Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Prednosti levice u reindustrijalizaciji Srbije




Foto: Vivek Mukherjee/ Flickr CC 2.0

Foto: Vivek Mukherjee/ Flickr CC 2.0

03/02/2017

Tokom poslednjih 25 godina Srbija je usled ratnih dešavanja, međunarodnih sankcija i besomučne privatizacije posle petooktobarskih promena svoju industrijsku snagu praktično izgubila koju je dostigla tokom perioda socijalističke izgradnje. Restauracija kapitalizma, pod ideološkim plaštom opravdanja da je tržišna ekonomija efikasnija, učinila je da su mnoga gigantska preduzeća rasprodata i ugašena, čime je izazvan talas zastrašujuće nezaposlenosti, tehnološkog zaostajanja, pada produktivnosti privrede i sveokupnog osiromašenja društva. Procene su da je u Srbiji vrednost industrijske prozivodnje spala na 38 odsto od nekadašnjeg obima iz 1989. godine, što predstavlja svojevrsni istorijski raritet, jer građanski ratovi u afričkim državama imaju manje razorne posledice na proizvodne grane privrede.

Uprkos neuspesima i vrlo lošim posledicama po celokupni razvoj društva, političke elite su u tranzitornom periodu insistirale na rasparčavanju velikih poslovih sistema i njihovoj neupitnoj privatizaciji vodeći se ideološkim lajtmotivom sitnog kapitala o prednostima malih i srednjih preduzeća, za koje se smatra da će Srbiju izvući na put kapitalističkog razvoja unutar međunarodnog ekonomskog poretka. Vođene Vašingtonskim konsenzusom o neoliberalnim receptima razvoja bivših socijalističkih država, sve Vlade su u postoktobarskoj Srbiji sprovodile ekonomsku politiku bez jasne strategije privrednog razvoja, stvarajući monetarni i fiskalni režim koji pogoduje stranim investitorima i nesputanom kretanju kapitala domaćih oligarhijskih krugova, što je imalo za posledicu urušavanje nekadašnjeg povezanog ekonomskog sistema socijalističkog samoupravljanja, ostavivši iza sebe vrlo nepovoljnu privrednu strukturu za dalji rast i napredak blagostanja u gotovo svim oblastima društvenog života. Privatni biznis i pouzdanje u njegove inventivne i preduzetničke sposobnosti nisu ispunili nadanja o neslućenom napretku, a opozicione snage, vodeći se desničarskim i liberalističkim ideologijama, insistiraju da je neuspeh izazvan korupcijom, kriminalom i neiskrenim izgrađivanjem pravne države „noćnog čuvara“, pod čijim bi staranjem kapitalizam trebalo sponatno da profunkcioniše i donese sreću savremenoj Srbiji.

U uslovima visoke nezaposlenosti, oslabljenih radničkih prava, pada javnog sektora, urušenog zdravstvenog sistema i javnih usluga, zatim zapuštenosti sela i sve većeg ekonomskog egzodusa stanovništva, sa političkom nestabilnošću i ekološkom ugroženošću, pred svaku levičarsku poziciju koja pledira da bude politički zastupljena i jasno prepoznata, postavlja se vrlo težak zadatak da se ostvare principi na kojima počiva a koji trebaju biti i operativno ostvarivi: solidarnost i ravnomerna raspodela dohotka, uz sve veći privredni rast, bez kojih nema duhovnog i kreativnog napretka čovekove ličnosti i ostvarenja istinske slobode svakog pojedinca u savremenom društvu. Postaje neophodno da ekonomski sistem bude ciljano vođen, demokratski oblikovan, ekološki održiv, stalno tehnološki prilagodljiv i rastuće produktivan. To se ne može ostvariti ako industrijska snaga ne bude obnovljena i postavljena na put stalnog inovacijskog unapređenja.

Da bi se postigli ovako postavljeni ciljevi, koji naizgled mogu biti veoma složeni pa i protivurečni, planiranje privrednog razvoja dolazi u žižu levičarskih napora kako bi se postojeći prirodni resursi u Srbiji, sa raspoloživom radnom snagom i dostupnom tehnološkom osnovicom, optimalno upregli u ostvarivanju sve veće akumulacije kapitala, koja čini vrelo iz kojeg teče stalni rastući dohodak za sve kategorije stanovništva, uz stabilnu zaposlenost i neprekidno investiranje u proizvodnu bazu društva.

