Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Srpska opozicija i banana republika




Foto: N1info

22/02/2019

U tekstu Beogradski protesti: promašaji 2018. i lekcije 2017. godine Marko Đorđević  dao je odličnu analizu protesta pod nazivom „1 od 5 miliona“ koji i dalje traju u gradovima širom Srbije. U međuvremenu, u proteste su se uključili i aktivisti levičarskih organizacija koji su formirali Levi blok. Kao deo Levog bloka, na jednoj od protestnih šetnji aktivisti organizacije Marks 21 imali su verbalni sukob sa jednim od vođa Saveza za Srbiju Draganom Đilasom i od tada su predmet podmuklih napada simpatizera i aktivista opozicionih snaga, novinara i famoznih botova. Iako tvrde da nisu organizatori protesta, pripadnici Saveza za Srbiju očigledno pokušavaju da ih drže pod kontrolom i ostvare hegemoniju. O medijskim napadima građanske javnosti na aktiviste Levog bloka i Marksa 21 pisao je Nebojša Milikić u tekstu Vreme“ mudazabubregizma: građanisti protiv Levog bloka i M 21. O tome zašto ne treba prihvatiti tzv. Sporazum sa narodom koji je opozicija u međuvremenu ponudila građanima koji protestuju, pisao je Nemanja Drobnjak u tekstu Sporazum sa narodom – zašto ga ne treba prihvatiti? Tekst koji sledi pokušaj je da se na neki način nadovežemo na pomenute tekstove i to kroz nastojanje da se da šira slika ograničenja delovanja Saveza za Srbiju u kontekstu odnosa periferijskog kapitalizma i demokratije, slobode i pravne države kojima su članovima opozicije puna usta. Ujedno, on predstavlja i iskaz skromne podrške pripadnicima Levog bloka u njihovim nastojanjima da se u aktuelnim protestima glas levice, a time i glas eksploatisanih radnika, ipak čuje.

Tzv. demokratska opozicija koja je nastupala  protiv Miloševićevog režima sve svoje nade je polagala u dolazak kapitalizma. Te nade bile su oličene u vidu sna o slobodnoj tržišnoj privredi, stabilnim institucijama, vladavini prava i procvatu slobode i demokratije. Devetnaest godina kasnije, mnogi tvrde da kapitalistička tržišna privreda radi punom parom, jer se famozne strane investicije ređaju kao na traci, dok eksploatacija radnika postaje sve brutalnija, vladavina prava i demokratija predstavljaju mrtvo slovo na papiru, a slobode iz dana u dan ima sve manje. U međuvremenu, neki pripadnici starog režima mutirali su u kompradorsku buržoaziju koja drži sve uzde vlasti u svojim rukama, dok nosioci otpora spram starog režima i glavni akteri petooktobarskih promena (Demokratska stranka i njeni derivati) ponovo tavore u opoziciji i lamentiraju nad nedostatkom slobode i suštinskom krizom demokratije. Objedinjeni u Savez za Srbiju, zajedno sa snagama izrazite desnice (Dveri), oni sada nastoje da deluju u okviru protesta protiv Vučićevog režima koji upravo sprovodi famozne kapitalističke strukturne reforme. Njihov otpor spram Vučićevog režima gotovo da počiva na spisku lepih želja koji se temelji na liberalno-građanskom diskursu koji se papagajski ponavlja još od kraja osamdesetih i početka devedesetih godina XX veka.  Dok su im puna usta zahteva za fer izborima, slobodom medija, pravnom državom i demokratizacijom društva, njima ne pada na pamet da u pitanje dovedu brutalnu eksploataciju radnika. U tome im se uglavnom pridružuju i inicijative univerzitetskih profesora i naučnih radnika, umetnika i javnih ličnosti. U njihovim proglasima i dakako opravdanim protestima protiv nesumnjivo autokratskog Vučićevog režima, tek stidljivo se pomaljaju ukazivanja na socijalnu nesigurnost i nepravdu. O brutalnoj eksploataciji radnika gotovo da nema ni reči.  Samo po sebi se razume da najveći broj protivnika Vučićevog režima hoće i kapitalizam, tobož nešto pošteniji, i sa njim pravnu državu, demokratiju i slobodu. Ali, oni zaboravljaju da pravna jednakost nije moguća u zemlji koju suštinski obeležava socijalna nejednakost, na šta uporno i dosledno ukazuje Todor Kuljić, kao što ne uviđaju, ili to ne žele, da problem tzv. tranzicionog srpskog društva možda leži u tome što je njegovo dvodecenijsko iskustvo pokazalo da kapitalizam nije doneo demokratiju. Umesto demokratije, on je doneo bedu, nepravdu i neslobodu.

