prirodneˮ zaštite zbog troškova transporta sve do 1870-tih, možemo reći da je američka industrija bukvalno bila najzaštićenija u svetu do 1945. Zakon Smut-Holi o novim carinama iz 1930. može se smatrati povećanjem protekcionizma u ekonomiji. Prosečna carinska tarifa na industrijske proizvode koja je time nastala bila je 48%, što je u gornjem opsegu, ali još uvek u granicama prosečnih carinskih tarifa od rata za nezavisnost. Samo u odnosu na kratak „liberalniˮ međuperiod od 1913. do 1929. godine može se tarifa iz 1930. smatrati jačanjem protekcionizma,  jer je prosečna tarifa povećana za 11%, tj. sa 37% na 48%.

U tom kontekstu, moramo imati na umu da je rat za nezavisnost bio isto toliko, ako ne i više, pitanje carinskih tarifa nego pitanje ropstva. Od ova dva pitanja, Jug je najviše pogađalo upravo pitanje carinskih tarifa. Abraham Linkoln je bio opštepoznati protekcionista koji je svoje prve korake načinio pod senkom harizmatičnog političara Henrija Kleja (6), vigovca, zagovornika „američkog sistemaˮ – utemeljenog na razvoju infrastrukture i protekcionizma – nazvanog tako jer je „slobodna razmenaˮ odgovarala „britanskimˮ interesima. Štaviše, Linkoln je mislio da su crnci inferiorna rasa i da je njihova emancipacija samo idealistički predlog bez izgleda na skoru primenu. U svom odgovoru na jedan novinski uvodnik koji je pozivao na trenutno oslobađanje robova, otišao je tako daleko da je napisao:  „Ako bih mogao da spasim Uniju, a da pritom ne oslobodim nijednog roba, ja bih to i uradio; i ako bih to mogao oslobodivši ih sve, ja bih to i uradio; a ako bih to mogao oslobađajući neke a ostavivši druge tamo gde jesu, ja bih i to uradio. (7)ˮ Njegov proglas o emancipaciji od 1. januara 1863. otkriva manje moralno ubeđenje nego jednu strategiju za dobijanje građanskog rata.

Tek posle Drugog svetskog rata, kada je njihova industrijska nadmoć čvrsto obezbeđena, Sjedinjene države su liberalizovale svoju trgovinsku razmenu (čineći to ipak manje pošteno nego Britanci sredinom XIX veka) počevši da od sebe stvaraju šampione slobodne razmene, pokazujući i sami ispravnost Listove metafore. Uliks Grant, heroj rata za otcepljenje i predsednik Sjedinjenih država od 1868. do 1876, predvideo je ovakav razvoj događaja: „Vekovima se Engleska oslanjala na zaštitu, sprovodila je do krajnjih granica, i njome ostvarila zadovoljavajuće rezultate. Posle dva veka, ona je našla da joj odgovara da prihvati slobodnu razmenu, jer smatra da joj zaštita nema više šta da ponudi. E pa, gospodo, saznanja koja imam o našoj zemlji navode me da mislim kako će, za manje od dvesta godina, kada Amerika bude od zaštite izvukla sve što ova ima da ponudi, i ona takođe usvojiti slobodnu razmenu“. (8)

Isti zaključci mogu se izvesti i iz istorije drugih razvijenih zemalja. Do trenutka kada su pokušavale da dostignu nivo razvijenijih od sebe, gotovo sve su koristile carinske tarife, subvencije i druga politička sredstva za unapređenje svoje industrije. Intrigantno je napomenuti da su dve anglosaksonske sile – koje su navodno bastioni slobodne razmene – a ne Francuska, Nemačka ili Japan, zemlje koje se smatraju pristalicama državnog etatizma, te koje su koristile najagresivniju tarifnu zaštitu. Tokom XIX veka i početkom XX veka, carine su bile relativno niske u Francuskoj i Nemačkoj (oko 15% do 20%), a one u Japanu su bile ograničene na 5% sve do 1911, pod lavovskom klauzulom (traités léonins). U istom periodu, prosečne carine na industrijske proizvode iz Sjedinjenih država i Velike Britanije kretale su se u rasponu do 40% i 50%…

