Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Savez za Srbiju kao kakofonija besmisla




Foto: Pedro Ribeiro Simões/ Flickr CC 2.0

12/09/2018

Na umornu i apatičnu mejnstrim političku scenu Srbije krajem jula meseca tekuće godine stupa nova koalicija koja se sada potpisuje kao Savez za Srbiju. Iako njeno konstituisanje još nije okončano, zahvaljujući prostoru koji dobijaju u medijima, već u završnoj fazi formiranja objavljen je dokument koji je nazvan programom, a dato mu je i ime za upotrebu u javnosti: 30 tačaka. Savez za Srbiju je još uvek u procesu definisanja, a inicijator za njegovo pokretanje je bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, čija je politička karijera išla od lidera prve studentske pobune posle uvođenja višestrančja, pobune koja je sledila devetomartovske događaje, preko članstva u Demokratskoj stranci, iz čijih redova je i biran za gradonačelnika, do predsedavanja Demokratskom strankom posle neočekivanog i, imajući u vidu posledice za čitav spektar stranaka, katastrofalnog poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine.

Već samu činjenicu da se Đilas imenom i prezimenom navodi kao pokretač ove inicijative, možemo posmatrati kao kuriozitet, jer se to ime ne kotira baš najbolje u trenutnom političkom koordinatnom sistemu koji je uspostavljen sa dolaskom naprednjaka na vlast, ali ne zbog medijskog tretmana koji ima od vlasti, već pre svega zbog činjenice da nije uspeo da spreči rasulo koje je usledilo u Demokratskoj stranci posle gubitka vlasti na pomenutim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Zatim je, 2016. godine, i zvanično objavljeno da je Dragan Đilas napustio Demokratsku stranku i povukao se iz politike, nastavivši da u javnoj sferi bude predsednik Košarkaškog saveza Srbije, što se okončalo njegovim učešćem na potonjim lokalnim izborima u Beogradu. Iako je pokretanje ove koalicije sada pripisano Đilasu, još u maju mesecu je formirana odbornička grupa u Skupštini grada Beograda koja je imala 18 članova, a koju su činili, kako su tada novine pisale Đilasovi i Jeremićevi odbornici.

Kako bilo, na njegovu novu inicijativu odmah su odgovorile Demokratska stranka, Narodna stranka, Levica Srbije, Zdrava Srbija, Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret i Sindikat Sloga. Odgovor je, u trenutku objavljivanja 30 tačaka, čekan još od Dveri i Demokratske stranke Srbije.

Na Dveri nije trebalo dugo čekati, oni su dva dana po objavljivanju tačaka i javnog poziva doneli odluku za koju tvde da nije bila ni brza ni laka, da budu jedni od osnivača. Što se tiče težine odluke, to znaju oni koji su prisustvovali sednici Glavnog odbora u Čačku, ali što se tiče brzine, teško da jedna tako ozbiljna politička odluka može da se donese brže od ovoga.

Iako se Demokratska stranka Srbije još nije izjasnila, šarenolikost do sada okupljenih može da se shvati samo kao stvar njihove procene da je situacija zaoštrena poput one 2000. godine kada je stvorena koalicija Demokratska opozicija Srbije, koja je kasnije došla do vlasti posle 5. oktobra te godine. Zapravo, nemoguće je otrgnuti se utisku da Savez za Srbiju na neki način prepisuje recept koji je tom prilikom isproban; čak je i jedan od pre-DOSovskih saveza bi nazvan Savezom za promene, a činili su ga Demokratska stranka, Socijaldemokratija, Nova Srbija, Građanski savez Srbije i Demohrišćanska stranka Srbije.

Duh devedesetih

U ovoj fazi delovanja Saveza za Srbiju, znači u fazi stvaranja, sve izgleda kao da se priziva neka (bolja?) prošlost kao jedini put koji se vidi iz pozicije istrošenih političara kakvi uglavnom jesu sadašnji opozicionari. Retorika je začuđujuće slična, pristup članica Saveza takođe. U ovom scenariju, stvaranjem široke koalicije bi trebalo izolovati režim i izvršiti oštru diferencijaciju u društvu. O vladi se govori kao o režimu, a implicira se da je to režim jednog čoveka, ovog puta Aleksandra Vučića.  Zaboravlja se, pritom, samo jedna sitnica: vlast koju vrši Aleksandar Vučić nije međunarodno izolovana, zemlja nije pod sankcijama, a ne preti joj ni novo bombardovanje, kao što je to bio slučaj 2000-te – naprotiv, međunarodni položaj Vučića i njegove politike je dijametralno drugačiji od Miloševićevog.

