Prijavite se na newsletter

Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Težina laži B. Malagurskog – III deo: Bosanski Lebensraum



Foto: Vrhbarje – Etničko čišćenje iz 1994. godine zamaskirano kao dirljivi rastanak nametnut nakon Daytona/Youtube

21/03/2017

Usled nemogućnosti da objasni uzročno-posledičnu vezu između ponašanja „Zapada“ i početka rata u Bosni i Hercegovini, Malagurski poseže za dokumentima američke Vlade koji uopšte nemaju veze sa Jugoslavijom. Hronološki sled događaja pretumbava i okreće nekoliko puta, što kod gledaoca stvara utisak da su SAD vojno podržavale Bosnu i Hercegovinu od samog izbijanja sukoba, a ne samo u poslednjoj godini rata. Ni o mirovnim planovima ni o vojnim operacijama iz perioda između proleća 1992. i proleća 1995. godine nema ni reči, nego film nakon početka rata u Bosni prelazi na njegov završetak. I početak i kraj su, naravno, pažljivo orkestrirani od strane „Zapada.“ „Zapad“ je, u slučajevima kada su počinjeni etnički zločini nad Srbima, organizator i pristalica tih događaja, a u slučajevima kada su počinjeni etnički zločini od strane Srba, zli manipulator koji Srbima namešta etničke zločine.


TEŽINA LAŽI BORISA MALAGURSKOG – PRVI DEO: HILJADUGODIŠNJI KOSOVSKI BOJ

TEŽINA LAŽI BORISA MALAGURSKOG – DRUGI DEO: “CIA SNAJKA, CIA”


Anarhija All Over Baščaršija

Kada počne da priča o Bosni, dokumentarac postaje još konfuzniji. Priča se otvara dokumentom koji je pripremio Pentagon 1992. godine i koji se zove „Defense Planning Guide.“ Taj dokument je 1992. godine prosleđen New York Timesu i osuđen mnogo puta kao imperijalistički i hegemonistički. Ostaje nejasno kako je taj dokument relevantan za rat u Jugoslaviji, s obzirom da Jugoslaviju ne spominje. Uprkos tome, Malagurski povlači kauzalnu vezu, zaključuje da je „Jugoslavija morala da bude slomljena“ i da „nije bilo boljeg simbola Jugoslavije od njene centralne republike, Bosne,“ zbog čega je rat u Bosni morao da počne. Čak i kada bismo pretpostavili da su Amerikanci u dokumentu iz februara 1992. godine planirali da „zakuvaju“ rat u Bosni i Hercegovini, poprilično je nategnuto pretpostaviti da im je trebalo samo dva meseca da „organizuju“ izbijanje rata.

Kada pokušava da rasvetli unutrašnje uzroke rata u Bosni, Malagurski poseže za objašnjenjem koje je toliko konfuzno da ga treba citirati u celosti:

Srbi su hteli da imaju kontrolu nad teritorijom koja je bila nastanjena Srbima, uključujući delove koji su bili od strateškog značaja za njih. Hrvati su želeli isto, dok su bosanski Muslimani, ili Bošnjaci, kako se danas zovu, hteli sve. Da bi to postigli, bosanska vlada, koja je sve više zastupala bošnjačke interese, počela je da prima pomoć od Amerikanaca.

Malagurski ne objašnjava gledaocu da u Bosni pre rata veće teritorije koja je bila nastanjena isključivo Srbima, Hrvatima ili Muslimanima praktično nije bilo, odnosno da je država bila toliko etnički izmešana da ovi zahtevi, koje on uzima zdravo za gotovo, nisu bili mogući bez masovnih etničkih zločina, te da sama legitimacija zahteva predstavlja svojevrsnu legitimaciju etničkog čišćenja. Štaviše, smatra se da je baš prihvatanje etničkog principa političke organizacije Bosne i Hercegovine u okviru plana Carrington–Cutileiro bilo ključna greška zapadnih aktera koji su pokušali da razreše krizu,[1] a ne nekakva mitska zavera o uništenju Bosne dirigovana iz Washingtona.