Neki savremeni filozofi, teoretičari i istoričari ukazuju na to da veza kapitalizma i demokratije, koja inače predstavlja potporni stub agende prononsijera i propagatora kapitalističkog uređenja, više nije samorazumljiva[1]. Jer, to da kapitalizam može da se pojavi, i da uz to i savršeno funkcioniše, i u autoritarnom i nedemokratskom obliku, pokazuje primer savremene Kine. Uostalom, pisanje o stanju postdemokratije (Krauč) u društvima Zapada koja se smatraju liberalno-demokratskim, gotovo da je postalo opšte mesto društvene i političke teorije. Pomenuti filozofi i teoretičari su dakako u pravu. Ali, neki među njima greše utoliko što ovu vezu između kapitalizma i nedemokratskih, dakle autoritaranih režima, praktično smatraju novom pojavom u istoriji kapitalizma. Reč je o tome da su istorija i logika periferijskog kapitalizma odavno i mnogo puta posvedočili u prilog tome da postoji mogućnost sklapanja braka između kapitalizma i autoritarizma kojim biva izigrana demokratija.

Da je zaista tako, belodano pokazuje istorija Latinske Amerike. Primera koji to potkrepljuju  tokom istorije ovog regiona bilo je mnogo. Pomenimo samo dva: vladavinu Porfirija Dijaza u Meksiku (1876–1911), i vladavinu vojne hunte Augusta Pinočea u Čileu (1973–1990).

Pedesete godine XIX veka donele su uspehe meksičkih liberala, koji su pod vođstvom svojih lidera, među kojima se isticao Benito Huares, uspeli da svrgnu s vlasti diktatora Santa Anu koji je otišao u egzil. Politika liberala tendirala je ka modernizaciji Meksika. Nakon kratke epizode koja je donela konzervativnu reakciju na liberalnu politiku, što je dovelo do intervencije Francuske u korist ove reakcije, proglašavanja vojvode Maksimilijana Habzburškog „novim carem Meksika”, i građanskog rata koji je trajao između 1862. i 1867. godine, liberali su ponovo uspostavili vlast. Nakon predsednikovanja Benita Huaresa, a potom i Lerda de Tehade, na čelo Meksika dolazi takođe liberal Porfirio Dijaz. Njegov dolazak na vlast 1876. godine označio je početak procesa davanja sve većih koncesija krupnim zemljoposednicima, daljeg ukrupnjavanja zemlje u rukama bogate manjine i donošenja zakonske regulative koja je trebala da znatno olakša i samim tim i pospeši strana ulaganja, najzad, i represivnog odnosa prema političkim protivnicima i opoziciji. Pod zastavom modernizacije, i uz pozivanje na pozitivizam, nauku, liberalizam i prirodne zakone, vladajuća klasa Meksika postala je ekspozitura interesa manjine bogatih zemljoposednika i stranog kapitala.

Prema Džejmu Dankerliju, „porfiriato predstavlja vjerovatno najbolji primjer mutacije regionalnog liberalizma od početnog konstitucionalističkog fokusa do kasnijeg naglaska na socijalni inžinjering i koncentraciju moći, s tim što je modernizaciji davan mnogo veći prioritet nego demokratskom učešću. Dijazov režim je demonstrirao da je, baš kao što su republike bile kompatibilne sa ropstvom, i liberalizam bio kompatibilan sa zatvorenom vladavinom oligarhije i diktaturom“.

