Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Ideologija ponude i potražnje




Foto: spDuchamp/Flickr CC 2.0

01/08/2017

U demagoškom opravdavanju kapitalističkog društva, njegovog klasnog ustrojstva i eksploatacije rada na kome počiva, razni oblici libertarijanskih i desničarskih doktrina ističu delovanje tržišnih sila ponude i potražnje kao tobož „prirodnih“ zakonitosti koje raspodelu bogatstva određuju „spontanim“ i „željenim“ ishodom samih učesnika u igri bezgranične kupovine i prodaje. U toj ideologemi polazi se od predstave uvek spremnog preduzimača koji odgovara na trenutne potrebe nas potrošača, a za čiji proizvod trebamo da platimo određenu količinu novca, zato što je kapitalista uložio svoj trud, znanje i pretrpio rizik kako bi udovoljio našim interesima, a da toga nismo ni svesni.

Ovakav proces proizvodnje, raspodele i razmene uzima se za „prirodni“ zakon društvenog života i redovno se koristi kao efikasno ideološko oružje u diskvalifikaciji marksizma i drugih alternativnih teorija, koje ekonomski metabolizam društva objašnjavaju na drugačijim osnovama i čije se kritike temelje na raznolikim uvidima u rasipnost kapitalističke privrede i eksploataciji radne snage bez koje kapital ne može da opstane.

Svaki udžbenik ekonomije polazi, od svima nama dobro poznatog grafikona, međusobno ukrštenih krivulja ponuda i potražnje, gde se cena neke robe ili usluge prikazuje kao ravnoteža između mogućnosti potrošača da plate za svoje zadovoljstvo i motivisanosti proizvođača da prodaju svoje proizvode. Smatra se gotovo neupitnim da se na taj način racionalno raspoređuju ograničeni resursi sa svrhom ispunjavanja potreba najvećeg dela društva. Svaka pobuna protiv takvog ekonomskog sistema bila bi zapravo potpuno iracionalna i lišena bilo kakvih izgleda na uspeh.

Pokušaćemo da damo nekoliko ključnih kritičkih osvrta na tipične tvrdnje o racionalnosti tržišta u raspodeli resursa i pokazati da ono redovno promašuje u ovoj ulozi, zatim ćemo se pozabaviti komforom koji navodno pruža tumbanje ponude i potražnje u zadovoljenju potreba potrošača i konačno demaksiraćemo ideološki plašt, kojim se prikriva eksploatacija rada na kojoj se bazira čitava struktura kapitalizma, a koja čini osnovu ekonomskih nejednakosti, političke autoritarnosti i ekološkog pustošenja savremenog kapitalizma.

 

Tržište najbolje raspodeljuje ograničene resurse za proizovodnju i željenu potrošnju

 

Iako je ovakva tvrdnja opšte mesto ona je duboko netačna. Tehnika matematičkog linearnog programiranja pokazuje da sa datom radnom snagom, dostignutim nivoom produktivnosti mašina i opreme, uz ograničenja oskudnih prirodnih resursa i željenih ekoloških standarda, može se proizvesti mnogo više roba i usluga nego što to postiže tržišna ekonomija. Kapitalizam sa usitnjenim, nesinhronizovanim i međusobno neprijateljskim preduzećima uvek proizvodi ispod maksimalnih mogućnosti jednog društva, pri tom rasipajući energiju i materijale, a da istovremeno ne upošljava optimalno ljudstvo i tehniku s obzirom na njihove proizvodne mogućnosti.

Trka za većom profitnom stopom tera kapital da se seli iz jedne privredne grane u drugu, čineći tako stalne poramećaje ponude i tražnje čiji su odraz nestabilne tržišne cene koje, uprkos Hajekovim ovacijama u njihovu pogodnost da nam kažu šta i gde ekonomisati, ne prenose dovoljnu, pravovremenu i odgovorajuću informaciju koliko i čega treba proizvoditi kako bi se zadovoljile potrebe celog društva ili barem najvećeg broja ljudi. Tako se u pojedinim delovima privrede stvara prenatrpanost proizvoda i pad cena, što može da uzrokuje bankrote pojedinih firmi i gubitak posla za radnu snagu, a na drugim mestima nastaje privremena oskudica dobara, koja povisuje cene istovremeno stvarajući „kratkotrajne“ monopole koji donose nezasluženo bogatstvo njihovim vlasnicima.

Već ovde vidimo da je distribuciona funkcija tržišta poprilično trapava sa propratnom posledicom u bogaćenju jednih preduzeća dok na drugoj stani nastaju osiromašenje i nesigurnost raznih učesnika na tržištu. Treba istaći da ovakve fluktuacije cena nisu izazvane promenama subjektivnih korisnosti potrošača, kako to libertarijanci vole da tvrde, a ni onako kako to postulira uobičajena mudrost iz ekonomskih udžbenika. Može se pokazati da agregatna tražnja za određene kategorije roba i usluga čini statistički ekvilibrijum koji je za duže vreme nepromenljiv, pa u takvim okolnostima krivicu za tumbanja na tržištu snosi sam izparcelisani kapital, koji jedini ima ovlašćenje da određuje šta će se, koliko i gde proizvoditi.

