Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



O postfašizmu




Foto: Chris Devers/Flickr CC 2.0

10/08/2018

Želim nešto da izjavim. Vlada moje zemlje, Mađarske, je, zajedno sa bavarskom provincijalnom vladom (provincijalnom u više nego jednom smislu), najjači inostrani podržavalac desničarske Austrije. Desničarski kabinet u Budimpešti, pored ostalih nedela, pokušava da potisne parlamentarno upravljanje kažnjavajući lokalne vlasti političkih nijansi različtih od sopstvene i ubrzano kreirajući i namećući novu državnu ideologiju, uz pomoć jednog broja lumpen intelektualaca ekstremne desnice, uključujući i neke preobraćene neonaciste. Ona je u dosluhu sa otvoreno i agresivno antisemitskom, fašističkom partijom, na žalost, zastupljenom u parlamentu. Ljudi koji rade u kabinetu premijera manje ili više oprezno su angažovani na reviziji Holokausta. Državna televizija, kontrolisana od strane Vlade, daje prostor sirovom antiromskom rasizmu. Navijači najpopularnijeg fudbalskog kluba u zemlji, čiji je vođa ministar u vladi i šef partije, u glas pevaju o vozu koji samo što nije krenuo put Aušvica.

U prizemlju Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti možete da pogledate izložbu posvećenu turbulentnim vremenima od pre desetak godina. Tu možete da gledate video snimak, tajno snimljen 1988, i možete da vidite trenutnog mađarskog premijera koji me štiti i brani svojim telom od pendreka tadašnje komunističke policije. Deset godina kasnije, ista ta osoba imenovala je generala komunističke policije za svog sekretara kabineta, drugu ili treću osobu po važnosti u čitavom kabinetu. Politički sukobi među bivšim prijateljima i saveznicima su obično oštri. Ovo nije izuzetak. Ja sam aktivni učesnik u rastućem antifašističkom pokretu u Mađarskoj, govornik na skupovima i demonstracijama. Naši protivnici su, na ličnom nivou,  suviše blizu da bismo se osećali komotno. Zbog toga, ne smatram sebe neutralnim posmatračem.

Fenomen, koji ću da nazovem postfašizam, nije jedinstven za Centralnu Evropu. Daleko od toga. Budimo sigurni da su Nemačka, Austrija i Mađarska važne iz dobro poznatih istorijskih razloga. Poznate fraze ponavljane odavde imaju različite odjeke. Skoro sam video da je stara fabrika cigala u 3. distriktu Budimpešte srušena. Obavešten sam da će tu da bude podignut obezbeđeni kompleks prigradskih vila. Fabrika cigala je mesto na kome su budimpeštanski Jevreji čekali svoj red za transport u koncentracione logore. Isto tako biste mogli da podignete apartmane za odmor u Treblinci. Naša budnost, u ovom delu sveta, je možda potrebnija nego bilo gde drugde, s obzirom da nevinost, u istorijskom smislu, ne može da se pretpostavlja. Ipak, postfašizam je skup politika, praksi, rutina i ideologija koje mogu da se primete bilo gde u savremenom svetu. To ima malo ili ništa zajedničkog, izuzev u Centralnoj Evropi, sa nasleđem nacizma, nisu totalitarni, nisu svi revolucionarni i nisu svi bazirani na nasilnim masovnim pokretima i iracionalizmu, voluntarističkoj filozofiji, niti se svi igraju, čak ni u šali, sa antikapitalizmom.

 

Zašto ovaj skup fenomena zvati fašizmom, koliko god „post“?

 

Postfašizam nalazi svoju nišu u novom svetu globalnog kapitalizma vrlo lako, bez uznemiravanja dominantnih političkih formi izborne demokratije i zastupničke vlasti. Radi ono što ja smatram ključnim za sve varijante fašizma, uključujući i posttotalitarističke verzije. Bez firera, bez jednopartijske vladavine, bez udarnih jedinica SA ili SS, postfašizam izvrće prosvetiteljsku tendenciju do asimilacije državljanstva kao stanja čoveka.

Pre prosvetiteljstva, državljanstvo je bilo privilegija, uzvišeni status ograničen poreklom, klasom, rasom, verovanjima, polom, političkim učestvovanjem, moralom, profesijom, patronstvom i administratinim nalogom, da ne govorimo o starosti i obrazovanju. Aktivno članstvo u političkoj zajednici je bilo nešto što se priželjkuje, građanin Rima sumira prizvuk izvesne plemenitosti. Politike davanja državljanstva su mogle da budu širokogrude ili vrlo uske, ali pravilo je bilo da se rang „državljana“ dodeljivao od strane zakonom konstuituisanog autoriteta, u skladu sa svrsishodnošću. Hrišćanstvo, kao i neki stoici, težili su da prevaziđu ovo limitirano državljanstvo, smatrajući ga drugorazrednim ili nebitnim u poređenju sa virtualnom zajednicom spasenih. Sloboda od greha je važnija od slobode grada. Tokom dugog, srednjevekovnog odsustva građanskog, zahtev za aktivnim članstvom u političkoj zajednici je bio potiskivan potrebom za tek upravljanjem, a građanski kvaliteti izokrenuti u ratničku vrlinu.

Jednom kada je status građanina postao izjednačen sa ljudskim dostojanstvom, njegovo protezanje na sve klase, profesije, oba pola, sve rase, vere i mesta, bilo je samo pitanje vremena. Univerzalne privilegije, javne službe i državno obrazovanje su prosto morali da uslede. Štaviše, jednom kada su sva ljudska bića mogla da dostignu visoki rang građanina, nacionalna solidarnost među novoizjednačenim političkim zajednicama zahtevala je oslobađanje staleža čoveka, dostojanstven materijalni život za sve i oslobađanje od ostataka lične poniznosti. Država, kao narodni predstavnik svih, bila je primorana da garantuje ne samo model blagostanja za većinu, nego i minimum odmora i slobodnog vremena, nekada ekskluzivne privilegije gospode, u cilju omogućavanja svima nama da uživamo u dobrobitima kulture.

