Prijavite se na newsletter

Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Fudbal, radnička aristokratija i dehumanizacija



Ilustracija: Patrick McDonald/Flickr CC 2.0

18/05/2017

Britanski sociolog Grejam Skembler u svojoj knjizi Sport i društvo iznosi podatke o zaradama fudbalera u Engleskoj u periodu od početka dvadesetog veka, kada su u kolevci fudbala, počeli da se javljaju prvi profesonalni fudbaleri, pa sve do kraja šezdesetih godina istog veka.  U ranom stadijumu profesionalizma zarada fudbalera bila je ograničena, pa je tako na primer odlučeno da maksimalna zarada fudbalera u sezoni 1901/02. bude četiri funte, što za to vreme nije bila zanemarljiva suma, s obzirom na to da su zanatlije bile plaćene dvostruko manje. Tokom većeg dela perioda između dva rata maksimalna plata fudbalera bila je oko osam funti nedeljno, da bi u periodu od 1945. do 1961. plate profesionalnih fudbalera rasle sve do sume od dvadeset funti nedeljno tokom sezone i dodatnih sedamnaest funti tokom leta. U sezoni 1960/61, na mesto predsednika Asocijacije profesionalnih fudbalera dolazi Džimi Hil koji pod pretnjom štrajka insistira na tome da se ograničene zarade fudbalera ukinu. Nakon što je ovaj zahtev ispunjen, izgubljena je svaka kontrola nad prihodima i transferima igrača. A kada je 1968. ukinuta zabrana mogućnosti da fudbaleri angažuju agente i menadžere, otvorena je potpuno nova etapa fudbalskog profesionalizma, pa i fudbalskog sporta uopšte. Prema Skembleru, fudbaleri odjednom postaju „putujući biznismeni“ koji potpisuju sponzorske ugovore sa brojnim kompanijama čije proizvode reklamiraju, koji osnivaju sopstvena preduzeća itd. U narednom periodu fudbaleri poput Kevina Kigena, Brajana Robsona i Garija Linekera potpisuju ugovore koji dostižu i milionske iznose. Danas su fudbalski transferi narasli do milonskih suma sa trocifrenim ciframa, dok neki fudbaleri od profesionalnih i sponzorskih ugovora, poslova brendiranja i sličnih aktivnosti zarađuju dvocifrene milionske iznose.

Na prvi pogled, ovaj proces u kojem su fudbaleri, kao i svi ostali radnici, s punim pravom zahtevali povećanje novčanih primanja sam po sebi ni na koji način ne bi trebao da bude sporan. Štaviše, borba fudbalera, koji svojim zalaganjem na terenu otvaraju mogućnosti da klubovi ostvaruju profit, i njihovo sindikalno organizovanje u neku ruku bi čak mogli da budu tretirani kao vid klasne borbe. Međutim, na prvom mestu, ako je ova borba bila opravdana, u jednom trenutku ona se pretvorila u sopstvenu suprotnost. Uzmimo za primer fudbalski klub Liverpul i njegove fudbalere, a uzimajući u obzir to da je ovaj klub tokom većeg dela svog postojanja bio percipiran kao klub koji je povezan sa radničkom klasom, iako je tokom svoje istorije uvek bio u vlasništvu bogatih pojedinaca.  Sam stadion Enfild Roud, dom fudbalera Liverpula, nalazi se u delu grada u kojem je nastanjena radnička klasa koja baštini tradiciju radikalnog radničkog otpora i učešća u klasnim borbama koja potiče još od 1756. godine kada su obućari uništavali svoj radni alat. Radnički otpor u ovom gradu posebno je došao do izražaja osamdesetih godina dvadesetog veka kada su se liverpulski radnici snažno suprostavili neoliberalnim ekonomskim merama koje je preduzimala vlada čelične ledi Margaret Tačer. Ova radikalna radnička kultura predstavlja kontekst u kojem fudbaleri Liverpula, ali i drugog kluba iz ovog grada, Evertona, igraju fudbal. Ova veza između regionalne politike i fudbala posebno je bila izražena u eri čuvenog menažera/trenera Bila Šenklija bivšeg minera koji je izražavao svoju posvećenost siromašnoj radničkoj klasi i nikad nije krio svoje socijalističko opredeljenje. Međutim, mnogo toga se u ovom klubu promenilo. Naime, u svom radu o etičkim dilemama koje je dugogodišnji kapiten Liverpula i ljubimac navijača ovog kluba Stiven Džerard imao kada je razmatrao ponudu Čelsija da pređe u redove tima iz Londona, Grant Fared (Grant Farred) ističe kako je u savremenom fudbalu veoma  primetan proces karakterističan po tome što fudbaleri rođeni u miljeu radničke klase, kao što je to u Liverpulu slučaj sa fudbalerima  poput Robija Faulera i Stivena Džerarda, u veoma kratkom vremenskom periodu postaju milioneri. Na tom tragu, ovaj autor pomenute fudbalere percipira kao pripadnike radničke aristokratije.