Levičarski intelektualci, političari socijaldemokratskih partija, sindikalni aktivisti, pa i malobrojni ekonomisti socijalističkog usmerenja su pod utiskom urušavanja Sovjetskog Saveza i pritiskom straobalne ideološke propragande libertarijanskih krugova, gledali sa skepsom na ekonomsko planiranje i u svojim praktičnim nastojanjima prihvatali da je tržišni sistem jedino okruženje u kojem se treba snalaziti i delovati. To je imalo za posledicu da su idejna usmerenja i predlozi ekonomskih politika bila u konfuziji, protivurečna, nedosledna i na kraju u kapitulaciji pred kapitalizmom kao „nezamnljivim“ oblikom materijalne proizvodnje i raspodele društva. Međutim, nema ni naučnog opravdanja ni uverljivog dokaza iz privredne istorije, upravo najrazvijenih zemalja, da je planiranje bezuspešan i bespotreban koncept. Naprotiv, svaka država je primenjivala u većoj ili manjoj meri neki oblik planiranog usmeravanja industrijskog razvoja, a pogotovu u drugoj polovini XX veka. Bez toga jednostavno ne bi stekle komparativne prednosti u međunarodnoj razmeni dobara i usluga i obezbedile poziciju u globalnoj kapitalističkoj utakmici.

S obzirom na zamašna ulaganja koja treba preduzeti da bi se izgradila industrijska baza, uz stalnu podršku opsežnih istraživačkih i naučnih poduhvata, jasno je da mala i srednja preduzeća nemaju ni potreban kapital, a ni organizacionu i poslovnu sposobnost da u uslovima žestoke konkurencije stranih krupnih multinacionalnih korporacija, kroz sponatni tržišni proces uzdignu Srbiju  na nivo visokotehnološki razvijene zemlje. To pokazuje i sama struktura 317.162 registrovanih preduzeća, od kojih 90 hiljada spadaju u oblast trgovine, a na to treba dodati uslužne delatnosti, saobraćaj i transport, administraciju, knjigovodstvo, turizam i ostale oblike neproizvodnih grana privrede. Zapravo, zanimljivo je da u Srbiji od ukupnog broja registrovanih privrednih pravnih lica, 99,8 % čine mikro, porodična, mala i srednja preduzeća, koja ostvaraju svega 34 % bruto društvenog proizvoda. Dakle, dve trećine ostatka postižu 494 velika privredna društva. Istina, u razvijenim kapitalističkim zemljama mala i srednja preduzeća ostvaruju polovinu BDP-a, imaju značajnu poslovnu odgovornost u privrednoj strukturi i snabdevanju tržišta, a u savremenoj inovacijskoj trci predstavljaju kapislu za plasiranje novih proizvoda i usluga, ali se u tim isticanjima često zaboravlja da su ona pod stegom i indirektnom kontrolom koncetrisanog oligopolnog kapitala oličenog u krupnim proizvodnim korporacijama, dobavljačima, bankama, osiguravajućim društvima i velikim trgovačkim lancima. Sa svoje strane značajno mesto imaju univerziteti, istraživački instituti i tehnička udruženja, koja su obilato potpomognuta državnim finansiranjem i obrazovnom politikom.

