Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Studentska revolucija 1968. u svetu i kod nas




Maj 1968, Pariz, Francuska

27/12/2017

Poslednji veliki revolucionarni talas inspirisan Marksovim učenjem, ali i idejama i praksom nekih drugih, tada savremenih revolucionara i filozofa revolucije (Mao Ce Tung, Ho Ši Min, Če Gevara, Herbert Markuze itd.) zapljusnuo je svet pre 50 godina. Pokrenute energijom društveno radikalne i borbene omladine, pobune su se nizale na svim meridijanima sveta, od SAD i Meksika, preko Francuske i Nemačke, do Japana i čak Pakistana (pored mnogih drugih zemalja)[1]. Ta 1968. protekla je u naizled apsurdnoj studentskoj paroli i zahtevu: „Budimo realni, tražimo nemoguće!“. Ali, apsurda nije bilo. Ono što se do tada činilo nemogućim, radikalna promena postojećeg kapitalističkog poretka, bila je tada realna mogućnost. Kako bi rekao Sartr, vlast se valjala ulicama, i trebalo je samo sagnuti se i uzeti je u svoje ruke. A da nije reč o običnom preuzimanju vlasti, prostoj promeni unutar postojećeg poretka, svedoči jedan drugi poklič iz tog revolucionarnog vremena: „Mašta na vlasti!“ Na vlast je, dakle, trebalo postaviti samu maštu, samu utopiju jednog slobodnog i pravednog društva u kome se, kako peva Internacionala, „sav svet iz temelja menja“ i „mi nismo ništa, a bićemo sve“. Učesnici ’68. verovali su da se svet može bitno promeniti na bolje, egalitarizovati i humanizovati, i da je taj preokret trenutno na delu, nošen snagom njihovog i pokreta „prezrenih na svetu“ koji preuzimaju društvenu vlast širom planete.

Četrdeset godina kasnije ove ideale reaktualizovao je francuski filozof Alen Badju, koji je sam bio učesnik Maja ’68. u Parizu, i do danas nije odustao od njegovih krajnjih stremljenja. Ovaj Događaj dobio je kod Badjua mesto unutar razvoja druge sekvence „komunističke hipoteze“ koja započinje Oktobarskom revolucijom (1917), a završava se smrću Mao Ce Tunga i krajem Kulturne revolucije u Kini (1976). Međutim, da „bauk“ ’68. i decenijama kasnije opseda vlastodršce i vladajuću klasu, pokazuje 2007. godine slučaj novoizabranog francuskog predsednika Nikole Sarkozija. Po Badjuovom mišljenju, produženi propagandni rat protiv komunizma nakon završetka Hladnog rata, tj. neprestano ponavljanje sa visokih oficijelnih položaja političke i akademske moći „da je komunistička hipoteza neodrživa, čak apsurdna i kriminalna i da od nje treba odustati“, nužno dovodi do onoga čega je Sarkozi „ime“.  Izrečen u jednom govoru te godine, otkriva se „vrhovni cilj njegovog delovanja“ – „završiti jednom za svagda sa Majem ’68.“. Šta ta samosvest i  poruka iz Sarkozijevog ugla znače, Badju izlaže na sledeći način: „Eto šta ne možemo da podnesemo da se očuva, ne samo realnost, već i sama ideja…Empirijski komunizam je nestao, to je u redu, ali nam to nije dovoljno. Mi hoćemo da svaka moguća forma komunizma bude takođe ukinuta. Mi hoćemo da čak na nivou hipoteze komunizam…više ne može da bude pomenut od strane bilo koga“. Dakle, treba napasti samu komunističku ideju, proterati je u (auto)cenzuru neizgovorenog, i čak nemišljenog i nemislivog, jer je ona taj bauk koji nepestano uznemirava vladajuću elitu čiji je Sarkozi eksponent. Ali, zaključuje Badju, „ako Maj ’68. još uvek proganja Sarkozija i njegove pacove, to je zbog toga što oni, ne bez razloga, pretpostavljaju da ljudi nastavljaju manje ili više u njega da veruju, ili da se prema njemu referišu“. Da nije tako, čemu onda stalo vraćanje na nešto što je navodno „prošlo“ i „umrlo“ 40, 50 godina ranije, onaj manijakalno-opsesivni, magijski ritual usmrćivanja o kome govori Derida u „Marksovim sablastima“?

