Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Protesti u Srbiji – lekcija iz uspravnog hoda




Foto: Sanja Knežević/Blog

25/04/2017

Već dve nedelje u gradovima Srbije traju protesti protiv diktature Aleksandra Vučića i njegovog režima. Započeti spontano, prvenstveno od strane studenata, protesti su iz dana u dan prerastali u ispoljavanje nezadovoljstva i bunta različitih slojeva stanovništva; sindikata, radnika, novinarskih udruženja. Razumevanje značaja ovih protesta zahteva razumevanje prirode režima protiv koga su oni usmereni, pri čemu je manje važno to kako ćemo sam režim formalno nazvati. O tome da li je Vučićev režim zaista diktatorski može se raspravljati. Odgovor na ovo pitanje zavisio bi od toga kako definišemo diktaturu. Čini se da je prirodu režima ponajbolje definisao Vuk Vuković, kada ga je okarakterisao kao politički model vlasti koji je na razmeđu lične vlasti i oligarhijskog upravljanja.[1] U svakom slučaju, bitno je izvršiti jedan bilans učinaka ovog režima, a potom ukazati i na učinke prve velike pobune protiv njega.

Vladavina Vučićevog režima, pokazala se podjednako pogubnom u domenu slobode i domenu ekonomsko-socijalnog života. Ona je kidnapovala javnu sferu i građane pretvorila u podanike i poslušnike. S druge strane, ona je ubrzala posle 2000. godine započete procese privatizacije javnih dobara, dok je radnike pretvorila u jeftinu radnu snagu i parije bez ikakvih prava. Protiv njegovog režima zato mora biti svaki pošten liberal. A ko nije protiv ovog režima sebe ne može nazivati socijalistom.

Javni prostor dostupan najvećem broju građana (televizije sa nacionalnom frekvencijom, posebno tzv. javni servis, najveći štampani mediji) je pod potpunom  kontrolom režima. Javni servis postao je servis vladajućih struktura, ponajviše servis jednog čoveka, premijera i predsednika Aleksandra Vučića. Na njemu su disonantni tonovi spram političke i ekonomske linije koju forsira režim prava retkost, gotovo raritet. U njemu se u krug, iz emisije u emisiju, vrte uvek isti analitičari, dok nekih opoziciono i kritički orjentisanih analitičara, intelektualaca ili javnih ličnosti, bilo da oni dolaze sa leva ili sa desna, na javnom servisu nema ni za leka. Javna sfera pretvorena je u bojno polje na kojem je na delu pokazna vežba iz vođenja permanentnog izbornog procesa u kojem dominiraju svakodnevni govori premijera i proglašavanje svakog kritičkog stava kao neprijateljskog spram države Srbije. Ovakav stav spram kritike belodanim pokazuje prirodu tehnologije Vučićeve vladavine koja se može svesti na sentencu Srbija to sam Ja (Aleksandar Vučić), prema tome ko napada mene (Aleksandra Vučića) taj napada Srbiju. Zajedno sa njegovim medijskim glasnogovornicima koji imaju zadatak da izgovaraju ono što njihov gospodar Vučić misli, čovek koji je na sebe preuzeo sve funkcije kontaminira javni prostor s tendencijom da od njega načini jedan veliki rijaliti šou. Jer, njegova tehnika vladavine i manipulacije počiva na provlačenju svih njegovih kritičara kroz blato medijske mašinerije. Njegovo svakodnevno pojavljivanje u medijima zajedno sa beskrajnim tiradama koje drži, odavno je  prešlo granice ne samo ukusa nego i zdravog razuma. Gebelsovskom metodom neprestanog izgovaranja laži koje postaju neupitne istine i iznošenjem neprestanih obećanja koja svojom inflacijom postaju redundantna u meri da onemogućavaju građane da uopšte upamte šta je sve on obećao a nije ispunio, Vučić obesmišljava svaku racionalnu argumentaciju i politiku svodi na neprestanu proizvodnju simulakruma. Obilje obećanja i lažnih informacija prekrivaju i sakrivaju gubitak smisla javnog delovanja. Strategija medijskog delovanja spin-majstora uspeva da propagandom hipnotiše ljudske mozgove. Ruku pod ruku sa permanetnim propagandnim ratom idu ucene i pretnje. Svi oni koji ne pristanu na bespogovornu podršku režimu velikog vođe u svakom trenutku mogu da ostanu bez posla. Mnogi građani iz siromašnih slojeva potkupljuju se pružanjem jednokratne pomoći u hrani, odeći i lekovima. Učlanjenje u vladajuću partiju i partije koje su joj koalicioni partneri gotovo da postaje jedini način za zapošljavanje i jedini mogući kanal društvene prohodnosti. Građani postaju klijentela vladajućih partija. Stvara se atmosfera u kojoj se za posao mora prodati sve; zdrav razum, ljudski integritet i dostojanstvo. Hipnotisani medijskom propagandom, pritešnjeni socijalnom nesigurnošću, bedom i strahom ljudi postaju dobrovoljni robovi.