Dakle, da bi se uspešno sproveo plan industrijskog razvoja, ukrupnjivanje privrednih subjekata postaje neminovno, zatim očuvanje već postojećih koji su u državnom vlasništvu, pa i osnivanje novih. To ne znači da su mikro, mala i srednja preduzeća bespotrebna ili da će biti skrajnuta u definisanju budućeg privrednog i industrijskog razvoja. Naprotiv, pažljivom analizom se može uvideti da veliki broj mikro preduzeća zapravo čine porodične firme, koje su ljudi ostavši bez posla u katastrofalnim privatizacijama, osnivali kako bi sebi i svojim bližnjima obezbedili dohodak, socijalno i penziono osiguranje. Njihova delatnost treba biti komplementarna sa strategijom industrijskog razvoja velikih proizvodnih preduzeća, kao što lepe primere pružaju Nemačka i Švajcarska sa svojim privrednim komorama, koje objedinjavaju male proizvođače sa krupnim dobavljačima, bankama, istraživačkim institutima, trgovačkim lancima i markentiškim agencijama. Poslovanje mikro i malih poslovnih jedinica treba da sledi politiku cena, tehničkih standarda i strategije nastupa velikih preduzeća u njihovim nastojanjima da se obezbedi udeo na tržištu i stabilizuje novčani tok od kojeg svi imaju koristi u dugoročnoj perspektivi u uslovima stalno izazivajuće međunarodne konkurencije.

Srbija zahvaljujući geografskim položaju poseduje prirodno bogatstvo u floru i fauni, rečnim tokovima i vodenim izvorima, zatim pogodnoj zemlji za raznovrsnu poljoprivredu koja može činiti osnovicu za prehrambrenu, hemijsku i mašinsku industriju, a hidro potencijal sa basenima uglja i obnovljivim izvorima čine dobru osnovicu za energetiku. Međutim, najveću mogućnost za razvoj pruža nasleđen akademski sistem univeziteta i istraživačkih instituta iz doba samoupravnog socijalizma, iako je u dve decenije dramatično narušen i kadrovski oslabljen. Na to treba dodati nagomilano iskustvo u tehničko-tehnološkim vidovima proizvodnje sadržanim u brojnim inženjerskim komorama i udruženjima ali i potkovanoj radnoj snazi koja je stekla određene veštine u industrijskim, metalurškim, rudarskim i vojnim centrima nekadašnje Jugoslavije.

Cilj reidnustrijalizacije treba da bude stalno unapređenje produktivnosti rada, koja direktno utiče na rast plata zaposlenih, povećanja prihoda preduzeća, smanjenje troškova proizvodnje, širenja akumulacione osnovice za dalja tehnološka usavršavanja i kapitalna ulaganja, zatim pad cena proizvoda i usluga što sa svoje strane povećava standard građana, a sve to vodi u makroekonomsku stabilnost i povoljnu spoljnotrgovinsku razmenu.

Da bi ste to postiglo potrebno je ustrojiti monetarnu i fiskalnu politiku tako da finansijski podrži pupeća preduzeća, koja će biti osnovica reindustrijalizacije. Konkretno to znači obaranje referentne kamatne stope Narodne banke Srbije na nivo koji neće izazvati inflaciju ili će je barem držati na prihvatljivi nivo, zatim osnivanje mreže razvojnih banaka i kreditnih zadruga, koje će svojom kreditnom delatnošću biti usko povezana sa poslovnom strategijom razvojnih preduzeća u industriji ali i u poljoprivredi. Cilj takvih banaka neće biti goli interes za sticanjem kamata, već preusmeravanje finansijskih sredstava u razvojne projekte koji obećavaju, njihovo nadziranje i sinhornizacija ispunjenja, zatim akumuliacija kapitala za dalje investicijske poduhvate, a za mala i srednja preduzeća i savetodavna pomoć u sprovođenju svojih biznis planova. Sve ovo zahteva i originalno organizaciono objedinjavanje delovanja državnih institucija, rukovodećih tela industrijskih preduzeća, kreditnih biroa banaka i konačno predstavnika sindikata kako bi čitav proces imao demokratski i transparentni karakter i na taj način bude podložan korigovanju.

