Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Da li levica treba da bude populistička? Slučaj Francuske




Foto: thierry ehrmann/Flickr CC 2.0

05/11/2017

Najznačajniji ishodi predsedničkih i parlamentarnih izbora u Francuskoj 2017. godine su neočekivana pobeda Emanuela Makrona, mladog i nedokazanog političara, koji dovodi u pitanje tradicionalne ideološke podele između levice i desnice, kao i iznenadni kolaps Socijalističke partje (PS) čija je budućnost kao značajne političke sile sada dovedena u pitanje.

Međutim, uspon Žan-Luk Melanšonove Nepokorene Francuske (France Insoumise, FI) koja ispoljava novi tip “levičarskog populizma” je nesumljivo još jedan od ključnih promena u francuskoj politici. Melašonov populizam je ograničio Le Penov populizam, jer je dabatu ograničio na socio-ekonomska pitanja. Tako je uspeo da neutrališe Le Penovu etno-centričnu politiku.

U februaru 2016 Žan-Luk Melanšon – koji je napustio Socijalističku partiju 2008. godine – izneo je svoju kandidaturu na najvećoj privatnoj televiziji u Francuskoj, kanalu TF1. Njegova želja bila je da vodi kampanju koja će biti “iznad političkih partija”. 2012. godine, kada je bio predsednički kandidat Front de gauche (FDG), Melanšon je dobio podršku nekoliko levih partija i jasno se indentifikovao kao levi kandidat.[i]

Godine 2017. on je značajno okrenuo leđa istoriji, kulturi i jedinstvu levice. Na tipično populistički način, on je tražio podršku “običnih ljudi”. Nepokorena Francuska nije partija, već “masa građana”. Od tada, on je agresivno nastavio sa tom novom taktikom. Njegov cilj nije više okupljanje levih snaga (pod njegovim okriljem), već da zameni te snage i preoblikuje partijski i politički izgled zemlje.

Slogan na partijskim mitinzima 2012. godine bio “Svi oni moraju da odu”, pri čemu se “oni” odnosi na “korumpiranu elitu”.[ii] Ovaj slogan je bio vrlo sličan sloganu “Neka svi odu” koji je koristio Piketero pokret u Argentini 2005. godine.[iii] Melanšon je 2017. godine koristio termin “dégagisme” (čišćenje), koji je nastao tokom revolucija u Severnoj Africi, pogotovu u Tunisu.

Najupadljivija je promena Melanšonovog rečnika, u odnosu na kampanju iz 2012. godine. Lider Nepokorene Francuske  prestao je da koristi tradicionalni jezik i diskurs levice. Ovo je, naravno, paralelno sa Podemosevim pokušajem da “širi ideje levice jezikom usmerenim ka zdravom razumu većine društva.[iv]

Ideja je da se okupe ljudi različitog političkog i ideološkog porekla, kako bi se zajedno borili protiv “oligarhije”. Zato je Melanšon zabranio crvene zastave na njegovim mitinzima, i prestao da peva Internacionalu na kraju svakog javnog događaja. Ovi tradicionalni simboli levice zamenjeni su francuskom zastavom i zvaničnom himnom države – Marseljezom. Ova promena izazvala je komešanje na levici, zato što su nacionalna zastava i himna bili simboli koje je koristila desnica i krajnja desnica. Melanšon je klasične simbole levice, koji su duboko usađeni u kulturu francuske levice, video kao simbole koji izazivaju previše podela ili su prosto beznačajni masama ljudi sa kojima je Nepokorena Francuska htela da se poveže.

Drugi veoma važan “označitelj”, u smislu koji taj pojam koristi Ernesto Laklau[v] je promovisanje “Šeste republike”, koja bi zamenila sadašnju Petu republiku. Melanšon i njegovi sledbenici promovisali su novu Republiku, koja bi raskinula sa raskošem sadašnjih institucija. Peta republika zaista daje predsedniku izuzetno velika ovlašćenja.[vi] Osnovni cilj je da se otkloni demokratski deficit koji leži u središtu sadašnjih političkih institucija. Melanšon je 2014. godine zamislio i pokrenuo Pokret za šestu republiku, kao labavo povezanu strukturu.

