Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Skandinavija, mit o jednakosti




Foto: Debbie and Gary/Flick.com CC 2.0

02/02/2017

Skandinavske zemlje odlikuje velika ekonomska jednakost. U skandinavskim zemljama nije moguće ostvariti ogromno lično bogatstvo. Cilj ovog teksta je da dokaže da su ove dve tvrdnje netačne i da su one integralni deo velikog i raširenog mita o super uspešnom socio-ekonomskom modelu, koji se ponekad naziva i „nordijski model“, a koji je, tobože, ostvaren u skandinavskim zemljama (Danskoj, Islandu, Švedskoj i Norveškoj). Osnova tog mita o skandinavskom ili nordijskom socio-ekonomskom modelu je da je taj model oličenje i, skoro savršeno, praktično ostvarenje socijaldemokratskog ideala. Socijaldemokratija se, kao ideologija, odrekla socijalističkog ideala i cilja ukidanja privatnog vlasništva nad kapitalom, pa je svoje težnje usmerila ka reformisanju kapitalizma. Najvažnije reforme koje treba sprovesti u kapitalizmu, kako bi se ostvario socijaldemokratski ideal, su stvaranje veoma široke mreže socijalne pomoći, dekomodifikacija mnogih roba i usluga (školstvo, zdravstvo, električna energija, pošta i dr.), regulacija poslovanja kapitalističkih entiteta, donošenje zakonodavstva koje će štititi radnička prava i prava sindikata, državno vlasništvo nad ključnim sektorima i resursima (zemljište, vode, rudnici, energetski sektor i sl.) i visoki porezi na prihode i imovinu. Krajnji cilj socijaldemokratske reforme kapitalizma treba da bude društvo malih ekonomskih razlika između pojedinaca, društvo u kojem ne postoji siromaštvo i društvo u kojem će zadovoljavanje svih osnovnih ljudskih potreba biti osigurano od strane države. Iako su skandinavske zemlje uspele da svojim merama smanje siromaštvo i uspele da obezbede svim ljudima ostvarenje većine osnovnih ljudskih potreba, one, ipak, nisu uspele da stvore društvo u kojem postoje male ekonomske razlike između pojedinaca. U nastavku teksta koristićemo statističke podatke kako bismo dokazali da u skandinavskim zemljama i dalje postoje izuzetno velike ekonomske razlike između pojedinaca, koje su u nekim aspektima uporedive ili čak prevazilaze stepen ekonomske nejednakosti prisutan u Sjedinjenim Američkim Državama.

Na početku, dokazaćemo da je druga uvodna tvrdnja, da u skandinavskim zemljama nije moguće ostvariti ogromno lično bogatstvo, potpuno pogrešna. Kako bismo to dokazali, koristićemo podatke američkog časopisa Forbs (Forbes). Forbs svake godine objavljuje detaljnu listu svih svetskih milijardera (u američkim dolarima), koja sadrži podatke o njihovim imenima, državama iz kojih dolaze, industrijskom granom kojom se bave i veličini imovine. Na toj listi za 2018. godinu nalazi se preko dve hiljade dvesta milijardera i na osnovu tih podataka sakupili smo podatke o svim milijarderima koji žive u skandinavskim državama. Kako bi se ti podaci stavili u kontekst, isti ti podaci su uzeti i za milijardere iz Amerike. To nam omogućava da uporedimo skandinavske zemlje sa Amerikom i da utvrdimo da li u skandinavskim zemljama zaista ima manje ekstremno bogatih osoba. Svi relevantni podaci nalaze se u tabeli 1.

Tabela 1. Milijarderi i njihovo bogatstvo

Iz tabele se vidi da skandinavske zemlje imaju veliki broj milijardera – Island ima jednog, Danska deset, Norveška 15, a Švedska 32. Sa druge strane, u Americi ima 585 milijardera. Odnos broja milijardera iz svake države i ukupne populacije te države (šesta kolona u tabeli 1) pokazuje da je relativan broj milijardera (broj milijardera na milion stanovnika) veći u svim skandinavskim zemljama (osim u Danskoj) nego u Americi. U Americi na svakih milion stanovnika dolazi 1,8 milijardera, dok je taj broj u Švedskoj čak 3,1 milijardera na svakih milion stanovnika. To znači da u Švedskoj ima proporcionalno 70 % više milijardera nego u Americi. Još bolji način da se razume veličina bogatstva koju milijarderi imaju u nekoj konkretnoj državi je da se uporedi ukupna vrednost imovine svih milijardera iz jedne zemlje sa ukupnim privatnim bogatstvom svih stanovnika te države. Taj podatak se nalazi u tabeli 2.