Za liberale, socijaldemokrate i ostale raznovrsne progresivne naslednike prosvetiteljstva, onda, progres znači univerzalni status građanina, sto će reći, virtuelnu jednakost političkih uslova, prividnu jednakost glasa za sve u okviru opštih pitanja, u bilo kojoj zajednici, zajedno sa društvenim uslovima i racionalnošću, koji to cine mogućim. Nekima je socijalizam izgledao kao pravolinijski nastavak projekta prosvetiteljstva, drugima, kao na primer Karlu Marksu, kompletiranje projekta zahtevalo je revoluciju (otklanjanje prisvajanja viška vrednosti i kraj socijalne odvojenosti rada). No, svima njima izgledalo je sasvim očigledno da je spajanje ljudskih i političkih uslova, prosto moralna nužnost. 2

Divljačka devetnaestovekovna osuda buržoaskog društva – najmanji zajednički, u to vreme, kulturne avangarde i političkih radikala – kuljala je iz ubeđenja da je proces, kakav je bio, prevarantski i da individualna sloboda nije sve ono što bi trebalo da bude, ali ne sa pozicije, osim kod nekoliko pojedinačnih figura, da je napor sasvim bezvredan. Nisu se samo Niče i Dostojevski plašili da rastuća jednakost može da transformiše sve one iznad i ispod srednje klase u buržujske malograđane. Progresivni revolucionari su takođe hteli novog muškarca i novu ženu, bez unutrašnjih demona represije i dominacije: građansko društvo kome je potrebna nova moralna osnova bazirana na poštovanju do sada isključenom.

Ova avantura se završila debaklom iz 1914. Fašizam je ponudio najodlučniji odgovor na propast prosvetiteljstva, posebno od demokratskog socijalizma i naprednih društvenih reformi. Fašizam, u celini, nije bio konzervativan iako je bio kontrarevolucionaran: on nije uspostavio naslednu aristokratiju monarhije, uprkos nekim romantično-reakcionarnim ispadima, ali je uspeo da onesposobi ključni faktor modernog društva – univerzalni status građanina. Do tada, smatralo se da vlade predstavljaju i štite sve. Nacionalne ili državne granice su definisale razliku između prijatelja i neprijatelja, stranci su mogli da budu neprijatelji, sugrađani nisu. S dopuštenjem Karla Šmita (Carl Schmitt), legalnog teoretičara fašizma i političkog teologa Trećeg Rajha, vladar je mogao dekretom da odluči ko će da bude prijatelj, a ko neprijatelj. Ipak, Šmit je bio u pravu u jednom osnovnom zaključku: ideja univerzalnog građanstva sadrži naslednu kontradiktornost sadržanu u tome da dominantna institucija modernog društva, nacionalna država, jeste istovremeno i univerzalna i lokalna (s obzirom na teritorijalnost) institucija. Liberalni nacionalizam, za razliku od etnicizma i fašizma, je ograničen, ako hoćete i podešen – univerzalizam. Fašizam stavlja tačku na ovo kolebanje. Vladar presuđuje ko pripada, a ko ne, građanskoj zajednici, a građanstvo postaje plod njegovog (ili njihovog) isključivog dekreta.

Ovo neprijateljstvo prema univerzalnom građanskom statusu je, tvrdim, glavna karakteristika fašizma. I odbacivanje, čak i podešenog, univerzalizma je ono što sada gledamo kako se ponavlja u demokratskim uslovima (ne kažem čak ni prerušenim demokratskim). Posttotalitarni fašizam buja pod moćnom šapom globalnog kapitalizma, i to treba nazvati pravim imenom.

Postoji logika u nacističkoj deklaraciji da komunisti, Jevreji, homoseksualci i mentalno oboleli nisu građani, a samim time nisu ni ljudi. (Čuveni ideolog Gvozdene straže, ulagivački esejista E.M. Cioran istakao je u tom trenutku da, ukoliko neke osobe nisu ljudi, ali teže ka ljudskosti, kao na primer Jevreji, kontradikcija može da se prevaziđe i razreši njihovom nasilnom smrću, poželjno, po proslavljenom i, još uvek modernom esteti, od njihove sopstvene ruke.)

Ove kategorije ljudi, kako su ih nacisti videli, predstavljale su ključne tipove za prosvetiteljski projekat inkluzije. Komunisti su bili buntovnički „niži tip”, mase dovedene, bez vođstva i upravljanja, putem neukorenjenog univerzalizma, u pobunu protiv prirodnog poretka. Jevreji, zajednica koja je preživela hrišćanski srednji vek bez sopstvene političke moći, predvođeni suštinski nesaradljivim autoritetima, ljudima knjige, po definiciji ne ljudima rata; homoseksualci sa svojom nesposobnošću ili odsustvom želje za razmnožavanjem i kontinuitetom, živo pobijanje navodne veze između prirode i istorije; mentalno oboleli koji slušaju glasove koje niko drugi ne čuje, ljudi čije priznavanje zahteva moralni napor i nije odmah (prirodno) dato, koji mogu da se uključe u društvo samo proglašenjem nejednakog za jednako.