Širom Čilea 1973. godine, događali su se politički sukobi praćeni nasiljem koje se odigravalo na ulicama. Socijalistički predsednik Salvador Aljende doneo je odluku o referendumu za ponovno opredeljenje naroda. Ovu odluku nije sproveo u delo. Dana 11. septembra 1973. godine u Čileu je izvršen vojni udar. Predvodio ga je komandant armije, general Augusto Pinoče, koga je sam Aljende postavio na položaj koji je zauzimao. U prevrat su duboko bile upletene SAD; posredstvom CIA i finansiranjem Aljendeovih protivnika od strane ITT, poznate telekomunikacione kompanije, koja je svoje prste već bila umešala u jedan vojni udar na teritoriji Latinske Amerike, onaj u Brazilu, 1964. godine. Prema Pinočeu i njegovim saveznicima, Čileu je bila potrebna doktrina šoka realizovana kroz sprovođenje neoliberalnih reformi. Ruku pod ruku sa ekonomskim reformama u Čileu je počela era vojne diktature, koja će biti obeležena logorima, torturom i nestajanjem ljudi tokom noći. Dolazak na vlast Pinočea, koji će dosledno sprovesti neoliberalni program Chicago Boys-a, pokazao je da su u zemljama kapitalističke periferije sloboda i demokratija, kojima su mentoru prononsijera ovog programa, zapravo ekonomske doktrine, Miltonu Fridmanu bila puna usta, samo mrtvo slovo na papiru i obična ideološka lakirovka ispod koje se krije eksploatacija, kao i brutalna represija, zapravo okrutna tiranija. Pobeda kapitalizma u Čileu izvojevana je po cenu nestanka slobode i gušenja demokratije.

Istorija Latinske Amerike belodano pokazuje da je kapitalizmu, čiji zastupnici i glasnogovornici se diče demokratijom, vladavinom prava i slobodom (slobodno tržište, nezavisne insituticije i slobodne individue) kao vrhovnim principima i liberalizmom kao njihovim idejnim i institucionalnim otelovljenjem koje ove principe tobože obezbeđuje, stalo samo do ostvarenja njegove sopstvene logike: beskrajne akumulacije kapitala i stvaranja viška vrednosti eksploatacijom ljudskog rada i iscrpljivanjem javnih i prirodnih dobara. Svako ko je spreman da pruži doprinos ostvarenju ove logike, biće oberučke prihvaćen kao najveći saveznik ili odani službenik. Nekad su to bili Porfirio Diaz i Augusto Pinoče, danas su to Žair Bolsonaro i Aleksandar Vučić.

Posmatrano iz ugla opozicije koja nastupa spram autoritarnih saveznika kapitalističkih centara, neka vrsta kolateralne šteta logike periferijskog kapitalizma jeste upravo sama ova liberalna i demokratska opozicija, kako parlamentarna i stranačka, tako i najšire shvaćena građanska (civilno društvo, NGO sektor, itd.). U srpskom slučaju, njen san o tržišnoj privredi, procvatu demokratije i demokratskih institucija, građanskog društva, slobodnih medija, individualnih sloboda i prava, otelotovorio se u vidu vladavine neke vrste klijentelizma i/ili „plebiscitarnog cezarizma“ Aleksandra Vučića. Ona je kapitalizmu bila potrebna jer ga je i sama reklamirala, propagirala i sprovodila. Ona mu je poslužila kao prethodnica, dok ključne poslove za interes njegove logike danas obavljaju oni koji su efikasniji. U svakom slučaju, upravo sadašnja opozicija pomogla je da se uspostavi brutalni periferijski kapitalizam. Utoliko i ona snosi odgovornost za aktuelno stanje stvari podjednako koliko i u svakom pogledu besprizorna naprednjačka klika na vlasti. Jer cena koja se za uspostavljanje kapitalizma u zemljama kapitalističke periferije plaća oličena je u surovoj eksploataciji radnika i javnih i prirodnih dobara, često i u gubitku demokratije i slobode[2], ali i pravde i ljudskog dostojanstva. Kapitalizam nije pretvorio Srbiju u demokratsku i uređenu pravnu državu i slobodno građansko društvo. Umesto toga, Srbiju je on gotovo pretvorio u banana republiku. Aleksandar Vučić nije ništa drugo nego diktator koji uz pomoć svoje klike Srbijom vlada u ime interesa kapitalističkih eksploatatora radne snage i prirodnih resursa.[3]