Iako Malagurski govori o teritorijama Bosne koje su od „strateškog značaja“ za Srbe kao o nečemu nad čime su Srbi „hteli da imaju kontrolu,“ još jednom vešto izbegava pitanje legitimnosti takvih tvrdnji. Moguće da pod „strateškim značajem“ on misli na „Šest strateških ciljeva srpskog naroda u BiH“ koje je donela Narodna skupština Republike Srpske 12. maja 1992. godine, a koji su objavljeni u Službenom glasniku RS 26. novembra 1993. Ako se uzme u obzir da su ti strateški ciljevi uključivali, između ostalog, izlazak Republike Srpske na more, granicu na Neretvi i „eliminisanje Drine kao granice između srpskih država,“ ne može se reći da su “Srbi samo hteli da imaju kontrolu nad teritorijom koja je nastanjena Srbima.“ Povrh svega toga, on optužuje muslimansko rukovodstvo za pokušaj ostvarivanja prevlasti nad Bosnom i Hercegovinom, pritom ignorišući činjenicu da je plan srpskog rukovodstva sve do početka 1992. godine bio da se celokupna BiH inkorporira u buduću srpsku državu.[2]

Dokumentarac dalje tvrdi da su Muslimani potom krenuli da grade svoju ujedinjenu Bosnu uz pomoć Amerikanaca. Tako General Lewis Mackenzie priča o tajnim letovima kojima je SAD dostavljala oružje Muslimanima, a Malagurski dodaje da je sam Clinton priznao da Amerikanci nisu sprovodili embargo na oružje. Pažljivijem gledaocu već tu zapada za oko da Clinton nije postao predsednik do januara 1993. godine, što znači da ideja o Amerikancima koji već na početku rata pomažu Muslimane ne može da bude tačna čak ni u okviru narativa koji film predstavlja. Pored toga, letovi o kojima Mackenzie priča desili su se u februaru i martu 1995. godine. S obzirom da Malagurski ponovo preskače sa 1992. na 1995, time se ostavlja utisak da je SAD vojno podržavala bosanske Muslimane još od početka rata, što nije istina. Dalja mistifikacija uvodi se pominjanjem mudžahedinskih dobrovoljaca u redovima Armije BiH. Iako je činjenica da je u Ratu u Bosni učestvovao do sada neutvrđeni broj islamističkih dobrovoljaca, ta praksa se ni po čemu ne razlikuje od učešća drugih vrsta političkih ekstremista u redovima hrvatskih i srpskih oružanih snaga.[3] Poznato je da su se među borcima (para)vojnih formacija kao što su HOS ili Srpska dobrovoljačka garda nalazili simpatizeri neonacističkih grupa, hrišćanski ekstremisti ili pripadnici Legije stranaca iz zemalja od Rusije do Zapadne Evrope. Njihovo učešće Malagurski prećutkuje kako bi doprineo utisku o ekstremistima kao pojavi specifičnoj za muslimansku stranu u ratovima devedesetih. Tumačenju Muslimana kao maltene stranog i islamizmu sklonog elementa unutar Bosne doprinosi se izjavom da je Bosna 1992. bila „većinski hrišćanska” što je faktografski naprosto neodrživa teza. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, 42,77% stanovništva bilo je muslimanske vere, dok su rimokatolici i pravoslavci zajedno činili 42,97% stanovništva. Pored toga, u Bosni i Hercegovini je pre rata i dominacije (često kleirkalnih nacionalizama) bilo nešto više od četvrt miliona ateista, odnosno 5,73% stanovništva. Pored toga, više od 160.000 ljudi se ili nije opredelilo ili nije izjasnilo o veroispovesti. Stoga je tvrdnja o „većinski hrišćanskoj Bosni” pre rata neodrživa.

Nakon toga, dokumentarac pokušava da dokaže učešće medija u sveopštoj antisrpskoj zaveri, ali argumenti su ponovo slabi, a uzročno-posledične veze nepostojeće. Navode se mnogobrojni video klipovi u kojima ljudi poput Bidena pričaju o potrebi intervencije NATO-a u bivšoj Jugoslaviji, i spominje se PR kompanija Ruder & Finn, koju su „angažovale različite separatističke grupe iz Jugoslavije.“ Iako je opravdano pretpostaviti da je dobar deo zapadnoevropskih i severnoameričkih medija prilikom izveštavanja o ratovima na tlu bivše Jugoslavije imao standardne kultur-rasističke premise i sklonosti ka preuveličavanju, Malagurski odlazi u drugu krajnost, selektivno opravdavajući ili prećutkujući zločine i druge bitne činjenice o ratu. Na primer, ne spominje ni da marketinške agencije koje su delovale u zemljama Zapada nisu angažovali samo „separatisti,“ nego čak i Miloševićeva administracija. Prema izveštaju novina The Independent iz avgusta 1992. godine, kompanija Jugopetrol je, kao Miloševićev posrednik, isplatila 304.000 dolara PR agenciji u Washingtonu. Okretanje „Zapadne“ javnosti protiv Srba nije pitanje procesa koji je mehanički proizveden i „isceniran,“ kako to Malagurski veruje, nego logična posledica funkcionisanja mas-medija[4] i razvijanja međunarodnih političkih odnosa, koji od početka nisu predstavljali jednoličan proces. Da je Malagurski posvetio i jedan jedini deo svog dokumentarca opsadama Sarajeva ili Dubrovnika, mogao je da odgonetne zašto su opsade ta dva grada privukle toliku pažnju svetske javnosti. Radilo se o gradu koji je manje od decenije ranije bio poprište Zimskih olimpijskih igara, odnosno o gradu koji je još u socijalizmu bio omiljena turistička destinacija i koji je bio nadaleko poznat po svojoj Renesansnoj arhitekturi.[5]

