Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Ko su potencijalni nosioci promena u Srbiji?



Foto: Matija Jovanović/Le Mode diplomatique

04/08/2017

U poslednja dva stoleća uloga subjekta emancipacije ponajviše je bila rezervisana za proleterijat, osvešćenu radničku klasu koja bi onda kada se za to steknu materijalni preduslovi, trebalo da izvede revolucionarni prevrat i tako prekine tenzije nastale iz nepremostivih kontradikcija između rada i kapitala. U odnosu na vreme kada je Karl Marks pisao Grundrisse i Kapital, reći će mnogi, današnji društveni i proizvodni odnosi pretrpeli su velike promene. Ipak, kapital je u Marksovom razumevanju istoričan samo u meri u kojoj se u različitim epohama pojavljuje u različitim formama – esenca samog procesa ipak ostaje nepromenjena.

Ključna razlika u odnosnu na period ranog industrijalizma po pitanju radikalnog subjektiviteta leži u težištu nosivosti socijalnih gibanja: nekada je to bila deprivacija koja je po automatizmu proizvodila i nezadovoljstvo; danas je govorimo i o nezadovoljstvu sa elementima otuđenosti – a katkad i bez njih. Drugim rečima, društveni pokreti koji niču po čitavom svetu više nisu ekskluzivno pokreti obespravljenih i otuđenih, onih koji nemaju šta više izgubiti osim njihovih okova. Taj trend prisutan je još od šezdesetih, ali je danas on prisutniji nego ikad pre. Njega treba prepoznati, pre nego mu nasilno imputirati određena značenja i razvlačiti materijalističke koncepte i braniti ih po svaku cenu pred naletom „kulturnog zaokreta“ kako u teoriji tako i u praksi.

Umesto toga, valja nam promisliti o tome kako konceptualno razrešiti trendove koji društvena trvenja odaljavaju od radikalnog potencijala. Ostaje nam dakle da se pozabavimo pitanjem kako napraviti jednu konceptualnu i praktičnu simbiozu između nezadovoljstva i deprivacije, kako radikalnom potencijalu koji leži u deprivaciji omogućiti da ustane iz nesvesti u koju je bačen pre gotovo četiri decenije. U šezdesetim i sedamdesetim godinama Markuze je pokušao dati odgovor na ovo pitanje. U borbama za nacionalno oslobođenje, odnosno u anti-kolonijalnim borbama i drugim vrstama društvenog otpora poput onog studentskog, Markuze je video potencijalnu podršku radničkoj klasi. Kada je reč o radikalnom subjektu, potencijalnom nosiocu radikalnog socijalnog prevrata, on je i dalje prema njemu stanovao u radničkom pokretu. Studentski pokret, kao i pokreti za LGBT prava ili nacionalno oslobođenje od kolonijalne vlasti širom sveta prema Markuzeu, nisu mogli izneti teret radikalnog, revolucionarnog prevrata. Sa druge strane, radnički pokret, odnosno pokret obespravljenih i otuđenih, taj svoj emancipatorni potencijal nije mogao probuditi bez podrške onih nezadovoljnih koji nisu prvi na udaru poznog kapitalizma. Radikalni subjekt ostao je dakle gde je i bio – ostao je jedan, ali je spoznata potreba za podrškom spolja.

Pitanje koje se danas nameće je pre svega vezano za to da li u uslovima aktuelnih socijalnih borbi govorimo o radikalnom subjektu ili radikalnim subjektima. Takođe, trebalo bi se zapitati u kakvom su odnosu različiti akteri koji se suprotstavljaju delovima sistema ili sistemu u celini i dalje – možemo li govoiti o univerzalnim subjektima emancipacije čija konceptualizacija može putovati preko granica postavljenih podelom sveta na periferiju i centar.  U tom smislu, možemo se najpre pozabaviti radikalnim subjektivitetom kao takvim, a potom se upustiti u raspravu o specifičnostima izvedenim iz istorijskog ili političkog konteksta, kao i karakteristikama periferije koje mogu uticati na ono što možemo smatrati radikalnim subjektom (ili grupom radikalnih subjekata). Pozicija Srbije svakako može poslužiti kao primer prigodan za raspravu o poslednje navedenom.