U knjizi Svet snova i katastrofa, Suzan Bak-Mors zapisala je da je Brazil a ne Švedska model postsocijalističke budućnosti. Opozicija u Srbiji, kao i najveći deo tzv. demokratske javnosti, uporno ostaje slepa za takav uvid. Jer, tzv. demokratska opozicija, kako u svom starom obliku, tako i u svojim novim oblicima, a posebno tzv. građanska i kritička javnost, ostaje slepa utoliko što i dalje sanja san o Srbiji kao uređenoj kapitalističkoj državi, bilo u Evropskoj uniji, bilo van nje, ne shvatajući da ostvarenje tog sna samo po sebi neće značiti dolazak demokratije, slobode, pravde i socijalnog blagostanja u Srbiju, ako im je do svega toga uopšte i stalo[4]. Ona hoće i kapitalizam i demokratiju u zemlji kapitalističke periferije. Najveći deo aktuelne srpske opozicije deklarativno bi hteo da Srbija bude Švedska (neki njeni akteri bi radije da bude kao Mađarska pod Orbanom) razume se, kako je oni zamišljaju[5], ne shvatajući da zemlja kapitalističke periferije koja igra po pravilima logike kapitalizma ne može da postane zemlja kapitalističkog centra zato što sam kapitalistički centar to ne dozvoljava. Jer, kako je to neko maestralno primetio, centar ne gradi periferiju prema svojoj slici nego prema svojim potrebama! Njena nevolja se samo dodatno povećava zbog toga što je i u samim zemljama kapitalističkog centra demokratija odavno prešla u postdemokratsku fazu obeleženu stanjem u kojem „javna izborna rasprava predstavlja strogo kontrolisani spektakl pod budnim nadzorom rivalskih timova stručnjaka upućenih u tehnike uveravanja, koji se svesno usredsređuju na mali krug problema. Masa građana igra pasivnu, mirnu, čak apatičnu ulogu, reagujući samo na poslate signale. U osnovi ovog spektakla izborne igre politika se, zapravo, potajno oblikuje interakcijom između izabaranih vlada i elite koja kategorički predstavlja poslovne interese“ (Krauč). U tom pogledu, Sartrova tvrdnja da su slobodni izbori zamka za budale, u postdemokratiji je možda postala relevantnija nego ikad.

U tom kontekstu, tzv. demokratskoj opoziciji, koja se sada javlja u ruhu SZS, kao i najvećem delu građanske javnosti, treba poručiti da onaj ko neće da kritikuje periferijski kapitalizam, koji države pretvara u banana republike, a građane u jeftinu radnu snagu, ujedno i postdemokratiju, nema pravo da lamentira nad krizom demokratije i sve većim gubitkom slobode.

Tzv. demokratska opozicija, bivša i sadašnja, zajedno sa građanskom javnošću noću sanja san o Srbiji kao zemlji u kojoj vlada društveno-politički sistem „prepisan“ iz skandinavskih zemalja, a iz sna se svako jutro budi u Srbiji kao latinoameričkoj banana republici. Njen davnašnji liberalni i demokratski san je za mnoge postao neoliberalna noćna mora. Simbol i oličenje te more je diktator i administrator interesa kapitala Aleksandar Vučić. U doba Vučićeve vladavine čak se i mnogi među onima koji su sanjali neoliberalni prometejski san o slobodnom tržištu koje sa sobom nosi  demokratiju, vladavinu prava i građanske slobode iz sna bude kao Gregor Samsa[6].


[1] Posebno je bitno istaći to da ovakvo shvatanje ne dolazi samo od marksistički opredeljenih autora, nego i od autora koji nisu marksisti, poput nemačkog istoričara Jirgena Koke. Primera radi, na više mesta u svojoj Istoriji kapitalizma, pa tako i u samom njenom zaključku, Koka ističe da kapitalizam „može da doživi procvat u različitim političkim sistemima, čak i pod diktatorskom vlašću (barem neko vreme) – afinitet između kapitalizma i demokratije je manje izražen od pretpostavki i nadanja kakvih je dugo bilo“.

