Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Levica i protesti u Srbiji




Foto: Reuters

14/03/2019

O Vučićevom režimu nema nedoumica. Radi se o perifernom neoliberalnom kapitalizmu, čiji proizvodni i politički sistem je u potpunosti podređen potrebama globalnog kapitala. Nijedan ovakav sistem nije demokratski, pa nije ni Vučićev. Njegova lična moć počiva, pre svega, na spoljnoj podršci koju dobija sa Zapada, zbog toga što Srbijom vlada prema diktatima koje odatle dobija. Protesti koji se proteklih meseci organizuju trebalo bi da nateraju Angelu Merkel da ublaži autoritarnost u Srbij. Putinova podrška Vučiću je simbolično važna, zbog iracionalne rusofilije koja je u našoj zemlji tradicionalno prisutna. Rusija je izgurana sa Balkana i teško da svoj uticaj može povratiti, u interesu joj je da podstiče tenzije, kako bi eventualni novi nered u ovom delu Evrope oslabio kapacitete Zapada da vrši pritisak na nju. Globalni kapitalizam ne može da očuva dinamiku rasta bez kontrole nad resursima kojima Rusija raspolaže. Prema neoliberalnoj geopolitičkoj doktrini, ne sme u svetu postojati nijedna država, ili savez država, koji ugrožava interese SAD i globalizacije. Još je Džon Lok tvrdio da zemlja pripada onome ko je sposobniji da je produktivnije upotrebljava. Jedan američki general posle okupacije Iraka rekao je: „Ispod vaše zemlje nalazi se naša nafta.“ Medlin Olbrajt svojevremeno je poručila da Rusi čine manje od 2 posto svetskog stanovništva, a raspolažu sa 30 posto resursa. To je nepravedno, naglasila je ona.

U privredi, Vučićev plan je da sve profitabilne delatnosti i prirodne resurse prepusti stranom kapitalu. Kao komparativnu prednost Srbije on pominje jeftinu radnu snagu. Glavninu stranih investicija čine „fabrike“ za uplitanje automobilskih kablova koje upošljavaju najnekvalifikovaniju radnu snagu. Sposobnost koju neki radnik treba da ima za ovakav posao jeste da je u stanju da razlikuje boje, njegov zadatak je da po šablonu upliće žice. Zaposleni obično imaju ugovore o radu na određeno vreme. Čim padne tražnja za nekim tipom automobila na svetskom tržištu, naši radnici gube posao, najpre oni koji su bilo kad bili na bolovanju. Nije mnogo bolja situacija ni u stranim trgovačkim lancima. Domaći kaptialisti pokušavaju da se odupru nelojalnoj konkurenciji stranog kapitala još surovijom eksploatacijom radne snage. Domaćim preduzećima prepušteni su samo oni poslovi koji nisu atraktivni za inostrane firme, koje dobijaju od naše države velike subvencije. Takav sistem nazvan je „imperijalizam po pozivu“.

Ovakav model privrednog sistema ne otvara razvojne perspektive, trećesvetski marksisti nazvali su ga „razvoj nerazvoja“, neokolonijalizam. Da bi narod bio degradiran u status jeftine radne snage, neophodno je da bude uništena njegova kultura. Taj posao obavljaju režimski mediji. Oni ne uništavaju samo političke protivnike već i svaki oblik civilizovane komunikacije, pretvaraju društvo u zverinjak u kome ne važe nikakave moralne norme. Rijaliti programi su sastavni deo Vučićeve ekonomske politike. Treba stvoriti idiote koji su podobni da obavljaju samo najjednostavnije manuelne poslove, nisu kadri da razumeju kompleksne probleme i da se politički organizuju. Ideologija nemačkog nacizma Srbe je svrstavala u nižu rasu, grupu naroda koji nisu u stanju da se bave složenijim poslovima, već su podobni samo da budu robovska radna snaga u poljoprivredi. Koncept jeftine radne snage neodoljivo podseća na ideju o višim i nižim rasama.

