Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Kriza Bolivarske revolucije i socijalizam za XXI vek




Foto: Huan Bareto/AFP

23/05/2019

Svaka priča o Venecueli danas mora početi jednim odrečnim NE! američkom imperijalizmu, što će reći najavama moguće vojne intervencije i podršci koju Trampova administracija otvoreno pruža pokušajima puča desničarske opozicije predvođene Huanom Gvaidom. Nakon toga treba da usledi jedno DA! koje podrazumeva upućivanje podrške borbi veneceulanskog naroda, posebno reči podrške pripadnicima brojnih levičarskih pokreta i brojnim aktivistima koji deluju u jednom od najtežih i najdramatičnijih perioda u istoriji ove zemlje!

Na treće mesto treba staviti pitanje o tome da li je odbrana od desničarskog puča moguća bez pružanja podrške administraciji Nikolasa Madura? Svaki pokušaj odgovora na to pitanje, koje danas predstavlja ključnu tačku oko koje se vode rasprave na venecuelanskoj levici, zahteva upoznavanje sa situacijom u Venecueli.

Tekst koji sledi predstavlja skroman prilog pomenutom upoznavanju, bez pretenzija na pružanje definitivnih odgovora. On predstavlja dorađenu i proširenu verziju predavanja koje je pod naslovom Dva pogleda na Bolivarsku revoluciju autor ovog teksta 22. 3. 2019. godine održao u UK Stari grad u Beogradu u organizaciji Samoobrazovnog univerziteta Svetozar Marković.[1]

Pitanje o sistemu upravljanja to je spor o dva principa koja se međusobno isključuju: birokratizam ili samodelatnost? Aleksandra Kolontaj

UVOD

Stara i možda pomalo oveštala, ali zato ne manje istinita izreka kaže da su u teškim životnim krizama i trenucima poraza ljudi prinuđeni da se hvataju za slamku spasa. Levici koja je na svetsko-istorijskom planu tokom XX veka, posebno na njegovom kraju, doživela brojne poraze, slamku spasa na početku XXI veka predstavljala je Bolivarska Republika Venecuela. U ovoj latinoameričkoj zemlji još 1989. godine, na ulicama prestonice, izbili su masovni protesti protiv čitavog niza neoliberalnih ekonomsko-socijalnih mera koje je vlada sprovodila. Masovni protest građana Venecuele završen je krvavim obračunom vladinih snaga sa demonstrantima. Reč je o tzv. Karakazu koji se danas smatra prvim masovnim protestom protiv neoliberalizma u svetskim okvirima. Nekoliko godina kasnije, naime, 1992. godine, vojne snage predvođene pukovnikom Ugom Čavezom Friasom pokušale su da izvrše vojni udar koji je propao. Nakon što je izašao iz zatvora, jer ga je amnestirao predsednik Rafael Kaldera, Čavez je osnovao Pokret za Petu republiku  i uspeo da dođe na vlast nakon pobede na predsedničkim izborima 1998. godine. Naredne godine konstitutisana je Ustavotvorna skupština koja je donela novi ustav koji je na mnogo planova bio progresivan. Nakon što je uz pomoć velikog broja građana Venecuele koji su izašli na ulice Čavez uspeo da neutrališe pokušaj puča koji se dogodio 2002. godine, predsednik Bolivarske republike je 2005. godine na Svetskom socijalnom forumu u Porto Alegreu proklamovao intenziviranje Bolivarske revolucije i njeno usmeravanje u pravcu razvoja socijalizma. Pred prisutnim levičarskim aktivistima sa različitih svetskih meridijana, Čavez je tako objavio da Bolivarska revolucija kreće u pravcu razvoja socijalizma za XXI vek. Naredne 2006. godine Čavez je pokrenuo inicijativu za osnivanje Ujedinjene socijalističke partije Venecuele (španski, Partido Socialista Unido de VenezuelaPSUV), s ciljem da u njenim okvirima okupi sve levičarske i progresivne pokrete, organizacije i partije.

Uopšte uzev, razvoj događaja u Venecueli izazvao je oduševljenje u levičarskim krugovima širom sveta. Poznati levo orjentisani intelektualci u Venecueli su videli oličenje nade i nagoveštaj mogućnosti  jednog novog rađanja socijalizma. U pohvalama na račun Čavezove politike nisu bili štedljivi ni intelektualci poput Noama Čomskog i Majkla Alberta. Oduševljenje Hansa Dideriha, Majkla Lebovica, Marte Harneker i Ištvana Mesaroša i Alana Vudsa bilo je toliko da su postali saradnici i savetnici Uga Čaveza.

Nakon pada cene nafte na svetskom tržištu, i posebno nakon smrti Uga Čaveza 2013. godine, Venecuelu je, međutim, zahvatila velika ekonomska i politička kriza koja se godinama sve više intenzivirala. Čavezov naslednik na mestu predsednika Nikolas Maduro, koji sebe smatra i proglašava čuvarem Bolivarske revolucije i nastavljačem projekta socijalizma za XXI vek, godinama ne uspeva da se izbori sa krizom, dok venecuelanska opozicija iz godine u godinu jača i preduzima brojne ofanzive protiv Madurovog režima. Desničarska opozicija pritom ne preza ni od upotrebe nasilja. Njeni nasilni protesti protiv vlade u Venecueli su poznati pod imenom Guarimbas. Dolaskom na vlast Donalda Trampa  desničarska opozicija je dobila snažan vetar u leđa. Podrška SAD venecuelanskim opozicionarima, koja ni u prethodnom periodu nije prestajala, sada je izrazito intenzivirana u meri da je Trampova administracija spremna i na vojnu intervenciju. Kriza je kulminirala kada se Huan Gvaido – koji se, prema nekim informacijama, a što može biti zanimljivo ovdašnjim čitaocima, za posao obaranja režima školovao kod bivših pripadnika Otpora, tačnije u organizaciji KANVAS (Centar za primenjene i nenasilne akcije i strategije)[2] – proglasio za predsednika. Samoproglašeni predsednik i vođa desničarske opozicije prethodnih dana otvoreno pokušava da organizuje puč.

