Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Kejnzijanizam nije rešenje




Foto: Birgit Kulbe/Flickr CC 2.0

05/07/2018

Izbijanje svetske recesije 2008. godine, posle sloma hipotekarnog tržišta u Sjedinjenim Državama i nastavak ekonomske krize koja se tek nedavno završila, temeljno je uzdrmalo ne samo političko samopouzdanje razvijenih kapitalističkih zemalja, nego je i ekonomsku nauku, barem njen mejnstrim, stavila u nezavidni položaj da objasni krizu koja je izazvala gubitak posla za 240 miliona ljudi[i] širom kontinenata. Još više, posle pitanja zašto, usledilo je pitanje kako sprečiti da se to ponovi.

Kejnzijanizam je postao predmet pojačanog interesovanja, bilo da ga neko negira, bilo da se u njegovim teorijskim i doktrinarnim hibridima vidi rešenje. U rezignaciji da ponudi bila šta bolje od državnog intervencionizma, levica se vraća svojoj staroj inspiraciji, ideji da je Kejnz možda ponudio dobar put da se izbegne nasilna revolucija i osmisli politika klasne saradnje, na čijem bi se kompromisu išlo ka razvoju i napretku, uprkos vladavini kapitala i tržišne stihije.

Marksistička ekonomika pruža energični otpor tome, ukazujući na nesposobnost kejnzijanizma da detektuje uzrok periodičnih recesija u kapitalizmu i pokazujući neuspešnost kejnzijanskog instrumentarijuma za izlazak iz kriza i eventualno njihovu preventivu. Pokušaćemo da damo ekonomske razloge, specifične za kapitalistički način proizvodnje, zbog kojih Kejnz i njegovi raznoliki epigoni maše u pokušaju da „društvo slobodnih i odgovornih pojedinaca“ učine održivim i naprednim, a za određene varijante levice predstaviti neosnovanu veru da se kapitalizam može učiniti beskonfliktnim poretkom, u kome bi i radnik i kapitalista imali zajednički interes da uvećaju kolač iz kojeg bi isecali sve zamašnije parče svako za sebe.[ii]

Problem nije nedostatak potrošnje nego hiperakumulacija kapitala

Džon Majnard Kejnz je, analizirajući tok Velike depresije, koja je pustošila kapitalistički svet 30-ih godina XX veka, postulirao da tržišna privreda ne može samostalno postići stanje pune zaposlenosti, kako je to tvrdio Sejov zakon, po kome ponuda uvek pronalazi svoju potražnju. Pojedinci, domaćinstva i preduzeća u vremenima kriza tezaurišu novac i smanjuju potrošnju, čime se problem realizacije roba i usluga lančano širi na celu privredu. Dakle, za razliku od dotadašnje ekonomske ortodoksije, Kejnz izdvaja oblast prometa i novac kao sredstvo razmene u zaseban deo koji može da izazove zastoj čitavog ekonomskog sistema kapitalizma. Zapravo, proizvodni kapacitet, kojim raspolaže jedno društvo u datom periodu, ne može biti iskorišćen u celosti, čime se ravnoteža na tržištu ukotvljuje na nivou ispod pune zaposlenosti. To može da potraje poprilično dugo kao što su potvrdile 30-te godine XX veka tokom Velike depresije.

Za razliku od neoklasične škole mišljenja i nepokolebljive vere da će tržište samo od sebe, kada raščisti teren neefikasnih preduzeća, ponovo uspostaviti stanje pune zaposlenosti, Kejnz je pošao od ideje da „efektivnu tražnju“[iii] treba povećati „spolja“, tako što bi država postala naručilac posla u oblasti javnih potreba za saobraćajnicama, školama, bolnicama, lukama, železnici, vojnom naoružanju, itd. Na taj način, preduzeća bi realizovala neprodatu robu, a konačno bi se pokrenula dodatna proizvodnja, čime se počinje sa zapošljavanjem radne snage. Kapitali iz oblasti finalnih potrošnih dobara naručivali bi repromaterijale, energiju, opremu i delove iz industrijskih sektora polufabrikata, koji bi sa svoje strane dodatno zapošljavali radnu snagu, pa bi se rapidno smanjivala nezaposlenost, a sa njom bi rastao nacionalni dohodak, a sve to vodi u još veću potrošnju stanovništva, što opet podstiče veću proizvodnju sve do tačke kada se uspostavlja ravnoteža između štednje kojom raspolaže jedno društvo i ukupnog nivoa investicija. Ovo se označava kao „multiplikativni efekat“ državnih porudžbina ili javnih ulaganja.