Zakoni o patentima izvrgnuti ruglu

Jedini izuzetak od ovog istorijskog  obrasca su Švajcarska i Holandija. Radi se, međutim, o zemljama koje su dostigle granicu tehnološkog razvoja u XVIII veku i koje zbog toga nisu imale potrebu za jakom zaštitom. Treba, takođe, znati i to da  je Holandija primenjivala impozantan niz intervencionističkih mera sve do XVII veka, da bi izgradila svoju trgovinsku i pomorsku nadmoć. Što se tiče Švajcarske, ona nije imala zakon o patentima pre 1907, izvrgavajući time ruglu značaj koji današnja ortodoksnost pridaje zaštiti intelektualne svojine. Još je značajnije i to da je u Holandiji 1869. godine ukinut njihov zakon iz 1817. o patentima, na osnovu toga što su oni predstavljali monopole stvorene od strane države, i da su dakle bili u suprotnosti sa principima slobodnog tržišta. Obrazloženje za koje se čini da uspeva da pobegne od ekonomista zagovornika slobodne razmene koji podržavaju taj sporazum sa gledišta prava na intelektualnu svojinu vezanih za trgovinu (Adpic, ili Trips na engleskom) od STO. Oni su čekali na 1912. godinu da usvoje novi zakon o patentima.

Ako je carinska zaštita predstavljala vitalni sastojak strategija razvoja mnogih zemalja, one je nisu imale kao jedinu komponentu, niti kao onu koja je morala biti najvažnija. Mnogi drugi alati su korišćeni za ovu svrhu: izvozne subvencije, carinske olakšice za uvozne komponente neophodne za izvozne proizvode, odobravanje monopola, kartela, prilagođenih kredita, planiranje investicija i protoka radne snage, podrška za istraživanje i razvoj, promocija institucija koje favorizuju privatno-javno partnerstvo, itd. Često se veruje da su sve te mere otkrili Japan i zemlje istočne Azije posle Drugog svetskog rata, kada su mnoge od njih već imale dugu istoriju. Najzad, čak i ako one primenjuju iste temeljne principe, razvijene zemlje su na sasvim različit način kombinovale oruđa tržišne politike  i industrijske politike: suprotno od onoga što misli većina ekonomista zagovornika slobodne razmene, ne postoji jedinstveni model industrijskog razvoja.

Samo mali broj onih koji poznaju protekcionističku prošlost današnjih razvijenih zemalja tvrdi da je ta politika možda imala nekoliko pozitivnih posledica (vrlo malo, naglašavaju oni), ali da su u našem globalizovanom svetu one štetne.  Oni tvrde da se superiornost slobodne razmene dovoljno  pokazala u rekordnom rastu tokom dve poslednje decenije liberalizacije trgovine: ona bi bila superiorna nad trgovinom u prethodnim decenijama, kada je protekcionizam bio norma u zemljama u razvoju. Na nesreću po njih, činjenice govore sasvim drugačije.

Da je slobodna trgovina bila tako efikasna, ekonomski rast bi se ubrzao tokom poslednjih dvadeset godina, paralelno sa merama tržišne liberalizacije. Ali činjenice su tu: tokom 1960-tih  i 1970-tih, kada je bilo mnogo više zaštite i drugih propisa, svetska ekonomija je napredovala mnogo brže nego danas. U tim „srećom prohujalim vremenimaˮ, prihod po glavi stanovnika u svetu porastao je za oko 3% godišnje, u odnosu na samo 2,3% tokom protekle dve decenije. U razvijenim zemljama, rast dohotka po glavi stanovnika je opao sa 3,2% na 2,2% od 1960-1980 do 1980-1990, međutim on je opao za polovinu u zemljama u razvoju (оd 3% na 1,5%). I tokom ovog poslednjeg perioda bez jakih performansi Kine i Indije – dveju zemalja koje uopšte nisu postupale po liberalnim receptima – prosečna stopa bi bila manja.

Osim toga, ova stopa je daleko od razumevanja veličine krize koja je pogodila mnoge zemlje u razvoju tokom protekle dve decenije. Tokom ovih godina, rast prihoda po glavi stanovnika bio je praktično nula u Latinskoj Americi: 0,6%, u odnosu  na 3,1% оd 1960. dо 1980. Čak je došlo do sunovrata  Bliskog istoka i Severne Afrike (- 0,2% godišnje) i u Podsaharskoj Africi (- 0,7% godišnje, nasuprot 2,5% i 2% od 1960. do 1980. godine). Od početka svoje tranzicije u kapitalizam, većina bivših komunističkih zemalja doživela je najbrutalniji pad životnog standarda u istoriji.

Ukratko, iskustvo s neoliberalizmom u poslednje dve decenije pokazalo je da on jednostavno nije u stanju da održi glavno obećanje: ubrzanje rasta. Pa ipak, upravo u ime toga se od nas tražilo da žrtvujemo sve ostalo, pa i samu pravednost prema životnoj sredini. Uprkos svom neuspehu, neoliberalna dogma o vrlinama slobodne razmene i dalje preovladava kroz ekonomsko-političko-ideološki aparat koji je po svojoj veličini i snazi jednak papstvu u Srednjem veku.

