Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Građanska elita i „Ne da(vi)mo Beograd“




04/04/2018

Izlazak Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ na lokalne izbore u Beogradu pokrenuo je temu društvenih pokreta i njihove uloge u političkom životu. Naviknuti da politiku izjednačavaju sa partijskom politikom, mnogi su, pre svega na takozvanoj „građanskoj“ sceni, govorili o Inicijativi sa velikom dozom skepse, podsmeha i nadasve, neznanja. Tako je Teofil Pančić pisao o „kakofoniji“ koju učešćem na lokalnim izborima Inicijativa teži da stvori, Nebojša Krstić pozivao da ih se „išamara“, a poslednji je u nizu Gorčin Stojanović koji je pokret nazvao „bedastom skupinom parapolitičkih wannabiesa“. Nešto pristojniji bio je, sada već bivši predsednik Demokratske stranke koji je izjavio da Vučića „ne mogu pobediti kućni saveti, pokreti i građanski protesti“, već samo „neko sa ozbiljnom političkom infrastrukturom na teritoriji Beograda i cele Srbije“. Tri su linije argumentacije kojima želim pokazati da su društveni pokreti ne samo politički subjekti, već conditio sine qua non (neophodan uslov) političkog. Istovremeno, radi se o tri nivoa analize, mikro, mezo i makro.

Makro nivo tiče se sistemske uloge pokreta u društvenim i političkim promenama kroz istoriju. Pokreti su bili ti koji su oduvek stiskali svoje institucije i terali ih da se pozabave problemima nepredstavljenih, obespravljenih – onih sa socijalnih margina. Pokreti su iznedravali progresivne političare. Nikada ne bi bilo William Wallace-a, najprogresivnijeg američkog potpredsednika, da nije bilo radničkog pokreta koji je 1935 svojim aktivnostima naterao Senat SAD da izglasa National Labor Relations Act (poznat i kao Wagner Act) kojim su radnici u SAD po prvi put dobili pravo sindikalnog organizovanja i kolektivnog pregovaranja. Bernie Sanders, da ostanemo kod Amerike, ne bi bio moguć, kao ni „politička revolucija“ u američkom javnom diskursu da nije bilo Occupy-a koji joj je godinama pre toga pripremao i krčio put. Pokreti utiču na javne politike jer utiču na javno mnenje. Klasna, rodna, seksualna, rasna i druga segregacija bila bi na nivou od pre stotinu i više godina da nije bilo anti-kolonijalnih pokreta, pokreta za prava žena, pokreta za prava LGBT osoba, radničkih pokreta, pokreta za građanska prava. Pokreti nisu nastali da bi proizvodili „kakofoniju“, kako to reče Teofil Pančić – oni su prethodili nastanku političkih partija i uloga im je da spreče kakofoniju kojom njihovi politički predstavnici pokatkad, namerno zataškavaju probleme i svoju nesposobnost da ih reše.

Mezo perspektiva tiče se nešto direktnije i specifičnije uloge pokreta u poslednje dve decenije. Kako je do toga došlo? Naime, svaka je politička organizacija nastala kao kanal za interes određenog skupa ljudi. Sa druge strane, još je početkom 20. veka Robert Mihels govorio o težnji ka oligarhiji kao inherentnoj karakteristici svake partijske organizacije. Sa jedne strane, govorio je Mihels, demokratske su se partije ogrnule oligarhskim ruhom, dok su se aristokratske (oligarhske) partije ogrnule demokratskim. U dobrom delu dvadesetog veka, socijalna baza (u nekoj formi pokreta) je bila ta koja je leve partije pritiskala odozdo svaki put kada bi na tasu prevagnuo oligarhiski u odnosu na interes klase koju su te partije predstavljale. Dakle, socijalna baza konvencionalnih partijskih organizacija demokratske (tj. socijaldemokratske) provenijencije, bila je najpre motor ulaska tih partija u institucije, ali i skretničar, kontrolor a često i sudija onima koji su izdali socijalnu bazu i pokret koji ih je uveo u iste te institucije. Problem nastaje u istorijskom trenutku u kom socijalna baza (socijal)demokratskih partija više ne uspeva niti da kontroliše, niti da koriguje, niti sudi svojim političkim predstavnicima koji su se odali (obično kroz vršenje vlasti) tom starom mihelsovskom poroku, tom „gvozdenom zakonu oligarhije“ i zanemarili interes sopstvene baze. Jednom kada je na tasu između oligarhiskih tendencija i demokratske odgovornosti u većini socijaldemokratskih partija prevagnula oligarhijska tendencija, socijalna baza ostala  je nepredstavljena. Od kad su ekseri u kovčeg demokratije unutar „socijaldemokratije“ udareni sa takozvanim „trećim putem“, talasom na kom „umerena“ levica surfa od Blera i  Šredera naovamo, nekada socijalna baza konvencionalnih socijaldemokratskih partija počela je da traga za novim kanalom svoga izražaja. Ti kanali pojavili su se ili u vidu novih levih partija (poput nemačkog Die Linke-a), dok su u drugim oni zadobili oblike društvenih pokreta (koje ne predstavlja partija već oni to čine sami za sebe). U ovom potonjem slučaju, moglo se krenuti ili putem osnaživanja pokreta u meri koja bi mogla dovoljno pritisnuti etablirane partije da se vrate idealu demokratije, ili putem osnivanja takozvanih „partija-pokreta“ koji bi sami krenuli u izbornu utakmicu (školskim primerom ovakvog scenarija smatra se španski „Podemos“ koji je izrastao iz socijalne baze stvorene oko pokreta „Indignados“). U Španiji je ovaj pokret uspeo da de facto dvostranački politički sistem načini plurarnim (otvorivši nehotice vrata i suparničkoj novoj partiji Ciudadanos). Tamo gde levi pokreti ili nove stranke nisu uspele u potpunosti da nadomeste odsustvo osećaja predstavljenosti marginalizovanih i obespravljenih, pojavljuju se i desni pokreti. Tako nikada ne bi bilo AFD-a (Alternative za Nemačku) da nije bilo Pegide, iako AFD konstantno pravi jednu vrstu otklona od nje. Dakle, da bismo ocenili politički značaj društvenih pokreta danas, njihovu ulogu kao političkih činilaca i faktora, moramo u obzir uzeti i genezu razgradnje sprege između društvenog i političkog, između socijalne baze i njihovih političkih predstavnika u poslednje dve do tri decenije.

