Prijavite se na newsletter

Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Simulacija teksta, simulacija levice



Foto: Josif Raspopovic/Flickr

28/03/2017

Reakcija na tekst Stefana Aleksića: Šajkače i cilindri, šta je alternativa?

Kada čitate „tipoglikemičan“ tekst možete se osetiti kao kojot koji padne sa litice tek kada pogleda u provaliju. „Šajkače i cilindri, šta je alternativa?“ umnogome je takav tekst – deluje da ima smisla samo dok se ne zagledamo u ono što u njemu zapravo piše. Aleksićev cilj je da odgovori ima li na srpskom opozicionom nebu moguće alternative koja bi bila prihvatljiva „levici“. To pokušava da učini putem analize dosadašnjeg toka političkih kampanja Vučića i relevantne opozicije: šajkače – Jeremića i cilindra – Jankovića. No, kako će se pokazati, kad stignemo do kraja teksta više nećemo znati ni u čemu je problem s Vučićem, ni šta je opozicija, ni ko je Aleksićeva „levica“, a konačno, ni šta je ta alternativa o kojoj se govori, pa čak ni zašto bi nam ona bila potrebna.

Aleksić se isprva bavi Vučićem. Upućuje nas da je njegov prvi spot marketinški dobar, ali kao prvi problem vidi to što se „’radnja’ odigrava u (hipotetičkoj) situaciji u kojoj je vrednosno određivanje unapred definisano“. Ako uzmemo u obzir, međutim, da govorimo o promotivnom spotu za predsedničku kampanju, tvrdnja da je on vrednosno unapred definisan je zaista frapantan primer otkrivanja tople vode. Možda Aleksić zagovara vrednosno neutralne političke kampanje, no onda bi morao da objasni koja bi uopšte njihova svrha bila u tom slučaju.

Drugi problem je svađa pilota. Aleksić je opisuje kao „savršenu mapu novokonzervativnog političkog etosa koji polazi od pretpostavke da su disonantni tonovi ti koji prave probleme“. Iz toga izvodi da je Vučićev cilj ukidanje institucije direktno izabranog predsednika, što je potpuno nerazumljiva tvrdnja budući da se Vučić za istu kandiduje[1]. Kao Vučićev politički cilj (prvi izgleda nije bio politički) vidi antidemokratsku, desničarsku distopiju a la La la lend. Na osnovu svega ovoga, međutim, ne može se utvrditi šta je uopšte problem s Vučićem. Malo je reći da ukazivanje na opasnost od kohabitacije u trenutku dok ste na vlasti nije nešto posebno negativno. Stav da je istovremeno postojanje dva suprotna smera u vladajućoj strukturi problematično zapravo je legitiman politički stav, i nije nužno ni levi ni desni. Levi ekstrem tog stava upravo je bila politika realsocijalizama, koju, ironično, Aleksić navodi kao „nered koji Vučić hoće da počisti“. Ispada da je jugoslovenski socijalizam bio višepartijska harmonija disonantnih tonova i da je njegovo nasleđe ono što smeta Vučićevoj distopiji.

Najvažnije alternative ovako opisanoj Vučićevoj politici prema Aleksiću su „lice i naličje“ građanske Srbije:  Vuk Jeremić („nacionalističkije“) i Saša Janković („građanskije“). O Jeremiću se međutim ne govori mnogo. On je užurbano spakovan kao neko čija se „kampanja i politička karijera najjasnije daju razumeti kao posledica proli(v)feracije nacionalizama raznih boja“. Dok se njegova karijera na mestu ministra inostranih poslova možda i može tako razumeti, kampanja u trenutku kada je Aleksić pisao tekst ne tako lako. Ona se pretežno zasnivala na kontrastu između Jeremića kao modernog mladog kanditata sa kontaktima u svetu[2], s jedne strane, i opšteg lošeg stanje u društvu, s druge. Očigledan cilj je da se kroz to suprotstavljanje pošalje jasna poruka ko je ko. Sam Jeremićev program je iznenađujuće umeren, ne pominje se ništa novo o statusu Kosova[3], niti o Briselskom sporazumu. Potonja desna skretanja u toku Jeremićeve kampanje usledila su nakon Aleksićevog teksta te tako ona ne mogu poslužiti u odbranu iznesenih tvrdnji.