Opasna podela na građane i ne-građane nije, naravno, izmišljotina fašista. Kao što ističe Michael Mann u fundamentalnoj studiji3, klasičan izraz „mi narod“, nije uključivao crne robove i crvene Indijance (rođene Amerikance) i etnička, regionalna, klasna i označavajuća definicija „naroda“ vodila je u genocid obe „tamo negde“ (u naseljeničkim kolonijama) i u okviru nacionalnih država (pogledati masakr Armenijaca izveden od strane modernizujućih turskih nacionalista), pod demokratskim, poludemokratskim ili autoritarnim (ali ne „totalitarističkim“) vladama. Ako je suverenost u građanima, teritorijalno ili demografsko definisanje ko su „građani“ postaje presudno. Štaviše, povlačenje legitimiteta od državnosocijalističkih (komunista) i revolucionarno-nacionalističkih („Treći svet“) režima sa njihovim kvaziprosvetiteljskim definicijama pripadnosti naciji, ostavilo je samo rasne, etničke i veroispovesne (ili označavajuće) osnove kao legitimne, sa zahtevom za formiranjem države (kao u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, bivšim sovjetskim republikama, Etiopiji, Eritreji, Sudanu itd.).

Svuda, od Litvanije do Kalifornije, imigranti, pa čak i autohtone manjine, postaju neprijatelji od kojih se očekuje da prihvate umanjenje ili ukidanje svojih građanskih i ljudskih prava. Sklonost Evropske unije da slabi nacionalne države i jača regionalizam (koja, po prirodi stvari, može da uzdigne moć centara u Briselu i Strazburu), uspeva da etnifikuje rivalstva i teritorijalne nejednakosti (videti Severna i Južna Italija; Katalonija i Andaluzija; engleski jugoistok i Škotska, Flamance i Valonce u Belgiji, Britaniju i Normandiju). Klasni sukobi se takođe etnicizuju i rasifikuju, između potvrđene i sigurne radničke klase i niže srednje klase metropolisa i novih emigranata sa periferije, uključujući i problem sigurnosti i kriminala. 4 Mađarski i srpski etnicisti pretenduju da je nacija gde god se osobe mađarskog ili srpskog porekla zatekle da žive, nezavisno od njihovog državljanstva, sa dodatkom da građani njihove nacionalne države koji su etnički, rasno, verski ili kulturološki „stranci“, zapravo ne pripadaju naciji.

Rastuća depolitizacija koncepta nacije (pomeranje prema kulturološkom definisanju), vodi ka prihvatanju diskriminacije kao „prirodne“. Ovo je diskurs koji desnica izvodi vrlo otvoreno u parlamentima i na uličnim skupovima u Istočnoj i Centralnoj Evropi, u Aziji a sve više i na „Zapadu“. Ne može da se porekne da napadi na sisteme socijalne pomoći i podsticajne akcije svuda imaju mračnu rasnu crtu, praćenu rasnom, policijskom brutalnošću i osvetništvom na mnogim mestima. Veza, nekada smatrana neophodnom i logičnom, između građanstva, jednakosti i teritorije, može da nestane u onome sto teoretičar trećeg puta, nekadašnji marksistički sociolog Anthony Giddens, zove društvo odgvornih preuzimača rizika.

Najdublji pokušaj analize fenomena političkog isključivanja je “Fiziološka struktura fašizma”5 George Batailla, koja vuče autorovo razlikovanje između homogenizacije i heterogenizacije. Da pojednostavimo, homogeno društvo je društvo rada, razmene, korisnosti, seksualne represije, korektnosti, mirnoće, razmnožavanja; šta je heterogeno: ono što uključuje sve što dolazi iz neproduktivnog trošenja (svete stvari same postaju deo ove celine). Ovo se sastoji od svega odbačenog od homogenog društva kao otpad ili kao superiorna transcedentna vrednost. Uključeni su i nusprodukti ljudskog organizma i određene slične materije (đubre, štetočine, itd.); delovi tela, osobe, reči ili činovi sugestivnog erotičnog naboja; različiti nesvesni procesi kao što su snovi i neuroze, mnogi prethodni elementi ili socijalne forme koje homogeno društvo nije u mogućnosti da asimiluje (mafije, ratnike, aristokratiju i potlačene klase, različite tipove nasilnih pojedinaca ili u najmanju ruku oni koji odbijaju pravila, ludaci, vođe, pesnici itd.) nasilje, ekscesi, delirijum, ludilo, karakterišu heterogene elemente  u poređenju sa svakodnevnim životom, heterogena egzistencija može da se predstavi kao „nešto drugo“, kao nemerljiv, utiskivanjem pozitivnog naboja u reči, koje imaju u afektivnom iskustvu.6

Moć suverena, po Bataille-u (i Carl Schmitt-u 7) je suštinski esencijalno heterogena u svojoj pre-modernoj, sakralnoj verziji (kralj vlada Božjim pravom). Ova heterogenost je sakrivena u kapitalističkoj demokratiji, gde suveren treba da vlada preko bezličnih pravnih normi koje važe podjednako za sve. Fašistička diktatura je u poslu otkrivanja ili demaskiranja toga. Ovo objašnjava vezu fašističke diktature sa potlačenom, razularenom, lumpen ruljom. To je upravo ono, trebalo bi da dodam, što se izgubilo u postfašizmu. Re-kreacija sakralnog suvereniteta od strane fašizma je, svakako, lažna. To je homogenost koja se maskira kao heterogenost. Ono što od homogenosti ostane u sredini je puko buržoasko, bez građanina. Julien Sorel konačno i definitivno ostavljen bez svog Napoleona, Lucien Leuwen uskraćen za Dantona. Fašizam, stavljajući tačku na buržoasku realizaciju prosvetiteljstva (jednakost kapitalističke demokratije), transformiše društveno isključenje neproduktivnih (od kaluđera i pesnika do nezaposlivih siromaha i neukrotivih buntovnika) u njihovo prirodno isključenje ( nelegalna hapšenja, glad i smrt ).