Podsetimo, sintagmu radnička aristokratija upotrebio je Fridrih Engels kritikujući sindikalne lidere (radnička elita) koji su postali prijemčivi za kupovinu od strane kapitala, ali i mnoge radnike koji su uspeli da unaprede uslove rada i života, i koji su nakon toga uspostavili prijateljske odnose sa svojim poslodavcima. Ovi radnici, koji su uspeli da za sebe izbore relativno povoljnu poziciju koju prihvataju kao nepromenljivu i konačnu, i koji su, zbog svoje pasivizacije oličene kroz odustajanje od svake dalje borbe ali i solidarnosti sa onim pripadnicima radničke klase koji rade i žive u neuporedivo lošijim uslovima, postali uzor i model radnog čoveka, kako za svakog „razumnog kapitalistu“, tako i za kapitalističku klasu i kapitalizam u celini. Sasvim je jasno da je Fared s punim pravom fudbalere Liverpula situirao u kontekst radničke aristokratije. Istine radi, treba pomenuti i to da Robi Fauler ipak nije do kraja zaboravio odakle potiče, pa je tako na primer u toku jedne utakmice nakon postizanja pogotka pokazao natpis ispod dresa na kojem je bila ispisana poruka podrške radnicima sa liverpulskih dokova koji su se borili za svoja prava, a zbog čega je bio kažnjen od birokratskih struktura engleske fudbalske federacije. No, ovakav potez je ipak samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Kada se pogleda stanje stvari u evropskom fudbalu, Faredova teza o fudbalerima kao radničkoj aristokratiji može biti proširena. Naime, veliki broj fudbalera koji nastupaju u velikim zapadnoevropskim ligama i klubovima radničkog je porekla. U prilog ovoj tezi može se navesti činjenica koja govori o tome da veliki broj fudbalera koji nastupaju u ovim klubovima potiče iz afričkih, latinoameričkih i istočnoevropskih zemalja. Dolaskom u zapadnoevropske klubove, s kojima neki od njih potpisuju ugovore milionskih iznosa, svi ovi fudbaleri postaju deo radničke aristokratije. To da oni jesu ipak radnici govori činjenica o prihodovanju višestruko većih novčanih sredstava u odnosu na zarade samih ovih fudbalera od strane njihovih klubova. To bi značilo da nastupi fudbalera stvaraju višak vrednosti za svoje klubove koji su postali kapitalistička preduzeća koja sportski rezultat pretvaraju u robu. U svakom slučaju, nakon bega iz siromaštva fudbaleri svoju poziciju najamnih radnika kapitala, u ovom sluačju veoma bogatih najamnih radnika, prihvataju kao nepromenljivu i konačnu, pa odustaju od svake vrste dalje borbe koja se ne odnosi na eventualne pokušaje da se izbore za veća primanja. To ne znači samo to da oni kao radnička aristokratija prestaju da budu solidarni sa onim pripadnicima klase iz koje su potekli, kako samih njihovih kolega fudbalera[1], tako i radnika u ostalim granama kapitalističke ekonomije, a koji su nastavili da žive u uslovima bede, siromaštva, razume se i eksplotacije i otuđenja. Jer, ograničavanjem sopstvenih zahteva na zahteve za povećanjem zarada fudbaleri odustaju i od borbe za povećavanje stepena slobode, prava na participaciju u donošenju odluka itd. A iznad svega, oni odustaju od borbe protiv eksploatacijske logike kapitala koja zarad stvaranja viška vrednosti ne vodi računa o trošenju ljudske energije koja ide do granica destrukcije ljudskog organizma. Drugim rečima, njima ne pada na pamet da se bore protiv destruktivne prirode savremenog fudbala koja se ogleda u etabliranju imperativa intenzifikacije napora, apsolutizacije naloga za učinkom i pružanja maksimalne angažovanosti kroz permanentno izvođenje propisanih pokreta. Koliko daleko je otišao ovaj proces dehumanizacije, u svojoj knjizi Sport: kritička sociologija pokušao je da pokaže Ričard Đulijanoti koji, na fonu teorije “rizičnog društva” nemačkog sociologa Urliha Beka, koji smatra da je moderno društvo proizvelo čitav niz rizika, pokušava da ukaže na pojavu  telesnih rizika u savremenom sportu. Ovaj autor ističe kako savremeni sport obiluje ozbiljnim povredama i narušavanjem zdravstvenog stanja sportista, kako u fizičkom, tako i u psihičkom pogledu, pri čemi je sve zastupljenija pojava ozbiljnih povreda među decom koja se bave sportom. U tom kontekstu, Đulijanoti s pravom konstatuje da “ukoliko bi se na sport u potpunosti primenjivala pravila dečijeg rada, prekršaji trenera bili bi krivična dela”.