Sve ovo zvuči sjajno, da ne postoje dve činjenice koje protivreče kejnzijanskim predstavama o uzrocima nastanka recesija u kapitalizmu i uslovima da se one prevaziđu. Prvo, potrošnja stanovništva uopšte ne jenjava pred izbijanje kriza, nego naprotiv stalno raste. Pogledajmo tabelu 1, koju je sačnio marksista Đulijemo Karčedi za 12 privrednih ciklusa od 1945. godine do danas za Sjedinjene Države.

Kao što se da videti, rast plata je neprestan, sve dok akumulacija kapitala ide nesmetano usled povoljne profitabilnosti. Osim u kratkoj epizodi sa krizom iz 1991. godine (i to vrlo slabo), u svih 11 privrednih ciklusa plate, a sa njima i potrošnja stanovništva, su rasli, pa se ne može govoriti da je uzrok izbijanja kriza nedostatak efektivne tražnje.

Još upečatljivije, ali i instruktivnije za dalju analizu, jeste upoređivanje pada personalne potrošnje i investicija u samom toku recesija. Grafik 1.[iv] upečatljivo pokazuje da su kupovine gotovo zanemarljivo opadale (u krizi iz 1980. godine one su čak i neznatno porasle), ali je zato srozavanje investicija gotovo uvek bilo izuzetno.

Kejnzijanci bi mogli da kažu „pa dobro, ako već personalna potrošnja nije glavni uzrok, upravo ovoliko povlačenje ulaganja znači da je naša teorija formalno ispravna, a to dalje ukazuje da agregatnu tražnju treba povećati, bilo putem fiskalnih i monetarnih mera, bilo programom izdašnih javnih radova. Odigraćemo na kartu multiplikativnog efekta i ponovo ćemo uspostaviti privredni polet.“

Međutim, ovde dolazi druga ključna činjenica koju kejnzijanci ćutke ignorišu: tendencijski pad opšte profitne stope kome kapitalističke privrede perodično podležu. Umesto da se zapitaju zašto se investicije toliko mnogo povlače i tako uoče da u vremenima poleta celokupna privreda polako gubi profitabilnost, što kasnije uslovljava odustajanje mnogih preduzeća od daljih ulaganja, razne struje kejznijanizma jednostavno postuliraju makro identitete:

Nacionalni dohodak = nacionalna potrošnja, zapravo,

Profiti + zarade = Investicije + potrošnja,

ako se pretpostavi da će radnici potpuno potrošiti plate onda:

Profiti = investicije.[v]
Zapravo, kejznijanci smatraju da profitne stope jednostavno nisu bitne i da će dodatne investicije na uštrb štednje same po sebi doneti dobit preduzećima, koja budu upletena u multiplikativnu igru uvećanja nacionalnog dohotka i rasta zaposlenosti. Marksistički orijentisani ekonomisti energično se ovome opiru, pokazujući suprotan smer rasta plata i kontinuiranog opadanja prosečne profitne stope na primeru SAD. Dovoljno je pogledati grafik 2,[vi] koji pokazuje da je gotovo pred svako izbijanje recesija prehodio rast zarada, dok je nasuprot tome profitabilnost kapitala padala. Dodali smo plave strelice i kružiće da bi to bilo upečatljivije. Zapravo, tendencijski pad profitne stope je tekao, duže ili kraće vreme, pred svako izbijanje krize posle Drugog svetskog rata. Crvenim strelicama označili smo rast zarada, a kružićima njihov maksimum. Reč je o relativnim odnosima između plata i profita da bi bila jasna dinamika njihovog kretanja, a u apsolutnim iznosima zarade zaposlenih su stalno rasle usled sve veće produktivnosti rada i jačanja kupovne moći nadnica.

