Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Eksperiment zvani Ljubiša Preletačević Beli



Foto: Facebook

22/03/2017

Društveni i politički akteri su u odnosu međusobne zavisnosti spram struktura u okviru kojih deluju. Promene i potresi na sistemskom nivou mogu nam pomoći da objasnimo pojavnosti na nivou odnosa među akterima koji sačinjavaju strukturu. Ona, struktura, ipak nije svodiva na skup aktera u političkoj i društvenoj areni i otuda je lakše posmatrati kako akteri reaguju na promenu strukture, nego obrnuto – kako kompleksni odnosi među akterima dovode do promena na makro nivou.

Pre dve godine, baš negde u ovo vreme, nismo se tako mogli načiditi čudom da je unutar Evropske unije bila izglasana vlada koju smo smatrali radikalno levom. Kasnije se nismo mogli načuditi tome što je jedna od najvažnijih članica EU napustila ovu zajednicu država. Čudili smo se potom, možda ponajviše, onog jutra kad nam je neko ko je bio vredniji i ustao pre nas, javio da je na predsedničkim izborima u najmoćnijoj zemlji na svetu pobedu odneo Donald Tramp. Čini se kao da nam ne ostaje ništa drugo do da se čudom čudimo kako se dogodio fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, čoveka upečatljive frizure koji je uz trubače, belo odelo i vunene čarape, umarširao u zaustavnom vremenu u Republičku izbornu komisiju u Beogradu i predao neophodan broj overenih potpisa za predsedničku kandidaturu. Odgovor na pitanje kako se dogodio Beli i posledično – je li on pozitivna ili samo neminovna pojavnost u datom kontekstu političke scene u Srbiji, počeću pogledom na neposrednu političku atmosferu u ovoj zemlji. Potom ću se prebaciti na opštiji nivo analize.

Godine 1957. u Nemačkoj, konzervativni CDU na čelu sa već ostarelim Adenauerom, čitavu kampanju postavio je na temeljima parole „keine experimente“ („bez eksperimentisanja“). Na krilima ekonomskog rasta, poslednjeg oslobođenog ratnog zatvorenika iz Istočne Nemačke i opšteg političkog i ekonomskog optimizma sa kojim se gledalo u budućnost, Adenauer je želeo učvrstiti vlast i nastaviti gde je stao. Zaista, to je bio poslednji put da je CDU osvojio apsolutnu većinu mesta u parlamentu. Slična atmosfera, neko bi zaključio, vlada u današnjoj Srbiji – i to sa obe strane, opozicije i vlasti. Vlast tvrdi da nije trenutak za vratolomije, da je u pitanju referendum o nastavku puta prosperiteta na koji je zemlja krenula posle predsedničkih izbora 2012. godine. Opozicija sa druge strane naglašava da je ovo presudni trenutak kada se društvo može odbraniti od čoveka koji želi učvrstiti autoritarnu poziciju. Mora se priznati da je vlast u ovom srbijanskom „keine experimente“ momentu dosta ozbiljnije nastupila jer je uspela da ostavi samo jednog i najjačeg kandidata u trci za predsednika, uprkos veselom raspoloženju u kom se u jednom trenutku našao sadašnji predsednik Republike Tomislav Nikolić.  Opozicija sa druge strane nije uspela da se ujedini oko jednog kandidata. Vuk Jeremić je već viđen kao „Koštunica sa naočarima“ i upustio se u kampanju kako bi „pomirio četnike i partizane“, odnosno, da bi najpre pomirio dvojicu deda (kako je sam na jednom skupu rekao) – jednog četnika, drugog partizana. Saša Janković, upustio se u predsedničku trku kako bi „vratio državu građanima“, bio predvodnik „ljudi koje smo čekali“, odnosno nas samih. Topla ljudska priča o razdoru u jednoj porodici i jedan sa izvanideološkim mesijanskim oreolom sa margina su povukli, da situacija postane još i „ozbiljnija“, Nenada Čanka i malo manje marginalnog Sašu Radulovića. Uz Boška Obradovića i Vojislava Šešelja (omiljenog opozicionara gotovo svakog režima), izbori su sve manje počeli da liče na one nemačke iz 1957. godine. Ozbiljna situacija u kojoj svi naglašavaju presudnost nadolazećeg trenutka, a čiji je glamur kulminirao predizbornim spotovima premijera (u avionu kojim upravljaju dva pilota koja ne mogu da se dogovore u kom će smeru voziti i, drugi – u kom ovaj predsednički kandidat odgovara na kafanske optužbe treznih gostiju), postala je dakle satirična. Opozicija i pozicija dakle uglas, uprkos tome što smo u stanju krajnje iznurenosti a ne uzbuđenosti zbog prosperiteta, viču svako iz svojih pobuda i razloga – „keine experimente“! Neki sa ove „pristojne“ strane čak su otišli i toliko daleko da su sve one koji bi da eksperimentišu i eventualno glasaju za Belog, nazvali „korisnim idiotima najgorih među nama“ (Teofil Pančić). Nije kao da do sada nije bilo elemenata satire u „ozbiljnoj“ politici, ali čini se kao da je Ljubiša Preletačević Beli u ovom trenutku pre odgovor na ozbiljnost zajebancije kojom se elita zabavlja, nego njen rodonačelnik. Ono što je on uradio, jeste slično onome što je učinio Tramp kada je potpuno „razveo“ politički mainstream od političke koreknosti, razgolitio ga i predstavio u brutalno sirovoj formi. S tim, što za razliku od Trampa, Beli nije sam otelotvorenje supstancijalne prirode trulog sistema – već mu se ruga kroz performans. Preletačević je stoga proizašao iz neposredne sadašnjosti. Drugi, opštiji novo analize, pokazaće nam da je on isto tako izašao iz mnogo suštinskijeg ćorsokaka u koji su zapale političke partije i to ne samo u Srbiji.