Aleksić potom zaključuje da kod Jeremića nema ni traga vrednosnom orijentiru (malopređašnji pripisani „nacionalizmi raznih boja“ sad se ne smatraju vrednosnim orijentirom), te da je metaslogan Jeremićeve kampanje u suštini „Isto, samo malo bolje“. Sledi zaključak da Jeremić nije alternativa, ali se to međutim više pretpostavlja nego što se dokazuje:  ni u jednom delu teksta autor Jeremića u stvari ni ne uzima ozbiljnije u obzir. Ne naizlazimo na analizu programa niti na opsežniji pregled kampanje. Ukoliko je autorov cilj bio da odbaci Jeremića na osnovu njegovog nacionalizma, argumentacija koja bi to poduprela samo je simulirana.

Kao poslednji preostali kandidat, Saša Janković je i jedini koga Aleksić detaljnije razmatra kao moguću alternativu. Da li je uzrok toga što je Janković, po autoru, jedini „uzeo nekakvu levicu u obzir“ ili zato što je „levica“ njega prepoznala kao jedinog koji može da je uzme u obzir – stvar je za razmatranje.  Glavna kritika upućena Jankoviću je da je i on, kao i ostatak građanske Srbije, i dalje potpuno imobilisan izbornim porazom od pre 5 godina. Aleksić tvrdi da je, preuzevši joj (preteženo privatizacionu) politiku, Vučić opoziciju osudio na isprazno ponavljanje floskula o sopstvenoj pristojnosti i suprotstavljanje na temelju tog sada već potpuno istrošenog pojma.

Upravo je manjak ponude u bilo kom aspektu do u tom pristojnom ono što lišava Jankovića mogućnosti da sebe ponudi kao alternativu „levici“. Aleksić mu, kao i okupljenima oko njega, predviđa neslavnu političku sudbinu i njegovu kampanju karakteriše kao labudovu pesmu opozicije nastale devedesetih.   Nije lako objasniti, a ne pozvati se na natprirodno, Aleksićevo predviđanje nestanka ove i ovakve opozicije. Postojeća istraživanja u kojima Janković i Jeremić zbirno drže više od 20% glasova pre govore o komplikovanom procesu prevazilaženja sujeta u opoziciji nego o njenom naglom nestanku. I ne samo to, metaslogan „Isto samo malo bolje“, pod koji Aleksić očito podvodi i Jankovića, pokazao se da još uvek privlači pažnju birača i da Aleksićeve dodolske pesme neće prizvati kišu koja će ovu opoziciju očistiti sa političke scene.

Ključan problem Aleksićeve kritike Jankovića, međutim, leži baš u onome šta smatra da je „ključan problem ovog kandidata“. Aleksić, naime, konstatuje: „Zadatak zaštitnika građana je jednostavan – pratite slovo zakona. Kada ste politički angažovani, situacija se višestruko komplikuje“.  O tvrdnji da je posao zaštitnika građana „jednostavan“, te da je „praćenje slova zakona“ stoga jedna automatska radnja, dalo bi se – u najmanju ruku – diskutovati.  No ovde je još zanimljivija pomenuta višestruka komplikacija koja nastaje pri političkom angažmanu. U politici se, kaže Aleksić , „morate politički i vrednosno orijentisati ne samo prema nekim stvarima, već prema svim stvarima. Jer političko određivanje vam je kao metafizika ‒ izbacite je kroz vrata, ona uđe kroz prozor“.

Ako je još nešto pored političkog određivanja kao metafizika, onda je to sama metafizika. Pojmovi poput svih stvari ne samo da ne objašnjavaju na osnovu čega zapravo Janković biva u ovom slučaju odbačen, oni će se pokazati kao potpuno destruktivni po smisao teksta u celini. Autor, naime, iz tog skupa „svih stvari“ izdvaja njih osam, za „levicu“ izgleda najvažnijih, premda nigde ne navodi po kom principu su baš one odabrane. To su urbanistička pitanja, „galopirajuće“ siromaštvo, snižavanje cene rada, dualno obrazovanje, dostupnost javnih servisa, pitanje abortusa i u vezi sa tim klerikalizacija društva (opet, „galopirajuća“), onda iznebuha pri kraju određivanje prema zatvaranju Doma kulture „Studentski grad“, i konačno, prema „privatizaciji“, fenomenu koji se „nalazi u temelju svih ostalih“.

