Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Kejnzijanska kontrarevolucija




Foto: Adam Keys/Flick CC 2.0

19/04/2018

Šta je to u kapitalizmu, što čini da kejnzijanizam pravi horizont iza koga čak i oni što žele da budu revolucionari, imaju teškoća da vide preko?

Marks je živeo dovoljno dugo da izjavi za sebe da „nije marksista”. Kejnz nije imao tu sreću. Sledbenici prave razliku između „kejnzijanske ekonomije” i „ekonomije Kejnza”. Ali pre nego što je napravljena ta razlika, pojam kejnzijanske ekonomije je već prevazišao svog tvorca. Neka ideja ne postaje „izam” samo zato što je njen tvorac genije. Njegov rad mora da uhvati istorijski talas, i dok većina detalja o kojima je pisao nikada ne bude uključena u idejni pravac koji je autor inspirisao, ono što bude uključeno počne da dobija potpuno nove detalje, one o kojima autor nije pisao. „Kejnzijanizam” je počeo da obuhvata, u svom značenju, nove stvari – troškove koji stvaraju deficit u budžetu, veliku državnu regulativu, državu blagostanja – tri teme koje Kejnzova knjiga Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca jedva pominje.

Džef Man je veoma svestan razlike između Kejnza kao čoveka, njegovog rada i „kejnzijanizma”. Ali njegova knjiga o kejnzijanizmu Na duge staze svi smo mrtvi namerno je pisana više o „izmu”, nego o čoveku. Za Mana, Kejnz nije čak ni začetnik kejnzijanizma, već bi to bio Hegel – „ako on nije bio baš prvi kejnzijanac, onda je bio njegova najbliža inkarnacija” – i tako dobijamo nekoliko poglavlja o Hegelu pre nego što se fokus prebaci na samog Kejnza. Manov kejnzijanizam je produkt modernosti: Kejnz je samo jedan od onih koji su tu modernost najbolje artikulisali, pa se zato taj pravac zove po njemu. Kejnz, u ovoj knjizi, više izgleda kao politički filozof koji je slučajno po profesiji ekonomista, iako nije slučajnost da su mnogi veliki politički filozofi kapitalističkih društava bili ekonomisti.

Man tvrdi da kejnzijanizam odražava stavove koji postoje još od Francuske revolucije. „Kada je pobesneli Robespjer pitao buržoasku skupštinu iz 1792. godine ‘Građani! Da li vi želite revoluciju bez revolucije?’, kejnzijanci su bili oni koji su pomislili ‘Da, zaista. To zvuči ispravno’”. Manova knjiga je posvećena socijalistima, ali za razliku od mnogih marksističkih viđenja Kejnza, cilj nije da se Kejnz razotkrije kao kontrarevolucionar. Suština je razumeti šta je to u kapitalizmu što čini kejnzijanizam horizontom iza koga čak i oni što žele da budu revolucionari, imaju teškoća da vide preko. To nije toliko ideološka stvar, koliko strateška.

Neposlušna deca liberalizma

Man posmatra kejnzijanizam kao nešto što je izdvojeno od liberalizma, ali što, ipak, predstavlja njegov izdanak. Kao i liberalizam, kejnzijanizam posmatra kapitalizam kao najviši oblik civilizacije. Ako kapitalizam nije, još uvek, utopija, on poseduje potencijal da bude utopija, zato što stvara motiv za stalno uvećanje produktivnosti. Kejnzova vizija budućnosti uključuje petnaestosatnu radnu nedelju (u „Ekonomskim mogućnostima za naše unučiće“) i kao „eutanaziju rentijera“ (u Opštoj teoriji), što će biti ostvareno ne putem giljotine, već samim uspehom kapitalističke akumulacije. Kapital će se toliko akumulirati da više neće biti u oskudici, tako da bogati neće moći da monopolistički upravljaju kapitalom kako bi ostvarili povraćaj dobiti od investicija. Kejnzijanska utopija sadržaće dobre strane kapitalizma – „efikasnost decentralizovanog odlučivanja i individualnu odgovornost“ – bez njegovih loših strana, „njegovog neuspeha da obezbedi punu zaposlenost i njegovu nasumičnu i nejednaku distribuciju bogatstva i prihoda“. Period u kome ljudi mogu da ostvaruju prihod samo putem posedovanja bogatstva je „prolazna faza koja će nestati kada takva ekonomija odradi svoj posao“. Dolazak utopije „neće biti trenutan, već postepeni i dugotrajni nastavak procesa koji smo upravo videli u Velikoj Britaniji, i neće biti potrebna nikakva revolucija“.