[2] Promene koje su nastupile u Latinskoj Americi nakon doba vladavine vojnih hunti i diktatorskih režima pokazuju da nije nužno to da zemlje periferije moraju da imaju izrazito autoritarnu vlast predvođenu vođom koji postaje diktator. U zemljama periferijskog kapitalizma postala je moguća i vlast koja počiva na demobilizaciji demokratije i njenih potencijala i depolitizaciji građana, uz slabljenje uticaja sindikata i socijalnog organizovanja. Ali, upravo u tome leži opasnost. Konkretno govoreći, to znači da smena autoritarnog Vučićevog režima, i eventualna pobeda opozicije okupljene oko SZS, neće  dovesti do procvata bilo čega, sve dok je na delu strukturna zavisnosti Srbije  od međunarodnog kapitala. Utoliko smena režima može da dovede, i verovatno će tako i biti, samo do promene stila vladavine. U svakom slučaju, iskustva iz Latinske Amerike pokazuju da kapital u pogledu odnosa spram zemalja periferije oscilira u izboru dve opcije: izrazito diktatorskih režima ili postdemokratskih režima, pri čemu i u jednom i u drugom slučaju nesumnjivo vladaju elite koje su u službi logike kapitala. Prva opcija je aktuelna u trenucima krize, dok je druga aktuelna u trenucima relativnog progresa i stabilnosti kapitala. U vreme stabilnosti neoliberalnog kapitalizma, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina je u Latinskoj Americi doneo oslobađanje od diktatorskih režima, a danas, kada je na delu evidentna kriza neoliberalnog modela, tamo je na sceni povratak autoritarnih vođa, poput Bolsonara, kao što su na sceni ponovni pokušaji podrške državnim udarima protiv makar i relativno prosocijalističkih vlada, što potvrđuje aktuelna kriza u Venecueli. Bilo kako bilo, u oba slučaja, strukturna zavisnost od međunarodnog kapitala, posebno kapitala iz SAD, biva ojačana dok demokratija ostaje mrtvo slovo na papiru.

[3] Stil Vučićeve vladavine zaista predstavlja školski primer ponašanja predsednika banana republika: stvaranje kulta ličnosti, pompeznost, isprazna ceremonijalnost, režiranje susreta sa građanima koji kliču predsedniku, neprestano obraćanje naciji, insisitiranje na nacionalnoj simbolici i busanju u nacionalna prsa u zemlji koja je potpuno zavisna od međunarodnog kapitala sa različitih meridijana (Evropa, Sad, Kina, Rusija, Arapske zemlje, itd.), neprestano obračunavanje sa političkim protivnicima i neistomišljenicima, neprestana proizvodnja izdajnika, Vučić zaista podseća na likove iz latinoameričkih romana o diktatorima, poput romana Gospodin predsednik, Migela Anhela Asturijasa, Ja, vrhovni, Augusta Roa Bastosa, Pribežište u metodi, Aleha Karpentjera, Jesen patrijarha, Gabrijela Garsije Markesa, Jarčeva fešta, Marija Vargasa Ljose. Doduše, njegovim ispraznim cermonijama nedostaje raskoš kakvim su bili okruženi i kakvim su se kitili latinoamerički diktatori, pa je on neka vrsta asketskog autoritarca. Isto tako, građani Srbije koji su unesrećeni Vučićevom vladavinom imaju i određenu dozu sreće. Jer iako očito ima svoje batinaše, za razliku od diktatora iz banana republika, Vučić na svu sreću još nema odrede smrti.

[4] Da ne budemo naivni, jasno je da opozicionim političarima uglavnom stalo do osvajanja vlasti. S druge strane, najveći deo građanske javnosti, posebno građanskih intelektualaca, zaista iskreno sanja san o Srbiji kao uređenoj kapitalističkoj državi. Oni, međutim, nikako ne mogu da shvate da je ovaj san zapravo noćna mora.

[5] Slavoj Žižek je jednom svom tekstu dao naslov Norveška ne postoji, nastojeći da ukaže  na to da stanje u skandinavskim zemljama uopšte nije onako kakvim ga zamišljaju imigranti sa Bliskog Istoka i iz Afrike, kao i stanovnici balkanskih zemalja. O tome da je tzv. „nordijski model“ društva jednakosti mit, pisao je Velizar Mirčov u tekstu Skandinavija, mit o jednakosti.

[6] Rečenica o Prometeju i Gregoru Samsi oslanja se na poslednju rečenicu prvog toma Glavnih tokova marksizma čiji je autor Lešek Kolakovski. Kod Kolakovskog ona je vezana za odnos Marksovog učenja i sovjetske zbilje.


 




Kontaktiraj nas