Sam dokument koji se sada smatra programom, takođe odiše duhom devedesetih, iz više razloga; pre svega, sama činjenica da su tu okupljene organizacije koje, bar po nekim načelnim samoproklamovanim načelima kojih se pridržavaju toliko disperzirane po političkom spektru da bi to morao biti minimum minimuma oko kojih bi se mogle složiti: nominalna, ali ne i stvarna,  levica, Levica Srbije, i otvoreno kleronacionalističke Dveri (sa predsednikom koji se poziva na nasleđe Dimitrija Ljotića); iste te evroskeptične Dveri sa evroentuzijastima iz Demokratske stranke; ili recimo jedan sindikat (setimo se da je i u DOS-u bio jedan sindikat – Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata) sa većinom partija u ovoj grupi koje imaju ekonomske programe koji zagovaraju vrednosti takozvanog slobodnog tržišta. Dakle, već samim tim, bilo kakav zajednički program ovako pozicioniranih organizacija mora biti veoma apstraktan, odnosno da ima još veći broj opštih mesta od ionako ispraznih programa domaćih političkih organizacija.

Upravo to se, u velikoj meri može videti u objavljenom ’programu’. Polazi se od toga da treba izgraditi uređeno i pravedno društvo po evropskom standardu u kome će vladati pravo. To je, sa manjim varijacijama, isto ono što govori svaki političar već tri decenije u Srbiji, kao i u okruženju.  Zatim na red dolaze izbori i mediji koji, naravno, treba da budu fer, slobodni i pošteni, a koji će to moći da budu tek ako Savez za Srbiju preuzme vlast, jer, po njima  za slobodne i fer izbore treba stvoriti uslove, a u međuvremenu će ipak učestvovati i u onima koji su nefer i neslobodni.  Tu je i borba protiv siromaštva, što zaslužuje posebnu pažnju: ova koalicija tvrdi da vlast sistematski planski drži građane na ivici egzistencije, pritom ne dovodeći u vezu prirodu reformi, njihovu uslovljenost i, na kraju, neoliberalni kurs, sa povećanjem siromaštva u proteklom periodu. Drugim rečima, sve se svodi na voluntarizam i loše namere vlasti.

Nakon ovoga, ide tema Kosova, koja zaslužuje poseban osvrt. Na neki način, ovo je najkonkretnija tačka od svih 30 tačaka, jer se najdetaljnije iznosi stav: po njima, rešenje mora biti pravedno i održivo, u okviru rešenja Ustava  Srbije i Rezolucije 1244, protiveći se  bilo kom obliku međunarodnog subjektiviteta Kosova. Na neki način, pojedini članovi Saveza poput Narodne stranke ili, naravno, Dveri, najaktivniji su upravo po ovom pitanju, neprestano najavljajući da će Aleksandar Vučič priznati Kosovo ili da je to na neki način već učinio. Da bi to sprečili, Narodna stranka Vuka Jeremića pokrenula je internet-peticiju, odnosno kampanju pod nazivom Jedan potpis menja sve, koja će biti upućena Ujedinjenim nacijama u kojoj potpisnici izjavljuju da su protiv Kosova u Ujedinjenim nacijama.

Ali, u sledećoj tački, šestoj od trideset, takođe posvećenoj Kosovu, iznose protivljenje referendumu o Kosovu u samoj Srbiji. Da li to znači da ova koalicija zapravo ima rezervu  prema tome kakav je većinski stav ili je opet u pitanju, ovoga puta neiskazano uverenje da će biti nefer i neslobodan referendum? Takođe, pitanje suvereniteta i integriteta navodi se u još jednoj tački, a sve te tri tačke, opet nadovezuju se na temu Kosova.  Oko ovog pitanja i u programima postoji poklapanje – i Levica Srbije podjednako kao Dveri jasno kažu: ne priznajemo Kosovo.

To je mogući razlog zašto, za sada, izgleda kao da Savez za Srbiju ima nameru da desnu, konzervativno-menadžersku vladu napada sa desne strane, po Kosovskom pitanju.  Od drugih tema koje se tiču desnog profilisanja ovog saveza uvrštena je i odredba o zaštiti ćirilice (tačka pod brojem 21), koja se u celini odnosi na kulturnu politiku, te insistiranju na  posebnim odnosima sa Republikom Srpskom (član 22). Vredi se malo zadržati na pitanju zaštite ćirilice; teza da je ćirilica ugrožena jeste deo programa krajnje desnih organizacija i pojedinaca koje insistiraju na tome da u javnom prostoru uopšte, a ne samo u službenoj upotrebi, treba minimizovati upotrebu latinice. Suštinski, po tom pitanju ne postoji neslaganje ni sa vladajućom partijom, koja upravo formira Savet za srpski jezik koji će se, paralelno sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika, starati o normiranju, negovanju, unapređivanju i zaštiti službenog jezika i matičnog pisma. Ćirilica će biti obavezna i za sva javna preduzeća i ustanove i preduzeća sa većinskim državnim kapitalom, kao i profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou.  Takođe je najavljeno da će ubuduće kazna za preduzeće koje latinicom ispiše naziv robe i usluga, uputstvo za upotrebu, deklaraciju ili garatni list, biće od 500.000 do milion dinara.

