Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Neke implikacije razbijanja SFRJ




Foto: Brenda Annerl/Flickr CC 2.0

25/12/2018

Čitava 2018. godina, naročito ovaj mesec, predstavlja veliki jubilej obeležavanja 100 godina od formiranja prve zajedničke države Južnih Slovena. Kao i svaka tema koja je povezana sa zajedničkim suživotom južnoslovenskih naroda, i ova izaziva izražavanje različitih mišljenja, stavova i ideja koje se ugrubo odnose na dva pitanja, a to su da li je to ujedinjenje donelo više dobrog ili lošeg južnoslovenskim narodima, te da li je istorija naših prostora mogla biti drugačija.

Ipak, ove godine je i 27 godina od razbijanja poslednje zajedničke države ovih naroda, ukoliko se misli na zajednicu svih onih republika koje su tvorile SFRJ. Taj period je svakako prilično solidna distanca koja nam dozvoljava da iz različitih perspektiva sagledavamo i sam čin razbijanja, a ne samo čin ujedinjavanja. Sigurno da nam za to nije potrebno da čekamo 100 godina. Ovaj članak ima za cilj upravo to: ideja je da se pruži jedan specifični osvrt na razbijanje SFRJ sagledan kroz jednu teorijsku perspektivu pristupa izučavanju nacija. Tako ćemo imati adekvatan okvir da objasnimo određene procese koji su implicitno ili eksplicitno uticali na razbijanje zajedničke države.


EDICIJA: 100 GODINA OD OSNIVANJA JUGOSLAVIJE

Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (I)

Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (II)

Ustavni temelji prve Jugoslavije (I)

Ustavni temelji prve Jugoslavije (II)

Jugoslovenstva: nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor 

Zašto je razarana SFR Jugoslavija?


Instrumentalističke teorije izučavanja nacija dele se u dve grupe. Jedna je teorija etničkog takmičenja, dok je druga teorija etničke segregacije. Iako su stanovnici zasebnih republika u okviru SFRJ smatrani „narodima i narodnostima“, ipak to ni na koji način ne može prenebregnuti činjenicu da su sve republike SFRJ ipak bile etnički definisane. Pojam „etnički Slovenac“ ili „etnički Hrvat“, „etnički Srbin“ nije nešto što se upotrebljavalo u javnom diskursu. Ono što je više obitavalo kao identitetska odrednica bila je nacionalnost. Teško da je neko postavljao pitanje „šta si po narodu i narodnosti?“, već više „šta si po nacionalnosti?“. Ta etnička komponenta je na neki način morala biti ideološki pokrivana, jer dominantna ideologija socijalizma ni na koji način nije želela propagirati partikularne nacionalizme, štaviše oni su bili potiskivani i smatrani najvećim zlom koji zajedničku državu mogu zadesiti. Verovatno zato, pojam „etnički“ nije previše ili nije uopšte rabljen, ali to ne znači da nije postojala jasna etnička podeljenost među republikama. Zato, obe ove teorije donekle je moguće primeniti i na same bivše republike SFRJ.

Instrumentalističke teorije posve su specifične u analizi i primeni u proučavanju. Njihova suština svodi se na to da etnička pripadnost dobija važnost tek u vreme modernog doba i tržišne privrede. Položaj na tržištu je ono što određuje nastanak i snagu etničkog vezivanja.[1]

Nakon Titove smrti 1980, SFRJ je zapala u prilično veliku krizu. Stari kadrovi u partiji više nisu imali vođu iznad sebe koji je bio doživotni predsednik, te kurs daljeg kretanja SKJ, ali i jugoslovenskog društva u celini, i u političkom i u ekonomskom smislu bio je posve nejasan. Uz sve to, jaka ekonomska kriza onemogućavala je ekonomski rast zemlje. Neophodne su bile reforme koje bi dovele do stabilizacije jugoslovenske ekonomije koja je sve više posrtala. Već 1988. SFRJ u dobroj meri prelazi na tržišnu ekonomiju. To je na neki način predstavljalo početak poslednje reforme u toku 80-ih godina XX veka koja bi omogućila da SFRJ ekonomski osnaži.