U poslednjih dvadesetak godina, u Vojvodini je došlo do rapidne koncentracije vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, nastale su prave latifundije, više krupnih vlasnika raspolaže desetinama hiljada hektara obradive zemlje, kao u vreme Austrougarske monarhije. Uvođenje kapitalizma u poljoprivredu onemogućilo je ekonomsku održivost malog poseda i dovelo do socijalne katastrofe u selima. Politika pridruživanja Evropskoj uniji podrazumeva i otvaranje našeg tržišta za poljoprivredne proizvode iz država članica EU, gde farmeri dobijaju velike subvencije, pa tako naši proizvođači postaju nekonkurentni. Srbija je izgubila suverenitet u proizvodnji hrane. Ukoliko na svetskom tržištu dođe do većih poremećaja, naći ćemo se u situaciji u kojoj je bila Irska u devetnaestom veku kada su brodovi puni krompira odlazili u Englesku, a domaće stanovništvo umiralo od gladi. Jedan sarkastični britanski ministar tada je govorio da je glad nastupila samo zbog toga što Irkinje znaju da prave jela samo od krompira. Ovakva vlast ne može biti smenjena na izborima, oni su svedeni na plebiscit koji predstavlja manifestaciju podrške vladaru i mogu imati samo jedan ishod, kao u Albaniji Envera Hodže. Nezadovoljstvo se može izraziti samo na uličnim demonstracijama ili putem različitih oblika građanske neposlušnosti, što garantuje Ustav.

Od ključnog značaja za promenu vlasti u Srbiji su naprsline i podele unutar vladajuće partije. U sistemima sa dominantnom partijom, svi socijalni interesi nastoje da se izraze kroz vladajuću stranku, što od nje stvara heterogen i teško upravljiv mehanizam koji sve tromije reaguje na izazove. Politički život u Srbiji odvija se, gotovo isključivo, unutar SNS-a, iza zatvorenih vrata. Unutrašnji sukobi brutalniji su nego u pluralnim sistemima između legitimne vlasti i legitimne opozicije. U kritičnom momentu vlast postaje paralisana, kao što je svojevremeno bio slučaj sa SKJ. Razuzdana naprednjačka masa oseća se svemoćnom, ne pristaje da poštuje bilo kakva pravila, Ustav i zakone. Kad jedna partija u maloj i siromašnoj državi postane toliko masovna, nemoguće je zadovoljiti zahteve svih pretendenata na položaje ili druge pivilegije. Korbinova Laburistička partija ima oko 600.000 članova, verovatno da SNS nema malobrojnije članstvo. U siromašnoj Srbiji danas, kao u devetnaestom veku, „državni posao“ je jedino pristojno uhlebljenje. Iz javnog sektora biće istisnuti svi koji nisu članovi SNS-a.

Posle tri meseca, koliko traju protesti u Srbiji, može se govoriti o njihovom ideološko-političkom profilu. Govori se o Vučiću kao diktatoru, ukazuje na nepostojanje demokratskih institucija, nepoštovanja Ustava, vladavine prava… Nedostaje jasno artikulisana strateška perspektiva, nema socijalnih zahteva. Predložena je prelazna vlada eksperata, kao da oni deluju u političkom vakuumu. Stručnjaci nisu neutralni u političkim sukobima, tehnokratske vlade obično su na strani bogatih. Radi se o tipično antidemokratskoj ideji čiji cilj je demobilizacija masa čim budu postignuti rezultati koji odgovaraju opozicionim partijskim oligarhijama. Vlade stručnjaka bez jake partijske podrške su obično nemoćne, a dubina krize u Srbiji zahteva snažnu vladu koja će biti u stanju da se suoči sa teškim izazovima. Opravdani zahtevi protiv ekološke destrukcije do koje dovodi gradnja malih hidroelektrana nisu praćeni kritikom delovanja stranih krupnih korporacija u Srbiji. Takođe, dovode se u pitanje samo oni oblici dominacije i diskriminacije koje ne proizvodi kapitalizam: govori se o pravima LGBT osoba, o seksualnom uznemiravanju žena i sl., što je opravdano, ali nije dovoljno. Kritike kapitalizma nema na protestima. Veći deo svog života zaposleni provode na radnom mestu, podređenost radnika vlasnicima kapitala je najdrastičniji oblik dominacije u građanskom društvu. Autoritarnost se ne ogleda samo u političkom sistemu, nego još više u privatnim preduzećima koja su pretvorena u despotije. Ako taj oblik dominacije ne bude doveden u pitanje, biće malo koristi od ovakvih protesta.