Te godine Melanšon je objavio knjigu L’Ère du Peuple (Vreme običnih ljudi), koja je predstavljala njegov rani pokušaj da iznese najvažnije nove podele između “običnih ljudi” i “oligarhije” ili “kaste”.[vii] Ovaj esej predstavlja potpuni ideološki preokret za Melašona. On je potpuno prestao da se poziva na ideje klasne borbe. Ovo, očigledno, predstavlja ozbiljan raskid sa marksističkom teorijom i levom politikom. Umesto da se obraća politički i kulturno fragmentisanom proletarijatu, Melanšon iznosi stav da progresivna politika treba da bude usmerena na okupljanje “običnih ljudi” bez obzira na njihove klasne, rasne ili rodne razlike.

Melanšon iznosi pristup u kojem je ujedinjavanje “običnih ljudi” proces koji ima tri faze. Na početku, ljudi, koje on naziva homo urbanus, jer žive, pre svega, u gradovima, predstavljaju mnoštvo depolitizovanih individua koje samo žive svoje svakodnevne živote. U drugoj fazi politički svesne individue počinju da preuzimaju političke akcije i zahtevaju političke promene. U trećoj fazi, putem kolektivne akcije, uspostavlja se organizavana mreža ovih individua.

Nadklasnost

Melanšonova nova ideologija izaziva nas da postavimo nekoliko pitanja. Melanšon ne daje ubedljivo objašnjenje kako će mnoštvo ljudi da prevaziđe podele i konflikte (klasne, rodne, etničke) koje postoje u tom mnoštvu. Zaključak koji može da se izvuče je da je Melanšon usvojio odlučni “nadklasni” pristup izgradnji većinskog bloka. Siriza i Podemos u Španiji pokušali su nešto slično ranije, postigli su delimično uspešne rezultate, i imali su stalan i stabilan porast glasačkog tela.

Žan-Luk Melanšon, takođe, veruje da je doba “partije” kao koordinatora i agregatora očekivanja i zahteva javnosti, i kao predvodnice naroda, završeno. “Pokret” je zamenio partiju. Organizacija pokreta treba da bude horizontalna, a ne vertikalna (kakva je u tradicionalnim socijalističkim/komunističkim partijama). Pitanje “horizontalnosti” odnosi se na demokratiju: ko pravi politički program? Ko odlučuje oko izbora glavnih političkih predloga? Naravno postoje otvorene platforme (posebno na internetu) za pristalice Nepokorene Francuske da daju takve predloge. Ostaje da se vidi da li će procedure za usvajanje ovih predloga biti zaista demokratske i transparentne.

Kritičari tvrde da, iako predlaže stvaranje šeste republike, Melanšon tek treba da prihvati vrlo lične tradicije Pete republike, od kojih je najznačajnija uklanjanje političkih partija i želja da se uspostavi lična veza sa francuskim narodom. Emanuel Makron i, u manjoj meri, Marin Le Pen, su uspeli u tome. Ovakav politički pristup ima sve osobine populističkog pristupa.

Dakle pitanje je čiji populizam? Odakle dolazi Melanšonov populizam? Šantal Muf i Ernesto Laklau su, nesumljivo, izvršili najveći uticaj na njega. Lider pokreta je, takođe, uspostavio veze sa liderom Podemosa, Pablom Iglesiasom. On je bio blizak Hugo Čavezu u Venecueli i Rafaelu Korei u Ekvadoru.

Lične i ideološke promene

Šantal Muf veruje da Melanšon i Nepokorena Francuska utelotvoruju “populistički pokret” koji je Španija iskusila sa Podemosom par godina ranije: ljudi odbacuju “post-demokratiju” i “traže stvarno učešće u političkim odlukama”. Cilj Nepokorene Francuske je da se stvori federacija ljudi (dakle radničke i srednje klase). Belgijska politička teoretičarka tvrdi da Melanšon prepoznaje “ključnu ulogu koju emocije imaju u izgradnji političkih identiteta”.[viii]

Muf ukazuje na Melanšonove napore da napravi “lance jednakosti” između različitih dominiranih ili potčinjenih grupa u društvu (bez obzira na objektivnu društvenu klasu kojoj pripadaju). Muf pravi razliku između konteksta Latinske Amerike (društava sa jakim i čvrstim oligarhijama) i Evrope (gde je podela na levicu u desnicu i dalje ključna). Pošto evropska društva počinju, sve više, da liče latino-američka društva, ona zagovara kraj dominacije oligarhijskog sistema putem demokratske rekonstrukcije.