Ovde čitaoca treba upozoriti da to nema veze sa teorijom „stisnutih“ profita usled rasta zarada, kako bi to želele doktrine koje zagovaraju sveopšte mere štednje na uštrb radnika, već sa tendencijskim padom profitne stope. Zapravo, plate u vreme faze uspona rastu (zahvaljujući sve većoj produktivnosti rada) zajedno sa porastom profitne mase iz koje teče sve veća akumulacija kapitala, a ona podstiče visoku tražnju za radnom snagom.[vii] Tačno je da u takvim uslovima jača pregovaračka moć radnika i sindikata, pa se tržišna cena rada može podići. Međutim, napominjemo da se to dešava u jako uskim granicama i da je opadanje profitabilnosti drugačije prirode.

O uzrocima tendencijskog pada profitne stope i samom mehanizmu za okidanje privrednog sloma opširno smo govorili u tekstu Mali rečnik kapitalističkih kriza, na koga upućujemo čitaoca, a ovde ćemo samo kratko rezimirati da u međusobnoj konkurentskoj trci kapitalisti ulažu sve više novca u tehnološki razvoj i nabavku mašina, alata i repromaterijala, čime se neprestano uvećava organski sastav kapitala. Dobit u povećanoj produktivnosti proizvodnje vremenom se plaća u sve težem upošljavanju radne snage, čime se sužava izvor iz koga može da se iscedi višak vrednosti koji se deli na kamatu, profit i rentu. Marksistička je postavka, na osnovu radne teorije vrednosti, da samo radna snaga stvara novododatnu vrednost koja se cepa na kompenzaciju zaposlenih i profitnu masu koju prisvajaju kapitalisti. U jednom momentu, organski sastav kapitala postaje toliko velik da trenutno dostupan višak vrednosti, kojim raspolaže jedna kapitalistička ekonomija, više nije dovoljan za dalji nastavak investicija, čime se započinje sa stagnacijom, a vrlo brzo i sa recesijom. Sve dok se ne oporavi prosečna profitna stopa na nivou privrede, nema poleta.

Na grafiku 3,[viii] pokazaćemo koliko je profitabilnost korporativnog kapitala opadala u SAD od 1945. godine do našeg vremena, radi ilustracije suženosti osnovice za njegovu dalju akumulaciju i posledični rast privrede najrazvijenije kapitalističke zemlje na svetu.

Iz loše dijagnoze sledi loša receptura

Sada ćemo razmotriti rešenja koja nudi kejnzijanizam za izlazak iz recesionog dna. Pošto se smatra da je glavni uzrok nedovoljna „efektivna tražnja“, država bi trebalo da preduzme mere koje bi uvećale agregatnu tražnju kroz multiplikativni efekat javnih radova ili investicija. Postoji vrlo raznovrsna kombinatorika fiskalne i monetarne politike, pa ćemo izdvojiti samo neke poteze koji su bliski levom kejnzijanizmu, pošto se smatra u određenim krugovima levice da se može postići klasna solidarnost i konsenzus po principu „da svima bude ukupno bolje“, ako privreda ostvari rast i smanji se nezaposlenost.

Uzmimo za početak politiku javnih radova, koja se često predlaže kao mera da se izađe iz krize. Odmah na početku postavlja se pitanje ko treba da finansira državne izdatke za obimnu izgradnju saobraćajnica, kanala ili neke druge infrastrukture. Ono što se često previđa jeste da je kapitalizam klasno podeljeno društvo i da se antagonizam između radnika i kapitalista ispoljava u svim njegovim porama. Država može da poveća poreze ali na čiji teret oni padaju? Ako se oni svale na radništvo, što je vrlo verovatan ishod pošto kapitalisti lako svale porez na dodatu vrednost ili akcize na pleća potrošača, onda je to, marksističkim terminima izraženo, povećana eksploatacija rada. Praktično, državna poreska administracija ovde preuzima ulogu privatnika koji u vremenima kriza spasavaju svoja preduzeća zahvaljujući kresanju nadnica.

Zar to onda nije suprotno politici klasnog konsenzusa na kojoj insistira levi kejnzijanizam? Neko bi rekao da se uvođenjem poreskih osnova koje bi direktno pogodile kapital, kao što je povećanje poreskih stopa na dobit, zatim donošenjem novih administrativnih i ekoloških taksa na poslovanje, udruženo sa oporezivanjem imovine menadžera i bogatih slojeva društva, moglo izbeći svaljivanje tereta politike javnih radova na radništvo. Međutim, velika je naivnost verovati da ovakav potez ne bi isprovocirao buržoaziju da blokira donošenje ovakvih propisa preko svojih političkih ispostava unutar parlamentarno organizovane države, što znači putem partija, lobija, grupa za pritisak, štampe, lojalnih intelektualaca i ostale mreže poluga društvenog uticaja.