Dakle, po ovom pitanju ne postoji razlika između onoga za šta se Savez za Srbiju zalaže, a što vlast već čini. Slično se može reći i za tačku (šesnaestu po redu) koja se odnosi na smanjene penzije i plate u javnom sektoru: sam Vučić, kao i predstavnici MMF najavljuju povećanja (ili vraćanje na stari nivo) penzija i plata, jer su efekti štednje koji su uvedeni na zahtev MMF-a ispunjeni. Savez za Srbiju traži isto to, samo što ih u svom dokumentu naziva neustavnim.

Ono u čemu se 30 tačaka jedino nedvosmisleno razlikuje od dosadašnjih programa i praksi jeste zahtev (tačka 12) u kome se, pored stava da je obrazovanje javno dobro, zahteva i uvođenje obaveznog srednjoškolskog obrazovanja za sve, kao i ukidanje postojećeg Zakona o radu (tačka 10).

Dakle, ovih 30 tačaka, pored toga što programski dokumenti u principu imaju opšti karakter, dodatno je uopšten da bi tu mogli da se nađu predstavnici bar formalno različito orjentisanih organizacija – spomenuta je i borba protiv korupcije i protiv partokratije, kao i lustracija (još jedan omaž politici devedesetih!), kao i nezavisno sudstvo i borba protiv kriminala…

Ukratko, ovaj dokument pokušava da se populistički obraća svima na domaćoj sceni – vlasnicima kapitala, zaposlenima, nezaposlenima i penzionerima, ali je adresiran i stranoj javnosti. On je očiti pokušaj formiranja jedne frontovske organizacije… bar naizgled. Međutim, da li je tako?

Bez jasne linije razgraničenja

Prvo, ako pogledamo izbliza videćemo da se u okviru ove grupacije za sada nalaze četiri organizacije koje su proistekle iz Demokratske stranke: Đilasova grupacija (koja je na prethodne izbore izašla pod nazivom Beograd odlučuje), zatim Jeremićeva stranka (on je bio ministar spoljnih poslova kao član DS), organizacija sa nesrećnim nazivom Levica Srbije i konačno sama Demokratska stranka, koja se nalazi na svom istorijskom minimumu.

Sa druge strane, zanimljivo je da neki drugi derivati demokratske stranke nisu ni pozvani, poput Nove stranke Zorana Živkovića, koji je izjavio da nema nikakve formalne kontakte sa Savezom ili SDS Borisa Tadića.

Za sada nema jasne ideje otkud to da je odjednom, bivšim funkcionerima DS – Đilasu, Jeremiću u Stefanoviću prirodnije da pozovu Dveri od svojih bivših predsednika, stranke, države i Vlade – Živkovića i Tadića. Što se Dveri tiče, samo tri dana po objavljivanju nimalo lake i nimalo brze odluke o pristupanju Savezu, isplivale su insajderske informacije da je skoro trećina Glavnog odbora bila protiv uključenja u Savez, što je sve objasnio član parlamenta iz njihovih redova Srđan Nogo ocenivši da su za njega Vučić, Đilas, Jeremić… isto. Čak je izneo mišljenje da je odluka donesena protiv Statuta tog pokreta, ali da on, za sada neće napustiti organizaciju.

Slično, može se reći, za sada percipiraju čitavu stvar i obični građani. Na sve ove tačke može se postaviti pitanje većini okupljenih u Savezu: zašto to niste uradili dok ste bili na vlasti?

Ovako sastavljena koalicija, sa aktuelnim statusom svojih lidera i istaknutih aktivista, ima šanse za pobedu na nekim eventualnim izborima tek kada Vučićev režim potroši sve svoje kredite u najvećem delu biračkog tela, a on kredita još uvek ima, bar u odnosu na navedene oponente. Tačnije rečeno, ovaj novovekovni DOS bi mogao da osvoji vlast pod istim uslovima pod kojima je to učinio i u originalnoj verziji: ukoliko bi došlo do neke radikalnije izolacije zemlje, pa da širom narodnom mobilizacijom, uz finansijsku i logističku pomoć iz centara moći ugrozi stabilnu većinu. U postojećem kontekstu, kada vladajuća stranka ima apsolutnu većinu u parlamentu, kao i nepodeljenu podršku stranog faktora, on za sada deluje kao pokušaj formiranja fronta sa nejasnim linijama razgraničenja, kako u odnosu na svog glavnog protivnika – vlast, ali i u odnosu jednih prema drugima.