Na planu evropske i u dobrom delu svetske politike trend je sledeći. Politički mainstream se predstavio kao spasilac od posledica krize koju je sam pogurao i u čijem kreiranju je učestvovao. U dve od tri zemlje evropskog juga koju je kriza pogodila jače nego ostale, pojavile su se nove političke snage u vidu Sirize i Podemosa. Siriza je došla na vlast i poklekla pred, još uvek, nemerljivo snažnijim protivnicima. Podemos je uzdrmao dvopartijski sistem u Španiji i pokušao sa „catch all“ strategijom emancipatornog populizma laklauovskog tipa, ali mu to nije donelo vlast. Nedavno je na partijskom kongresu između dva puta (Eregonovog, dosledno u skladu sa Laklau / Muf strategijom i Iglesijasovog jasnijeg levog ideološkog profilisanja), pobedu odnela Iglesijasova struja. U Italiji je nepoverenje u političke partije (koje je prema nekim istraživanjima palo na neverovatnih 5 posto) iskoristio mutantski (ali sve jasnije desni) pokret „Pet zvezda“ koji već upravlja Rimom i Torinom na lokalu, a prema svemu sudeći gotovo sigurno dobija naredne nacionalne izbore. U ostalim zemljama Zapadne Evrope (Francuska, Nemačka, Holandija, Austrija  itd), uglavnom jačaju ekstremno desne i „catch all“ alternative, sa izuzetkom Velike Britanije u kojoj (uz to), takođe jača i podrška jednoj autentičnijoj levoj politici oličenoj u sprezi između jedne struje laburističke partije, društvenih pokreta i Korbina, koji je na čelu laburista. Preko Atlantika krizu statusa quo iskoristio je Donald Tramp. Na posletku, možemo reći da se reakcije na krizu legitimiteta etabliranih političkih aktera, u ovom trenutku u Evropi i Americi, mogu svrstati u dve kolone: jedna je mobilizacija besa, osećaja ekonomske deprivacije i relativne deprivacije i izigranosti poverenja – kako bi se afirmisali novi progresivni politički akteri; druga kolona je ona desnog populizma i ona teži pasivizaciji akumuliranog nezadovoljstva uz pomoć razgradnje političkog liberalizma i učvršćivanja ekonomskog odnosa moći. Zašto je ovaj nivo analize važan za nas i kakve ovo sve veze ima sa Ljubišom Preletačevićem Belim?

U Srbiji za razliku od gore navedenih primera nije došlo do naznaka razvoja novih trendova, osim na nivou Beograda gde se pojavio najozbiljniji alternativni politički entitet oličen u pokretu „Ne (da)vimo Beograd“ (ipak, ovo su predsednički izbori). Cenzura, zastrašivanja, ucenjivanja ali i specifičan kontekst doprineli su ovome. Kao alternativa vlasti javili su se vanstranački kandidati upravo zbog toga što su opozicione partije diskreditovane a nove političke snage koje bi aktivirale (ili u lošoj varijanti pasivizovale) nezadovoljsvto koje se akumulira poslednjih tridesetak godina na nacionalnom nivou – nije bilo. Ovi što će glasati za Vučića uglavnom su nosevima iznad vode baš zbog njega i SNS-a, pa će zato glasati za njega. Ovi drugi, od kojih se neki dave a ne žele pomoć SNS-a (pri zapošljavanju i slično), a neki žive dobro ali im je Vučić gadan, glasaće za opozicione kandidate. Ono što Beli unosi u ovu dosadnjikavu i važnije – predvidljivu trku za predsednika, jeste prilika da se deluje mnogo političkije nego glasanjem za druge kandidate. Ne slažem se sa uvaženim Teofilom Pančićem da je Beli „pretpolitička“ pojava. Naprotiv, ova pojava omogućava izlazak iz okvira politike kao „politike mogućeg“, pod okolnostima kad se može birati jedino između bahate i pristojne bede. Beli je, ako bolje pogledamo, najoptimalnije otelotvorenje onoga što je Gramši nazvao „doba čudovišta“, kada staro umire a novo ne može da se rodi. Budimo srećni što je to Beli a ne ojačani Šešelj ili neke varijacije Miše Vacića. Ne budimo, sa druge strane, tužni što to u ovom trenutku nije ni emancipatorna snaga, jer je ona počela da dobija zamah sa NDB i nedavnim protestima u Beogradu koji su uspeli okupiti mnoštvo aktera koji pokušavaju (pro)gurati istinsku demokratiju odozdo. Na kraju, Belog čini mi se valja posmatrati fenomenološki, pre nego ulaziti u meritus onoga što govori. Eksperiment kakav je Preletačević, da odgovorim na gore postavljeno pitanje, nije ni pozitivan ni neminovan u ovom trenutku. On je oslobađajući ne za „Srbiju“ ili „sirotinju“, već za svakog od nas ponaosob koji se tako osećamo kad probijemo granice onoga što se možemo usuditi, pomisliti ili učiniti. On je nemoguć taman onoliko koliko je nemoguće „pozvati kardiologa da srce Srbije premesti sa Kosova u Šumadiju“ , da citiram Belog. On je ipak smislen taman onoliko koliko je i svaki eksperiment kada „igranje na sigurno“ postaje nepodnošljivo…




Kontaktiraj nas