Začetnik te poslednje reforme bio je Ante Marković. Na savet Međunarodnog monetarnog fonda, predsednik SIV Ante Marković preduzeo je, prema uzoru na Poljsku, šok terapiju: zamrznuo je zajmove, zaustavio subvencije i uveo strožu kontrolu rashoda.[2]

Na jednom mestu je rekao: „Ako nismo spremni priznati svoju prošlost i njene grijehove, tada će nas sva naša obećanja za budućnost vratiti u tu prošlost. U prvom redu sam pri tome mislio na ideološke zablude i na osnovu njih na dogmatske blokade, kojima smo negirali tržište, i to kompleksno integralno tržište.“ [3]

Kako je sam dodao, bila je to šansa da se nešto napravi i, kada pogledate rezultate iz prve godine reformi, jasno je da takve rezultate niko nije postigao: mi smo tada imali zbilja konvertibilnu valutu, devizne rezerve, pozitivnu bilancu, inflacija se spustila u prvoj polovini 1990. ispod nule, sveli smo dug sa 21,5 milijardi na 12,2 milijarde dolara.[4] Ovi rezultati dobrim delom pobijaju tezu da se SFRJ raspala usled jake ekonomske krize u vremenu njenog raspada, jer rezultati pokazuju da je ekonomski oporavak dao pozitivne rezultate. Doduše, oni nisu dugo trajali.

Ipak, postoji jedna stvar koja ide u prilog instrumentalističkim teorijama. Uvođenjem tržišta u SFRJ, republike su postale jako važni akteri. Sve republike su imale prilično raznolik ekonomski rast i razvoj. Otuda, one najbogatije su zahtevale bolji položaj i tretman na tržištu jer doprinose većem rastu ukupnog BDP, dok su siromašnije republike tražile veću distribuciju dobiti kako bi i one imale uvećan razvoj. Dakle, uvođenjem tržišta i bogatiji i siromašniji osetili su se kao ugroženi u zajedničkom ekonomskom privređivanju, što je svakako jednim delom povećalo jaču etničku vezanost svih koji su se smatrali ugroženima, smatrajući da je izvor problema u onim drugim koji žele da uzmu deo njihove dobiti ili onih koji tu dobit ne žele da dele, što je dodatno podstaklo partikularne nacionalizme. To je dobrim delom doprinelo da SFRJ krene putem razbijanja. Oni koji su bili ekonomski najjači, SR Slovenija i  SR Hrvatska, koji su imali najbolji položaj  na tržištu, zapravo su i prvi izašli iz zajedničke države. To im je jednim delom omogućila jača ekonomija u odnosu na ostale republike, jer su uglavnom bili zavisni od dobiti koju su ostvarivali na sopstvenoj teritoriji.

Takođe, prelazak na tržišnu ekonomiju označio je početak još jednog velikog potresa, a to je konverzija kolektivne imovine u privatnu. U tom kontekstu prelaza, oni koji su najjači teže da uvećaju svoje resurse nauštrb onih koji su u toj utakmici slabiji. Otuda je izvor problema u neku ruku bio i u tome kome šta pripada i čija je zapravo imovina ako više nije kolektivna. Upravo u tom smislu, teorija etničkog takmičenja kao podgrupa instrumentalističkih teorija može ponuditi odgovore.

Prema teoriji etničkog takmičenja, pripadnici etničkih grupa ne bivaju kao takvi određeni na osnovu svoje nedobrovoljne pripadnosti i nesvesnog usvajanja grupnih vrednosti, već se, naprotiv, etničke grupe obrazuju kada pojedinci žele da zadobiju određena dobra (bogatstvo, vlast, prestiž) do kojih ne uspevaju da dođu pomoću individualnih strategija.[5]