Napokon, na osnovu svega što možemo videti u navedenim tačkama, kao i na osnovu svega što znamo o praksi članica Savezu za Srbiju, pitanje je šta bi bio krajnji zaključak o suštini delovanja ove koalicije i kakva je perspektiva tog projekta (u smislu mogućnosti da utiče na društvene, političke procese), kao i mogući pravci daljeg delovanja? Pre svega, ovaj konglomerat organizacija ima, ne samo neku vrstu uzora, nego i kontinuitet sa politikom koja se u Srbiji vodi od uspostavljanja višestranačja, a koja se svodi na to da se nedostatak ideja i principa nadomešćuje ispraznom nacionalističkom retorikom i praksom. Na primer: Đinđićev vo na Palama u znak solidarnosti sa Karadžićem; isto tako: po potpisivanju Dejtona, najveći deo opozicije (praktično svi osim tada minornog Građanskog saveza Srbije) napada Miloševića kao „izdajnika iz Dejtona“, a partija post-petooktobarskog ministra pravde Batića je do samog njegovog ulaska u Vladu kao jedan od glavnih ciljeva svog delovanja navodila ’reviziju Dejtonskog sporazuma’. Savez za Srbiju nam donosi isti takav pristup. Takvo vođenje opozicione politike smo videli, uostalom, i od samih naprednjaka, tako da je za očekivati da bismo, u pretpostavljenoj situaciji dolaska na vlast Saveza za Srbiju, imali istu politiku kakvu imamo i danas.

Upravo u tome i jeste stvar: uprkos nastojanjima da se, na primer siromaštvo, pripiše nameri vlasti, u novom DOS-u ne postoji nikakva naznaka svesti o tome da su, dok su bili na poziciji vlasti, vodili istovetnu ekonomsku politiku, te da je najveći deo privatizacija zapravo i završen u tom periodu. Naravno, da bismo stvorili privid razlike, poželjno je u fiktivnom programu staviti kako se zalažemo za nezastarevanje delikata iz privatizacije… jer je ona ionako završena.

Uostalom, isto se može reći i za pitanje pregovora sa Briselom, i u Briselu sa Albancima: potpuno je jasno da se ti pregovori odvijaju u okvirima koje postavljaju strane sile, u ovom slučaju deo EU struktura i SAD, ali sada kada neko drugi radi ono što su u prošlosti radili ljudi poput Jeremića ili Borka Stefanovića, njima je potpuno normalno da se oni ponašaju onako kako su se radikali ili naprednjaci ponašali u to vreme. Isto kao što im je potpuno normalno da, na primer, zanemaruju i sopstvena programska načela, poput Levice Srbije, koja se u svom programu eksplicitno zalaže za Balkansku konfederaciju, protiv kapitalizma i saradnje sa kompromitovanim političkim liderima, da bi u praksi bila na istoj strani sa klero-nacionalistima iz Dveri, sa izrazito protržišnim strankama i sa istrošenim liderima (koji se samo u nijansama razlikuju od trenutno vladajućih struktura). Ukoliko je to slučaj danas, u opoziciji, kada ne postoji presija onoga što podrazumeva biti ’partija vlasti’, da li je uopšte potrebno zapitati se u kojoj bi se meri ta ista Levica Srbije pridržavala sopstvenog programa po dolasku na vlast?

Ukratko rečeno, Savez za Srbiju ne donosi kvalitativno ništa novo na ionako neizbalansiranu političku scenu, na kojoj je jedna stranka trenutno nesrazmerno veća od ostalih. U toku formiranja ovog Saveza, Borko Stefanović je izašao sa procenom, do koje je došao prostim sabiranjem glasača sa prošlih izbora, da iza ujedinjenja ove vrste stoji 41 odsto građana. Metodologija mu je bila prosta, računao je da svi ti glasači mirne savesti mogu da glasaju istovremeno i za njega i za Dveri i za Đilasa i za Demokratsku stranku i za DSS. Takvo, mehaničko sabiranje ukazuje na suštinsko nepoznavanje svog izbornog tela, a kada na to dodamo opšte odbijanje ideje o referendumu po pitanju Kosova, možemo da zaključimo da je ovde reč o političkoj eliti koja nema ni svest, a ni poverenje u građane kojima pokušava da se obraća i od kojih, za početak, očekuje da ih prebace iznad cenzusa, kad im je već vlast u bližoj budućnosti misaona imenica.

Izvor: LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK





Kontaktiraj nas