Kejnzijanizam se razlikuje od klasičnog liberalizma u tome što ne vidi liberalno društvo kao prirodno ili samoodrživo. Ako je ispravno usmereno, takvo društvo se kreće ka utopiji, ali kapitalizam teži da usmeri samog sebe na pogrešan put. U Opštoj teoriji Kejnz istražuje jednu dimenziju ovoga – tendenciju investicija da padnu ispod nivoa potrebnog za punu zaposlenost – ali to predstavlja samo jednu stavku u širom opusu Kejnzovog rada – i u kejnzijanizmu šire. Zdravstveno stanje kapitalizma zavisi od svesnog političnog menadžmenta koji prevazilazi ovlašćenja noćnog čuvara koji štiti imovinu. Neke mere nisu invazivne – kao što je upravljanje kamatnim stopama od strane centralne banke – ali one ipak zahtevaju ništa manje nego „donekle opšte podruštvljavanje investicija”. ( Kejnz nije bio jasan šta tačno podrazumeva pod tim, ali svakako nije mislio na nacionalizaciju sredstava za proizvodnju, ali, u najmanju ruku, verovao je da nivo investicija u bilo kom trenutku treba da bude odlučen od strane onih koji stvaraju ekonomsku politiku).

Kapitalizam zahteva pomoć kako bi ostao na pravom putu, ali on je ipak na nekakvom putu: on ne može da se kreće u bilo kom smeru. Ono što je potrebno da bi ostao na pravom putu nisu menadžeri, već to zavisi od same strukture ekonomije. On ne zahteva samo upravljanje, već ekspertsko upravljanje, i to ima dve značajne implikacije.

Najpre, to zahteva raskid sa klasičnom liberalnom vezanošću za laissez-faire politiku. Liberalni entuzijazam za individualne izbore je uvek, kako Man kaže, „bio modifikovan nizom ad hoc kvalifikacija”. Ali Kejnz ide još dalje, smatrajući da individualna sloboda u mnogome zavisi od toga da se ta sloboda ne vidi kao apsolutna. Politika mora da ograniči neke slobode, kako bi odbranila Slobodu. Slobodno preduzetništvo, ako se ostavi da slobodno deluje, stvara siromaštvo, nejednakosti i nezaposlenost. Ako se ovakve tendencije otrgnu kontroli, nastaje stvarna opasnost od političke pobune koja će voditi mnogo gorem stanju nego prevelikoj birokratiji.

S druge strane, kapitalizam stoji u napetom odnosu sa demokratijom. Liberalni pluralisti vide demokratski politički sistem kao način bavljenja i upravljanja društvenim konfliktima i nezadovoljstvima koje proizvodi kapitalizam. Ostvarivanje ciljeva i interesa usmerava se u politiku, gde mora da dođe do kompromisa oko ciljeva, i gde se problemi rešavaju postepeno. Kejnz, međutim, smatra da ne postoji razlog da verujemo da politička reprezentacija interesa i ciljeva stvarno rešava suštinske probleme. Ekonomski problemi su kompleksni i njihova rešenja moraju da budu pažljivo osmišljena i zahtevaju ekspertsku procenu. Ono što stvara fino podešeni politički kompromis možda nema nikakve veze sa onim što je zaista potrebno kako bi se rešio neki problem. Oni koji se politički bore – partije i njihovi glasači – često veoma pogrešno razumeju uzroke problema. Kejnz, tvrdi Man, „definitivno nije bio demokrata, zato što bilo šta što liči opštem suverenitetu naroda je, po njegovom mišljenju, suštinski suprotstavljeno dugoročnim interesima civilizacije”.

Kejnz eksplicitno staje na stranu „buržoazije i inteligencije koja, bez obzira na sve mane, daje kvalitet životu i sigurno nosi seme svog napretka čovečanstva”. Drugim rečima, on podržava buržoaziju, ne zbog njihove uloge kapitalista ili renterijera, već zato što su oni ljudi koji su na ispravan način socijalizovani i kulturno oblikovani. Možda će, na duže staze, moći da se njihovo obrazovanje i privilegije prošire, ali davanje masama ono što one misle da im treba ugrozilo bi budućnost.

Očigledno, kejnzijanizam, definisan ovako, ne predstavlja odstupanje samo od klasičnog liberalizma, već ima posebnu povratnu spregu sa modernim liberalizmom. Politički centar danas se nalazi na pozicijama bližim klasičnom liberalizmu – verovanju u osnovne stabilnosti i pravednost koje pruža tržište – nego tehnokratsko-menadžerska vizija koju je dao Kejnz. Man pronalazi korene takvog pomeranja u makroekonomskim idejama koje su se razvile posle Kejnza, a pogotovo u odstupanju od politike „pune zaposlenosti” i prelasku na politiku „prirodne stope nezaposlenosti”: „Ako izuzmemo fašističko ili autoritarno uređenje, kapitalizam mora da sadrži nezaposlenost. Kapitalizam mora da, (po Kejnzovim rečima) u značajnoj meri i konstantno, izaziva osiromašenje.”