Nedostatak informacija kojima bi se mogla skalirati proizvodnja i raspodela dobara potrebnih potrošačima jeste mana samog slobodnog tržišta i kapitalizma zasnovanog na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju. Kompjuterski naučnici i istraživači Pol Kokšot i Alin Kotrel[1] predstavili su u svojim radovima algoritme kojima bi savremeni informacioni sistemi mogli da izračunaju tačan obim materijala, radne snage i raspored iskorišćenja mašina i opreme s obzirom na njihove karakteristike produktivnosti. Današnja raširenost interneta i propusna moć telekomunikacija omogućuje sakupljanje i obradu informacija o promenama preferencija potrošača u realnom vremenu, na osnovu kojih snažni mikroprocesori mogu odrediti detaljne input-output tablice za skaliranje proizvodnje, čime se eliminiše potreba za tumbanjem ponude i potražnje u određivanju haoitičnih tržišnih cena.

Uprkos opštoj tiradi da je planska privreda Sovjetskog Saveza bila neefikasna, empirijske studije koje je započeo ekonomista Piter Marel,[2] a koje su nastavili drugi istraživači, pokazale su visoku tehničku efikasnost firmi u socijalističkoj ekonomiji i to upravo po neoklasicističkoj metodologiji i analizi. To daje dovoljno ohrabrenje da uz pomoć savremenih informacionih tehnologija, input-output tablicama i tehnikama linearnog programiranja možemo mnogo bolje da organizujemo proizvodnju, razvoj, istraživanja, raspodelu i potrošnju dobara nego što je to bilo nekada u real-socijalističkim zemljama.

Na sve ovo treba dodati činjenicu da se kapitalizam razvija kroz neizbežne periodične privredne krize i depresije uzrokove tendencijskim padom profitne stope koji je posledica hiperakumulisanosti konstatnog kapitala. Ciklična vraćanja recesije bacaju desetine miliona ljudi širom sveta u nezaposlenost, nesigurnost i siromaštvo dok se sa druge strane proizvodnja bespotrebno prekida. Da bi se prosečna profitna stopa podigla postojeći nivo konstatnog kapitala mora da se obezvredi ili uništi, a to se u mirnodopskim uslovima postiže mnogobrojnim bankrotima, rasprodajom mašina i opreme po bagatelnim cenama ali i propadanjem mnogih roba, sirovina i polufabrikata. Ovim se pokazuje potpuni iracionalni karakter kapitalizma koji nije sposoban da obezbedi kontinuirani nivo rastuće proizvodnje, zaposlenosti i ostvarenja potreba društva. Ovo je lepo ilustrovano garfikonima koji pokazuju stope iskorišćenosti kapaciteta Sjedinjenih Država kao najmoćnije kapitalističke privrede sveta od 1970. godine do danas.

Postaje jasno da u ovakvom tržišnom metežu nije moguće optimalno rasporediti proizvodni aparat i smanjiti troškove resursa u dobu kada se suočavamo sa narušenom životnom sredinom. Potrošači dobijaju sistem cena koji ne odgovara njihovom uloženom radu i troškovima sredstava za proizvodnju, tako da plaćaju više nego što moraju za određenu listu dobara, a proizvođači bivaju stalno obmanuti trenutnom visinom troškova i strukturom profitnih stopa, u zavisnosti od grane u kojoj bi želeli da okušaju svoju poslovnu sreću. Tako nastaju privredni promašaji koji mogu da se izbegnu.

 

A čija je tražnja?

 

Da bismo uopšte mogli da razmatramo da li jedan ekonomski sistem efikasno odgovara na potrebe društva za raznolikim dobrima, moramo znati kako da prepoznamo te potrebe i odredimo njihov obim i raznovrsnost. U ekonomskim udžbenicima agregatna tražnja za određenom robom predstavlja se kao odraz strukture preferenci kojima obiluje jedno društvo bez obzira na svoju podelu među slojevima i klasama kojima ljudi pripadaju. Neko dobro će se proizvoditi onoliko koliko su potrošači sposobni i koliko žele da plate za njega. U uslovima kada kapitalizam neprestano stvara stihijske i nasilne nejednakosti među ljudima u pogledu dohodaka na osnovici tržišnog haosa, eksploatacije rada i stalno preteće nezaposlenosti, postavlja se pitanje zašto bi trenutno data tražnja trebalo da predstavlja vektor cilja prema kome bi se orijentisao proizvodni aparat jednog društva?