Batailleov rad izlazi iz francuske objektivističke sociološke tradicije, iz Durkhema, Maussa i Halbwachsa preko Kojevea do Paul Veynea, gde politička represija i odbacivanje nisu tumačeni u moralističkim i psihološkim, vec u antropološkim terminima, kao stvar uspostavljanja identiteta. Bataille-ova revolucionarna kritika odbačenosti heterogenih-„beskorisnih“ ljudi koji nisu „odgovorni preuzimači rizika“, je zasnovana na razumevanju društva, seksualnosti i religije, kombinacija Durkheima i Marxa, ako hoćete, koja može da ponudi jednu alternativu naše savremenosti, na sav kantovski otpor postfašizmu. Naš moralni kriticizam, koliko god opravdan, uobičajeno pretpostavlja razumevanje neuhvatljivosti fenomena i vodi simplicistiškom preziru prema divljačkom, primitivno rasističkom, prema izazivačima nereda i demagozima i prilično nedemokratskom ignorisanju ljudi, strahova i želja.

Druga linija argumentacije, koju ova tradicija predlaže, počinje opservacijom da slom socijalne države često znači promenu fokusa solidarnosti, bratstva i saosećanja. Ukoliko ne postoji istinski jednako građanstvo, čija realizacija bi trebalo da bude cilj iskrenih, liberalnih demokrata i demokratskih socijalista, strast za velikodušnošću će da ostane nezadovoljena. Osećaj drugarstva prema poznanicima i bližnjima je oduvek bio jedan od najjačih motiva altruizma. Altruizam ove vrste, kada ostane bez građanskog fokusa jednakosti, intuitivno će pronaći kriterijum koji nudi dominantni diskurs, kako bi ustanovio šta i kome želi da služi. Ako građanske politike to nisu u stanju, rasna osećanja ili osećaj kulturne bliskosti zasigurno hoće. Identitet je obično uokviren naklonošću i primljenim pretnjama. Onaj ko ih uspešno definiše, pobeđuje. Niko nije bolje definisao ovu paniku identiteta od Bataille-a.

Poluludi pornograf i ultralevičarski ekstremista, kakvim se Bataille još uvek  potajno smatra, ne može da bude dobro primljen od strane socijalnih teoretičara koji drže do sebe, rekao bih, ali zanimljivo je da je njegova teorija nastala iz priznatog standardnog rada o nacističkom režimu, napisanog od strane najvećeg pravnika nemačkog sindikalnog pokreta, srećom ponovo otkrivenog kao prvorazredni um, kao što je i bio. 9 U suprotnosti sa popularnim teorijama totalitarizma, veliki Ernst Fraenkel, sumirajući svoj bolno tačni pregled nacističkog pravnog sistema i pravne teorije, piše:

U današnjoj Nemačkoj (piše 1937-1939), mnogi ljudi nalaze da je despotska vladavina Trećeg Rajha nepodnošljiva. Isti ti ljudi, takođe, priznaju da je ideja „zajednice“, onako kako je oni razumeju, nešto zaista sjajno. Oni koji zauzimaju ovaj ambivalentni stav prema nacional-socijalizmu, pate od dve osnovne zablude:

  1. Vladajuća nemačka ideologija zajednice nije ništa drugo nego maska koja sakriva još uvek postojeću kapitalističku strukturu društva.
  2. Ideološka maska (zajednica) podjednako skriva i privilegovanu državu (Fraenkel pravi razliku između „normalne“, takozvane normativne države koja se brine o građanskim zakonima i kvazitotalitarne partijske države podređene principu Firera), rukovođenu despotskim merama.

Zamena države prava tom dualnom državom je samo simptom. Koren zla leži u tački u kojoj nekritički protivnici nacional-socijalizma otkrivaju osnovu za divljenje, naime u ideologiji zajednice i u militantnom kapitalizmu koje bi sam pojam zajednice trebao da prikrije. Zapravo je dualna država neophodna za očuvanje kapitalizma u Nemačkoj.

Autonomija normativne države (homogenog društva) održavana je u ograničenim prostorima u nacističkoj Nemačkoj, najviše tamo gde se vodilo računa o privatnom vlasništvu (vlasništvu takozvanih arijevaca, naravno). Privilegovana država se razmahivala u užim političkim pitanjima, privilegijama partije, vojsci i paravojsci, kulturi, ideologiji i propagandi. „Dualna država“ bila je posledica šmitovske odluke novog suverena o tome šta jeste a šta nije zakon. No, nije bilo pravila donesenih dekretom u sferi kapitalizma, ekonomije. Tako da nije istina da je čitav sistem nacističkog ili fašističkog upravljanja u potpunosti proizvoljan. Smrtonosni susret normativnog  i privilegovanog je ilustrovan činjenicom da su nemačke kraljevske železnice naplaćivale SS-u jezive transporte za Aušvic, po specijalnim prazničnim cenama sa popustima, prilagođenim paket aranžmanima, ali su im naplaćivali!

Ljudi unutar pravnog sistema normativne države (Bataille-ovog homogenog društva) uživaju uobičajenu zaštitu zakona koliko god ona umela da bude surova. Specijalna pravila, svakako, vladaju onima pod nadležnošću privilegovane države (heterogeno društvo) – lideri naci-partije, zvaničnici i vojni aktivisti, iznad zakona, a progonjene manjine ispod ili van njega. Pre fašizma, prijatelj i građanin, neprijatelj i stranac, bile su kategorije slučajnosti. Nijedna vlada nije razmišljala sistematično da objavi rat stanovnicima zemlje koji su bili članovi (čak iako nejednaki) nacije: građanski rat se izjednačavao sa nedostatkom legalno konstituisane, efektne uprave. Povrh svega, građanski rat, otpočet u vreme mira, ili u najmanju ruku u nerevolucionarnim uslovima, okreće suverenost u korist potčinjenog subjekta. Glavno oružje u ovom metodičnom građanskom ratu, gde je država kao takva jedna od zaraćenih strana, je konstantno redefinisanje građanstva od strane privilegovane države.

