Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Boljševička zavera i nemački novac



Foto: Antonio Bonanno/Flickr CC 2.0

05/07/2017

Oktobarska revolucija, događaj koji je uveliko odredio celo dvadeseto stoleće, predstavljao je svojevremeno veliki šok za sve zagovornike starog poretka. Konzervativna reakcija na boljševizam koncentrisala se pre svega na negiranje masovnog i demokratskog karaktera revolucije i njenu interpretaciju kroz zavere. Taj prvobitni mit antikomunizma i dalje nastavlja igrati važnu ulogu. Veoma vaćnu ulogu u tom mitu predstavlja teorija zavere o nemačko-boljševističkoj zaveri u vidu legendarnog voza kojim je Lenjin prebačen u Rusiju kako bi je destabilizovao. Zanimljivo je da je pre nekog vremena, verovatno u kontekstu obeležavanja stogodišnjice Oktobarske revolucije, i beogradski Peščanik preneo jedan od tekstova New Yorkera koji reprodukuju tu zaveru “Lenjin u vozu“.

U Rusiji su se 1917. dogodile dve revolucije: Februarska je srušila monarhiju, Oktobarska je dovela Lenjina na vlast. Ovakvo ubrzanje istorije mnoge je iznenadilo. Carstvo Romanova se urušilo, no neki su u Oktobarskoj revoluciji videli rezultat zavere koju su skovale mračne sile protiv starog režima Rusije.

Navodna zavera nosi ime “boljševizam”, njen ideološki korpus čine teze Karla Marxa – filozofa apatrida jevrejsko-nemačkog porekla, a vođa joj je Vladimir Iljič Uljanov, koji se krije pod pseudonimom Lenjin. Za razliku od mnogih drugih revolucionara boljševici su brzo došli do svog cilja: domogli su se vlasti tek nešto više od dvadeset godina nakon osnivanja partije. Takav politički podvig tada je doista mogao izazvati samo zajedljivo nerazumevanje kod poraženih te probuditi kod njih fantazme o zaveri. Lenjina se u tim konstrukcijama prokazuje kao nemačkog agenta kojeg je Rajh poslao u misiju kako bi demobilizovao ruske vojnike i slomio otpor na Istoku. Optužbe padaju na plodno tlo tim lakše što u to doba rata i ekstremnog nacionalizma fama o špijunima naročito raspiruje ljutnju.

Egzotična plesačica Mata Hari osuđena je u Francuskoj kao nemačka obaveštajka i pogubljena; Joseph Caillaux proglašen je krivim jer se zalagao za mir bez pripajanja i reparacija, no život mu je ipak pošteđen. U Rusiji, pukovnik Sergej Mihailovič Mjasojedov, iako nevin, smaknut je 1915. zbog zavere s neprijateljem; a carica je zbog svog nemačkog porekla bila uopšteno sumnjičena za sve i svašta. U ovoj situaciji kovitlanja glasina i manipulacija informacijama, Lenjin je optužen za delovanje u službi Kajzera, pod izgovorom da je njegov povratak u zemlju u aprilu 1917. olakšala nemačka vojska s namerom da destabilizuje Rusiju, saveznicu Francuske i Velike Britanije.

Sve je počelo 18. jula 1917. godine, u trenutku kada se otvara lov na boljševike, koji su dva dana ranije organizovali velike demonstracije protiv rata u Petrogradu. U ultramonarhističkom, antisemitskom dnevnom listu Živoe slovo (Živa reč) bivši zastupnik Aleksinski optužuje Lenjina za zaveru s neprijateljem na temelju svedočenja vojnog špijuna Ermolenka. Ova otkrića dolaze tačno u trenutku kada se velika ofanziva protiv nemačkog neprijatelja, koju je Aleksandar Kerenski pokrenuo prvog jula, preokrenula u katastrofu. Iako Ermolenko tvrdi kako uputstva kao i novac boljševika dolaze iz Nemačke, ipak ne precizira – s razlogom – koje je to iznose ubirao Lenjin niti u kojim intervalima. Je li ih lično koristio, kao mnogi drugi špijuni koji žive između siromaštva i luksuza? Skromni život koji je vodio pre ukazuje na finansiranje partije i njenog propagandnog organa (Pravda). Poslednja optužba odnosi se na pitanje kako su boljševici stekli oružje ako ne uz pomoć Nijemaca? Istina je zapravo da su mnogi vojnici poneli svoje oružje s fronta, a radnička je Crvena garda osim toga i konfiskovala vojne arsenale sa narodnih pobuna tokom 1917. Teško je, dakle, domisliti čemu bi služio nemački novac, ako bi doista postojao.