Liberalizam ili varvarizam

Man smatra da „kejnzijanizam” u svom čistom obliku predstavlja ideju koja je levo od centra, ali koja je, takođe, udaljena od socijalizma – reformisanje kapitalizma, ništa više ni manje. A šta je sa kejnzijanizmom drugog, levog krila? Man smatra da je odnos kejnzijanskog centra ka levici:

„…velika je greška ‘progresivaca’ ili ‘radikala’ što posmatraju strah od masa, strah koji imaju liberalne ili kapitalističke elite, kao nešto što je, u dubini, strah od ‘nas’ ili ‘naših ideja’… protiv bilo čega što zaslužuje da se zove marksizam, liberali veruju da će im naučna procena njihove moći dati oruđe da zadrže tu moć zauvek. Posledica takvog stava nije da će, ako oni neuspeju, proletarijat ili 99 % mnoštva ustati … suština je da ako buržoasko civilno društvo propadne, tako će i svi i sve drugo propasti. Ceo društveni poredak će propasti, zajedno sa propadanjem buržoaskog civilnog društva.“

Drugim rečima, kejnzijanizam vidi socijalizam kao nešto više budalasto nego zastrašujuće. Oni nisu zaista zabrinuti da će socijalizam uspeti, zato što smatraju da socijalizam neće funkcionisati. Ono što njih brine je „populizam”. Populizam se koristi nezadovoljstvom kako bi uzdrmao postojeći poredak i zaustavio racionalnu promenu. On ne pruža koherentna rešenja problema koje ističe u prvi plan. U najboljem slučaju, populizam opstruira, a u najgoroj, revolucionarnoj formi, populizam naprosto uništava.

Levičarenje ljuti kejnzijance – barem kada ima neku popularnost – zato što ga vide kao nešto što je pogrešno usmereno i destabilizirajuće. Kejnz „se nije plašio radničko-klasnih radikala zbog njihove egalitarne želje za drušvenom pravdom. U stvari on je imao paternalističkog sluha za njih. Ono čega se on plašio su društvena pometnja i demagogija za koju je verovao da takva politika izaziva, kao što se plašio i činjenice da radikali, nesvesno, uvek postanu reakcionari.“

Smešna stvar je što, dok je levičarska politika plašila kejnzijance, odbojnost nije bila obostrana. Kejnzijanizam vuče levičare ka sebi. Manov argument ovde je dosta drugačiji od poznatove marksističke kritike kejnzijanizma kao sirene reformizma ili kao brane revoluciji. Autonomista Antonio Negri je tvrdio da „britanska radna klasa ispada u (Kejnzovim) spisima u svoj svojoj revolucionarnoj autonomiji”, toliko opasna da je Kejnz osmislio lek za „inherentne antagonizme radničke klase” koji su bili suptilniji i efektivniji nego autoritarna represija nekih drugih više „nedozrelih vladajućih klasa”.

Man smatra da je ovako mišljenje glupo zato što ako postoji „inherentni antagonizam” unutar kapitalizma dvadesetog veka, „klasno svesna proleterska revolucionarna borba za komunizam u Zapadnoj Evropi ili Severnoj Americi je jedan od najmanje verovatnih načina da se iskažu takvi antagonizmi”. Štaviše, „bilo šta što je blisko onome što Negri podrazumeva pod ‘komunizmom’ činilo bi se Kejnzu i Hegelu kao manje od nekih drugih opasnosti”.

Drugim rečima, u meri u kojoj je kejnzijanizam spasao kapitalizam, to je bilo više od varvarizma nesputanog kapitalizma nego od socijalizma. I levičare privlači kejnzijanizam zato što, u dubini, oni veruju u to. Većina levičara je izgubila poverenje u ideju da postoji dostižan politički put ka socijalizmu, dok su, s druge strane, pretnje od mnogih oblika desnice sledile jedna za drugom. Pored svih antidemokratskih tendencija kejnzijanizma, socijalisti danas ne vide sebe kao nekoga ko će zastupati stavove sopstvenih masa.