Hana Arent smatrala je da je delovanje u političkoj javnoj sferi suština čovekove slobode koja se otuđuje ukoliko je ovaj domen ljudske prakse uskraćen ljudima. Nemogućnost delovanja u ovoj sferi danas u Srbiji parališe ljude, guši njihovu slobodu i čini ih podložnim medijskim manipulacijama i autoritarističkim devijacijama. Danas, u Srbiji, većina stanovnika osuđena je na to da se prema Aleksandru Vučiću ponaša kao što se su nekad podanici ponašali prema carevima. Izbori gotovo da se pretvaraju u „demagoški cilj iznuđene jednoglasnosti“ (Ljubomir Tadić), što se prema rečima Žan-Žak Rusoa „događa onda kada građani, dopavši ropstva, niti više uživaju slobodu, niti imaju volju. Tada strah i laskanje pretvaraju glasove u pljeskanje; više se ne raspravlja, nego se ili obožava ili proklinje“.

S druge strane, Vučić i pripadnici njegovog režima, ponašaju se kao tzv. biciklisti o kojima je govorio zagrebački sociolog Rudi Supek. Agresivni i autoritarni prema onima ispod njih, oni su snishodljivi i apsolutno poslušni onima koji su iznad njih. Kao što su svi pripadnici režima podanički orjentisani spram velikog gospodara, tako su zajedno s njim svi još više snishodljivi i apsolutno poslušni spram nalogodavaca koji dolaze iz Brisela, Berlina, Vašingtona, pa i Moskve. Oni bespogovorno izvršavaju naredbe MMF-a, pri čemu se često ponašaju kao veći katolici od pape, pa radikalizuju ionako radikalne mere štednje. Javni prostori se privatizuju. Poslovni prostori dobijaju primat u odnosu na institucije kulture. Tržni centri i zabavni parkovi niču kao pečurke posle kiše, dok se institucije kulture ili ne obnavljaju ili se zatvaraju. Juče su to bili bioskopi i knjižare, danas je to Grafički kolektiv. Visoko obrazovanje polako ali sigurno postaje privilegija bogatih, znanje postaje roba, univerziteti postaju sve više podložni tržištu, a niži stupnjevi obrazovanja nalaze se pod žestokom ofanzivom propagatora dualnog obrazovanja čijim sprovođenjem će se učenici još za školskih dana pretvoriti u jeftinu radnu snagu. Zdravstveni sistem je u krizi, a pošteno zarađene penzije se umanjuju. Stranim kompanijama iz državnog budžeta pripadnici režima plaćaju da eksploatišu radnike, dok intenzivno spremaju zakone kojima će se omogućiti prodaja poljoprivrednog zemljišta stranim kompanijama. Pripadnici Vučićevog režima ne haju za to što su radnička prava ugroženija nego ikad, dok službe zadužene za inspekciju i nadzor ne rade svoj posao, zbog korupcije ili nekompetentnosti. Biti radnik u Srbiji znači nemati bilo kakva prava. Dok su radnici potlačeni i sve više svedeni na nivo tegleće marve, visokoobrazovani stručnjaci nemaju nikakvu perspektivu za delovanje. Zbog niskih plata, opšte nesigurnosti na poslu i zapošljavanja nekompetentnih kadrova režim urušava i sumornom čini svaku perspektivu za socijalnu sigurnost i stručno napredovanje i ostvarivanje stvaralačkih potencijala ljudskih bića. Zato hiljade visokokvalifikovanih stručnjaka, npr. lekara svakodnevno odlazi iz Srbije. Nema sfere duštva u Srbiji koja nije devastirana. Kako god da ga nazovemo i okarakterišemo, bilans Vučićevog režima je porazan. Dobitak posla plaća se gubitkom dostojanstva, bilo da se ono gubi hvatanjem u stranačko naprednjačko kolo, ili se pak gubi ulaskom u fabrike koje preuzimaju ili otvaraju strani investitori, a na čijim ulaznim vratima, kao na ulazu u Pakao koji je opisao Dante, piše:„Vi koji ulazite ostavite svaku nadu“, jer  kako je to rekao Marks, u njima ne možete dobiti ništa drugo do štavionice. U Srbiji se danas bogatstvo malog broja privilegovanih plaća gubitkom dostojanstva gotovo svih njenih stanovnika.