Ni zahtevi akademske zajednice ne premašuju liberalni horizont. Liberali u Srbiji gledaju u Brisel kao što su komunisti pre Drugog svetskog rata gledali u Moskvu. Kao što Staljinovi montirani procesi nisu pobudili sumnju komunista u SSSR, tako ni sistemska kriza EU ne slabi evroentuzijazam većeg dela naše inteligencije. Njeno nezadovoljstvo na ovakvoj ideološko-političkoj platformi ne ugrožava sistem. Osim toga, Vučićev način vladavine ima izrazitu podršku EU. Kako bi privrede bogatih evropskih država izdržale konkurenciju dinamičnijih azijskih ekonomija, one nastoje da periferne evropske zemlje tretiraju kao „dopunski privredni prostor“. Konkurencija jeftinog rada u Srednjoj i Istočnoj Evropi omogućava snižavanje nadnica u zemljama centra, pre svega Nemačkoj, koja svoj izvozni bum duguje pre svega tome. Srbiji je nametnut kapitalizam sa azijskim vrednostima.

Jedan od najčešće pominjanih zahteva na protestima je povratak političkog života u institucije. Problem je u tome što su svugde u svetu one izgubile značaj. Protest običnih ljudi protiv neoliberalizma omogućio je dolazak na vlast Trampa u SAD, Bregzita, pojave desnih populizama i ustanka „žutih prsluka“. Savremene političke institucije su u rukama ekonomskih elita, treba ih reorganizovati tako da se u njima čuje glas većine naroda. Protesti ni posle tri meseca ne dobijaju čvrstu institucionalnu formu, postoje samo šetnje, ali nema samoorganizacije, što će pre ili kasnije dovesti do gubitka dinamike. Ne može se mesecima protestovati na isti način, monotonija destimuliše. Širenjem po provinciji protesti su idejno obogaćeni, ali ne deluje da su autonomni, bar ne svugde. Decentralizovani otpor i horizontalističku organizaciju teže je kontrolisati i korumpirati, ona bi mogla da stvori nove lidere. Naravno da opozicione političke oligarhije neće prihvatiti patricipativni, demokratski način organizacije protesta, jer bi u tom slučaju izgubili kontrolu, došlo bi do radikalizacije i trajne mobilizacije. Opozicioni lideri nisu zainteresovani da protesti ugroze elitistički koncept politike.

Između Vučićevog režima i opozicije ne postoje značajne razlike oko pitanja društveno-političkog uređenja. Paradoksalno je, ali Vučićevu prozapadnu i prokapitalističku orijentaciju više podržavaju oni koji šetaju nego članovi SNS-a. Ovaj potencijalno hegemoni blok rascepljen je zbog netrpeljovosti, autoritarnosti i ličnih osobina najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Ali, imajući u vidu napred rečeno, nije uopšte isključeno da oni sklope savez u vezi sa kosovskim pitanjem. Tako bi bio formiran moćan politički blok koji bi bio u stanju da izvede priznanje Kosova, ali i dovrši neoliberalnu tranziciju čiji je cilj proletarizacija većine stanovništva. Savez za Srbiju i # 1 od 5 milona će se verovatno raspasti na dva dela, tako da će se podele u srpskoj politici odvijati između proevropskih neoliberala i nacionalističke desnice.