Svesni težine situacije, pripadnici levičarskih organizacija sa svih meridijana šalju reči podrške Nikolasu Maduru i venecuelanskom narodu u njihovoj borbi protiv američkog imperijalizma i za očuvanje tekovina Bolivarske revolucije. Pa iako u kontrarevolucionarne namere venecuelanske desnice i samog Gvaida i imperijalističke pretenzije SAD ne treba sumnjati i utoliko ih sa levih pozicija nedvosmisleno treba osuditi, ne sme se propustiti prilika da se postavi pitanje o  politici snaga koje su sebe proglasile nosiocima i braniocima Bolivarske revolucije i socijalizma za XXI vek. Za poraze je uvek najlakše okriviti protivnika. Osim toga, skretanje pogleda od očitih problema i njihovo stavljanje u zagrade zarad viših ciljeva ili potreba trenutka, levicu je umnogome i dovelo do neprestanog ponavljanja istih grešaka i poraza.[3]

Za temeljan i iscrpan prikaz zbivanja i procesa u Vencueli u prethodnih nekoliko decenija, počev od Čavezovog dolaska na vlast do aktuelne krize, potrebni su praktično čitavi tomovi, u najmanju ruku jedna studija većeg obima. Na ovom mestu mi možemo da damo samo jedan kratak bilans učinaka i problema Bolivarske revolucije i venecuelanskog projekta Socijalizma za XXI vek, bilans koji treba da predstavlja neku vrstu predloga za dalja razmatranja, razmišljanja, analize, tumačenja i diskusije, kako o veneceulanskom pokušaju izgradnje socijalizma, tako i o nekim  budućim pokušajima upuštanja u slične poduhvate.

PROGRESIVNE ZAMISLI BOLIVARSKE REVOLUCIJE

Kada je 1999. godine u Venecueli usvojen novi ustav (tzv. Bolivarski ustav), on je za mnoge predstavljao iznenađenje. Jer on gotovo da je vrvio od izrazito socijalistički orjentisanih odredbi. Osim insistiranja na tome da svako ljudsko biće ima pravo na slobodan razvoj ličnosti (član 20.), što jeste glavni cilj demokratskog društva (član 299.), u Bolivarskom ustavu se jasno ističe da je učešće naroda u „formiranju, sprovođenju i kontroli upravljanja javnim poslovima neophodan način za postizanje uključivanja kako bi se postigao kompletan razvoj, kako individualni tako i kolektivni“ (član 62.). U članu 70. otišlo se toliko daleko da je ukazano na potrebu za samoupravljanjem, zajedničkim odlučivanjem i saradnjom u svim oblastima, zarad „razvoja kreativnog potencijala svakog ljudskog bića“ (član 102.) Uopšte uzev, razvoj stvaralačkih ljudskih potencijala, demokratija, participacija i protagonizam bile su ključne reči Bolivarskog ustava i neka vrsta simbola same Bolivarske revolucije.

Pomenute odredbe su dobile na značaju u trenutku kada je Ugo Čavez obelodanio ideju o razvoju socijalizma za XXI vek. Čavez je u brojnim svojim govorima, počev od govora u Porto Alegreu na kojem je 2005. godine prvi put javno govorio o projektu socijalizma za XXI vek, neprestano ukazivao na potrebu da se razvija socijalizam koji bi bio drugačiji od socijalizma XX veka. Suštinu socijalizma za XXI vek Čavez je video u tzv. „elementarnom trouglu socijalizma“ koji se sastoji od društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (1), društvene proizvodnje u organizaciji radnika/radnica (2), zadovoljenja zajedničkih potreba i ciljeva (3). Suštinu socijalizma za XXI vek Čavez je možda ipak sažeo u pokliču Comuna o Nada! (Komuna ili ništa).

Ali ustavna određenja i Čavezove proklamacije manje su bitne od progresivnih i emancipatorski usmerenih procesa koji su se odvijali širom Venecuele. Uopšte uzev, tj. sažeto govoreći i ne ulazeći u  predstavljanje u pojedinostima, emancipatorski procesi su se odvijali na brojnim poljima. Za ovu priliku izdvojićemo nekoliko najznačajnijih: brojne misije koje je organizovala vlada, razvoj brojnih lokalnih inicijativa, pokreta i organizacija, kako u saradnji sa vladom, tako i samostalno, dakle, samonicijativno, i podsticanje ko-menadžmenta, samoupravljanja i stvaranja komunalnih saveta;

U prvoj fazi Bolivarske revolucije poseban pečat zamahu društvenih promena koje su zahvatile Venecuelu davale su brojne prehrambene, medicinske i edukativne misije koje je vlada organizovala i finansirala. Širom Venecuele, posebno u ruralnim područjima, misije su radile na izgradnji stanova, poboljšanju ishrane, pružanju medicinske pomoći, uz veliku pomoć i doprinos zdravstvenih radnika iz Kube (Misija Bario Adentro). Posebno značajne bile su edukativne misije. Misija Robinson trebala je da opismeni preko dva miliona nepismenih stanovnika Venecuele. Misija Ribas bila je zadužena za organizovanje i održavanje večernjih škola za odrasle kojima je trebalo da se omogući da steknu srednjoškolski nivo obrazovanja. Misija Sukre organizovala je i održavala je predavanja za odrasle ljude na nivou programa visokog obrazovanja. Ova misija bila je povezana sa novoosnovanim Bolivarskim univerzitetom koji je bio besplatan za sve, a koji je trebao da doprinese razvoju znanja koja su trebala da postanu okosnica novog razumevanja društva i da uz to pospeši istraživanja vezana za alternativni društveni i ekonomski razvoj. Bolivarski univerzitet organizovan je tako da njegove aktivnosti budu povezane sa radom u lokalnim zajednicama i komunalnim savetima koji su počeli da se osnivaju širom zemlje. Tako su npr, studenti medicine svoja znanja primenjivali kroz pružanje medicinske pomoći siromašnim stanovnicima. Edukativne misije ostvarile su izuzetno vredne rezultate koji su u konačnici doveli do iskorenjivanja nepismenosti u Venecueli, što je priznao i Unesko.

U siromašnim predgrađima venecuelanskih gradova, tzv. bariosima (barrio), javljale su se brojne inicijative koje je vlada legalizovala, tj. zakonski priznala. To su, primera radi, bili zdravstveni komiteti, različite kulturno-obrazovne grupe i organizacije, kao i organizacije vezane za rešavanje problema sa vodosnabdevanjem i stanovanjem, tzv. Komiteti za vodu i Komiteti za urbano zemljište, te incijative i organizacije koje su se bavile problemima tzv. endogenog razvoja ekonomije kroz pokretanje komunalne proizvodnje hrane i proizvoda različite vrste. Uopšte uzev, poseban akcenat je bio stavljen i na razvoj socijalne, humanističke i solidarističke ekonomije koja bi počivala na kooperativama, a koja je u perspektivi trebala da pruži doprinos razvoju ekonomskog suverniteta zemlje i smanjenju zavisnosti kako od izvoza nafte tako i od uvoza stranih proizvoda. Vlada Veneceule je kroz osnivanje posebnih banaka i fondova i davanje kredita i subvencija podsticala osnivanje i razvoj kooperativa širom zemlje. One su trebale da smanje nezaposlenost, da pruže doprinos endogenom razvoju i da podstaknu demokratizaciju na radnim mestima. Insistiranje na demokratizaciji radnih kolektiva u privredi otvorilo je prostor za javljanje brojnih inicijativa i projekata vezanih za uvođenje ko-menadžmenta i samoupravljanja. Vlada Venecuele komenadžment je uvela i implementirala u rad kompanija koje su bile u državnom vlasništvu. Najpoznatiji primer komendžmenta u Venecueli predstavlja ALCASA, državna kompanija za proizvodnju aluminijuma koja se nalazi u istočnom delu zemlje, u Siudad Gvajani. U ovoj fabrici sa oko 3,000 zaposlenih radnika sami radnici su kroz demokratski proces birali menadžment kompanije i nastojali da povećaju stepen učešća radnika u upravljanju kompanijom s krajnjim ciljem da hijerarhijske strukture zamene radničkim upravljanjem. Fabrika za preradu papira Invepal eksproprisana je od strane države koja je postala većinski vlasnik ove privatne firme (51%), dok su zaposleni radnici dobili 49% udela  u vlasništvu fabrike. Pored razvoja komenadžemnta koji je promovisala, podsticala i sprovodila država, brojni radnici širom Venecuele su sami okupirali fabrike koje su bile zatvorene s ciljem da pokrenu proizvodnju i primenjuju samoupravljanje kao način organizovanja i rukovođenja proizvodnim procesima.