Ali treba biti načisto i sa belodanom činjenicom koja ukazuje na to da nije problem samo u režimu koji predvodi veliki vođa Aleksandar Vučić. Ovaj režim zajedno sa svojim velikim vođom samo je mali šraf u mehanizmu vladajućeg svetskog sistema koji je kapitalistički. Shodno logici kapitalističkog svetskog sistema, predstavnici EU i SAD podržavaju Vučićev režim kao garant stabilnosti potrebne za sprovođenje neoimperijalističkih i neokolonijalističkih strategija akumulacije kapitala razvlašćivanjem (Dejvid Harvi), odnosno preuzimanjem prirodnih i javnih dobara zemalja sa periferije sistema i stvaranja viška vrednosti eksploatacijom jeftine i obespravljene radne snage. Vučićev režim nije ništa drugo nego neka vrsta kolonijalne uprave delegirane od strane zastupnika svetskog kapitalističkog sistema.

Pri takvom stanju stvari, aktuelni protesti studenata, kojima se iz dana u dan pridružuju sindikati radnici, nezaposleni, i građani različitih generacija, ne predstavljaju samo izraz nezadovoljstva i bunta i odbranu zdravog razuma nego sa sobom donose oživljavanje suštinskih aspekata slobodnog delovanja u javnoj sferi, demokratije, solidarnosti i borbi za javna i prirodna dobra i radnička prava, istovremeno i borbi protiv kolonijalnog položaja u kojem se Srbija nalazi. Oni danas simbolišu pravo na otpor režimu, predstavljaju kontrajavnost koja vodi borbu protiv manipulacije i laži, svakodnevno oslobađaju javni prostor koji pretvaraju u ćelije neposredne demokratije u kojoj ljudi direktno učestvuju, diskutuju, donose zaključke, daju predloge i predlažu rešenja, ćelije solidarnosti spram svih oblika potlačenosti i obespravljenosti. Oni hodajući postaju samosvesni građani koji slobodu i borbu za javna dobra i opšte interese pretpostavljaju strahu, korupciji, koristoljublju i partikularnim interesima, i borci za socijalnu pravdu i društvo jednakih šansi za sve. Oni danas u gradovima Srbije upražnjavaju ono što je nemački filozof Ernst Bloh nazvao ortopedijom uspravnog hoda. U knjizi Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo on je pisao: „Nuždi pridolazi pognuta glava. Te ako su one obje povezane, primarno gospodarskom ovisnošću, ni jedna od njh se ne može ukinuti a da se ne ukine druga“. To znači da ljudsko dostojansvo nije moguće bez oslobođenja od ekonomske zavisnost, kao što ni ekonomska zavisnost nije moguća bez ljudskog dostojanstva i borbi za ljudska prava, kakvo je pravo na slobodu mišljenja i govora. Jer, „tako malo postoji ljudsko dostojanstvo bez svršetka bijede, kao što ne postoji sreća, koja je primjerena čovjeku, bez svršetka stare ili nove pokornosti“. Kod ljudi koji hodaju ulicama srpskih gradova ruku pod ruku idu borba za slobodu i borba za poboljšanje socijalnog položaja ugroženih i potlačenih slojeva. Oni koji uspravno hodaju Srbijom ovih dana vode borbu za slobodu, dostojanstvo i socijalnu pravdu, a protiv pokornosti, ponižavanja, tlačenja i bede.