Grčko slovo fi (φ) postalo je logo pokreta, i koristi se svuda, pa čak i na glasačkim listićima. Reč fi ima dvoznako značenje: ono zvuči kao FI, akronim pokreta France Insoumise (Nepokorena Francuska). Fi, međutim, ima prizvuk filozofije, harmonije i ljubavi i nije opterećeno političkom prošlošću. Ono ne predstavlja simbol niti levice niti desnice, već je neutralno.

Tokom meseci jezik, simboli i komunikacione tehnike su se, zaista, promenile. Na primer, kao prisan i “inkluzivan” način obraćanja Melanšon koristi izraz les gens (narod), koji su popularisali lideri Podemosa u Španiji (la gente).

Melanšon je iskoristio opadanje značaja i uticaja tradicionalnih masovnih medija. On je izgradio sopstvenu sliku do najmanjih detalja (kao što su odeća koju nosi u različitim prilikama, manje formalna i sličnija onoj koju nose obični ljudi). On voli da koristi promotivne trikove, kao što su hologrami putem kojih se obraća posetiocima dva istovremena mitinga. On vrlo blisko sarađuje sa stručnjacima za odnos sa javnošću.

Njegov program se kvalitativno nije promenio od 2012. godine.[ix] Taj program nije anti-kapitalistički ili radikalno levo orijentisan. U suštini, on promoviše radikalni Kenzijanski pristup[x], sa mnogo većim naglaskom na ekološke politike, u odnosu na ranije Kenzijanske ekonomske programe. On želi da ukine reforme Zakona o radu koje je sprovela socijalistička vlada i protivi se TTIP[xi] sa Sjedinjenim Državama i Sveobuhvatnom ekonomskom i trgovinskom dogovoru (CETA) sa Kanadom.

Nepokorena Francuska i “stari svet”

Cilj lidera Nepokorene Francuske je da zameni “stare” partije: on ih sve optužuje da su se udružile kako bi ograničile uspon Nepokorene Francuske. Zato se striktno pridržava taktike ne sklapanja saveza sa drugim snagama na levici na lokalu. Melanšon to radi, ne samo zato što primećuje opadanje drugih levih snaga, već zato što aktivno pokušava da ih marginalizuje.

U tom pogledu anti-partijski stavovi Nepokorene Francuske i Makronovog pokreta Republika u pokretu su dve strane istog novčića.

Ovakav beskompromisan stav Melanšona je izvor ekstremnih tenzija na levici. Takođe, to izaziva i probleme formiranja koalicije koja bi se usprotivila političkim inicijativama koje bi Emanuelu Makron iznosio u parlamentu i van njega. Sa udelom između 12 i 14 % u glasačkom telu na nacionalnom nivou, Nepokorena Francuska je daleko od toga da bude sposobna da se sama suprotstavi predlozima njegovog pokreta. Ipak, Melanšon odbija da uzme u obzir bilo kakav tip saveza sa drugim političkim snagama na levici. On pežorativno opisuje pregovore između partija kao “borbu oko podele kolača”.

Nepokorena Francuska izgleda kao arhetipska postmoderna organizacija: ne postoji plaćanje članarine (što je u drugim francuskim političkim partijama obavezno. Da bi se neko percipirao članom partije, mora da plati godišnju članarinu, prim.prev.), pa nije moguće ni da se formalno učlani u nju. Melanšon tvrdi da je Nepokorena Francuska sada najveća organizacija na francuskoj političkoj sceni pošto ima preko petsto hiljada internet korisnika koji su registrovani na internet stranici njegove kampanje ili koji su kliknuli na njegovu stranicu u znaku podrške njegovoj predsedničkoj kampanji.