Kada je reč o našoj (nekadašnjoj) domovini, u SFR Jugoslaviji su zahtevi pobunjenih studenata i njihovih profesora iz te 1968. godine bili još realniji nego na Zapadu. Oni su tražili povratak principima već formulisanim u Programu SKJ iz 1958. i Ustavu SFRJ iz 1963., kao i dotadašnjoj samoupravnoj praksi. Jačanje birokratskog državnog i partijskog aparata, rastuću liberalizaciju privrede i dezintegraciju jugoslovenske zajednice, razumeli su kao odustajanje od tekovina zadobijenih na putu socijalističke revolucije, i zbog toga su podigli svoj glas. Dakle, njihov cilj je bio zaustavljanje pogrešne tendencije u okviru sistema, a ne radikalna promena tog sistema, pošto je ovaj već bio socijalistički u svojim idejnim i ustavnim osnovama. Oni su želeli još više samoupravnog socijalizma, a ne dalje jačanje bizarnog hibridnog saveza birokratsko-etatističkog socijalizma i liberalnog kapitalizma. Njihove zahteve možemo naći u knjizi „Juriš na nebo“ akademika Mihaila Markovića, jednog od vodećih aktera ovog burnog vremena, i jednog od retkih koji je i kasnije ostao dosledan tadašnjim idealima: „demokratizacija društva, ukidanje birokratskih privilegija, rešavanje problema nezaposlenosti i reforma univerziteta“. Demokratizacija društva značila je jačanje samoupravljanja u politici i privredi, ukidanje birokratskih privilegija trebalo je da spreči dalji rast klasnih razlika i socijalnog raslojavanja, problem nezaposlenosti je trebalo rešavati zaustavljanjem liberalnih „reformi“ koje su, započete 1965., dovele narednih godina do masivnog prodora tržišnih ekonomije u socijalističku privredu, otpuštanja ogromnog broj radnika i drastičnog rasta nezaposlenosti[2], a reforma univerziteta trebalo je da ide u pravcu jačeg učešća studenata i nastavnika u upravljanju fakultetima i univerzitetima. Ovakvi zahtevi bili su tako autentično i radikalno levi, ništa manje antikapitalistički nego što su bili antibirokratski i antietatistički. Parole poput „Dole crvena buržoazija“ ili „Dole kneževi socijalizma“ nisu dovodile u pitanje crvenu boju i socijalizam, nego njihovu fuziju sa buržoaskim elementom, one devijantne kontrarevolucionarne pojave unutar socijalističkog društva koje su, kao u doba Francuske revolucije, nekadašnje revolucionarne vođe transformisale u novu vladajuću klasu[3]. Ipak, nakon neuspeha ove pobune, većina njenih učesnika i promotera raskrstila je sa samoupravnim socijalističkim idealima, vremenom se sve više okrećući buržoaskoj ideologiji i njenim vodećim mantrama (koje se danas eufemistički nazivaju „vrednostima građanskog društva“). Slično mnogim drugim pripadnicima ove generacije u svetu, postali su aktivisti kapitalističkih snaga koje su se 80-tih godina obrušile na socijalistički Istok i preduzele radikalno demontiranje socijalističkog sistema. Iz te nove pozicije počeli su da pretumačuju pobunu ’68., izvitoperavajući njen socijalistički smisao u pravcu navodne borbe za „vrline“ građanskog društva.

Jedan ubedljiv primer takvog ideološkog falsifikovanja predstavlja intervju Sonje Liht u „Politici“ iz 2008., u okviru temata posvećenog 40-godišnjici studentske revolucije. Kada spominje vrednosti za koje su se borili učesnici pobune ’68. kod nas, ona u njih učitava sasvim drugačiji ideološki sadržaj, na osnovu svojih naknadnih, bitno promenjenih uverenja. Recimo, „modernizacija fakulteta“ svakako nije značila njihovo podređivanje kanonima („slobodno“)tržišne ekonomije, a „autonomija univerziteta“ njegovu samovolju u pogledu pljačkanja studenata posredstvom školarina, što je na delu poslednjih 18 godina, a protiv čega Lihtova sada ne diže glas. Kao što ni borba protiv „rigidnosti jednopartijskog sistema“ nije značila zalaganje za višepartijski sistem. Naprotiv, autonomija univerziteta bila je shvatana kao razvijanje kritičkog mišljenja naspram dominantnih društvenih tokova, koje danas na univerzitetu u potpunosti izostaje. A demokratizacija političkog života podrazumevala je jačanje neposredne demokratije socijalističkog tipa, a ne predstavničke demokratije buržoaskog karaktera. Ipak, neke stvari je Lihtova tačno navela. Učesnici ’68. su se zaista borili „protiv snage novce i potrošačkog društva“ i „protiv političkih karijerista“. Nažalost, ona je odavno tu borbu napustila jer, kako sama kaže, prestala da veruje „da svet može da se promeni“. Štaviše, postala je prvo direktor organizacije iza koje stoji snaga globalnog kapitala (tzv. Sorošev Fond), a zatim i direktor tzv. Fonda za političku izuzetnost, koji obrazuje nove političke karijeriste, odnosno „mlade lidere“. One koji, kao i ona, ne veruju da svet može da se promeni, i čije ambicije dosežu stoga samo do fantazama vlasti unutar postojeće kapitalističke stvarnosti. Tako su nekadašnju parolu iz ’68. „studenti-radnici“, koja je ciljala na potrebu klasnog i političkog jedinstva studenata i radnika, danas zamenili ideološki obrasci koji obrazovanu omladinu upućuju na „izuzetnost“, pripadanje eliti koja nema i ne treba da ima ikakve veze sa radničkom klasom. Nekadašnju borbu protiv „crvene“ buržoazije i „kneževa“ socijalizma, zamenila je borba u službi istinske buržoazije i svetske kapitalističke oligarhije, a protiv egalitarističkog društva u kome nema podele na prosvećenu elitu i neprosvećenu masu. U tom smislu je Lihtova u pravu kada kaže da je ostala aktivista – ali, ovog puta reakcionarni aktivista protiv istinskih emancipatorskih ideala iz 1968.