Dosadašnja Vučićeva strategija rutinske medijske manipulacije daje sve manje rezultata, on je bio prinuđen da krene u kontraofanzivu. Problem režima je što ima samo jednog igrača. Svakodnevna kampanja, uz druge obaveze, iscrpljivaće njegove fizičke i mentalne kapacitete i navoditi ga da pravi greške. Neke su već učinjene, kao što je hapšenje maloletnika koji je nosio maketu vešala. Represija je oružje režima u opadanju koji više nije u stanju da obezbedi dobrovoljni pristanak građana. Zbog toga je decentralizacija protesta važna, sa mnoštvom autonomnih punktova. Treba upaliti mnogo malih vatri. Mala varnica može izazvati prerijski požar, govorio je Mao Ce Tung. Faktičko priznanje Kosova otvara mogućnost za jačanje populističke desnice. Da bi došao na vlast, Vučić je napravio pakt sa đavolom, s nadom da će ga izigrati. Vreme više nije na njegovoj strani. Ali, ne treba gubiti iz vida činjenicu da je najveća ambicija Vučićeva da postane deo zapadne tehnokratske elite, čije ideje i način vladanja potpuno prihvata. Zbog toga, oni i ne moraju mnogo da ga pritiskaju.

Kako bi bio predupređen nastanak desnog populizma, neophodno je da bude formulisan levi program progresivnog izlaza iz krize. Treba sabrati sve oblike nezadovoljstva u moćan socijalni pokret, pružiti otpor svim oblicima dominacije koje proizvodi neoliberalni kaptializam. Cilj tog pokreta je promena odnosa moći u društvu, radikalizacija demokratskih načela jednakosti, slobode i ljudskih prava. On mora zaustaviti rasprodaju nacionalnih privrednih i prirodnih bogatstava, reorganizovati državu i sprečiti njeno uništenje. Obnova Republike Srbije kao socijalne države je antikapitalistički poduhvat. Srbija ne može biti naša država, kad su najvažnija privredna preduzeća i banke u rukama stranih kompanija. Za progresivni izlazak iz krize treba pridobiti i ljude koji nisu bili pristalice levice. Njena socijalna baza ne može biti samo malobrojna radnička klasa, koja zbog teških uslova rada i života trenutno nema značajne političke kapacitete. Zaposlene u javnim preduzećima treba upozoriti na posledice privatizacije preostalog javnog sektora.

Ukoliko do toga ne dođe, desnica će u jednom trenutku preuzeti inicijativu. Povodom Kosova, oni će u prvi plan istaći nacionalnu izdaju, za njih kapitalizam nije problem. Desnica ga ne ugrožava, već nastoji da klasni konflikt transformiše u identitetsku paniku. Borba protiv autoritarnog sistema može lako dobiti ksenofobne oblike i ne mora obavezno imati progresivni karakter. Protesti su, za sada, marginalizovali desnicu. Ona je počela da se budi tek sredinom februara, kada su organizovane demonstracije u Beogradu na kojima je bilo do dve hiljade učesnika. Tradicionalizam, nativistički diskurs i svetosavska teološka politička platforma do sada nisu doveli do masovne mobilizacije. Od početka marta poznati desni ideolozi sve češće govore na protestima: Siniša Kovačević, Dragana Trifković, Vladimir Dimitrijević…

Levica ne sme ignorisati i prepuštati desnici tematiku državnog suvereniteta. Unutrašnji klasni konflikt u vreme globalizacije nije determinisan isključivo odnosima u jednoj zemlji, on je, pre svega, određen položajem nekog društva u svetskom kapitalstičkom sistemu. Kako ističe Šantal Muf, država je važna scena u demokratskoj politici zato što ona predstavlja prostor u kome građani donose odluke o organizaciji političke zajednice. Ona je uvek hegemonistčki strukturirana i predstavlja prostor za kontrahegemone borbe. Borba za povratak demokratije odvija se na nivou nacionalne države, koja je i dalje ključni nivo, uprkos tome što je izgubila najvažnije prerogative. Samo država može da izvrši progresivne reforme, samo u njoj je moguće osvajanje legitimne vlasti.


 




Kontaktiraj nas