No, uzmimo da se taj problem može efikasno politički rešiti tako što bi jaka levičarska partija izvojevala pobedu na izborima i dostigla političku dominaciju. Zagovornici svih oblika kejnzijanizma zaboravljaju da od 70-ih godina prošloga veka nema više Breton-Vudskog sistema, da je zlatno važenje povučeno, da je međunarodno kretanje kapitala oslobođeno, da su pravila spoljne trgovine regulisane moćnim regionalnim savezima državama poput Evropske Unije, NAFTA-e (North Atlantic Free Trade Associotion), ASEAN-a, Svetske trgovinske organizacije i raznih drugih sporazuma među zemljama. Svet se mnogo promenio od vremena kada je kejnzijanizam bio oficijelna politika zapadnih kapitalističkih država i okruženje za primenu njegovih receptura nije više pogodno.

Svako eksperimentisanje sa poreskom politikom uticaće na priliv stranih direktnih investicija, zapravo njihov odlazak, a u uslovima oslobođenog kretanja kapitala i domaća buržoazija može svoja ulaganja lako da usmeri u inostranstvo. Bekstvo kapitala bila bi kazna za svaki pokušaj da se na njegova pleća svali teret javnih radova. Da o valutnim kretanjima i ne govorimo, dodajmo da normativna pravila kao što ih ima EU, sužavaju slobodu država članica da primenjuju razne oblike intervencionizma u svojim ekonomijama. Slična priča važi i za druge regionalne saveze koji sputavaju vlade raznih zemalja da slobodnije primene fiskalne i monetarne mere na svojoj teritoriji. Na kraju, zar primer sloma grčke Sirize nije sam po sebi upečatljiv?

Međutim, pođimo od pretpostavke da je čak i ovu teškoću moguće preskočiti. Na vrata nam stupa centralni problem kapitalističke ekonomije. Ukoliko država poreskom politikom preusmerava profit iz korporacija u javne fondove, ona time dodatno pogoršava profitabilnost kapitala, a ulaganje u tehnološke inovacije i proširenje proizvodnje tako se koče. Započinje stagnacija rasta produktivnosti rada, a u uslovima oštre međunarodne konkurencije to bi za zemlju koja primenjuje ovakav recept značilo gubljenje pozicija na međunarodnom tržištu, čime se provociraju bankroti do tada uspešnih preduzeća, a to vodi u povratni rast nezaposlenosti.

Varljivi početni uspeh u zapošljavanju na koncu ima krah ekonomske politike kejnzijanizma, čime se ruši postavka o spasu kapitalizma njegovim „pripitomljavanjem“ na duži rok. Predlog da država preuzme dodatni korak i preuzme investicije i u proizvodni sektor, otvaranjem preduzeća u njenom vlasništvu već bi bio nedopustivi presedan i značilo bi opasno približavanje socijalizmu. To bi stvorilo dodatni politički pritisak, a u privredi bi se još više otežala konkurentska pozicija privatnog kapitala.

Ali, ni tu priči nije kraj. Uzmimo da bi čak i to bilo moguće i da se formira vlada koja bi krenula postepeno u „socijalizam“, koji bi imao meštovite oblike privatne i državne svojine i bio nešto nalik današnjoj Kini. Država bi javnim nabavkama izazvala efekat akceleracije, uvećala BDP, smanjila nezaposlenost i rešila problem realizacije roba privatnih preduzeća, ali bi se zato, s druge strane, nastavio rast organskog sastava kapitala. Zapravo, firme koje bi radile sa državom ili bile pod njenom direktnom kontrolom, morale bi da ulažu u novu tehnologiju, radi očuvanja efikasnosti i konkurentnosti, što bi značilo dalji nastavak tendencijskog pada profitne stope, koji je zapravo glavni uzrok problema. U kasnijoj fazi bi nastupila dugoročna stagnacija sa neizvesnim krajem. Nekako bi se morala izvršiti destrukcija nagomilane vrednosti konstantnog kapitala, a to opet znači izbijanje recesije.

Ako već ne može porez, zašto onda ne kredit?