Dok iz dana u dan hodaju u susret nepoznatom, nadamo se da će na tom putu oni, i svi mi koji s njima povremeno hodamo ili ih zdušno podržavamo, otkrivati ono za šta se nije znalo da uopšte postoji, za šta nas ubeđuju da je nemoguće i da samim tim, i baš zato i ne postoji. Samo ovo iskušavanje novog, za koje lenjivci duha, realisti i pozitivisti, poslušnici i ideolozi vladajućih struktura tvrde da je nemoguće, ima preobražavalačku moć, jer putem njega individue upoznaju sebe, svoje moći, svoje kvalitete i kapacitete, kao što upoznaju svu snagu susreta sa drugim individuama i snagu zajedničkog učešća i angažmana na iskušavanju novog, na promeni zatečenih uslova života nametnutih kao jedino mogućih. Otkrivanje moći položenih u svakoj individui, moći koja raste kada individue udruže svoje moći, a onda i upotreba tih moći u izmeni postojeće bede, u ime slobode, solidarnosti i jednakosti ovih dana možda trajno menjaju sve one koji su u borbu ušli, ali i one koji su se tom borbom inspirisali. I bez obzira na ishod protesta, i to je već neverovatno mnogo značajno. Jer time se potvrđuje ono što je znao Etjen de la Boesi, a što su kasnije potvrdili Johan Gotlib Fihte i Erih From. Mi smo u dobrovoljnom ropstvu i sami  bežimo od slobode. Sloboda i moć su u svakom od nas, ali smo ih, možda ne baš potpuno dobrovoljno, nego uz pomoć svih ideoloških i represivnih državnih aparata koji nas kao subjekte formiraju i svaki dan prozivaju, od sebe otuđili i predali u ruke nekom bezličnom sistemu koji se svojom nevidljivom rukom sa nama poigrava kao sa lutkama marionetama. Svaki čin stvaranja barem privremenih autonomnih zona slobode, solidarnosti i jednakosti svakako nije dovoljan za promenu sistema koje ljude tretira kao lutke marionete. Ali on predstavlja iskru inspiracije koja, kao u onom naučavanju lurijanske kabale, ostaje da svetli u tami postojeće bede i da nagoveštava moguće izbavljenje iz te tame. Takvi gestovi pobune i borbe uče nas da je u pravu indijanska mudrost na koju se pozivaju mnogi savremeni teoretičari, a koja kaže da SMO MI TI NA KOJE ČEKAMO! Da bi ova borba ako ne sasvim uspela, barem imala neki smisao, i da se iskra iskušavanja naših sopstvenih mogućnosti u borbi protiv bedne realnosti ne bi ugasila, potrebno je da se ona održava u životu, što je moguće jedino ako svako, u meri svojih mogućnosti, pruži neki vid podrške toj borbi, kada ona negde počne da se odvija.  I ta podrška nikako ne mora da bude bezuslovna. Ako stvari krenu nekim drugim tokom, svako je slobodan da potvrdi svoju slobodu i da napusti dalju borbu. Ali dok borba ide putevima smisla koje je trasirala, važno je učestvovati i dati svoj doprinos.

U jednom od svojih kominikea, Subkomadante Markos, glasnogovornik Zapatističkog pokreta, ističe kako, za razliku od svih ljudi koji imaju dva ramena, zapatisti imaju tri ramena. Jer, pored dva ramena koje svaki zapatista ima na svom telu, svaki od njih ima osećaj da ispred sebe ima treće rame na koje uvek može da se osloni. To treće rame predstavljali su svi oni pojedinci, aktivisti i pokreti koji su svetom pronosili poruku o pobuni i putevima izgradnje novog sveta koju šalju zapatisti, ali koji su takođe čuvali zapatiste jer su svojim protestima reagovali na svaki pokušaj meksičkih vlasti da se sa zapatistima krvavo obračunaju. Biti solidaran danas znači imati svest o tome da je  svima onima koji, poput zapatista, i dalje istrajavaju u svojoj borbi i potrazi za novim i smislenijim načinima međuljudskih odnosa, potrebno treće rame na koje bi, u trenutku kada se umore ili dožive neki pritisak spolja, mogli da se oslone. U tom smislu, ako ljudima koji već danima čine slobodnim gradove Srbije ne možemo da budemo “čist vazduh, samoća, hleb i lek” (Niče) budimo im treće rame na koje mogu da se oslone. Zato je na tom tragu sasvim primereno završiti stihovima jednog rokenrol pesnika: “MI TO MOŽEMO ZAJEDNO!”.

PS: Paradoks je da sve što piše u ovom tekstu danas bolje shvata hiljade ljudi na ulicama srpskih gradova, nego doktori sociologije koje ti isti građani plaćaju iz budžeta. Da nije žalosno, bilo bi smešno! Dakako, mislimo na sada već čuvenog Dr Vladimira Vuletića. Možda je zbog njega i njemu sličnih danas potrebno napisati makar jedan tekst na temu Beda sociologije. Jer to danas jeste Vladimir Vuletić. Tekst koji je napisao u Danasu [2], sasvim sigurno je oličenje te bede. No, to prepuštamo njegovim kolegama.


[1]http://proletter.me/portfolio/tamo-gde-vecno-sunce-sja/

[2]http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=343312&title=Za%C5%A1to+ne+podr%C5%BEavam+protest




Kontaktiraj nas