S obzirom da nije moguće bez prekida zaposliti celokupnu raspoloživu radnu snagu, usled cikličke krize akumulacije kapitala, uvek će postojati znatan broj ljudi koji neće imati novaca da sebi priušte ni najosnovnija sredstva za izdržavanje života, a kamoli da nabave robe i usluge koje bi im omogućile duhovni i kreativni razvitak. Tako se pokazuje autoritarni karakter kapitalističkog društva u oštrom kontrastu prema ideologemima koje postuliraju „slobodu“ pojedinca zahvaljujući zaštiti pravne, a uz to i „minimalne“ liberalne države.

Tvrditi da agregatna tražnja za nekim proizvodom predstavlja odraz slobodnih odluka potrošača jeste u najmanju ruku cinična, jer mnogi ljudi iako bi želeli da nabave neko dobro ili uslugu jednostavno nisu u mogućnosti to da učine, zato što su izbačeni na ulicu krizom profitabilnosti kapitala i posledičnom njegovom nedovljnom akumulacijom, koja jedina može da povuče zaposlenost. Važno je uvek naglašavati da recesije u kapitalizmu nisu nikakvo nužno zlo ili hir nekakvih van tržišnih faktora već da su ishod nedevoljnog viška vrednosti koji se, uprkos svom rastu, topi zbog tendencijskog pada prosečne profitne stope.

Međutim, čak i u „normalnim“ okolnostima agregatna tražnja predstavlja žalosni spoj raznolikih preferenci „anonimnih potrošača“. Pre svega, nove produktivne mašine i oprema, koje kapital unosi stihijski u proizvodnju, pritiska ljude sa dojučerašnje dobrih poslova da počnu da rade za manje nadnice, jer njihov rad postaje jednostavniji pa time stvara i manje vrednosti, a po kapitalističkoj logici on mora da bude i manje plaćen.[3] Uz to ide i obaranje plata u drugim granama privrede usled pritiska dodatne ponude radne snage koja je postala tehnološki višak u svojoj privrednoj delatnosti. Sve to čini da se nedragovoljno jedna kategorija roba manje kupuje, dok kapitalisti dobijaju još veći deo kolača u novostvorenoj vrednosti, i na taj način restrukturiraju sistem agregatnih tražnji u pravcu luksuznih dobara na uštrb elementarnih potreba društva. Tako se zapravo prikriva povećan stepen eksploatacije rada u pojedinim delovima privrede, dok se u drugim dobrostojećim granama, radi mira u kući, za rad istog kvaliteta može isplatiti nešto veća nadnica nego u drugim.

Kako onda da prihvatimo da trenutna tražnja predstavlja realne potrebe društva na osnovu kojih bi trebalo učiniti optimalni rapored proizvodnje, kada kapitalističko tržište periodično stvara veliki procenat nezaposlenosti u krizama, uvodi sve više privremenih i povremenih poslova, obara nadnice u pojedinim granama usled stihijskog povećanja ponude radne snage, zatim stalno remeti tržišne cene koje nemaju nikakve veze sa promenom subjektivnih korisnosti potrošača, a da ne pominjemo eksternalije u pogledu ekološkog zagađenja i iscrpljivanja ograničenih resursa?

Očigledno je da saga o ponudi i potražnji i navodonoj efikasnosti tržišta u alokaciji resursa u pogledu zadovoljenja potreba jednog društva predstavlja samo vešto smišljenu ideološku mantru koja, pod kvazi naučnim velom, treba da opravda i prikrije besprizornu eksploataciju rada velike mase ljudi i neverovatno bogaćenje uskog sloja krupnih kapitalista dok se njihova moć odlučivanja sve više koncentriše i uvećava u svim porama društva dosežući totalitarne razmere. Klasne razlike i njihovo autoritarno održavanje ostaju bit kapitalizma, uprkos ogromnom tehnološkom razvitku proizvodnih snaga, a za čiji se napredak mora platiti skupa cena u pustošećim depresijama, eksploataciji rada, ekološkoj zagađenosti i nejednakoj trgovinskoj razmeni među zemljama kapitalističkog centra i periferije.

Poslednja velika recesija iz 2008. godine i veoma spor oporavak razvijenih kapitalističkih zemalja, sa niskim stopama rasta produktivnosti, upozoravaju nas da je kapitalizam dospeo do svojih granica izdržljivosti i da se pretvorio u ozbiljnog kočničara daljeg napretka čovečanstva istovremeno stvarajući nepravdne i neprhvatljive odnose među ljudima i narodima.


[1] Za detaljni pregled planskog socijalizma uz pomoć savremenih informacionih tehnologija videti šire u: Paul Cockshott, Allin Cotrell, Towards a New Socialism

[2] O tome više: Set Ekerman, Crveni i crni u: ABC socijalizma, Centar za politike emancipacije, Beograd, 2016.

[3] O tome kako se u industriji rad plaća manje uprkos sve većoj produktivnosti videti: Harry Bravermann, Rad i monopolistički kapital, Globus, Zagreb, 1983.




Kontaktiraj nas