Često se čuje da država, umesto redistributivne politike poreza, treba da oživi privredu ubrizgavanjem likvidnosti, uvećavajući monetarnu masu, što se najčešće svodi na ekspanziju kredita. U srpskoj javnosti posebno se ističe po tome ekonomista Nebojša Katić,[ix] a od svetskih igrača Pol Krugman,[x] kao guru savremenog kejnzijanizma. Libertarijanci negoduju zbog inflacije i naduvavanja kreditnog balona, koji se naposletku završava pucanjem i posledičnim izbijanjem ekonomske krize, ali pristalice monetarnih manipulacija ističu da će uvećani privredni rast omogućiti otplatu dugova, ako se oprezno i mudro sprovodi politika jeftinog novca, a benefiti u slamanju nezaposlenosti biće neprocenjivi.

Međutim, kada se pogledaju agregati M1 i M2[xi] kroz istoriju Sjedinjenih Država na grafiku 4[xii], videće se da njihova ekspanzija ne zaustavlja tendencijski pad prosečne profitne stope. Osnovni problem kapitalističke reprodukcije time ostaje nerešen. Kreditno-monetarna multiplikacija i politika kvantitativnog opuštanja zapravo mogu samo da odlože trenutak u kome dalja akumulacija kapitala više neće biti moguća. Stagnacija je neizbežna kada smanjeni rast bruto društvenog proizvoda prati sve veća inflacija. To se i dogodilo tokom 70-ih godina XX veka širom zemalja razvijenog kapitalističkog centra, kada je nezaposlenost uporno rasla uprkos monetarnom širenju, što se u literaturi označava pojmom stagflacije. Tako se i raspao kejnzijanizam kao zvanična ekonomska politika mnogih zapadnih vlada, što je ozvaničeno pobedom monetarizma, čiji je intelektualni apostol bio Milton Fridman, a politički vitezovi Ronald Regan i Margaret Tačer.

Ne treba se čuditi ovakvom ishodu. Recesija je posledica neprodatih roba,[xiii] jer su investicije u zastoju, što zbog rasta organskog sastava kapitala koji guta sve veću profitnu masu, što zbog manje novododatne vrednosti, koja se topi usled tehnološkog otpuštanja radnika. Kapitalizam u poletnom periodu, kada je u nesmetanoj ekspanziji i kada se čini da je sve u redu i da će takvo stanje beskrajno trajati, seje seme svog sloma, jer se povećana produktivnost rada mora platiti nagomilanim konstantnim kapitalom izdatim za savremene mašine, opremu, instrumente, nove materijale, dodatne količine energije i sirovine. Na jedinicu radne snage, koja jedina može da iznedri novododatnu vrednost, pada sve veća količina ulaganja u proizvodni aparat, a to vodi u tendencijski pad profitne stope.

Iracionalnost kapitalističkog načina proizvodnje ogleda se upravo u tome što nastavak dalje akumulacije kapitala, zatim proširenje tržišta, nova tehnološka istraživanja i sveukupni napredak iziskuju krizu koja bi prethodno istopila vrednost nagomilanog konstantnog kapitala. Tek potom dostupni višak vrednosti biva dovoljno širok za ubrzani tempo investicija, s obzirom na demografski zadanu radnu snagu, a što se ogleda u oporavku prosečne profitne stope. Kreditno-monetarne manipulacije tu mogu samo da modifikuju ovaj proces, ali ne mogu da ga ukinu.

Igranje sa inflacijom ima i svoju skrivenu potku. U monetarnoj ekspanziji, dobitnici su igrači koji prvi dobiju likvidnost, kasniji rast cena ide na štetu onih koji zakasne sa preračunavanjem vrednosti proizvoda i usluga.[xiv] Obično se inflacija svali na potrošače koji su poslednji u tom lancu. Ne možemo da se ne zapitamo, a šta je to drugo nego povećana eksploatacija radništva? Opet levi kejnzijanizam promašuje u politici klasne solidarnosti.

S druge strane, nedavna vest koju nam je saopštio Međunarodni monetarni fond, o rekordnom proboju globalnog duga od 164 hiljada milijardi dolara, ili drugačije izraženo dostignuto je 225 % celokupnog svetskog BDP-a, ostavlja malo sumnje o kakvoj se opasnosti radi, ako sledeće pucanje kreditnog balona izazove veću nezaposlenost od 240 miliona ljudi, koju je spomenuo Jozef Štiglic, osvrnuvši se na 2008. godinu.