Poseban zamajac Bolivarskoj revoluciji trebali su da daju Komunalni saveti. Sam Ugo Čavez u svojim govorima je isticao da Komunalni saveti treba da predstavljaju kamen temeljac socijalizma za XXI vek. U njima je on video priliku za premeštanje, političke, ekonomske i administrativne konstituisane moći države u konstituišuću moć civilnog društva. Krajnji cilj Komunalnih saveta Čavez je video u zameni buržoaske države komunalnom državom. Vlada Venecuele je 2006. godine usvojila Zakon o Komunalnim savetima s ciljem da promoviše i podstakne razvoj protagonističke i participativne demokratije i endogenog razvoja lokalnih zajednica. Prema predviđanjima vladinih zvaničnika, Komunalni saveti trebali su da vode u pravcu eksplozije revolucionarne komunalne moći. Stvaranje Komunalnih saveta podrazumevalo je prolazak kroz proces registracije koji je bio zasnovan na održavanju lokalnih plenuma i izbora ali i na ispunjavanju čitavog niza birokratskih procedura. Prema Zakonu o komunama, sami Komunalni saveti u ruralnim sredinama mogu da budu formirani od strane najmanje 20 porodica, dok u urbanim naseljima mogu da budu formirani  od strane 200 do 400 domaćinstava. Lokalni stanovnici morali su da izaberu lokalne predstavnike koji treba da obavljaju poslove vezane za različite oblasti unutar komuna, poput finansija, pitanja zemljišta, zdravstva, obrazovanja, snabdevanja vodom i hranom. Nakon  izbora predstavnika, Komunalni saveti morali su da prijave tri projekta vezana za tzv. endogeni razvoj lokalne zajednice. Nakon što odobre projekte Komunalnih saveta, predstavnici države pristupili bi pokretanju procedura za njihovo finansiranje. U tu svrhu vlada je formirala posebna tela, što je značilo da su Komunalni saveti bili povezani sa Državom i u velikoj meri zavisni od njenih dotacija. Prema nekim podacima, do 2013. godine u Venecueli je bilo formirano oko 44, 000 Komunalnih saveta.

Na kraju treba reći i to da mnogi autori koji se bave Bolivarskom revolucijom i razvojem levice u Latinskoj Americi na početku XXI veka, veliki značaj emancipatorskih procesa koji su pokrenuti u Venecueli vide u tome što je revolucija u ovoj zemlji podstakla aktivizam brojnih latinoameričkih pokreta i probudila antimiperijalističke sentimente i antiimperijalistički borbeni duh širom Latinske Amerike. Prema mnogim ocenama u tom smislu treba pozdraviti i osnivanje Bolivarske alternative za Latinsku Ameriku i Karibe  (šp: ALBA – Alternativa Bolivariana para América Latina y el Caribe), koja je trebalo da predstavlja protivtežu uticaju SAD na latinoameričkom ekonomsko-političkom prostoru. Pored Venecuele, članice ALBE su Kuba, Bolivija, Nikaragva, Ekvador, Dominikanska republika, Antigva i Barbuda, Sent Vinsent  Grenadini i Sveta Lucija.

Kada se progesivno usmereni i emancipatorski orjentisani procesi na koje smo ukazali uzmu u obzir, samo po sebi se postavlja pitanje zašto je ipak došlo do krize u zemlji i da li su za to krive isključivo opozicione snage koje su ove procese podrivale uz pomoć imperijalizma SAD?

LEVIČARSKE KRITIKE BOLIVARSKE REVOLUCIJE

Još tokom prvog talasa oduševljenja Bolivarskom revolucijom počeli su da se javljaju kritički glasovi koji su doveli u pitanje socijalistički karakter promena u Venecueli o kojima je neprestano govorio Čavez. U tom pogledu karakterističan je primer italijanskog aktiviste i reditelja Gabrielea Mucija. Mucijo je italijanski dokumentarista koji je osnovao društveno angažovanu produkcionu filmsku kompaniju Gataćikova (Gattacicova). Ovaj ekonomista, koji je godinama radio kao bankar u Londonu i Parizu, osamdesetih godina XX veka počeo je da se bavi antikapitalističkim pokretima u Latinskoj Americi. On je 2002. godine snimio film Venecuela: drugačiji put je moguć u kojem je Bolivarska revolucija prikazana izrazito afirmativno. Tri godine kasnije, nakon što je proputovao kroz Venecuelu, Mucijo je snimio film Naša nafta i ostale bajke koji je bio veoma kritičan prema zbivanjima u ovoj zemlji. Film je dočekan na nož i Mucijo je praktično bio proglašen službenikom imperijalizma. Sličan odnos spram Bolivarske revolucije imao je i aktivista i prevodilac Klifton Ros, koji još od početka osamdesetih godina XX veka istražuje levičarske pokrete u Latinakoj Americi. Ovaj autor, koji je najpoznatiji kao priređivač knjige intervjua i kominikea pripadnika Zapatističke vojske nacionalnog oslobođenja (EZLN), knjige koja je objavljena pod naslovom Voice of Fire, 2008. godine snimio je film Venezeula: Revolution from teh Inside Out u kojem je preovladavao afirmativan odnos spram Bolivarske revolucije. Nakon osam godina on je, zajedno sa venecueelanskim filmskim autorom Alvarom Albaranom, snimio film In the Shadow of the Revolution u kojem dominiraju izrazito oštri kritički tonovi spram Čaveza i Madura.  I jedan od Čavezovih saveznika Hans Diderih takođe se razišao sa predsednikom i čavističkim pokretom, nakon što se nije složio sa predlogom za referendum o produženju predsedničkog mandata.