Fiskalna politika treba bez odlaganja da bude zasnovana na progresivnom oporezivanju. Takav sistem se decenijama uveliko primenjuje u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama i levica bi trebalo da insistira na njegovom uvođenju, čime bi se istrgla ideološka mantra raznolikog desnog spektra da su porezi glavni krivci za sve i da ih treba neselektivno kresati. Iza takvih narativa se obično krije namera krupnoga kapitala da stečeni profit, na račun eksploatacije radne snage, zadrži za sebe opravdavajući se tobožnjim ekonomskim zakonitostima da previsoki porezi guše poslovanje. Najčešće se navodi primer upravo malih preduzeća čije poslovanje biva ugroženo fiskalnim nametima, ali kao što je već istaknuto, u levičarskoj strategiji mikro i mala preduzeća igraju značajnu, ne samo privrednu nego i socijalnu ulogu, za deo radničke klase i stanovništva koje je na taj način sebi obezbedilo egzistenciju i kao takva ona treba da budu oporezovana shodno obimu svoje delatnosti. Glavni stožer akumulacije kapitala biće industrijska preduzeća i prateće banke, i glavni centri sve većeg prihoda usled ekonomije obima, pa bi njihovim progresivnim oporezivanjem deo viška vrednosti koje je ostvarilo društvo i radnici svojim naporima, bio usmeren na socijalne funkcije države, školstvo, zdravstvo, odbranu, saobraćaj i javna-komunalna preduzeća za koja treba istaknuti da sa svoje strane igraju važnu potpornu ulogu u privrednom razvoju.

Okosnicu redinustrijalizacije predstavljaju stalne tehnološke inovacije, pa na tom polju treba jasno zactrati obim trošenja bruto društvenog proizvoda i plan usmeravanja istraživačkih poduhvata i proboja. Srbija troši trenutno 0,73 % svog BDP-a ili svega 700 miliona evra na funkcije naučno-istraživačkoj razvoja, što je baca na 63. mesto u svetu u tom pogledu. To se mora povećati na 2 % jer bez inovacijskih dostigunća nemoguće je obezbediti stalno rastuću produktivnost rada, konkurentost na međunarodnom tržištu, ispuniti ekološke standarde i uvećati kvalitet života celokupnog društva. Kapitalna ulaganja bez tehnološkog napretka, uprkos početnim uspesima, vode u opadajuće prinose i nose opasnost od zacementiranja privrede na dugotrajnu stagnaciju pa i opadanje. Levičarska platforma treba otvoreno i svestrano da vodi politiku javnog zagovaranja u radničkom stanovništvu i širim društvenim slojevima da su ulaganja u istraživanja i razvoj neophodan uslov funkcionisanja savremenog ekonomskog sistema i da ona moraju da zadobiju državno zagarantovan oblik.

S obzirom da Srbija predstavlja malo tržište sa stanovišta ispunjenja ekonomije obima masovne industrijske proizvodnje, postavlja se zadatak povezivanja sa zemljama u okruženju, zatim Evropskom Unijom i šireg kruga država, koje svojim trgovinskim politikama utiču na poslovanje i plasman roba na svoja područja. Levičarske vrednosti solidarnosti i internacionalizma, i zajednička borba sa partnerima istoga političkog i kulturnog miljea u drugim nacijama, tu mogu da odigraju veliku ulogu jer cilj ekonomskog razvoja orijentisanim na poboljšanje standarda radničke klase, za razliku od bezočne kapitalističke konkurencije, sadržan u skladnom napretku svih regiona i naroda koji su u međusobnom dodiru. Razvojni infrastrukturni projekti u saobraćaju i energetici, kao i obrazovanje proizvodnih lanaca na osnovi repro-materijala kojih nema u svojoj zemlji, mogu biti osnovica za saradnju i uključivanje više država kako bi se osiguralo stabilno poslovanje industrijskih kompleksa. Time se olakšava zamašno finansiranje kapitalnih ulaganja, raspodela nedostajuće radne snage, umrežavanje proizvodne opreme i tehnike, kao i prenos znanja, iskustva i informacija u industrijskim delatnostima.

Još jednom treba istaći da je glavna tačka čitavog poduhvata reindustrijalizacije povećanje produktivnosti rada koja vodi u poboljšanje života radničke klase, ne samo u boljim platama već i u većoj kupovnoj moći novca koja iz toga proizilazi. Daljnja posledica je oslobađanje dela radne snage za pokretanje novih proizvodnih grana i razvijanje sektora usluga. Time se raznovrsnost ponude roba dalje širi, jačaju domaća tržišta, a standard celog društva poboljšava, obezbeđujući tehnološko-materijalnu osnovicu za kreativno osmišljavanje sfera čovekovog individualnog i kolektivnog bitisanja.




Kontaktiraj nas