Početkom 1990-ih, Sara Belanže (Belanger) i Moris Pinar (Pinard) uneli su značajne novine u teoriju etničkog takmičenja. Prema njihovom mišljenju, etničko takmičenje dovodi do sukoba „ako i samo ako“ se ono doživljava kao nepošteno. Osim toga, nepoštena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji međuzavisnost etničkih grupa koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju, autori vele da se takmičenje mora odvijati između grupa, a ne među pojedincima, dok dobra oko kojih se grupe takmiče moraju da budu kolektivna (npr. politička prava i regionalne etničke moći, regionalne ili etničke zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna.[6]

Upravo je takmičenje između etničkih grupa podstaknuto tržišnom logikom i tendencijom sa konverzijom kolektivne imovine u privatnu, ali i time da je utakmica smatrana nepoštenom usled realne ili nerealne ugroženosti jednih od strane drugih i u političkom i ekonomskom, ali dobrim delom i u kulturnom pogledu,  nešto što je oslikavalo razloge sukoba i razbijanja SFRJ. Otuda se može zaključiti da teorija etničkog takmičenja dobrim delom objašnjava neke razloge razbijanja SFRJ.

S druge strane, teorija etničke segregacije poznata i pod nazivima teorija unutrašnjeg kolonijalizma i teorija reaktivne etničke vezanosti, koju je oblikovao Majkl Hehter (Hechter), počiva na hipotezi da modernizacijski procesi u industrijskim društvima dovode do velikih nejednakosti u raspodeli resursa moći između, s jedne strane, centralne ekonomski i politički privilegovane grupe i, s druge, periferijskih etničkih grupa koje su prikraćene. Etnička vezanost posmatra se kao oblik solidarnosti koji se javlja kao odgovor na diskriminaciju i nejednakost, čime se ispoljava visoka politička svest grupa koje postoje da ukinu logiku dominacije.[7]

Društvo SFRJ je u svakom smislu bilo industrijsko društvo. Masovna industrijalizacija zemlje nakon Drugog svetskog rata davala je efekte u prvih desetak godina njenog postojanja, da bi nakon toga ti efekti postepeno počeli da opadaju usled nepotpune primenljivosti samoupravljanja. Na kraju, došlo se do toga da neka velika preduzeća nije bilo moguće prilagoditi novim uslovima tržišnog ekonomskog privređivanja jer su vremenom postala gubitaši.  Logika tržišta samo je dodatno produbljivala razlike.

Međutim, kada pogledamo primer SFRJ, možemo uočiti da teorija etničke segregacije nije nešto što nam na prvi pogled daje odgovor o razbijanju SFRJ i tu se može uočiti jedna specifičnost. Naime, ako pratimo koja republika i u okviru nje dominantna etnička grupa je imala najveći industrijski uticaj, to bi svakako trebala biti ona koja je i donosila najveću dobit celokupnoj privredi SFRJ, a to je bez sumnje, bila SR Slovenija.

U svim ostalim delatnostima, Slovenija je imala najveći društveni proizvod po stanovniku. Srbija je, zbog broja stanovnika, imala najveći udeo u društvenom proizvodu SFRJ, od 35,4 %, pa je imala i najveći udeo u ukupnom društvenom proizvodu. Slovenija je takođe imala i najveći udeo industrije i rudarstva (46,8 %) u formiranju društvenog proizvoda, dok je najmanji imala Crna Gora (30,1 %), koja je imala najveći udeo kod građevinarstva (14,7 %), saobraćaja i veza (11,9 %), trgovine (21,3 %) i ugostiteljstva i turizma (5,9 %).[8]

Dakle, ukoliko pretpostavimo da je SR Slovenija bila ekonomski najuspešnija republika SFRJ, a SR Srbija najmnogoljudnija, te stoga i imala najveći udeo u društvenom proizvodu, postavlja se pitanje ko je u toj situaciji bio centar, a ko periferija. SR Slovenija jeste bila ekonomski centralna zemlja, ali ne i politički, jer su sve najznačajnije političke institucije i sve političke odluke uglavnom bile i donošene u Beogradu, u SR Srbiji, naravno ne samo uz volju srpskog rukovodstva, iako je njihov udeo u odlukama bio izuzetno velik, naročito pri kraju SFRJ. Tako se zapravo postavilo pitanje ko je koga tu eksploatisao.