Ali mnogo značajnije je to što su, još dok je Bolivarska revolucija bila u punom jeku i zamahu, počeli da se javljaju kritički glasovi venecuelanskih levo orjentisanih aktivista, pokreta, organizacija i partija, među kojima su neki bili značajni protagonisti same Bolivarske revolucije. Posebno simptomatično je to što su iz godine u godinu ovi glasovi postajali sve više kritički intonirani, pa čak i radikalni u svojim kritikama. Kritički osvrti i pogledi na Bolivarsku revoluciju su brojni i heterogeni, pa za ovu priliku možemo dati tek jednu grubu skicu ovih pogleda, da bismo potom pokušali da ukažemo na nekoliko ključnih prigovora koji predstavljaju tačke konvergencije različitih kritičkih pristupa spram Bolivarske revolucije. Na prvom mestu možemo govoriti o totalnoj kritici ili hiperkritici koju zastupaju veneceuelanske anarhističke grupacije, organizacije i pokreti. Za venecuelanske anarhiste, Bolivarska revolucija uopšte nije bila revolucija, dok u socijalizmu za XXI vek o kojem je Čavez toliko mnogo govorio uopšte nema socijalizma; on je tu bio samo kao retorički ukras koji prikriva antisocijalističku praksu režima. Najznačajniju artikulaciju anarhističkih viđenja Bolivarske revolucije dao je anarhistički aktivista Rafael Usćategi u svojoj knjizi Venecuela: Revolucija kao spektakl.

Na drugom mestu možemo govoriti o radikalno-čavističkoj kritici, odnosno o poziciji koju zastupaju tzv. kritički čavisti. Ona je karakteristična po tome što Bolivarsku revoluciju deli na dve faze. Prema uverenju zastupnika ove vrste kritike, prva faza revolucije je trajala sve do smrti Huga Čaveza, dok je druga faza započela kada je Nikolas Maduro postao predsednik. Za radikalne čaviste, prva faza revolucije bila je progresivna ali puna protivrečnosti, dok je druga faza prestala da bude progresivna, pri čemu su protivrečnosti iz prve faze praktično hipertrofirale. Zastupnici ove vrste kritike najveći problem Bolivarske revolucije vide u tome što i pored svih prosocijalističkih, progresivnih i revolucionarnih mera koje je primenjivala ona suštinski uopšte nije bila socijalistička. Ovu vrstu kritike zastupaju pripadnici partije Marea Socialista (MS) koja se 2013. godine odvojila od Ujedinjene socijalističke partije Venecuele (PSUV), kao i brojni aktivisti koji deluju unutar Komunalnih saveta, te organizacije i grupe čiji aktivisti neprestano pozivaju na konsultacije svih nezavisnih levo orjentisanih pokreta na nacionalnom nivou.

Nadalje, može se govoriti i o demokratsko-socijalističkoj kritici kojom se ukazuje na kršenje institucionalnih aranžmana a čiji zastupnici, poput poznatog sociologa Edgarda Lendera, danas, u danima krize, pozivaju na potencijalno raspisivanje referenduma na kojem bi građani Venecuele odlučili da li žele nove izbore. Zastupnici ove vrste kritičkog pristupa, onima koji su rukovodili Bolivarskom revolucijom zameraju to što nisu sledili osnovnu nit Bolivarskog ustava koja se odnosila na participatornu i protagonističku demokratiju kao temelj Bolivarske Republike Venecuele. U poslednjih nekoliko godina ovu kritičku poziciju zastupaju pripadnici Građanske platforme za odbranu ustava koji su bili protiv Madurovog poziva za glasanje za Konstitutivnu nacionalnu skupštinu (Ustavotvornu skupštinu), ali i protiv pokušaja opozicije da stvori paralelne institucije i uz pomoć SAD izvrši prevrat.

Kada uzmemo u obzir stavove venecuelanske levice spram aktuelne krize u  njihovoj zemlji, možemo govoriti o javljanju još jednog tipa kritike. To je kritika koja je takođe čavistička ali je radikalnija od kritika koje npr. zastupaju pripadnici partije Marea Socialista. Ova vrsta radikalno-leve kritike koju zastupaju različite grupe i organizacije koje pripadaju Internacionalnoj marksističkoj tendenciji, posebno pripadnici organizacije Lucha de Clases (Klasna borba), stoji na stanovištu prema kojem je tokom Bolivarske revolucije propuštena šansa za njenu radikalizaciju. Za njih nema sumnje u to da su vlade Venecuele, posebno ona Madurova, propustile priliku da Bolivarsku revoluciju snažnije usmere u socijalističkom pravcu. Umesto toga, ona se suzbijale i one elemente socijalizma koji su u njoj postojali. Šta je za zastupnike ove vrste kritike pomenuta radikalizacija trebala da predstavlja postaje jasno kada se vidi njihov proglas dat povodom aktuelne krize.[4] U njemu oni ističu da su spremni da daju punu podršku predsedniku Maduru pod uslovom da uhapsi lidera opozicije i samoproklamovanog predsednika Huana Gvaida, da raspusti aktuelnu skupštinu, naoruža i ojača narodnu bolivarsku miliciju i raskine sve veze sa predstavnicima nacionalne, nominalno pročavistički orjentisane buržoazije i posebno sa internacionalnim kapitalom, što treba da učini kroz novi talas konfiskacija i nacionalizacije svojine koju strane kompanije imaju u vlasništvu. Treba reći i to da praktično istovetnu kritiku Bolivarske revolucije, posebno Nikolasa Madura, zastupaju pripadnici Komunističke partije Venecuele (PCV) i brojnih pokreta, organizacija i grupa koji deluju u saradnji sa ovom partijom koja je osnovana još tridesetih godina XX veka i koja je bila, i koja i dalje jeste deo čavističkog pokreta. Njeni pripadnici, međutim, prethodnih meseci organizovali su brojne proteste protiv mera Madurove administracije koje su usmerene protiv radnika i zemljoradnika u Venecueli.

Posebno zanimljivo je to što kritičari koji dolaze iz različitih levičarskih tabora navode praktično iste probleme i greške Bolivarske revolucije. Uopštavajući pojedinačne kritičke prigovore kritičara Bolivarske revolucije, možemo konstatovati da svi oni ukazuju na postojanje dve grupe problema. Prvu grupu problema nazvaćemo objektivno-strukturnom, dok ćemo drugu grupu problema nazvati subjektivno-organizacionom, iako se one u principu prepliću.