Ono što Man naziva „marksistička opklada” uvek je podrazumevala velike uloge, i izgledi su vremenom postajali sve manji: marksisti znaju, s jedne strane, da bi bila potrebna revolucija da se prevaziđe provalija koja razdvaja svet kakav je i svet kakav bi trebao da bude. S druge strane, oni znaju da revolucije mogu lako da propadnu, izvitopere se, postanu krvave, i možda, ostave stvari lošijim nego što su bile. U jednom trenutku, marksisti su imali razlog da veruju da je logika istorije na njihovoj strani: „marksistička opklada – salto mortale – bila je zasnovana na uverenju  da će, ma koliko god bude trajala, stalna borba na kraju biti nagrađena”. Na duge staze, drugim rečima. Ali „zbog materijalnih i ideoloških razloga, ovakvo uverenje više nije prisutno danas i možda nikada više neće biti prisutno. Bilo kakvu radikalnu opkladu da izaberemo protiv kapitalizma, liberalima i njihovih povremenih fašističkih i autoritarnih ruha, postoji vrlo realna mogućnost da uzalud preduzimamo te opklade…sve to čini kejnzijanizam smislenijim danas nego ikada pre”.

Man priznaje da je nameravao da napiše knjigu koja bi na tradicionalniji način odbacila kejnzijanizam, kao opijum koji koriste reformisti, ali je, na kraju, on postao „nevoljni kejnzijanijac”. Ipak se Kejnz može videti kao Marks koji je obrnuo teze Hegela. Postoji „radikalna srž kejnzijanizma” koju socijalisti mogu da iskoriste. Ova knjiga ostaje nejasna po pitanju što bi to tačno značilo u praksi – i završava se na nesiguran način, kao da Man nije siguran da li se on pretvorio u kukavičkog reformistu: „marksista u njemu ili njoj će reći da on ili ona moraju da ‘izaberu’ i u Lenjinovim rečima, samo će osramoćena kukavica izabrati Kejnza”.

Ali šta drugi izbor danas uopšte znači? Da li je marksistička opklada uopšte moguća? Čak i da želimo, gde tačno da postavimo tu opkladu? Mi, kao socijalisti, ako bismo želeli, mogli bismo da ponovimu 1917. godinu – mada, kada se pogleda realistično, izbor je između toga da li da provedemo, ili ne, vikend tako što deliti ideološke pamflete na političkim skupovima. Dugo vremena, izbor za socijaliste bio je između nemoćne mikro-sekte i nemoći unutar partije koja se pomera ka centru.

Danas ne postoji nikakva očigledna baza revolucionarnog masovnog pokreta koja bi mogla da nam pomogne u dobijanju opklade. Čini se da ipak postoji začetak istinskog oživljavanja socijaldemokratije. Mnoštvo običnih članova nove socijaldemokratije su ljudi koji sebe posmatraju levlje nego što su pozicije za koje javno agituju. Oni su, ipak, sledili svoj politički instinkt, pa su podržali novu ideološku poziciju koju je nastala sa iznenađujućim uspesima Sandersa i Korbina. Neki lamentiraju nad time što je „socijalizam” definisan od gore (vođstva) na dole (ka masama). Kao što se Marks jednom žalio da je vreme da nemački radnici naprave liberalnu revoluciju, zato što buržoazija nije kadra da to uradi, sada se čini da je na socijalistima da ožive socijaldemokratiju.

Manova knjiga napisana je pre nego što su Sanders i Korbin uspeli da postingu uspehe koji bi im omogućili da uđu u knjigu, međutim ona se ipak čini kao predskazanje. Programi ove dve kampanje bili su kenzijanski u Manovom kontekstu, ali intuicija radikala u redovima je ispravna: oni mogu, potencijalno, da povrate stvari na mesto gde marksistička opklada može biti ponovo napravljena. Dok obični kejnzijanci žele da promene sistem na bolje, i mogu da očekuju da će racionalne politike stabilizovati stanje i ukloniti najveće mane kapitalizma, radikalni kejnzijanci naučili su lekciju od sudbine socijaldemokratije u dvadesetom veku.

Pokazalo se da je puna zaposlenost neodrživa za kapitalizam, pošto ona povećava ekonomsku moć radnika i uvećava inflatorne tendencije koje politizuju distribuciju. Naravno, bilo koji program reformi koji ostavlja kontrolu nad sredstvima za proizvodnju u privatnim rukama ranjiv je u odnosu na ekonomsku i političku moć kapitala. Ali, upravo u tom trenutku stvarno mora da se napravi marksistička opklada, zato što postoji stvarni politički izbor: da se nastavi napred i nacionalizuje kapital, ili da se stane sa reformama.

Prvi izbor bi predstavljao ogromnu kocku, sa mnogo potencijala za katastrofu i razočaranje. Međutim, izbor da se nacionalizuje kapital i dalje se čini kao najbolja šansa koju imamo. Kada se levica prošlog puta povukla i nije nacionalizovala kapital, zato što se takav korak činio sigurnijim, ipak se desio specifični tip katastrofe.

Izvor JACOBIN MAGAZINE

PREVOD Velizar Mirčov

 

MIKE BEGGS
Autor:



Kontaktiraj nas