Od kada su, zahvaljujući prosvetiteljstvu, građanstvo (pripadanje političkoj zajednici), nacionalnost i ljudskost, veštački spojeni, isključivanje iz građanstva znači, bukvalno, isključivanje iz ljudskog roda. Zato je građanska smrt nužno bila praćena i fizičkom smrću, što će reći, nasilnom smrću. Fašističkom ili nacističkom genocidu nije prethodila pravna osuda (čak ni u formi inscenirane i lažne administrativne osude takozvanih Čeka „sudova“): bilo je to „oprirodnjavanje“ moralne osude koja je neke vidove ljudskog postojanja procenila kao inferiorne. S obzirom na to da nije bilo nikakve zaštite izvan građanstva kao statusa, nedostatak građanstva je postao razlog za prekidanje osnovnog uslova ljudskog postojanja – života.

Presecanje građanske i ljudske zajednice na dvoje: to je fašizam.

Zbog toga, izraz, iako zbunjujuć, mora da se oživi, zato što osnova konceptualne tehnike građanskog, bez humanog, oživljava cepanje, ovoga puta ne od strane namernog kontrarevolucionarnog pokreta, nego putem određenih razvoja koji, verovatno, nisu bili željeni ni od koga i koji vape da se imenuju. Ime je postfašizam.

Fenomen je nastao spajanjem različitih političkih procesa. Dozvolite mi da ih navedem.

 

Pad kritičke kulture

 

Nakon 1989. i kolapsa sovjetskog bloka, savremena dručtva su prošla kroz suštinske promene. Buržoasko društvo, liberalna demokratija, demokratski kapitalizam, nazovite ih kako hoćete, oduvek su bili diskutabilna pitanja. Za razliku od prethodnih režima, razvili su suparničku kulturu i stalno su bili suprotstavljeni snažnim takmičarima desnice (savez trona i oltara) i levice (revolucionarni socijalizam). Oboje su postali prevaziđeni i ovo je stvorilo ozbiljnu krizu u kulturi kasnog modernizma.11 Sama ideja radikalne promene (utopia i kritika) izbačena je iz govorničkog rečnika, i politički horizont je sada popunjavan onim što je tamo, što je dato, što je kapitalizam. U preovlađujućoj socijalističkoj mašti, čitav ljudski univerzum je „homogeno društvo“ – društvo korisnih, proizvodnih, razmnožavajućih, stabilnih, nereligioznih, ali istovremeno i radosnih, slobodnih individua. Građanstvo se naglo definiše, apolitično u okvirima interesa koji nisu u suprotnosti sa opštim dobrom, nego ujedinjeni sa njim kroz razumevanje, tumačenje, komunikaciju i dobrovoljnu saglasnost zasnovanu na zajedničkim pretpostavkama.

U ovoj slici, obaveza i prisila, „differentia specifica“ politike (u stalnoj potrebi za moralnim opravdanjem), su sumnjivo odsutne. „Građansko društvo“ – maglina dobrovoljnih zajednica gde prinuda i dominacija, po nužnosti, ne igraju nikakvu važnu ulogu – je zapravo kanibalizovalo politiku i državu. Opasan rezultat ovog koncepta mogao bi da bude da kontinuirano podrivanje zakona prinudom i dominacijom, dok se kritikuje u celosti, nije dovoljno pažljivo praćeno, pošto ukoliko ne može uopšte da se opravda, bez opravdavanja, nikakva moralna kontrola nije potrebna. Mit, po kome je kasno kapitalističko društvo „građansko društvo“, zamagljuje koncepcijske osnove statusa građanina, koje sve više postaje stvar trenutnog kursa nego politike.

Pre 1989. mogli ste da uzmete zdravo za gotovo da je politička kultura liberalnodemokratskog ustavnog kapitalizma bila kritička kultura, mnogo češće nego što nije bila u konfliktu sa sistemom koji je, nekada vrlo neelegantno i odbojno, održavao. Pravdajuća kultura je bila za antičke imperije i antiliberalne diktature. Intelektualni očaj je sada raširen. No, bez ponekada isključivo implicitne utopije kao cilja, očaj izgleda da ne radi. Koja je poenta teoretskog antikapitalizma ukoliko politički antikapitalizam ne može da se uzme za ozbiljno?

Isto tako, postoji i neočekivana posledica ovog odsustva kritičke kulture vezana uz opozicionu politiku. Kako je jedan od najvećih i najuravnoteženijih majstora političke sociologije XX veka, Seymor Martin Lipset, primetio, fašizam je ekstremizam centra. Fašizam ima vrlo malo zajedničkog sa prohujalim feudalnim, aristokratskim, monarhističkim idejama, u celini je antiklerikalan, suprotstavljen komunizmu i socijalističkoj revoluciji, i, kao liberali čiju je izbornost nasledio, mrzi velike biznise, sindikate i socijalnu državu. Lipset je klasično pokazao da levi i desni ekstremizam nisu ekskluzivni ni po čemu: neki sitnoburžoaski stavovi, koji sumnjiče veliki biznis i velike vlade, mogu da postanu i jesu postali ekstremizam koji se dokazao smrtonosnim. Ekstremizam desnog krila i centra su se udružili u mađarskom, austrijskom, hrvatskom, slovačkom parafašizmu (pozajmio sam ovaj termin od Rogera Griffina), u bojama pseudohrišćanstva, klerikalizma, kraljevina, ali ekstremizam centra postoji i postojao je, dokazao je Lipset takođe, kroz kontinuitet izborne geografije.

Danas na političkom horizontu ne postoji ništa značajno osim buržoaskog centra, stoga postoje velike šanse da se njegov ekstremizam ponovo pojavi. (Jorg Haider i njegova Slobodarska partija je najbolji primer ovoga. Njegova politika je delom liberalna/neoliberalna, njegov ideal je posednički mali čovek, on favorizuje „demokratiju“ sitne buržoazije koja poseduje deonice i nekretnine, a odlikuje ga potpuno odsustvo romantično-reakcionarskog nacionalizma koji se razlikuje od parohijske sebičnosti i rasizma.) Ono što se sada smatra „desnim krilom“ u SAD, smatralo bi se antirežimskim i bilo bi suzbijeno oružanom silom u svakom tradicionalnom desnom režimu kao individualističko, decentralističko i protiv monopola sile države, kao osnove svakog konzervativnog ubeđenja. Konzervativci su partija reda i preziru civilnu vojsku i narodne kultove.