Tabela 2. Veličina privatne imovine po državama

Iz šeste kolone tabele 2 možemo da vidimo da je udeo bogatstva milijardera u ukupnoj vrednosti imovine svih pojedinaca veći u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj nego u Americi. Dok američki milijarderi poseduju 3,16 % ukupnog privatnog bogatstva svih Amerikanaca, švedski milijarderi poseduju čak 6,49 % ukupnog bogatstva svih Šveđana. To znači da švedski milijarderi poseduju, proporcionalno, čak dva puta veći udeo u ukupnom privatnom bogatstvu te države, nego što američki milijarderi poseduju u Americi. Svi ovi podaci potpuno uništavaju mit da skandinavski socio-ekonomski sistem onemogućava pojedincima da ostvare ogromno lično bogatstvo. Štaviše, podaci nam ukazuju da skandinavski model predstavlja odličnu osnovu za stvaranje ogromnog ličnog bogatstva, i to osnovu koja je verovatno i bolja nego ona koju daje američki sistem. U proseku, skandinavske zemlje imaju proporcionalno više milijardera i oni imaju proporcionalno veći udeo bogatstva nego što ih imaju američki milijarderi.

Naravno, nema svaka država isti oblik krive na grafikonu koji prikazuje ekonomsku nejednakost u vrednosti lične imovine. Neko može da tvrdi, sasvim legitimno, da su, ako izuzmemo milijardere i njihovu imovinu, ekonomske nejednakosti ostatka populacije u skandinavskim državama manje nego Americi. Hajde da istražimo i tu tvrdnju.

Tabela 3. Broj milionera i raspored privatnog bogatstva po segmentima populacije

Ako uzmemo podatke iz tabele 2 i iz tabele 3, dolazimo do zaključka da je udeo bogatstva koje poseduje jedan procenat najbogatijih (ako iz te sume izuzmemo bogatstvo milijardera) u Danskoj 20,17 %, u Švedskoj 14,51 %, u Norveškoj 16,67 % i u Americi 39,34 %. Ovi podaci nam govore da za razliku od milijardera, oni koji imaju bogatstvo u rasponu od, otprilike, 10 miliona pa sve do jedne milijarde, bolje prolaze u Americi nego u skandinavskim državama. Međutim, to ne znači da u skandinavskim državama ne postoje ogromne razlike između prosečnih individua i milionera. U Danskoj milioneri čine 4,13 % populacije, dok, sa druge strane medijana ličnog bogatstva (statistička tačka u kojoj gornja polovina populacije ima veće bogatstvo, dok donja polovina populacije ima manje bogatstvo) u toj državi iznosi 61 hiljadu dolara. To znači da 240 hiljada Danaca poseduje više od jednog miliona dolara, dok dva i po miliona Danaca poseduje manje od 61 hiljade dolara. Izuzetno veliku razliku u ličnom bogatstvu koja postoji u Danskoj posebno možemo da vidimo na osnovu podatka da 10 % najbogatijih u toj državi poseduje dve trećine ukupnog bogatstva, dok je ukupna suma vrednosti imovine najsiromašnijih Danaca negativna. To znači da ovaj segment danske populacije ima veće dugove nego što im je vrednost imovine. I u Švedskoj 10 % najbogatijih poseduje dve trećine ukupne imovine, u Norveškoj ovaj segment populacije ima oko polovine ukupne imovine, dok u Americi 10 % najbogatijih pojedinaca poseduje skoro četiri petine ukupne lične imovine. Razlika između dve trećine ukupnog bogatstva, koje poseduju najbogatiji pojedinci u Danskoj i Švedskoj, i četiri petine ukupnog bogatstva, koje poseduje isti procenat najbogatijih u Americi, nije dovoljno velika da dokaže postojanje suštinske strukturalne razlike u nejednakostima između ove dve skandinavske države i Amerike. Norveška ima, donekle, manje strukturalne nejednakosti nego Švedska i Danska, ali i u Norveškoj donjih četrdeset procenata populacije ima lične dugove koji su jednaki vrednosti njihove imovine. Jedan od najpoznatijih i najčešće korišćenih statističkih indikatora ekonomske nejednakosti je Gini indeks. Teorijske vrednosti ovog indeksa idu od nule do sto, gde nula označava potpunu ekonomsku jednakost, a vrednost 100 označava da jedan pojedinac poseduje celokupno bogatstvo. Prema podacima časopisa Globalne finansije (Global Finance), Gini indeks imovinske nejednakosti u Danskoj je 80,9, u Norveškoj je 80,5, u Švedskoj 83,4, dok je u Americi 85,9.  Iako je nejednakost izražena Gini indeksom u Americi veća nego u tri skandinavske države, ta razlika je minimalna. Svi ovi statistički podaci dokazuju da su obe tvrdnje o prirodi skandinavskih država, sa početka ovog teksta, potpuno pogrešne. Ekonomske nejednakosti u veličini lične imovine, u skandinavskim državama, izuzetno su velike. U skandinavskim državama postoji veliki broj ekstremno bogatih pojedinaca, i njihovo ukupno bogatstvo je, takođe, izuzetno veliko. Na kraju ovog dela treba i napomenuti da su Švedska (2007. godine)  i Danska (1997. godine) ukinule naplatu poreza na imovinu za najbogatije pojedince. Norveška je jedina skandinavska država koja naplaćuje porez na imovinu (wealth  tax) i on iznosi 0,85 % na godišnjem nivou, za imovinu u vrednosti preko milion i po norveških kruna (oko 150 hiljada evra).