Mediji i vlade u stisku neoliberalizma

Svojim snažnim uplivom na vlade najuticajnijih razvijenih zemalja, pre svega SAD i Velike Britanije, neoliberali su u stanju da utiču na političku agendu multilateralnih institucija, posebno na „sveto trojstvoˮ – MMF, Svetsku banku i STO. Vedreći i oblačeći u mejnstrim medijima širom sveta, oni mogu da zaslade ili zasene informacije koje im smetaju, naročito katastrofalne cifre o privrednom rastu. Kao oni koji zauzimaju pozicije moći na ekonomskim odeljenjima najuglednijih fakulteta na svetu, oni budno paze na to da nijedan ekonomski disident ne bude tamo primljen, kako ne bi dobio akademski ugled koji bi mu takva mesta donela.

U zemljama u razvoju, neoliberalna opsada je još čvršća. Mnoge vlade su primorane da slede politiku MMF-a, Svetske banke i velikih država donatora, čija finansijska podrška im je neophodna,  čak i kada se takvom politikom samo produžava trajanje razvojne krize koja ih je dovela u zavisan položaj. Treba reći da one imaju koristi takođe od moćnih lokalnih interesa: od izvoznika robe široke potrošnje i onih koji im pružaju profesionalne usluge. Predlozi koji bi dolazili od alternativne politike su sve ređi, jer intelektualci nemaju dovoljno poverenja u njih da bi im osporavali  ispravnost. Neki od njih su čak prešli na drugu stranu, što nimalo ne čudi kad se zna da jedna konsultativna usluga MMF-u ili Svetskoj banci vredi koliko i plata za nekoliko godina rada na univerzitetima većine zemalja u razvoju.

Kontrolišući tako političku i intelektualnu agendu, uzimaju sebi slobodu da one koji ih kritikuju omalovaže proglasivši ih za malodušne slabiće koji se plaše ideje da stvaraju nejednakost na kratki rok koja će obezbediti veće bogatstvo za sve na dugi rok. Ukoliko ih ne tretiraju kao ekonomski nepismene, nesposobne da shvate šta se dešava… Na taj način, može da se izbegne svaka ozbiljna rasprava, a disidenti se rutinski ignorišu, što doprinosi jačanju liberalne dominacije.

Kakva je budućnost slobodne trgovine u takvim uslovima? Suprotno tvrdnjama njenih zagovornika, postoje odlični teorijski razlozi koji ukazuju da slobodna trgovina između zemalja sa veoma različitim nivoom produktivnosti može kratkoročno koristiti najsiromašnijima među njima otvarajući mogućnost izvoza, ali istovremeno, ona stavlja hipoteku  na njihov razvoj dugoročno ih zatvarajući među niskoproduktivne delatnosti. Ovo je bilo jasno kreatorima politike zemalja koje su bile spremne da uhvate korak sa razvijenim zemljama – Robertu Valpolu i Aleksandru Hamiltonu, u XVIII veku, japanskim i koreanskom birokratama 1960-tih i 1970-tih – kada su odbacili put slobodne trgovine.

Sporazumi o slobodnoj trgovini koji uključuju zemlje sa veoma različitim nivoima produktivnosti su na kraju osuđeni na propast, jer će siromašne zemlje shvatiti da tu njihov razvoj nije uzet u obzir. Sporazumi između zemalja sa približno istim nivoom razvoja, kao što je Merkosur u Južnoj Americi i Udruženje zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) (9), čije su članice uglavnom u procesu razvoja, u pogledu razvoja imaju više izgleda na uspeh nego projekat Zone slobodne trgovine dveju Amerika (FTAA). Fridrih List nije video nikakvu protivrečnost u svojoj podršci Zollverein-u, nemačkoj carinskoj uniji, kao i zaštiti „mladih industrijaˮ , jer je smatrao da su Nemačke države imale dovoljno sličan nivo razvijenosti.

Jedini način da pravilno funkcioniše jedna zona slobodne trgovine među zemljama vrlo različitog nivoa razvijenosti je integracija poput Evropske unije, koja uključuje mehanizme transfera od najbogatijih ka najsiromašnijima, i protok radne snage iz ovih poslednjih ka najrazvijenijim zonama. Ovo je stvarno moguće samo ako su siromašne ekonomije male i malobrojnije od bogatih ekonomija. Ako to nije slučaj, bogati će smatrati da je dogovor za njih preskup, i to je razlog zbog kojeg postoji opasnost da će se proširenje EU zaustaviti na granicama Turske i Ukrajine.