Ekonomski model koji je Bolivarska revolucija forsirala bio je definisan još 1996. godine u dokumentu koji je predstavljao neku vrstu programa upravo novog ekonomskog modela, tzv. Alternativne bolivarske agende. Novi ekonomski model bio je zasnovan na „mešovitoj ekonomiji“ u kojoj se prepliću državno, komunalno-kooperativno i privatno vlasništvo. Čavezov savetnik i saradnik Majkl Lebovic je primetio da u samom srcu Bolivarskog ustava postoje protivrečnosti između zalaganja za protagonizam i samoupravljanje, s jedne strane, i podrške kapitalističkim institucijama putem garantovanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, prepoznavanja uloge privatne inicijative u stvaranju rasta i zaposlenosti i insistiranja na tome da državni organi treba da promovišu i pospeše upravo razvoj privatne inicijative, s druge strane. Dok Bolivarski ustav garantuje sigurnost poslovanja inostranog kapitala, poseban zakon iz 2007. godine podstiče neku vrstu partnerstva između stranog kapitala, države i Komunalnih saveta s ciljem razvoja socijalističke ekonomije (SIC!). I zaista, multinacionalne kompanije, poput British Petroleum-a, REPSOL YPF-a, i posebno Chevrona, imale su 49% vlasničkog udela u nekim kompanijama u kojima je država imala 51% vlasništva. Komunistička partija Venecuele je još 2007. godine upozoravala na to da politika vlade daje koncesije imperijalizmu. Venecuelanski komunisti su ukazali na to da su tokom 2006. godine potpisana čak 32 ugovora sa multinacionalnim kompanijama koje su trebale da sarađuju sa nacionalnom naftnom kompanijom Venecuele (PDVSA). Iz godine u godinu rastao je udeo stranog kapitala u strateškim sektorima venecuelanske ekonomije, poput finansijsko-bankarskog sektora, gasnog sektora, elektroprivrede, telekomunikacija i proizvodnje hrane. Bolivarski ustav takođe je predvideo nezavisnost Centralne banke, što za Lebovica jeste jedan par excellance ustupak neoliberalnoj politici finansijskog kapitala i imperijalističkim željama. Pritom je ekonomija Venecuele dominantno počivala na eksploataciji, proizvodnji i izvozu nafte, uprkos brojnim zalaganjima za razvoj tzv. endogene ekonomije koja je trebala da zemlju oslobodi balasta mono-privrede rentijerskog tipa. Isključivim oslanjanjem na izvoz nafte čitavo Venecuelansko društvo učinjeno je zavisnim od samog ovog izvoza. Bolivarska republika Venecuela, koja je htela da postane labaratorija stvaranja Socijalizma za XXI vek, tako je ostala u okvirima kapitalističkog svetskog tržišta.

Podatak da 98% izvoznih prihoda Venecuele potiče upravo od izvoza nafte sam po sebi dovoljno govori. Najveći problem forsiranja ovakvog ekonomskog modela kritičari sa venecuelanske levice pronalaze u tome što je on podrazumevao nastavak saradnje sa multinacionalnim kapitalom, kome su i dalje davane brojne koncesije, i venecuelanskom biznis klasom koja se bavila poslovima vezanim za izvoz nafte. To znači da je saradnjom sa međunarodnim kapitalom suštinski bilo podrivano, potkopavano, a možda i pokopavano sve ono za šta se sam Čavez tako rezolutno zalagao. Istovremeno, alternativni ekonomski razvojni model koji bi potpuno raskinuo lance koji su venecuelansku ekonomiju vezivali za neoliberalni model nikad nije razvijen! Za vreme Madurovog mandata, pomeniti procesi su hipertrofirali. Levičarski kritičari zameraju mu na tome što je smanjio takse za veliki biznis i što je u strateškim regijama Venecuele stvorio slobodne ekonomske zone u kojima su prava radnika ograničena, dok kompanije koje posluju u tim zonama ne moraju da plaćaju nikakve takse. Posebno pogubne za siromašne slojeve stanovništva bile su vladine antikrizne mere, prvenstveno one koje su se ticale kontrole deviznog tržišta. Kontrola deviznog tržišta koji je vlada vršila određenim grupama omogućila je da uvoze jeftino. Podsticanje uvoza samo je dodatno potkopavalo i urušavalo domaću proizvodnju koja je inače bila u krizi. Uz to je povećan stepen ekstrakcije prirodnih resursa čime se ugrožava prirodna sredina, posebno u područjima u kojima žive indihenistički stanovnici, čiji predstavnici su još za vreme Čavezove vladavine ukazivali na probleme s kojima se svakodnevno suočavaju.

Kada se vratimo Čavezu, moramo pomenuti da mu levičarski kritičari prigovaraju na tome što je kao nesumnjivi lider  nije uspeo da spreči javljanje  velikog problema koji je oličen u stvaranju, gotovo da se može reći jedne nove klase koja se uključila u biznis aranžmane vezane za izvoz nafte. Jer samim tim što je izabrao način upravljanja koji nije prekinuo kontinuitet sa tradicijom koncentracije državne moći u okvirima svojevrsnih birokratskih kasta, on je stvorio uslove za to da državni činovnici kroz vladine aranžmane i ugovore koji su bili sklapani sa predstavnicima domaćeg i stranog kapitala uđu u proces akumulacije kapitala. Nakon nekoliko godina u Venecueli se pojavila praktično nova grupa ili klasa ljudi koji su postali  vlasnici privatnog kapitala. Ova nova klasa danas je poznata kao Boli-buržoazija.

Kada je reč o subjektivno-organizacionim problemima, levičarski kritičari Čavezu zameraju na tome što je gajio kult vođe i time u životu održao tipični latinoamerički kaudiljizam, ali i neku vrstu kulta ličnosti, što nesumnjivo predstavlja ostatak najnegativnijih aspekata dvadesetovekovnog socijalizma. Samo po sebi se razume da je Maduro nastavio da se kreće ovim putem. Nadalje, levičarski kritičari upućuju na to Čavez nije samo nastavio saradnju sa multinacionalnim kapitalom, nego je u redove onih koji su trebali da sprovode procese Bolivarske revolucije i socijalizma za XXI vek prihvatio i kooptirao pripadnike starog režima. U tom pogledu je paradigmatičan slučaj Rodrigeza Ćaćina, koji je u  dva  navrata biran za ministra pravde, a koji je učestvovao u tzv. Amparo (El Amparo) masakru koji se odigrao krajem osamdesetih godina XX veka, kada su bezbednosne snage Venecuele ubile 14 ljudi, pod optužbom da su gerilci koji su ubačeni iz Kolumbije, iako je istraga utvrdila da  ubijeni uopšte nisu bili naoružani, kao i to da su ubijeni s leđa, pucnjevima direktno u potiljak. Takođe treba pomenuti Čavezov sukob i pomirenje sa medijskim magnatom i jednim od najbogatijih ljudi u zemlji. Reč je o Gustavu Ćisnerosu koga je Čavez nazvao fašistom, da bi mu kasnije, najverovatnije uz posredovanje bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera, pružio ruku pomirenja i pri tom istakao da je on čovek koji razume potrebe venecuelanskog naroda i koji može da pruži doprinos razvoju Bolivarske revolucije!