Tragičnost ’68. je u tome što je ostvarenje utopije bilo tako blizu, a istovremeno tako daleko. Od tada živimo u sumornoj i depresivnoj oseci utopijskih projekata, u kojoj je vlast nad fantazijom do kraja potisnula vlast fantazije. Nove mlade generacije su „realne“ i „pragmatične“, i zahtevaju samo ono što je neposredno moguće i korisno unutar postojećeg, dominantnog okvira društvenog života. Njihova preovlađujuća „imaginacija“ svedena je samo na horizont sadašnjeg; na herojsku revolucionarnu prošlost i bitno drugačiju budućnost od sadašnjice, današnja omladina, suprotno nekadašnjim vršnjacima, ni ne pomišlja. Kao što ne pomišljaju ni mnogi njeni učitelji čiji se intelektualni i moralni sunovrat najbolje može videti podsećanjem na revoluciju u kojoj su nekada učestvovali.

Ipak, tu je Badju da nam oživi borbeni duh ’68. Odgovor postojećem, starom svetu kapitalizma (starom i izlizanom uprkos svim „inovacijama“, „modernizacijama“ i tehnološkim „revolucijama“), sa njegovim dogmatskim „vrednostima“ i parolama: „’Bogati se!’…’Živi bez ideje!’“, jeste sledeći: „Mi moramo reći da ne možemo živeti bez ideje. Moramo reći: ‘Imajte hrabrosti da podržite tu ideju, a to može biti samo komunistička ideja u svom opštem smislu’. Zato moramo ostati savremenici Maja ’68. Na svoj način, on nam govori da je življenje bez ideje nepodnošljivo…Previše ljudi danas misli da nema alternative životu za sebe, za sopstvene interese…Kao filozofa govorim vam da moramo živeti sa idejom, i da ono što zaslužuje da se zove stvarnom politikom počinje sa tim uverenjem“. Čini se da ovom Badjuovom stavu nema šta da se prigovori niti doda. Ponovno, bezuslovno poverenje u ideju komunizma jedina je osnova za istinski preobražaj današnjeg društva u pravcu boljeg, pravednijeg i humanijeg sveta. „Sadašnji kapitalizam ima dve mogućnosti razvoja: ili komunizam ili varvarstvo“. Dakle, ako su komunizam i ideali ’68. zaista „iluzija“ i „prošlost“, onda je varvarstvo neminovno naša stvarnost, sadašnjost i budućnost. Da li smo voljni da na tako nešto pristanemo?


 

 

[1] Badju naziva ovaj Događaj „jednim od poslednjih ispoljavanja realnog bauka komunizma“ . „Maj ’68 bio je ujedinjen pod crvenom zastavom. Maj ’68 je bio poslednji put…da je crvena zastava preletala preko zemlje, fabrika i susedstava. Danas se jedva usuđujemo da je razvijemo“.

[2] U tom pogledu ilustrativna je liberalna reakcija na studentske demonstracije 50 godina kasnije. U tekstu „Šezdesetosmaši kao grobari privredne reforme“, objavljenom u magazinu „Nedeljnik“, (ultra)liberalni ekonomski novinar Miša Brkić s indignacijom navodi reči Markovićeve reči (preuzete iz usta Kira Gligorova): „Naš najdalekosežniji cilj i smisao nisu bila nikakva veća ljudska prava i nikakve veće slobode u apstraktnom smislu, nego – rušenje privredne reforme. I reformu smo srušili“. Brkić.

[3] Zato ne čudi da se na demonstracijama ponavlja Robespjerov govor sa suđenja Dantonu, iz drame Georga Bihnera „Dantonova smrt“, u maestralnom izvođenju Steva Žigona. Govor se završava na ovaj način: „Odmah ćete razumeti moje reči ako pomislite na ljude koji su nekad stanovali u potkrovlju, a danas se voze u kočijama i bludniče sa bivšim markizama i baronesama. Kad gledamo kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, sipaju dosetke, oštro ističu svoj umetnički ukus, kako pomalo već usvajaju pravila otmenog ponašanja, kada gledamo kako se ovi markizi i grofovi revolucije kockaju, kada njih gledamo, s pravom se možemo upitati – jesu li oni opljačkali narod? Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo kako da opljačkaju narod, nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno! Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija – zanat!“


 

MARIO KALIK
Autor:



Kontaktiraj nas