Radikalni subjektivitet danas


Zašto nama uopšte treba radikalni subjekt? Sa današnjeg stanovišta, odgovor bi u opštim crtama mogao da glasi: zbog otuđenosti i nezadovoljstva većine ljudi. Kontradikcije koje su u vreme ranog industrijalizma bile najizraženije u polju proizvodnih odnosa, raširile su se umeđuvremnu po svim sferama društvenog i političkog života. Od sveta umetnosti i kulture, obrazovanja, akademoskog rada, zdravstvene zaštite, ali i rada svih grana vlasti – logika cirkulacije kapitala postala je glavnom logikom. Gotovo da nema sfere društvenog života koja nije zahvaćena  ovim trendom. On ne određuje isključivo odnose pri radu, on je u potpunosti u porama vremena koje provodimo u razonodi, pa čak i dok odmaramo. Nadnice koje dobijamo kao kompenzaciju za prodaju naše radne snage na tržištu rada ponekad su dovoljne da ostvarimo sebe u vremenu odmora ili razonode. Ograda koja je međutim, postavljena oko onoga u čemu se treba i može ostvariti na radu, u odmoru ili razonodi, napravljena je u istoj kuhinji u kojoj se množi profit. Među onima koji materijalno mogu sebi obezbediti sreću kakvu je definišu u toj kuhinji, neretko se javljaju oni koji su uprkos materijalnoj obezbeđenosti nezadovoljni. To se nezadovoljstvo može preliti u osećaj otuđenosti u egzistencijalističkom smislu. Ona se pojavljuje ponekad u identitetskoj a pokatkad i u sferi produbljivanja svesti o okolišnim posledicama načina života, volje za zaštitom životinja ili želje da se jednostavno smanje ekonomske i socijalne razlike – ako se uspe ne otići u pravcu anksioznosti, destrukcije ili autodestrukcije.. Različiti pokreti za nacionalno samoopredeljenje ili autonomiju neretko su pokreti koji se žele zaštiti od predatorske globalizacije u ekonomskom, kulturinom i političkom smislu. „Zeleni“ aktivisti izašli su iz klimatizovanih domova ili kancelarija, otkazali odmor na moru ili planini da bi ukazivali na klimatske promene i druge ekološke posledice „ludila ekonomskog racija“ (1).

Među „nezadovoljnima“ svakako ima onih koji su već kooptirani. Nekada je „seksualna revolucija“ predstavljala čin oslobođenja, danas ta borba nekako stane u izlog amsterdamskog „Red distrikta“ koji oličuje kapitalizam i eksploataciju kojoj je borba za seksualne slobode bila isprva suprotstavljena. Slično se može zaključiti i u vezi sa mnogim drugim parametrima koji gotovo da obesmišljavaju veliki čin Roze Parks koja je, odbijajući da ustupi mesto belcu u autobusu 1955. u Montgomeriju, dala vetar u leđa borbi afričkih Amerikanaca za građanska prava (2). Danas ovu borbu spominje i na nju se poziva čak i Donald Tramp. Slično je i sa pokretima za samoopredeljenje koji počinju kao progresivni (čak i radikalni), ali sa prelaskom iz manjinskog nacionalizma na većinski (nakon osvajanja nezavisnosti) oni obično odlaze desno (3). Neki drugi ipak među nezadovoljnima ne daju se kooptirati već i dalje, bilo iz etičkih, moralnih, ideoloških i drugih razloga pokušavaju sa podrivanjem hegemonog ustrojstva u različitim fazama i poljima njegove reprodukcije. Pokreti i pozivi da se konzumira etički, da se podrži lokalna proizvodnja (4), pozivi na bojkot određenih proizvođača ili proizvodnih lanaca, pokreti protiv urbanističkih i drugih projekata koji prkose zajedničkom dobru, studentski pokreti i oni na višem stepenu abstrakcije (poput onih protiv čitavih političkih elita ili autoritarnih vladara) imaju svoje radikalne i neradikalne predstavnike. Unutar jednog pokreta, štaviše, možemo pronaći i radikalne i neradikalne elemente.