 

Države u raspadanju

 

Nestanak kolonijalnih sila tokom 60-ih godina i staljinističkih (državno-socijalističkih, državno-kapitalističkih i birokratsko-kolektivističkih) sistema tokom 90-ih godina bio je okidač za početak procesa koji se nije dogodio još od mongolske invazije u XIII veku: potpunog i očigledno nepovratnog kolapsa ustoličene države kao takve. I dok pravomisleći zapadni mediji svakodnevno jadikuju nad pretnjama diktatorskih režima u dalekim zemljama, oni po pravilu ignorišu realnost koja se krije iza moćnih reči nemoćnih lidera, odnosno, činjenicu da niko nije spreman da im se povinuje. Stara, rasklimatana i nepopularna narodna država – jedina institucija do danas koja je mogla da garantuje ljudska prava, neki vid socijalne sigurnosti i neku vrstu zaštite od otimačkih bandi privatnika i pohlepne i neodgovorne poslovne elite – prestala je da postoji ili nikada nije ni postojala u većini najsiromašnijih delova sveta. U najvećem delu podsaharske Afrike i bivšem Sovjetskom Savezu, ne samo izbeglice već i celi narodi, mogu se smatrati bezdržavnim. Nakon decenija sulude industrijalizacije (pogledajte strašnu priču o hidroelektranama svuda u Trećem svetu i bivšem Istočnom bloku), povratak na održivu ekonomiju i „prirodnu“ robnu razmenu usred ekološke devastacije, gde je robna razmena postala jedini efikasni način društvene organizacije, ne vodi baš nigde. Ljudi u Africi i ex-sovjetskoj Evroaziji umiru ne od viška države već od nedostatka iste.

Tradicionalno, borba za slobodu bilo koje vrste uperena je protiv ustoličene privilegije. Jednakost je bila postignuta na uštrb vladajućih grupacija: sekularizam je smanjio moć crkve, socijalno zakonodavstvo je smanjilo profit bogatih, univerzalne privilegije ukinule su tradicionalnu političku klasu veleposedničke i državne aristokratije, trijumf komercijalne pop kulture uništio je ideološke prerogative progresivne inteligencije, horizontalna mobilnost i širenje gradova doveli su do prestanka vladavine partijske politike na lokalnom nivou, kontracepcija i konzumerski hedonizam razvodnili su patrijarhalnu porodicu – nešto se izgubilo, nešto se dobilo. Svaki korak ka većoj slobodi ograničio je nečije privilegije (ne računajući bol usled promena). Postalo je realno zamisliti oslobođenje obezakonjenih i ugnjetenih nižih klasa putem ekonomskih, moralnih i političkih borbi: grubo rečeno, sada je postojao neko od koga se mogla oduzeti nečasno stečena dobit. I ta dobit se sada mogla prerasporediti segmentima populacije koji to više zaslužuju, i za uzvrat postići veća društvena harmonija, politički mir i bezbednost za nepopularnu, privilegovanu elitu i na taj način smanjiti klasni animozitet. Ipak, nemojmo zaboraviti da je socijalno-demokratska pogodba postignuta kao rezultat viševekovnog konflikta i bolnog odricanja tradicionalno vladajućeg sloja. Ovakva borba za slobodu, bila ona mirna ili nasilna, nije moguća u slučaju današnjih prezrenih.

Njih niko ne eksploatiše. Nema viška profita i vrednosti koja bi mogla biti oduzeta. Nema društvene sile koja bi bila monopolizovana. Nema kulture kojom bi trebalo dominirati. Siromašni u novim bezdržavnim društvima su – sa „homogenog“ stanovišta – potpuno suvišni. Nisu eksploatisani, već zapostavljeni. Nisu previše oporezovani, jer ne plaćaju porez. Privilegije se ne mogu preraspodeliti kako bi se povećala jednakost, pošto privilegija nema, osim onih privremenih koje se, ponekad, dobijaju silom.

Izgladneli narod nema drugog izlaza iz svojih jedva humanih uslova života, osim da ode. Takozvani centar, daleko od eksploatisanja ove periferne periferije, samo pokušava da se ogradi od ovih stranih i obično obojenih siromaha (eufemizam za ovaj fenomen je „demografski pritisak“) i postavi zastrašujuće barijere na granicama bogatih zemalja, dok međunarodna finansijska birokratija propoveda dalju deregulaciju, liberalizaciju, manje države i manje administracije narodima koji državu nemaju i usled čega nestaju sa lica zemlje. „Humanitarni ratovi“ se vode kako bi se sprečile mase izbeglica da preplave i zaguše zapadne sisteme socijalne zaštite koji su ionako već u stanju raspadanja.

Građanstvo jedne funkcionalne narodne države je jedina sigurnost u današnjem svetu. Ali, takvo građanstvo je sada privilegija retkih. Prosvetiteljska asimilacija građanstva u potrebno i „prirodno“ političko stanje svih ljudi je krenula u obrnutom smeru. Nekada je građanstvo bilo privilegija unutar nacija. Sada je to privilegija za većinu osoba samo u nekim nacijama. Građanstvo je danas veoma izuzetna privilegija stanovnika bogatih kapitalističkih narodnih država, dok većina svetske populacije ne može ni da sanja o građanstvu, a izgubila je i relativnu sigurnost preddržavne zaštite (pleme, porodica).