Zanimljivo je da su visok nivo carinske zaštite i strategija supstitucije uvoza omogućavali mnoštvu industrijskih grana da postigne veće cene na domaćem tržištu u odnosu na cenovno nekonkurentnu uvoznu robu. To je čuvena tadašnja priča o disparitetima cena, gde je Srbija hranila Sloveniju, a ona je ostatku SFRJ isporučivala industrijske proizvode koji su bili manje kvalitetni od uvoznih, ali značajno jeftiniji.[9]

U odnosu kada neko pokušava da plasira priču kako neko hrani nekoga, u zavisnosti od ugla pogleda i jedni i drugi se osećaju eksploatisano. Srbi su se osetili eksploatisano jer su im „Slovenci otimali voće po nižim cenama i deklarisali proizvode kao svoje“, a opet Slovenci su se osetili eksploatisano, jer se postavila teza da Srbi „hrane“ Slovence, a SR Slovenija je ekonomski najuspešnija republika. Upravo su te i slične protivrečnosti proizvele osećaje diskriminisanosti koje su dovodile do partikularnih etničkih solidarnosti, a kasnije i etničkih mobilizacija za različite ciljeve, pri čemu dolazi i do mobilizacije visoke političke svesti kako i teorija etničke segregacije nalaže, a odnos dominacije u okviru SFRJ zapravo se razrešio njenim razbijanjem. Dakle, ova teorija se takođe potvrđuje na primeru SFRJ, s tim što je izuzetak u tome da u SFRJ nije došlo do tog poklapanja da je republika koja je ekonomski najmoćnija u isto vreme i politički najmoćnija (pa čak ni kulturno), pa onda ti pojmovi dominacije i diskriminacije, ni do danas, čini se nisu do kraja ostali razjašnjeni. Uglavnom, i ova podgrupa instrumentalističkih teorija može se primeniti na određene implikacije razbijanja SFRJ.

Naravno, ne treba izvući pogrešan zaključak, i iz ovoga interpretirati da su Srbi i Slovenci jedini odgovorni za razbijanje SFRJ. Faktori za njeno razbijanje jesu izuzetno raznovrsni i brojni, a Srbi i Slovenci, kao i drugi koji su sudelovali u SFRJ, snose svoj deo odgovornosti. Ovde se treba zaustaviti na ideji da se ove dve instrumentalističke teorije daju primeniti na primer razbijanja SFRJ gde je to razbijanje uzeto samo kao primer potvrde tih teorija. Pritom, ove ideje etničkog takmičenja i etničke segregacije, posmatrane su samo u međuetničkom odnosu, koji počiva na međurepubličkim odnosima. Ovo nipošto ne znači da bi ishodi nužno bili isti ukoliko bi se teorijske postavke primenile i na odnose između etničkih grupa u okviru partikulariteta zasnovanom na republikama koje su tvorile SFRJ, kao jedinicama analize. I na kraju, ova kratka analiza, time što ne govori o spoljašnim uzrocima razbijanja SFRJ, ne znači da ih time isključuje i ne pretpostavlja kao realnu mogućnost.


[1] Bakić, Jovo, 2006, Teorijsko-istraživački pristupi izučavanju etničkoj vezanosti, nacionalizmu i naciji, Sociologija, Vol. XLVIII, str. 231–264.

[2] Čalić, Mari Žanin, 2013,  Istorija Jugoslavije u 20. Veku, Beograd: Klio.

[3] Vidi ovde.

[4] Vidi ovde.

[5] Bakić, Jovo, 2006, Teorijsko-istraživački pristupi izučavanju etničkoj vezanosti, nacionalizmu i naciji, Sociologija, Vol. XLVIII, str. 231–264.

[6] Isto.

[7] Isto.

[8] Vidi ovde. (iako se radi o rezultatima s početka osamdesetih, procenti nisu bili drastično drugačiji ni krajem ove decenije – prim. aut.)

[9] Isto.


 




Kontaktiraj nas