Nadalje, on je, kako navode levičarski kritičari, malo toga učinio i na planu promene organizacinih principa funkcionisanja državnih organa i Ujedinjene socijalističke partije Venecuele čije osnivanje je inicirao. I državni i partijski organi  izrazito su hijerarhijski ustrojeni, dok su vodeći kadrovi bili i ostali skloni korupciji, klijentelizmu i nepotizmu. Pored toga što time nisu prekinuti lanci kontinuiteta klijentelizma i korupcije koji uz petro-rentijersku ekonomiju predstavljaju rak-ranu venecuelanskog društva praktično još od sticanja nezavisnosti, to je značilo da su pripadnici državne nomenklature i birokratije, dakle visoki dužnosnici i državni činovnici, koji su istovremeno i kadrovi vladajuće partije, maksimalno kočili sve emancipatorske procese za koje su se deklarativno zalagali[5]. To su oni činili maksimalnim birokratskim ograničavanjem razvoja Komunalnih saveta, radničkog samoupravljanja i inicijativa odozdo, kao i implementiranjem klijentelizma u procese samog ovog razvoja, npr. kroz favorizovanje razvoja komuna i incijativa čiji zastupnici su bili povezani sa snagama iz vrha države ili partije, što je doprinelo stvaranju antagonizma između komuna i/ili između pokreta, organizacija i aktivista. Korpucija i klijentelizam su takođe zahvatili i zarazili i brojne edukativne i zdravstvene misije o kojima je bilo reči. Pomenuti procesi nastavili su da se odvijaju, pa čak i intenziviraju za vreme Madurovog mandata. Brojni aktivisti koji se izjašnjavaju kao čavisti ističu da Maduro i njegov režim maksimalno ograničavaju i potiskuju inicijative odozdo koje pokušavaju da deluju samostalno i nezavisno od programa koje proklamuje i pokušava da sprovodi Ujedinjena socijalistička partija Venecuele. Birokratizacija, korupcija i klijentelizam su u Venecueli postali druga priroda, da se poslužimo izrazom Karela Kosika. Bolivarska revolucija možda nije mogla da takoreći preko noći tu drugu prirodu promeni. Problem je, međutim, u tome što je ona na tom planu malo toga uopšte pokušala da učini.

Brojni levičarski kritičari Bolivarske revolucije posebno ukazuju na arogantnost partijskih kadrova i borbu koju oni gotovo permanentno vode protiv leve opozicije, uglavnom uz upotrebu oveštalih i tipičnih kominternovsko-staljinističkih fraza. Svaka dobronamerna kritika se tako proglašava činom saradnje sa imperijalističkim snagama, dok se izrazito levičarski opredeljeni aktivisti nazivaju agentima imperijalizma. Najgore od svega je to što vladine snage tokom trajanja Bolivarske revolucije nisu prezale od upotrebe represivnih mera spram levičarskih aktivista tokom brojnih protesta nezadovoljnih radnika, zemljoradnika, pripadnika komuna, Komiteta za urbano zemljište, itd.  To što vladine snage deluju represivno ne praveći razliku između leve i desne opozicije, uticalo je na to da je iz godine u godinu stopa nasilja u Venecueli rasla, pa je ona u ovom trenutku praktično veća nego ikad. Dakako da svoj puni doprinos tome daju i snage desnice koje takođe ne prezaju od nasilja, dok kriminalne bande operišu na ulicama.

Praktično svi levičarski kritičari se takođe slažu u tome da su svi pomenuti problemi hipertrofirali nakon što je Maduro postao predsednik. Pod maskom izrazito socijalističke i posebno antiimperijalističke retorike vodi se sve lošija ekonomska i socijalna politika, dok se sve manje uvažavaju čavistički opredeljeni i orjentisani, nesumnjivo antiimperijalistički i antikapitalistički pokreti, a kamoli pripadnici ne-čavističke levice. Maduro ograničava demokratska prava socijalističkim partijama i organizacijama; partija Marea Socialista još nije priznata kao legalna. Poseban problem ogleda se u sve većem stepenu represije koje vladine snage sprovode u najsiromašnijim gradskim četvrtima i krajevima Venecuele, pod izgovorom borbe protiv kriminala i trgovine drogom. Pored političke i ekonomske krize, u Venecueli trenutno dakle cvetaju korupcija i nasilje.

Jedan istorijski krug se zatvorio i Bolivarska revolucija se nažalost vraća na pozicije koje je Karakazo doveo u pitanje: zavisnost od izvoza nafte, koja je proizvela visoku inflaciju, nestašicu hrane, i povećanje stope siromaštva i nasilja, uz endemsku korupciju i klijentelizam, veliki društveni uticaj birokratije i vojske Venecuele. Ako su  konstitutivni elementi i svojevrsni simboli Bolivarske revolucije Simon Bolivar, njegov učitelj Simon Rodrigez i venecuelanski Zapata, devetnaestovekovni heroj borbe zemljoradnika za zemlju i slobodu, Ezekijel Zamora, onda možemo reći da je tokom njenog razvoja Zamora potisnut u drugi plan za račun Rodrigeza i prvenstveno Bolivara. Ali upravo to što u Venecueli postoje i deluju brojni antikapitalistički i antimperijalistički pokreti budi nadu u to da će emancipatorske snage moći da očuvaju najznačajniju tekovinu Bolivarske revolucije koju treba tražiti upravo u tome što je doprinela cvetanju velikog broja izrazito levo orjentisanih pokreta.

Postavlja se, međutim, pitanje da li pripadnici pomenutih pokreta mogu da odbrane pozitivne tekovine Bolivarske revolucije bez saradnje s Madurom, čak i ako to nesumnjivo znači i paktiranje sa Boli-buržoazijom, posebno sa njenim militarnim krilom, odnosno krilom koje je zastupljeno u redovima vojske Venecuele koja može da ima presudnu ulogu u budućim borbama, pogotovo u svetlu najnovije situacije otvorenog organizovanja puča i tvrdnji Huana Gvaida da je deo vojske otkazao poslušnost predsedniku Maduru? Dok zastupnici Građanske platforme za odbranu ustava, koji pozivaju na referendum na kojem bi građani odlučili da li žele nove izbore, i pripadnici Marea Socialista partije smatraju da Madurov režim više nema legitimitet i ne može da uživa podršku levih snaga, organizacije i pokreti koji pripadaju Internacionalnoj marksističkoj tendenciji, kao i pripadnici Komunističke partije Venecuele i organizacija koje su oko nje okupljene smatraju da je primarni cilj u ovom trenutku odbrana od imperijalističkih napada i desničarske kontrarevolucije, pa utoliko privremeno treba staviti po strani potpuno opravdane kritike Madurovog režima.  Zastupnici ovog stanovišta ne čine ništa drugo do to da se oslanjaju na predloge za mere koje treba sprovesti, a koje je pred sam kraj života izneo Čavez: reaktivirati bazu, demokratizovati partiju, okrenuti se ka komunama.