Od kada je najavio svoju kandidaturu za predsedničke izbore u februaru 2016. godine, nije bilo nikakvih izbora za lidera i rukovodstvo pokreta Nepokorena Francuska. Mogućnost učlanjenja u pokret otvorena je samo za pojedince, ali ne i za stranke. To predstavlja najveću razliku u odnosu na FDG (Levi front) koji predstavlja skup nekoliko partija, pri čemu partije članice gube svoje ime, indentitet i političku orijentaciju. Zato nema mesta unutar Nepokorene Francuske za francuski pandan Antikapitalistas, krajnje levu frakciju unutar Podemosa, koja je bila i jedna od osnivačkih grupa te nove Španske partije.

Nepokorena Francuska, takođe, ima neka vrlo neobična pravila unutar organizacije: grupe podrške ne mogu da imaju više od petnaest članova, i ne treba da koordinišu svoj rad jedne između drugih unutar većih geografskih područja. Zabranjene su lokalne konvencije ili skupštine pokreta. Ova pravila, koja se ne poštuju uvek na lokalu, očigledno služe ojačavanju autoriteta liderstva pokreta na nacionalnom nivou. Nepokorena Francuska ima horizontalni i neformalni tip organizacije na lokalnom nivou, i striktnu vertikalnu strukturu vođstva na nivou države. Gro centralnog liderstva pokreta potiče iz Partije levice, Melanšonove bivše partije.

Patriotizam

Patriotizam je, za leve populiste,vrlo pozitivna vrednost. Pablo Iglesias i Inigo Erehon (Podemos) su, takođe, prihvatili ideju patriotizma. Oni su težili da prisvoje patriotizam kako bi ostvarili “progresivne ciljeve”. Ovo je novina u zemlji gde je Franko neodvojivo povezao fašistički režim sa idejom “otadžbine”. Patriotizam u španskom slučaju funkcioniše kao prazni označitelj kako bi se podigao “nacionalni duh”. Za Iglesiasa ideja patriotizma je pitanje koje prevazilazi podele na levicu i desnicu. Kod njega se patriotizam vezuje za “pristojno” ponošanje.[xii]

Žan-Luk Melanšonov tradicionalni tip republikanizma je dugo bio patriotski. Većina njegovih govora puni su snažnog pozivanja na “otadžbinu”. Lider Nepokorene Francuske posebno voli da citira poznatu rečenicu Žan Žoresa: “skoro može da se kaže, dok je mala doza internacionalizma odvaja čoveka od njegove države, velika doza ga vraća”. Zasnovan na jakim revolucionarnim i republikanskim principima, patriotizam se kod francuske levice, uglavnom, doživljava kao prihvatljiva ideja, mada postoje i oni na levici koji se ne slažu sa tim.

Melanšon vidi jedinstvo Republike (Francuska je jedinstvena i nepodeljiva, prema prvom članu Ustava Pete Republike) kao nešto što je nedodirlivo ili čak sveto. Na primer, on se protivi Povelji o evropskim regionalnim jezicima jer taj dokument daje specijalna prava ljudima u skladu sa njihovom lingvističkom praksom. U doba dok je bio član Evropskog parlamenta zagovarao je stav da bi primena te povelje bila protivna principu jednakosti svih ljudi pred Francuskim zakonom.[xiii]

Lider Nepokorene Francuske, takođe, ima neke odlike konzervativnog patriotizma. On slavi Francusku kao globalnu silu koja se širi svetskim morima i okeanima. On želi da Francuska napusti NATO, kao što je to želeo i Šarl de Gol, kako bi bolje odbranila svoje interese i prestiž u svetu. Melanšon posmatra sve prekomorske teritorije Francuske, ne kao kolonije, već kao integralne delove Francuske.

Zaključak

Može li levi populizam da uspe u Francuskoj? Da li pokret, koji je pokrenuo jedan čovek kako bi izgradio aktivističku bazu za sopstvenu izbornu kampanju, da bude progresivna snaga? Nasuprot Sirizi i Podemosu koji su nastali spajanjem različitih društvenih pokreta, Nepokorenu Francusku stvorio je jedan čovek sa specifičnim ciljem ostvarivanja uspeha na izborima.