Osim ekonomskih razlika u vrednosti imovine, pojedinci se razlikuju i po veličini godišnjih prihoda. Nejednakost u veličini vrednosti imovine je, u svakoj pojedinačnoj državi, uvek veća od nejednakosti u veličini godišnjih prihoda. Dva su osnovna razloga za tu disproporciju. Prvi razlog je što ogromna većina siromašnih ljudi koristi celokupan godišnji prihod za zadovoljavanje svakodnevnih potreba ili otplaćivanje dugova, a ne za uvećanje vrednosti sopstvene imovine. Sa druge strane, velika većina bogatih ljudi koristi značajan deo svojih godišnjih prihoda za uvećanje vrednosti svoje imovine. Drugi razlog je što vlasnici kapitala veliki deo profita kompanija, čiji su vlasnici, reinvestiraju u dalji rast tih kompanija, umesto da ih zadrže za sebe. Dakle, kapitalisti samo jedan deo profita isplaćuju sebi u vidu godišnjeg prihoda. Ekonomske nejednakosti u prihodima su značajno veće u Americi nego u skandinavskim zemljama. Međutim, razlike u prihodima u svakoj pojedinačnoj skandinavskoj državi su i dalje veoma velike. Na slici 4 nalaze se podaci o rasporedu prihoda u skandinavskim državama i Americi. Gini indeks nejednakosti u prihodima u skandinavskim zemljama iznosi oko 25 i kreće se u rasponu od 24,4 na Islandu do 25,7 u Švedskoj. U Americi, Gini indeks prihoda iznosi 37,8, dakle značajno je veći nego u skandinavskim državama. Odnos ukupnog prihoda 10 % onih sa najvećim godišnjim prihodima u odnosu na ukupan prihod 10 % ljudi sa najmanjim prihodima je, od svih skandinavskih država, najveći u Norveškoj i iznosi 6,48, dok je taj odnos samo neznatno manji u Švedskoj. U Americi, taj odnos je značajno veći i iznosi 18,06. Odnos najvećih i najmanjih godišnjih prihoda je, u proseku, u skandinavske država tri puta manji nego u Americi. Ono što je veoma zabrinjavajuće, kod skandinavskih država, su izuzetno mali godišnji prihodi 10 % populacije sa najmanjim prihodima. Osim na Islandu, u tri druge skandinavske države udeo tog dela populacije u ukupnim prihodima je manji od četiri procenta, a najmanji je u Norveškoj gde iznosi 3,3 %. Na kraju, potrebno je uzeti u obzir i zvanične stope  siromaštva, pa tako ta stopa iznosi u Norveškoj i Švedskoj oko 8 %, to jest, samo je dva puta manja od zvanične stope siromaštva u Americi, gde ta stopa iznosi 16,8 %.

Slika 4. Raspored privatnog bogatstva po segmentima populacije

Kapitalistički sistem organizacije ekonomije, uvek i u svakom svom obliku, radi u korist najbogatijih kapitalista, dakle zarad uvećanja njihovog bogatstva. Međutim, efekti kapitalizma za većinu populacije nisu isti u svim kapitalističkim državama. Ipak, najveće razlike između kapitalističkih država su u životnim uslovima najsiromašnijih ljudi. U skandinavskim državama postoji univerzalno zdravstveno osiguranje i besplatne škole i univerzitete. Osim toga, postoje i druge mere socijalne pomoći koje pomažu najsiromašnijima u ovim državama da izbegnu pad u apsolutno siromaštvo. Iako su skandinavske države uspele da umanje većinu negativnih posledica niskih prihoda za svoje državljane, ove države su svakako veoma daleko udaljene od mita o jednakosti, koji se vezuje za njih. Socijaldemokratija i takozvana „država blagostanja“ nisu, ni približno, pravo rešenje za smanjenje ekonomskih nejednakosti. Osim toga, socijaldemokratija uopšte ne pokušava da ukine samu suštinu kapitalističkog sistema – ekonomsku eksploataciju koju vlasnici sredstava za rad vrše nad radnicima i drugim zaposlenima. Samo suštinski demokratski socijalizam, koji će ukinuti sve oblike kapitalističke eksploatacije i dominacije, može da dovede do stvarne ekonomske jednakosti i zaista pravednog društva.


 




Kontaktiraj nas