ZAKLJUČAK

Prema mnogim viđenjima tzv. Bolivarska revolucija u Venecueli podrazumevala je sinhronizovanu borbu odozgo (Čavezov dolazak na vlast) i borbu koju siromašni i potlačeni slojevi stanovništva u saradnji sa Čavezovom vladom vode odozdo. Za Azelinija, bolivarski proces razlikuje se kako od lenjinističkog i socijaldemokratskog pristupa koji u državi vide glavnog aktera promene, tako i od pristupa zasnovanog na pokretima iz baze, koji odriču bilo koju ulogu države u procesu revolucionarnih promena (Azzellini 2013). Za Arca, ova strategija, koja zahteva temeljno preispitivanje marksističke teorije države, predstavlja  koncept „države za revoluciju“, koja podrazumeva strategiju „paralelizma“, tj. stvaranja paralelnih institucija, pri čemu ovo stvaranje ne podrazumeva isključivo sprovođenje temeljnih socijaldemokratskih reformi, nego njihovo implementiranje koje u tandemu sa egzistirajućom još-uvek kapitalističkom državom donosi i izgradnju samouprave radnika (Artz 2012). Zastupnici ovakvog tumačenja smatraju da levica treba da nastavi da se razvija prema ovom modelu bez obzira na probleme i neuspehe koje je on pokazao.

Rakel Gutjerez, polazeći od analize Bolivijskog iskustva, pak, smatra da je teško moguće ostvariti saradnju između pokreta odozdo i pokreta koji su usmereni na osvajanje državne vlasti. Jer, pre ili kasnije ovi drugi pasiviziraju i u sebe apsorbuju one prve. Ona u tom pogledu razlikuje dva strujanja unutar spektra pokreta koji su participirali u brojnim borbama koje su u Boliviji vođene u periodu između 2000. i 2005. godine; prvo, komunitarno i antidržavno, i drugo, nacionalno-popularno, koje je uvek usmereno ka osvajanju državne vlasti. “Prema njenom shvatanju, ovo drugo strujanje je fatalno – putem ideje nužnog delegiranja – naizgled kanalisalo, apsorbovalo i ućutkalo ono prvo” (Bostels 2014:215).[6]

Ono što je Rakel Gutjerez konstatovala u vezi sa bolivijskim iskustvom mutatis mutandis, važi i za iskustvo Bolivarske revolucije u Venecueli, tj. venecuelanskog projekta socijalizma za XXI vek. Jer, program socijalizma za XXI vek podrazumevao je uvažavanje tradicije  komuna i samoupravljanja, njihovo afirmisanje i ostvarenje, ali je to ostvarenje hteo da izvrši socijaldemokratskim sredstvima i državno-birokratskim sredstvima stare državno-birokratske mašine. On je istovremeno hteo i samodelatnost i birokratiju, koji su nespojivi, kako je to bilo jasno još pripadnicima Radničke opozicije unutar boljševičke partije.[7] Odnos između samodelatnosti i birokratije zahteva izbor koji je tertium non datur!, kako je to znao da napiše Milan Kangrga.

Glavni problem Bolivarske revolucije je dakle bio u tome što je, uprkos deklarativnim zalaganjima, socijalizam za XXI vek ostao zarobljen unutar paradigme socijalizma XX veka koji nikad do kraja nije uspeo da raskrsti sa starom državnom mašinom. Bolivarska revolucija htela je da gradi novi socijalizam za XXI vek, a za to je ipak koristila brojna stara sredstva iz repertoara socijalizma XX veka u oba njegove dominantne varijante koje su na neki način bile kombinovane: vezanost za ličnost vođe i snažan uticaj državne i partijske birokratije, sprovođenje čitavog niza socijaldemokratsko-reformističkih mera, uz specifičan problem mono-privrede i petro-rentijerske ekonomije karakterističan za Venecuelu.

Utoliko primer Venecuele možda ukazuje na to socijalizam XXI veka ne može biti stvaran sredstvima socijalizma XX veka? Tačnije rečeno, možemo se zapitati da li bolivarsko iskustvo u Venecueli pokazuje da je paradigma socijalizma za XX vek definitivno potrošena? Ako je odgovor na postavljeno pitanje potvrdan, onda je problem u tome što to ne uviđa najveći broj onih koji se izjašnjavaju kao levičari.

Ono što je Habermas jednom prilikom konstatovao povodom tzv. socijalne države ili države blagostanja podjednako važi i za socijalizam XX veka: Protivrečnost između cilja (samodelatnost/samoupravljanje) i metode (birokratija) imanentna je samom socijalizmu XX veka kao takvom. Ova protivrečnost je očigledno upisana i u samo srce venecuelanskog socijalizma za XXI vek.

Time što nije bila spremna da raskine lance koji je vežu za loše tradicije političke kulture karakteristične za Latinsku Ameriku i za oprobana sredstva dvadesetovekovnog socijalizma, Bolivarska revolucija se pridružila tzv. progresivnim i naprednim latinoameričkim levičarskim vladama koje su sputale provalu ogromne antikapitalističke, antiimperijalističke, emancipatorske i revolucionarne energije koja je pokuljala širom Latinske Amerike krajem XX i početkom XXI veka. Vlade koje su smatrane levičarskim i progresivnim još jednom su se ispostavile kao kukavičje jaje koje je podmetnuto istinski transformativnim pokretima. Umesto da podstaknu radikalizaciju revolucionarnih procesa, one su omogućile novu desničarsku i imperijalističku ofanzivu. Umesto da krenu ka golu protivnika, one su šutirale u sopstveni gol i tako dale brojne autogolove.

Rečima Marijele Svampe: „Kraj progresivnog ciklusa koji je služio kao lingua franca sada nas suočava sa grubom realnošću: mnogo vode je proteklo ispod mosta od epohalnih promena između 2000. i 2006. godine, što je probudilo dosta političkih očekivanja od novih naprednih vlada. Zapravo, umesto da se transformišu u postneoliberalnu i istinski transformativnu levicu, napredni režimi su se razvijali ka tradicionalnijim metodama dominacije, uključujući populizam i transformizam, u svojim različitim nacionalnim varijantama. Perspektiva unutar levice je zabrinjavajuća jer smo zaista propustili priliku da artikulišemo različite emancipatorske narative na zajedničkom jeziku. Štaviše, progresivne snage Latinske Amerike su na ovom političkom i intelektualnom terenu na kraju otvorile duboke rane koje neće lako zaceliti(Svampa 2017:116).