Treća linija argumentacija na kojoj temeljim tvrdnju da gore navedeni autori ne poznaju logiku materije kojom se s vremena na vreme osmele da pišu, tiče se aplikacije makro i meso analize na mikro kontekst Srbije. U našoj zemlji naime, niti jedna partija nema jasno definisanu socijalnu bazu. Partija socijaldemokratske proveniencije (u izvornom značenju) ne postoji, pa je ono što bi trebalo biti njena socijalna baza rasuto delimično po polju desnice (uglavnom SNS-a), a delimično unaokolo, svuda po malo. Za partije centra i levog centra, uglavnom glasa srednja i viša srednja klasa. U takvim okolnostima, javila se Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ koja je politizovala pitanja od zajedničkog interesa, o kojima do tada nije bilo previše reči u javnim diskusijama i debatama. Projekat „Beograd na vodi“ uzet je kao simbol naopako ustrojenog sistema, koji politiku svodi na izbornu utakmicu a od društva pravi publiku koja između dva aplauza samo posmatra. Problematizovanje i politizovanje pitanja označava izmeštanje tema sa margine društvenog ili podzemlja političkog, na centar političkog terena. To je ono što bi socijaldemokratske partije trebalo da rade, osluškujući impuls svoje baze. S obzirom na to da takvih partija u nas nema, i da je njihova potencijalna baza rasuta, to je uradila grupa koja se okupila oko Inicijative. Njihov izlazak na izbore logična je i vrlo očekivana posledica odsustva političke partije koja bi adekvatno mogla artikulisati interes većine, delom deluzionirane a delom ostavljene bez nade i pasivizovane.

Njihova je politička strategija u skladu sa onim što vidimo po Evropi u poslednjim godinama. Val koji inspiriše zove se municipalizam. Aktuelan je i daje rezultate u gradovima poput Barselone, Grenobla, Napulja, Madrida, Zagreba…Evidentno je da su oligarhije na nivou nacionalne politike čvrsto ustoličene i da ih u datom momentu nije moguće srušiti odozgo. Zato se pokušava odozdo, sa lokala. Pitanja koja se tiču razvoja grada, odgovaranja na potrebe ljudi a ne profita, trebalo bi da budu ulaz u rešavanje pitanja koja se smatraju zapečaćenim, nedodirljivim ili nedostižnim „običnom čoveku“. Primeri učinkovite municipalne prakse izlaze naravno, i izvan evropskih granica. Jedna od poznatijih studija je ona Done Van Cot koja se bavi domorodačkim pokretima-partijama u Ekvadoru i Boliviji čije se osvajanje vlasti pokazalo da stoji u direktnoj korelaciji sa stepenom inovacije u domenu demokratskih i inkluzivnih politika. Iza političkog delovanja Inicijative je tako, ideja da postoji mnogo pitanja kojima se može dati politički značaj, od urbanizma do seksualnog nasilja, od upravljanja otpadom do osnaživanja mesnih zajednica. Ova ideja nije nova, ona je doputovala spolja i od strane aktivista i aktivistkinja u Beogradu prilagođena, dorađena i revidirana u skladu sa lokalnim kontekstom. Ovde se dakle radi o difuziji ideja, onome što jedan od najznačajnijih autora u domenu društvenih pokreta, Dag Mekadam, naziva još i „kognitivnim oslobođenjem“, odnosno konstrukcijom novih značenja.

Istina je, da zaključim, da su za svrgavanje oligarhijske vlasti kakva je ona koja trenutno okupira vlast u Srbiji, potrebni resursi, ozbiljna organizacija, infrastruktura, ljudi i ideje. Demokratska stranka je verovatno jedina stranka opozicije koja ima (ili je tako makar bilo do skoro) iole ozbiljniju infrastrukturu. Međutim, fale joj ljudi i ideje. I jedno i drugo ključno je koliko i infrastruktura. Razlika je međutim u tome što ljudi i ideje mogu u perspektivi da razviju infrastrukturu, dok obrnuto nije moguće (ili bar ne ukoliko želite imati kvalitetne ljude i dobre ideje). Zato se primedba bivšeg predsednika DS-a, citirana na početku ovog teksta, mogla čitati kao slamka spasa, pokušaj da se igra na blef i odsustvo ideja i ljudi nadomesti posedovanjem infrastrukture. Kako se to završilo, videli smo i na beogradskim izborima. Značajan deo ostatka javnosti, a među njima i cenjena gospoda o kojoj govorim na početku, sa pozicije posednika znanja o tome šta politika jeste a šta nije, polu-podrugljivo su se odnosili i prema pokretu koji je okupila Inicijativa NDB. Ovim tekstom, pokušao sam da im ukažem na propuste koje su napravili, valjda zbog prevelike visine sa koje su pisali i govorili.

 




Kontaktiraj nas