Slično je i sa pokretima otuđenih/obespravljenih. Radnički/sindikalni pokret u Americi šezdesetih godina XX veka, primera radi, nije bio na strani anti-ratnog pokreta koji se suprotstvaljao ratu u Vijetnamu ili feminističkog pokreta. U vreme „Occupy“ protesta sindikati su, iako malobrojniji – bili na strani tog pokreta. Mnoge sindikalne vođe i organizacije (pogotovo na prostoru post-socijalizma) od samog početka su deo novih vladajućih struktura, dok su drugi uz pomoć nesindikalnih levih organizacija i pokreta ostali na radikalnijem kursu borbe za radnička prava. Obespravljeni i materijalno degradirani slojevi stanovništva (poput onih koji ostaju bez posla ili krova nad glavom) doobijaju snažnu podršku nezadovoljnih koji se udružuju kako bi sprečili, primera radi, nasilna iseljenja. Ako govorimo o radikalnom potencijalu, borbi za drugačiji svet – moramo dakle govoriti o jednoj mreži različitih borbi čiji se radikalni elementi udružuju, a pro-sistemski i usko-interesni elementi koriguju ili ako je neophodno, odbacuju. Ovo umrežavanje dakle, mora ići preko granica materijalne obespravljenosti sa jedne i (materijalno situiranog) nezadovoljstva sa druge strane jer u oba tabora možemo pronaći kooptirane i autonomne, radikalne i neradikalne, oportuniste i idealiste. Zato, kada govorimo o radikalnom subjektu danas, moramo govoriti o setu radikalnih elemenata koji podrivaju kapital u različitim fazama cirkulacije i različitim poljima reprodukcije i realizacije: od proizvodnje preko distribucije i razmene, do potrošnje. Da bi se ovo dogodilo, umesto oličenja radikalnog subjekta, mora se pojaviti subjekt koji poseduje dovoljno radikalnih elemenata i ima kapacitet za umrežavanje ostalih delova mozaika radikalnog subjektiviteta. Ako je nekada bilo moguće odrediti koji je subjekt nosilac revolucionarnog potencijala na osnovu materijalističke pretpostavke, danas je to teže učiniti na univerzalnom nivou. Zato je potrebno govoriti o „pivot“ akteru, pre nego li otelotvorenju emancipatornog subjektiviteta koji treba podršku drugih aktera. Pri svakom određivanju ovog „pivot“ aktera je dakle, potrebno uzeti u obzir kontekst. U slučaju Srbije, takva uloga može se pripisati inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“.


Srbija: Bolje od očekivanog?


Malo je toga ukazivalo da bi se u Srbiji, na periferiji evropskog kontinenta i proizvodnog sitema, mogao razviti jedan akter sa kapacitetom da oko sebe okupi i još važnije – mobiliše radikalne elemente društva u celini. Iako je pokret izrastao iz inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ pre svega fokusiran na projekat „Beograd na vodi“, njegova važnost prelazi granice tog fokusa. Navedeni projekat je uzet kao vidljiva manifestacija ekonomske logike koja interese kapitala i želju za profitom stavlja izvan domašaja demokratske kontrole i iznad interesa zajednice u kojoj se realizuje. Pored zajedničkih prostora kojima se NDB pre svega bavi, na udaru perifernog kapitalizma su i radnici, nezaposleni, penzioneri, mediji, ratni i vojni invalidi, pripadnici manjinskih grupa. Tretman zaposlenih u fabrikama poput Jure, Goše ili Fijata izlazi na videlo samo u slučajevima ekstremnih manifestacija eksplatacije (u slučaju Jure) ili štrajka na koji se radnici odlučuju zaista onda kad više nemaju mnogo toga da izgube. Pre nekoliko dana predsednik štrajkačkog odbora u kragujevačkom Fijatu dobio je poziv od premijerke Brnabić koja je od njega zatražila da se štrajk radnika obustavi ali je dobila odgovor da povećanje zarade koje traže radnici ne doseže čak ni do potrošačke korpe u Srbiji i da će, ako Fijat želi da ode – „radnici pomoći da se spakuju“ (5). Ovaj je čin zaista važan kao početak kraja vladavine tranzitološke paradigme. Radnici međutim, neće izaći na lokalne izbore naredne godine organizovano, a neće ni penzioneri, zaduženici u švajcarskim francima, nekooptirani sindikati, manjinske grupacije. NDB za sada, prema temama kojima se bave pored one u njihovom fokusu, izgleda kao potencijalni kanal kroz koji će svi oni radikalni elementi obespravljenih i nezadovoljnih biti artikulisani u jedinstveni front protiv eksploatacije i otuđenja. Svi drugi kanali odavno su presušili.

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) Harvey, David, Marx, Capital and the Madness of Economic Reason, Profile Books, 2017 (još uvek neobjavljena)

(2) Porast broja samoubistava afro-američkih tinejdžera, kao i brojne nesrazmere u broju osuđenika, dužini boravka u zatvoru i slično – ukazuku na kontinuitet trendova iz prošlog veka koji legalno – pravno, socijalno i ekonomski nastavljaju dominaciju belaca u Sjedinjenim državama. Vidi  na primer rezulatate izveštaja za San Francisko iz 2015 u: Mahbubani, Rhea,  African – Americans in San Francisco More Likelz to be Arrested, Booked and Convicted : Report, dostupno online

(3) Primer sa naših prostora može biti pokret za samoopredeljenje sa Kosova, „Ventvendosije“.

(4) Primer za kampanju ove vrste na našim prostorima može biti ona u Bosni i Hercegovini kada je gotovo čitava javnost alarmirana i pozvana da kupuje „Ditine“ proizvode kako bi joj se pomoglo da preživi i održi u to vreme, samoupravnu proizvodnju.

(5) Vidi: Insajder: Radnici nastavljaju štrajk: Ako Fijat hoće, mi ćemo im pomoći da se spakuju. Dostupno online

 

 




Kontaktiraj nas