Vladajuće snage koje su htele da afirmišu i pokrenu socijalizam za XXI vek postale su snage koje su one makar i minimalne elemente socijalizma koji su ipak uspeli da se razviju u okviru venecuelanske varijante kapitalizma lošom politikom potkopavale i na kraju i ozbiljno ugrozile. Socijalizam je još jednom doživeo to da bude diskreditovan od strane onih kojima su puna usta socijalizma i koji su se proglasili njegovim glasnogovornicima. Jer, umesto da ozbiljno grade revoluciju, koja nije romantična avantura, nego je nešto važno i strahotno, kako je to konstatovao Antonio Gramši, vladajući kadrovi, uključujući i samog Čaveza, mnogo više su se bavili promovisanjem socijalizma za XXI vek, dok su istovremeno sklapali paktove sa domaćom i međunarodnom buržoazijom koje sada udruženim snagama hoće da umesto partnera u paktiranju postanu vladajuće snage.  Bolivarska revolucija tako je postala još jedna izdana revolucija. Oni koji su rukovodili Bolivarskom revolucijom pripadnike brojnih antikapitalističkih i emancipatorskih pokreta u Venecueli su doveli u neugodan položaj. Oni sada moraju da se suprostave i onima koji su ugrozili brojne emancipatorske tekovine za koje su se oni sami borili, a istovremeno moraju da se suprostave desnoj opoziciji koja uz pomoć SAD hoće da dodatno osnaži neoimperijalne lance koje ni Bolivarska revolucija nije uspela da prekine.

Šta god da Madurova administracija preduzme u trenucima dramatične krize, i šta god da u pogledu odnosa spram Madura levičarski aktivisti u Venecueli odluče, potpuno je jasno to da spas koliko-toliko progresivnih elemenata i tekovina Bolivarske revolucije sada zavisi od leve opozicije Madurovom režimu. Pitanje je, međutim, da li ona pritešnjena između dve mnogo snažnije sile ima snage za izvršenje tako zahtevnog zadatka? Možda je najvažnije da ona ipak ostane u životu. Jer samo njeno postojanje može biti jemac za to da će borba protiv kapitalizma i imperijalizma u Venecueli biti nastavljena, bez obzira na okolnosti u kojima će morati da bude vođena. Njen poklič bi mogao da bude stih Ezekijela Zamore: „Olovno nebo nagoveštava oluju, drhtite oligarsi neka sloboda živi!“ Zamora vive, la lucha sigue!

Čak i ako su neki levičarski aktivisti koji su bili istaknuti čavisti u ovom trenutku rekli Adios al chavismo (Zbogom čavizmu)[8] kao što je to učinio Roland Denis, sve levičarske snage u Venecueli u ovom trenutku treba da prihvate i takoreći preuzmu brojne pokliče iz Čavezovog revolucionarnog diskursa i da ih pretvore u revolucionarne ciljeve revolucionarne prakse i nekih budućih borbi. Njihov moto utoliko mogu da budu Čavezove reči: Comuna o nada (Komuna ili ništa)!

 


LITERATURA

Azzellini, D. (2013). “The Communal State: Communal Councils, Communes, and Workplace Democracy,” NACLA,Venezuelanalysis.com, June 30. http://venezuelanalysis.com/analysis/9787

Artz, L. (2012). “Venezuela: Making a ‘State for Revolution”—the Example of Community and Public Media,” International Jounal for Socialist Renewal. http://links.org.au/node/2849

Bostels,  Bruno (2014),  Aktuelnost komunizma, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije

Čavez, Danijel, Uvinja, Ernan, Tvajtes-Rej, Mabel (prir. ) (2017). „Venecuela: ključne perspektive s Juga“, Beograd: Centar za politike emancipacije

GutiérrezAguilar, Raquel (2014), Pachakuti: Indigenous Uprising and State Power in Bolivia, Durham and London: Duke University Press

GutiérrezAguilar, Raquel (2017), Horizontes comunitario-populares: producción de común más allá de políticas estado-céntricas, Madrid: Traficantes de Sueños

Kolontaj, Aleksandra, „Koreni razmimoilaženja“, u: Pariska komuna 1871-1971, tom II, (ur. Pero Damnjanović i Ašer Deleon), Beograd: Institut za savremenu istoriju i Rad, 1971, str. 766-768

Uzcategui, Rafael (2011), Venezuela: Revolution as Spectacle, Tuscon : See Sharp Press


[1] Vidi ovde.

[2] Vidi ovde.

[3] Neko bi mogao da postavi pitanje zašto je danas bitno raspravljati o problemima Bolivarske revolucije? I nije li to zapravo možda luksuz i neka vrsta nekorektnosti u trenutku kada se nad Venecuelom nadvio crni oblak imperijalističke intervencije SAD? Danas je levica tzv. Pink Tade talasa u Latinskoj Americi u izrazitoj defanzivi. Utoliko je baš sada pravo vreme za razgovore i diskusije o tome šta je uzrok stagnacije, zapravo defanzive snaga levice u Latinskoj Americi koje su bile u prilici da sprovode socijalističke mere. Bez preispitivanja nema napretka. Zapatisti nas uče tome da se jedino kroz preispitivanje može ići napred, odnosno hodati ka boljoj budućnosti.

[4] Vidi ovde.

[5] U svetlu uvida o snazi birokratije i praktično paralelnih struktura moći, postavlja se pitanje koliko su, uprkos insistiranju na kultu ličnosti, lideri poput Čaveza i Madura uopšte bili u stanju da sprovedu sve mere koje su predlagali, imajući u vidu  upravo snažan uticaj birokratskih struktura i Boli-buržoazije. Iza priča o kultu ličnosti često se prikrivaju suštinski problemi vladavine neke vrste dubinskih državnih struktura koje preživljavaju praktičnu svaku promenu, što primer Bolivarske revolucije jasno potvrđuje.

[6] Njeno viđenje borbi u Boliviji na početku 21 veka videti u knjizi Rhythms of the Pachakuti: Indigenous Uprising and State Power in Bolivia. Shvatanja o komunalno-popularnom videti u njenoj knjizi Horizontes comunitario-populares: producción de común más allá de políticas estado-céntricas.

[7] O tome videti u: Kolontaj, Aleksandra, „Koreni razmimoilaženja“, u: Pariska komuna 1871-1971, tom II, (ur. Pero Damnjanović i Ašer Deleon), Beograd: Insitut za savremenu istoriju i Rad, 1971, str. 766-768

[8] Vidi ovde i ovde.

 


 




Kontaktiraj nas