STO još ne predstavlja celovit sporazum o slobodnoj trgovini, jer omogućava određenu zaštitu za industrije zemalja u razvoju.  Međutim raste pritisak za smanjenje carina, naročito sa predlogom SAD da se one sve ukinu u 2015. U tom slučaju, mogućnost da STO nanosi štetu razvoju najsiromašnijih biće još veća od štete koju im nanose NAFTA ili  FTAA, jer su razlike u nivou produktivnosti još veće.

Oligarhija bogatih zemalja

STO, međutim, ima mnogo šire kompetencije od onih koje proističu iz sporazuma o slobodnoj trgovini: bavi se intelektualnom svojinom, javnim nabavkama i investicijama. Otuda proizlaze dodatni rizici koje ovaj sporazum izaziva u razvoju siromašnih zemalja. Uprkos tome, većina njih želi da i dalje bude njime obuhvaćena. One ih smatraju manjim zlom, u odnosu na činjenicu da im on omogućava da se njihov glas čuje u funkcionisanju međunarodnog trgovinskog sistema, dajući, teorijski, svakoj državi jedan glas. To im daje minimalnu zaštitu od bilateralnih pritisaka za liberalizacijom njihove trgovine, a koji dolaze iz razvijenih zemalja, uglavnom iz SAD.

Ova situacija ne može potrajati zbog ogorčenja zemalja u razvoju u odnosu na stvarno funkcionisanje STO: mada je naizgled „demokratskaˮ, njome u stvarnosti upravlja oligarhija bogatih zemalja. Ne jednostavno zato što ove poslednje raspolažu implicitnom moći da nagovore ili ugroze slabe, što je klasičan slučaj u demokratiji koju čine  učesnici nejednake težine. Problem je u tome što se oni uopšte ne trude da to prikriju, kao što se može videti na sastancima u takozvanom „zelenom salonuˮ na koje predstavnici zemalja u razvoju nisu pozvani, i na koje im se zabranjuje pristup ako se pojave pred vratima!

Ako STO nastavi da siromašnim zemljama oduzima sredstva za razvoj, ne može se potpuno isključiti ni mogućnost da dođe do njihovnog masovnog odlaska. Nasuprot tome, oni će možda pokušati da u potpunosti iskoriste demokratske mehanizme organizacije kako bi se ponovo pregovaralo o osnovnim parametrima. U ovoj hipotezi, moćne zemlje, posebno SAD koje su podigle unilateralizam na nivo doktrine, mogle bi da odluče da napuste STO, da se ne bi izložile riziku da budu poražene na izborima. U oba slučaja, to bi bio kraj slobodne trgovine kakvu poznajemo.  I to ne bi nužno bilo za žaljenje, tako je jadan njen bilans u poslednje dve decenije.

PREVOD Aleksandar Stojanović

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) U skoro zaboravljenoj knjizi, A Plan of the English Commerce (1728), Danijel Defo, autor Robinzona Krusoa, pokazuje kako su Tjudori, posebno Henri VII (1485-1509) i Elizabeta I (1558-1603),  namernim državnim intervencijama, podarili Engleskoj najmoćniju industriju vune u svetu dok se ona dugo zadovoljavala izvozom svojih sirovih vlakana u Holandiju.

(2) Izglasani 1815. godine od strane Parlamenta pod kontrolom zemljišne aristokratije, i uprkos protivljenju industrijalaca i gradske srednje klase, ovi zakoni su nametnuli veoma visoke carine na uvoz pšenice sa kopna.

(3) Čarls Kindleberger, „Germany’s Overtaking of England, 1806 to 1914ˮ , u Economic Response : Comparative Studies in Trade, Finance and Growth, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, 1978.

(4) Pol Bairoh, Mythes et paradoxes de l’histoire économique, La Découverte, Paris, 1995.

(5) Ibid.

(6) Henri Klej je bio i jedan od lidera American Colonization Society, osnovanog 1817, koji je dao ideju o osnivanju nacionalnog doma u Africi za oslobođene robove. Otuda i potiče naziv Liberija, koji je dat novoj Republici Zapadne Afrike 1820. godine.

(7) Džon Garati i Mark Karns, The American Nation. A History of the United States, 10-to izdanje, Addison Wesley Longman, New York, 2000.

(8) Ibid.

(9) Merkosur obuhvata Argentinu, Brazil Paragvaj i Urugvaj. Jedan sporazum o slobodnoj trgovini povezuje takođe zemlje ASEAN-a: Brunej, Kambodžu, Indoneziju, Laos, Maleziju, Mjanmar (Burma), Filipine, Singapur, Tajland i Vijetnam. Od svih njih, samo je Singapur zaista razvijena zemlja, bogatstvo sultanata Bruneja zasnovano je isključivo na nafti.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •   
  •  



Kontaktiraj nas