Umesto zaključka, možda bi kratka maksima izrazila čitavu situaciju u kojoj se nalazi levica, ako bi se oslobodila od kejnzijanizma kao manjeg zla: alternativa postoji, kapitalizam je taj koji nema izbora.

 


[i] Videti šire Džozef E. Štiglic, Slobodni pad, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013, str. 219–230.

[ii] O složenom odnosu moderne levice prema kejnzijanizmu, videti: Ingo Šticle, Biti ili ne biti kejnzijanac.

[iii] Efektivna tražnja znači kupce na tržištu koji su platežno sposobni za nabavku roba i usluga na tržištu.

[iv] Preuzeto iz Michael Roberts, The profit-investment nexus: Keynes or Marx?, 2018, str. 1.

[v] Isto, str. 11.

[vi] Grafik je preuzet iz Guglielmo Carchedi and Michael Roberts, „The long roots of the present crises: keynesians, austerians, and Marx’s law“, World Review of Political Economy, vol. 4 no. 1, spring 2013, str. 92.

[vii] Na kraju to potvrđuju i studije raspodele novostvorene vrednosti, koje pokazuju da je udeo profita u njoj bio relativno konstantan. Pogledati sjajnu analizu Andrju Klimana za kretanje ukupne kompenzacije radniika i visine korporativnog profita za posleratni period SAD-a u: Andrew Kliman, The Failure of Capitalist Production, Pluto Press, 2011, str. 151–181.

[viii] Preuzeto iz Anwar Shaik, Capitalism – Competition, Conflict, Crises, Oxford University Press, New York, 2016, str. 66.

[ix] Za izlazak Srbije iz dugotrajne krize, Katić je preporučivao nemački model finansiranja investicija izdavanjem menica koji je važio tokom 30-tih godina XX veka. Inače, Katić smatra da umerena inflacija nije problem.

[x] Krugman u svojoj knjizi „Okončajte ovu depresiju. Odmah!“ predlaže da država na kraju i ne treba da vrati kredit, pozivajući se na obezvređivanje javnog duga u SAD u periodu posle Drugog svetskog rata putem inflacije. Videti osmo poglavlje knjige.

[xi] M1 označava gotov paprini i kovan novac u opticaju zajedno sa kratkoročnim depozitima na tekućim računima, a M2 čine štedni oročeni računi sa dodatkom fondova maloprodajnog novčanog tržišta.

[xii] Preuzeto iz Guglielmo Carchedi, Crises and Marx’s Law, august 2015, str. 18.

[xiii] Ali ne onako kako to smatra Majkl Lebovic, koji slabu prođu na tržištu tumači uvećanim relativnim viškom vrednosti, nastalim na osnovu veće eksploatacije radne snage putem smanjivanja plata, produženjem radnog vremena, intenziviranjem rada, ukidanjem mnogih socijalnih benefita zaposlenih i slično. Kriza se samo manifestuje neprodatim robama, jer kada bi dostupni višak vrednosti bio dovoljan za nastavak akumulacije kapitala, to jest za nesmetani tok investicija, nikakvog problema neprodatih dobara ne bi ni bilo.

[xiv] Poseban osvrt iziskuje Austrijska škola privrednih ciklusa, koju libertarijanci vole da koriste u odbranu kapitalizma kao beskriznog ekonomskog sistema, samo ako bi ga država ostavila na miru sa svojom inflacionom politikom. Napomenućemo samo da recesije ne nastaju zbog kreditno-monetarnog intervencionizma, da inflacija nije glavni uzrok poremećenih cenovnih signala, koji navodno vode neracionalnoj i prenatrpanoj alokaciji resursa već da je to upravo hiperakumulacija kapitala i posledični tendencijski pad profitne stope. Problem neoptimalne raspodele kapitala i radne snage u kapitalizmu se stalno odigrava, a u vremenima kriza on dobija samo na veličini. Zapravo, kolebanje ponude i potražnje i trka kapitala za što većim profitom, iz jedne poslovne grane u drugu, „pegla“ loš raspored resursa u jednoj privredi i tu inflacija samo modifikuje čitav proces, ne može da ga zakoči i uguši u opštem slomu, kako to veruju mizesovci i drugi libertarijanci .




Kontaktiraj nas