U savremenom fudbalu, pa i u sportu uopšte, na delu je jedna zanimljiva pojava. S rastom novčanih primanja fudbalera rasla je i njihova eksplotacija i dehumanizacija. Jer, dok je njihova zarada bila manja i psihofizički zahtevi, koji su bili postavljeni pred fudbalere, bili su daleko manji, dok su u aktuelnom trenutku, kada je njihova zarada dostigla milionske iznose, psihofizički zahtevi, koji kao Damoklov mač vise nad njihovim glavama, intenzifikovani do granica ljudskih mogućnosti. Ispostavlja se da rast novčanih primanja predstavlja neku vrstu kompenzacije za rast dehumanizacije. Ali sami fudbaleri na to pristaju. To samo znači da je radnička aristokratija podlegla uticaju buržoaskog kulta novca kao pseudo-univerzalne vrednosti i mere svih stvari koja otuđuje čovekove potencijale pretvarajući tako čoveka u roba koji se slepo klanja pred svojim idolom, kako je to znao da napiše mladi Karl Marks.

Posmatran u kontekstu marksističke tradicije, ovaj primer ne pokazuje samo to da je glavni problem koji stvara kapitalizam potrebno tražiti u njegovoj eksploatatorskoj logici, a ne u tome što on snižava radnička primanja, što bi trebala da bude glavna lekcija svake dosledno marksističke kritike političke ekonomije, nego nam pokazuje da je u pravu bio poljski filozof Lešek Kolakovski, a u čemu se slažu svi zastupnici humanističkog marksizma, kada je ukazao na to da Marks protiv kapitalizma nije bio prvenstveno zbog toga što reprodukuje bedu i siromaštvo. Jer novum Marksove kritike kapitalizma ogleda se i u tome što je on u njemu video sistem koji, otuđujući čoveka od njegovih sopstvenih potencijala, vrši neprestanu dehumanizaciju čoveka. On to čini uz pomoć eksploatacije radne snage. Jer, eksploatacija radne snage nije vezana za niske nadnice i loše uslove rada. Ona znači da proizvođači dobijaju samo deo vrednosti koju stvaraju (M. Hajnrih). Zato borba protiv kapitalizma ne može da se vodi samo na planu borbe za povećanje prihoda i poboljšanja uslova rada. Ono na čemu u toj borbi treba insistirati jeste ukidanje eksploatacije i uslova koji proizvode dehumanizaciju čoveka. Drugim rečima, borba protiv kapitalizma pre svega je borba za oslobođanje čoveka od uslova koji sprečavaju razvoj njegovih ljudskih potencijala. To je moguće samo ukidanjem kapitalizma. Ova poruka s kojom je generacija humanističkih marksista pokušala da nas suoči i danas je aktuelna i na njenom tragu danas pišu vodeći kritičari političke ekonomije savremenog kapitalizma poput Dejvida Harvija i Majkla Lebovica. To je nasleđe humanističkog marksizma čiji baštinici bismo danas trebali da budemo. I to je mesto gde se susreću marksistička kritika političke ekonomije i humanistički marksizam. U svakom slučaju, sociolog Frederik Vandenberž  (Frédéric_Vandenberghe) s pravom je  primetio da za Marksa nije bilo sumnje u to da kapitalizam predstavlja antropološku katastrofu! Ovaj Marksov nalaz, uprkos svim menama kroz koje je kapitalizam prošao, i danas važi. Savremeni kapitalistički fudbal o tome svakodnevno svedoči.

——————-

[1] Tome u prilog govori to što se nijedan od fudbalskih reprezentativaca Srbije koji nastupaju u bogatim zapadnoevropskim klubovima nije oglasio povodom grubih kršenja radnih prava njihovih kolega koji nastupaju u domaćim klubovima, o čemu smo već pisali. Videti: http://www.noviplamen.net/vesti/fudbal-kao-ogledalo-drustva-u-srbiji/

  •  
  •  
  •  
  •  
  •   
  •  



Kontaktiraj nas