U inostranstvu, naročito kod francuskih i britanskih saveznika, epizoda “oklopni voz” i dalje se koristi za optužbe protiv Lenjina. Boljševički vođa je u begu iz Švajcarske 9. aprila prihvatio nemački predlog da pređe Rajh vozom kako bi se vratio u Rusiju. Zahtevao je vagon koji će uživati status ekstrateritorijalnosti i bez zaustavljanja preći trasu kako bi se pristupilo razmeni ruskih te austro-ugarskih i nemačkih ratnih zarobljenika. Ovaj je sporazum bio kruna napora nemačkih diplomata i zagonetnog Aleksandra Parvusa (pravim imenom: Izrael Helfland). Parvus se, vrlo dobro upućen u revolucionarni milje, nametnuo kao nužan posrednik između različitih službi Rajha i konspirativnih ruskih krugova. Njegov plan, kojim je nemačkom Glavnom štabu sugerisao destabilizaciju Rusije generalnim štrajkom, računao je na boljševičku partiju što ukazuje na činjenicu da je Parvus pre svih shvatio Lenjinovu auru. No to nipošto ne znači da je on zaslužan za pobedu boljševika.

Parvus je svojim radom iz senke tek doprinio organizovanju prevoza trideset i tri revolucionara, koji su se okoristili opštom amnestijom privremene vlade 21. marta 1917. Publicitet koji okružuje ovo putovanje odgovara interesima Rajha: izveli su manevar suprotan pravilima rata kao humanitarnu akciju (razmena zarobljenika). Ali “boljševizam rovova” – termin Glavnog štaba koji se odnosi na fenomen nepovezanih dezertiranja, odbijanja juriša i nasilja protiv oficira – manifestovao je rasprostranjenu mržnju prema ratu koja nije trebala ni još uvek nepoznatog Lenjina niti nemačke agente kako bi se raširila.

Priča ne staje 1917, a teorija zavere i danas se javlja. Jean-Charles Deniau napravio je 1998. dokumentarni film za TF1 (francuska nacionalna televizija, prim. prev.) na osnovu ruskih i nemačkih dokumenata koji terete Lenjina. U decembru 2007. Spiegel je ponovno objavio Parvusov plan, smatrajući ga izvornim dokazom zavere boljševika. Nemački državni dokumenti, prilično loše informisani o stanju političkih snaga u Rusiji i spremni platiti za svaku informaciju, prema kojima dakle treba imati veliki oprez, prepuni su ovakvih kompromitujućih materijala: istinito-lažnih dokumenata, iskopanih s vremena na vreme s jasnim tržišnim ciljem – ponovnim lansiranjem jeftinih optužbi protiv Lenjina, oslobađajući usput njegove brojne protivnike odgovornosti zbog njihovih mnogih strateških grešaka.

Ova otkrića dakle zaslužuju ozbiljnu istorijsku kritiku, ali tvrdokorni antikomunizam još uvek gori živahnom vatrom, naročito onde gde je Komunistička partija bila snažna nakon Drugog svetskog rata. Tristogodišnja monarhijska vlast, potom demokratija nesposobna okončati smrtonosne sukobe, izgubili su u Rusiji 1917. svaki kredibilitet kod naroda; ali danas je komotnije pozvati se na stari mit o zaveri nego priznati tu jednostavnu činjenicu. Klasna borba pogoršana ratom omogućila je da najmarginalniji deo socijaldemokrata zauzme vlast. Nakon Oktobra preostalo im je samo osvojiti zemlju i revolucionisati društvo.

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK




Kontaktiraj nas