Razdvajanje građanstva i subpolitičke populacije je sada završeno, rad prosvetiteljstva je nepovratno izgubljen. Postfašizam ne mora da trpa ne-građane u teretne vozove koji će ih odvesti u smrt. Umesto toga, potrebno je samo da spreči nove ne-građane da se ukrcaju u bilo koji voz koji bi ih odveo u srećni svet prepunih kontejnera za đubre iz kojih bi se mogli prehraniti. Postfašistički pokreti svuda, naročito u Evropi, su antiimigracioni pokreti koji se zasnivaju na shvatanju produktivne svrsishodnosti  onako kako je vidi „homogeni“ svet. Oni se ne bave pukim čuvanjem rasne i klasne privilegije unutar nacionalne države (mada rade i to), nego štite univerzalno građanstvo unutar bogate nacionalne države od virtuelno-univerzalnog građanstva svih ljudi, bez obzira na geografski položaj, jezik, rasu, versku pripadnost i običaje. Današnja ideja „ljudskih prava“ možda može da zaštiti ljude od bezakonja tiranije, ali ne može da ih odbrani od bezakonja bezvlasti.

 

Vrste postfašizma

 

Često se zaboravlja da je savremeni globalni kapitalizam zapravo drugo izdanje kapitalizma. U kapitalizmu pre 1914. godine, kada nije bilo kontrole valute (standard zlata, itd.) i kada je trgovina bila slobodna, u svetu bez viza i radnih dozvola, kada su kompanije za vreme rata snabdevale vojnim materijalom neprijateljske vojske bez ikakve reakcije vlada ili medija, slobodno cirkulisanje kapitala i radne snage je bilo manje više zagarantovano (možda je to bio svet sa manje jednakosti ali sa više slobode). U poređenju sa ovim, ono što se naziva „globalizacijom“ je prilično skroman poduhvat, postepeno i oprezno uništavanje etatističkih i dirižističkih, socijalnih država, izgrađenih na osnovu egalitarističke varijante socijaldemokratije starog kova, čija se osnova (zamišljena kao kičma moderne nacije), industrijska radnička klasa, nalazi u stanju dezintegracije. Globalizacija je stvorila slobodan protok kapitala. Rizični kapital odlazi gde god se investiranje čini „racionalnim“, obično tamo gde su plate niske i gde nema neprijateljskih sindikata ili ekoloških pokreta. Ali za razliku od XIX veka, radna snaga nema istu slobodu. Spiritus flat ubi vult, kapital ide gde god želi, ali slobodna cirkulacija radne snage ograničena je sve rigidnijim nacionalnim zakonima. Protok je jednosmeran; kapital može korigovati svoj položaj, ali radna snaga svoj ne može – a naročito niskokvalitetna radna snaga slabog intenziteta iz siromašnih zemalja sa periferije. Deregulacija za kapital, stroga regulacija za radnu snagu.

Ako se radna snaga nalazi na periferiji, ona mora da se suočava sa „svetšopovima“. Pokušaji borbe za veće plate i bolje uslove rada ne nailaze na nasilje, štrajkbrehere ili vojne prevrate, već na mirni odlazak kapitala i neodobravanje međunarodnih finansijskih institucija i njihovih međunarodnih ili nacionalnih administracija, koje imaju mogućnost da odluče ko zaslužuje pomoć ili otpis dugova a ko ne. Kako kaže Albert O. Hiršman, glas (protest) ne samo da je nemoguć, već je, štaviše, besmislen. Samo egzodus ostaje, a zadatak postfašizma je da to spreči.

U ovakvim uslovima, logično je da je nova nova levica vratila u upotrebu jezik ljudskih prava umesto jezika klasne borbe. Ako pogledate Die Tageszeitung, Il Manifesto, Rouge ili Socialist Worker, videćete da se tu uglavnom govori o azilantima, emigrantima (legalnim ili nelegalnim), nelegalnim naseljenicima, beskućnicima, Romima i slično. To je taktika koju im nameće dezintegracija univerzalnog građanstva, nesputani protok kapitala, uticaj novih tehnologija na radnike i potrošače i sporo odumiranje globalnog subproletarijata. Takođe, oni se moraju suočiti i sa oživljavanjem klasne politike u novom ruhu zagovornika „trećeg načina“ a la Toni Bler. Neo-neoliberalna država ukinula je svoje obaveze prema „heterogenim“, neproduktivnim populacijama i grupama. Neoviktorijanske pedagoške ideje „radne socjialne pomoći”, koje impliciraju da je nezaposlenost greh, poistovećivanje primalaca socijalne pomoći sa „neprijateljima naroda”, zamena socijalne pomoći poreskim kreditima gde se ljudi koji ne spadaju u kategoriju poreskih obveznika smatraju nedostojnim pomoći, pomoć koja se uslovljava porodičnim i stambenim praksama koje se smatraju prihvatljivim od strane „kompetentnih vlasti”, sve veće isticanje rasnog, etničkog i rodnog identiteta potklase, zamena društvene solidarnosti etničkom ili rasnom, neskriveno priznavanje građanstva drugog reda, prećutno priznavanje uloge policije kao rasne odbrambene snage, zamena ideje emancipacije idejom pdrivilegija (kao što je članstvo u EU, Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj ili Svetskoj trgovinskoj organizaciji), koje se pristrasno dodeljuju onim siromašnima koji to zaslužuju i transformacija racionalnih argumenata protiv proširenja EU u rasističko-etnicističku demagogiju – sve ovo je deo postfašističke strategije razdvajanja građanskog i humanog društva, novog dodeljivanja ili uskraćivanja građanstva po rasnoj, klasnoj, verskoj, kulturnoj, etničkoj osnovi.