Predizborne ankete pokazuju da izborno telo Nepokorene Francuske odgovara tradicionalnom obrascu levih glasača: urbani, mladi, radnici u javnom sektoru, obrazovani, iz niže-srednje klase. Melanšon nije privukao sebi značajniji broj glasača desnice ili krajnje desnice. Njegova poruka upućena je mladim i radničko-klasnim glasačima koji uobičajeno ne glasaju.[xiv] Ironija je da je, uprkos tome što ne koristi pojmove levice i klase, sociologija Melanšonovog glasačkog tela jasno leva a njihovi glasovi su klasni glasovi protiv desnice i krajnje desnice. Drugim rečima, izborno telo Nepokorene Francuske privukao je Melanšonov levi socijal-demokratski politički program.

Možemo se pitati da li je populizam najbolja strategija za proširenje levog glasačkog tela. Levi i desni populizam ne zadiru u istu kulturu i ne izražavaju ista osećanja. Na levici, bes je usmeren na ekonomiste koji su zastupnici slobodnog tržišta.[xv] Na desnici, mržnja prema strancima i imigrantima je glavna motivacija. Osećanja i mentalne okvire ove dve vrste glasača je nemoguće pomiriti: glasači levice imaju pozitivan stav, dok glasači desnice svoj stav baziraju na mržnji. Stoga, bilo bi mnogo bolje,i iz perspektivne izbora i šire politike, da Melanšonova ciljna grupa budu levičarski glasači koji apstiniraju, pre nego što pokušava da privuče glasače desnice koji se protive delu desničarskih programa koji nije osetljiv na socijalnu pravdu.

Izvor OPENDEMOCRACY

PREVOD Velizar Mirčov


[i] Philippe Marlière, ‘Jean-Luc Mélenchon’s Policies Are No Far-Left Fantasies’, The Guardian, 15 April 2012.

[ii] Jean-Luc Mélenchon, Qu’Ils S’En Aillent Tous! Vite, la Révolution Citoyenne. Paris, Flammarion, 2010, p. 13.

[iii] Piketero pokret nosi ime po španskoj reči Piquetero, što znači ograda. Ovaj pokret je nastao sredinom 1990ih u Argentini i bio je usmeren na protest protiv argentinskog predsednika Karlosa Menema i ekonomskog kraha u zemlji (primedba prevodioca).

[iv] César Rendueles, Jorge Sola, ‘Podemos and Paradigm Shift’, Jacobin, 13 April 2015.

[v] Ernesto Laclau, On Populist Reason, London, Verso, 2005.

[vi] Peta republika je popularan naziv za ustavne promena koje je uveo tadašnji predsednik Francuske Šarl de Gol 1958. godine (kako bi uvećao sopstvenu vlast), a kojima je parlamentarni sistem zamenjen (polu)predsedničkim sistemom vlasti (primedba prevodioca).

[vii] Jean-Luc Mélenchon, L’Ère du Peuple. Paris, Fayard, 2014.

[viii] Chantal Mouffe, ‘French Presidential Candidate Mélenchon is a Radical Reformist Against Mounting Oligarchy’, Verso, 19 April 2017.

[ix] Jean-Luc Mélenchon, Un Avenir En Commun. Le Programme de la France Insoumise et Son Candidat. Paris, Éditions du Seuil, 2016.

[x] Anne-Charlote Dusseaulx, ‘Les 10 Premières Mesures du Programme de Mélenchon’, Le Journal du Dimanche, 16 October 2016.

[xi] TTIP je skraćenica za međunarodni sporazum poznat kao Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (primedba prevodioca).

[xii] Marc Bassets, ‘Spain’s New Patriots’, Dissent, Summer 2015.

[xiii] Jean-Luc Mélenchon, ‘Lettre aux Députés’, 21 January 2014, L’Humanité.

[xiv] Olivier Doubre. ‘Éric Fassin: Le Populisme de Gauche Est une Illusion Politique’,  Politis, 27 March 2017.

[xv] Éric Fassin, Populisme: le Grand Ressentiment, Paris, Textuel, 2017.




Kontaktiraj nas