Dok se Janković ne izjasni o ovim tačkama na „levičarskom“ sudu, njegov status prave alternativnosti ostaje neodređen. Međutim, svođenje svih stvari na ovih osam otvara drugi problem: kako objasniti razilaženja među organizacijama i pojedincima koji se (među sobom) identifikuju kao levi? Gotovo je sigurno da bi se svi oni usaglasili oko ovih osam pitanja. Tada pak postaje nejasno na osnovu čega su recimo Gerusija i Marks 21 izašli iz Levog Samita Srbije ili zašto autor teksta nije podržao Levicu Srbije na parlamentarnim izborima 2016. godine. Skup svih stvari se izgleda mora shvatiti u svoj svojoj metafizičkoj težini i time omogućiti da se sumi slaganja uvek doda ona jedna (ili više) stvari oko koje postoji neslaganje. Tek pod tim uslovom se može razumeti heterogenost aktera, organizacija, stavova i događanja među svima onima koji se samoidentifikuju kao levi. Nečega poput „levice“ koja postavlja pitanja, razmatra alternative i ispostavlja zahteve  u Srbiji trenutno nema. Na osnovu rečenog, nameće se da „levica“ u tekstu  figurira kao Aleksićev alter-ego, budući da se prostor za ikakvu drugu interpretaciju ne ostavlja.

Nastavljajući da govori u ime ovog nepostojećeg entiteta, Aleksić završava uz napomenu da „levicu“ neće „zadovoljiti nijedan odgovor koji počinje i završava se s ’pravna država’“. Pored toga što je pitanje statusa pravne države u kapitalizmu daleko komplikovanije od Aleksićevog određenja kao „mehanizma privilegovanja privatizacije“, autor je ovim otpisivanjem još jednom uskočio sebi u usta. Za ispunjenje velikog dela zahteva sa njegovog spiska veličanstvenih osam funkcionalna pravna država zapravo predstavlja nužan uslov.

I Jeremiću i Jankoviću se dakle u suštini zamera ista stvar: ne nude ništa do onog „Isto, samo malo bolje“. Nemogućnost da se to „malo bolje“ razume kao relevantna politička kategorija svedoči o siromaštvu analize koja bi, umesto da predviđa skoru propast opozicije, trebalo da objasni istrajnost novih/starih opozicionih aktera. Krajnji domen takve analize je svođenje svega pod metaslogan „svi ste isti“, a time se ništa na političkoj sceni ne objašnjava. Na kraju dolazimo do sledeće situacije: „levicu“, ma ko god ona bila, izgleda ništa neće u suštini zadovoljiti osim sistemske alternative. Ta sistemska alternativa se, paradoksalno, traži na predsedničkim izborima, gde se po logici stvari svakako ne može naći. Politika tako biva shvaćena kao ispostavljanje unutar sebe kontradiktornih zahteva pa ne čudi što su u odnosu na njih zaista svi isti.


[1] Čak i ako mu je to bio cilj na prošlim izborima, kao što su ukazivali analitičari koje Aleksić pominje u fusnoti, on to ne može biti aktuelno, niti se tako nešto može zaključiti na osnovu gore pomenutog spota.

[2] „Kao predsednik, iskoristiću svoje znanje, iskustvo i kontakte koje sam stekao u svetu da bih Srbiju dostojno zastupao na međunarodnoj sceni i omogućio joj brži razvoj.“ Vidi: https://www.jeremic.rs/program/srbija-i-svet

[3] O Kosovu: „Kao predsednik, zalagaću se za pronalaženje održivih rešenja za sva otvorena pitanja, uključujući status Pokrajine, kroz dijalog s kosovskim Albancima, poštujući Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.“ Vidi: https://www.jeremic.rs/program/narodno-jedinstvo

  •  
  •  
  •  
  •  
  •   
  •  



Kontaktiraj nas