Reduplikacija podklase – globalna podklasa van zemlje i „heterogeni”, divlji propaliteti u zemlji, pri čemu se interesi jedne potklase („domaće”) prikazuju kao štetni po drugu („stranu”) – daje postfašizmu onu populističku dimenziju koja mu nedostaje. Ne postoji gori neprijatelj emigranta – „gostujućeg radnika” ili „potražioca azila” – od umirućeg, najnižeg sloja proletarijata, kojeg u javnosti predstavlja zagriženi, desno orijentisani, ekstremistički navijač-huligan. Pivopije možda i ne znaju da lager (lager, eng. prim. prev.), osim što označava jeftino kontinentalno pivo, takođe znači i koncentracioni logor. Ali, nesvesna igra reči je, ako ne simbolična, onda bar metaforična.

Tako da se, onda, suočavamo sa jednom novom vrstom ekstremizma centra. Ovaj novi ekstremizam, koji ja nazivam postfašizmom, za razliku od svog prethodnika, ne predstavlja pretnju za liberalnu i demokratsku vladavinu unutar samog jezgra „homogenog društva”. Unutar društva podeljenog na dva dela, sloboda, sigurnost, prosperitet nisu ugroženi, barem ne unutar plodne i reproduktivne većine koja u nekim bogatim zemljama obuhvata skoro sve građane bele rase. „Heterogene” manjine, obično druge rase, nisu izložene gonjenju, već su samo zapostavljene i marginalizovane, prisiljene da žive život potpuno stran za većinu (koji, naravno, ponekad može biti kvalitetniji od pukog radoholičarstva, konzumerizma i opsednutosti zdravljem većine). Narkotici, koji su nekada služili za navodno proširivanje i podizanje svesti, sada služe kao sredstvo za smirenje nametnute lenjosti onih kojima društvo ne želi da pomogne i prihvati ih kao ljudska bića. „Dionistička” potkultura subproletarijata još više naglašava podelu društva na dva dela. Političko učešće onih koji nemaju ništa ne dolazi u obzir, bez ikakve potrebe za restrikcijom privilegija. Osim slabog („novog novog“) levog radikalizma u povoju, izolovanog kao što je anarho-sindikalizam bio u drugoj polovini XIX veka, ne postoji niko ko bi ih zastupao. Konceptualna sredstva koje je nekada nudio demokratski i libertaristički socijalizam više ne postoje, a libertaristi su danas militantni buržoaski ekstremisti centra, ultra kapitalistički sajber-teroristi, neprijateljski nastrojeni prema svakoj ideji solidarnosti osim protoka globalnog tržišta.

Postfašizmu nisu potrebni diktatori niti vojnici. On je savršeno kompatibilan sa antiprosvetiteljskom liberalnom demokratijom koja rehabilituje građanstvo kao suvereno a ne univerzalno ljudsko pravo. Priznajem da ga ovde nazivam ružnim imenom da bih skrenuo pažnju na njegovu očiglednu nepravednost. Postfašizam je samo delom istorijski nastavak svog užasnog prethodnika. Naravno, antisemitizam Centralne i Istočne Evrope nije se mnogo promenio, ali teško da se može nazvati centralnim. Pošto je postfašizam retko pokret, više je stanje stvari, koje uglavnom održavaju vlasti takozvanog levog centra, teško ga je identifikovati pomoću intuicije. Postfašisti obično ne govore o potpunoj odanosti i rasno čistom društvu, već o brzoj razmeni informacija.

Svi znaju kako ljudi instinktivno pobesne kada naiđu na zatvorena vrata. Sada su se desetine miliona gladnih ljudi uhvatili za kvaku. Bogate zemlje smišljaju sve bolje brave, dok njihov bes prema uljezima takođe raste. Deo tog besa vodi ka oživljavanju nacističkih i fašističkih ideja koje će prouzrokovati pravedničku odbojnost. Ali postfašizam nije ograničen na bivše sile Osovine i njihove bivše dobrovoljne klijente, koliko god da strašna i odbojna ova posebna podvarijanta može biti. Istočnoevropski Cigani (Romi i Sinti, da ih nazovem njihovim politički korektnim imenima) progonjeni su kako od strane policije tako i od strane naroda i pokušavaju da beže na „slobodni Zapad“. Reakcija Zapada je uvođenje viza za zemlje o kojima je reč, kako bi se sprečio masovni priliv izbeglica, dok ozbiljno apeluju na istočnoevropske zemlje da poštuju ljudska prava. Domaći rasizam zamenjen je globalnim liberalizmom, a oba se zasnivaju na političkoj sili koja sve brže postaje rasizovana.

Reakcija multikulturalista je beznadežno priznavanje nemoći: prihvatanje etnicizacije građanske sfere, ali sa humanističkom i benevolentnom notom. To je priznavanje poraza, pokušaji da se humanizuje nehumano. Postfašizam je odabrao teren, a liberali pokušavaju da protiv njega igraju na svom omiljenom terenu, etnicizmu. To je veoma nepovoljna pozicija. Bez novih načina rešavanja problema globalnog kapitalizma, borba će sasvim sigurno biti izgubljena.

Međutim, nova dualna država je živa i zdrava. Normativna država za srž populacije kapitalističkog centra i prerogativna država proizvoljnih zakona koji se odnose na ne-građane za ostale. Za razliku od klasičnog, totalitarnog fašizma, prerogativna država je tek jedva vidljiva za subjekte normativne države: osnovna humana i građanska zajednica sa onima koji se drže izvan nje je moralno nevidljiva. Radikalna kritika koja tvrdi da je sloboda unutar normativne države iluzija je pogrešna, mada razumljiva. Među pripadnicima „homogenog društva” uskraćivanje građanstva ne na osnovu eksploatacije, ugnjetavanja i neskrivene diskriminacije, već na osnovu puke ekskluzije i distanciranja, teško da je razumljivo, zato što nisu primenljive mentalne navike oslobodilačke borbe za pravedniju distribuciju robe i moći. Nije problem u tome da normativna država postaje autoritarnija. Problem je u tome što ona pripada samo nekolicini.

PREVOD Vladimir Tasić

Izvor: BOSTON REVIEW/NOVI PLAMEN BR. 20


 




Kontaktiraj nas