Negiranje zločina i falsifikati

Nakon što manje-više preskače celokupni period između proleća 1992. i proleća 1995. godine, Malagurski nastavlja svoju priču o ratu kroz njegove završne operacije. Ti poslednji meseci predstavljeni su kao kvazibodrijarovski antisrpski simulakrum, u kojem se „Zapad“ svim silama upire da demonizuje Srbe, čije političke vođe, ni krive ni dužne, provode rat gledajući svoja posla, a „Zapad“ ih bezrazložno optužuje i poziva na odgovornost iako su sve strane jednako odgovorne za rat. Taj deo filma kulminira „isceniranim“ padom Srebrenice i dirljivom pričom o selu Vrhbarje, koja je praktično izmišljena, što ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet celog filma i predstavlja svojevrsnu kulminaciju neveštog korišćenja izvora koje Malagurski ponavlja tokom celog filma i koje je uvek na granici falsifikata.

Film još jednom okreće hronologiju naglavačke, pa prvo obrađuje Operaciju „Oluja,“ iako se ona dogodila skoro mesec dana nakon pada Srebrenice. General Mackenzie, koji je prema autoru filma glavni stručnjak za rat, iako je penzionisan još marta 1993. godine i nije neposredno učestvovao u događajima, zaključuje da je „odlučeno“ da su Srbi iz Hrvatske „previše radikalni“ te da im se zato ne može dozvoliti da nastave da žive u Hrvatskoj. Pri tom ignoriše dobro dokumentovane pokušaje mirne reintegracije RSK koje je političko rukovodstvo Krajine uporno odbijalo i tako olakšalo sprovođenje Tuđmanovog naconalističkog projekta i doprinelo skoro potpunom nestanku srpskog naroda sa prostora Hrvatske.[6]

Po prelasku na Bosnu, Malagurski jasno iznosi lažnu dilemu na kojoj počiva ceo film: on kaže da je bilo neophodno (apstraktnom, monolitnom i svemoćnom „Zapadu“) da se rat u Bosni i Hercegovini predstavi kao „srpska agresija“ a ne kao „građanski rat.“ Ostaje nejasno po čemu formulacija „građanski rat“ isključuje mogućnost da je taj rat i dalje bio agresija srpske ili bilo koje druge strane koja je učestvovala u ratu. Građanski rat ne znači da se rat dogodio slučajno i da ne postoje odgovorni pojedinci sa imenom i prezimenom koji su za njega odgovorni. Iako „Težina lanaca“ naizgled pokušava da ponudi pomirenje kroz priču „niko nije kriv, osim Zapada,“ odbijanje imenovanja glavnih (domaćih) krivaca i njihove uloge u ratu, kao i prihvatanje osnovnih nacionalističkih premisa kojima je rat izvorno legitimizovan, postiže upravo suprotan cilj: nacionalizam se iznova legitimiše i opravdava svaljivanjem čitave krivice na strance, umesto na domaće nacionalističke elite koje su izazvale rat i stradanje sopstvenog i drugih naroda.

Što se film više približava kraju rata, to njegove tvrdnje postaju nadrealnije. Tako posle „objašnjenja“ kraja rata u Bosni nastupa istoričar Srđa Trifković, koji tvrdi da je pad Srebrenice bio „orkestriran“ i da bosanski Srbi nikad nisu očekivali da će je osvojiti. S obzirom da za to ne nudi nikakav konkretan dokaz, ovo bi se u najboljem slučaju moglo uzeti kao čisto subjektivno mišljenje jednog bivšeg savetnika Biljane Plavšić. Međutim, pošto ga Malagurski predstavlja kao objektivan izvor informacija dodajući mu oznaku „istoričar“ u dokumentarcu, važno je napomenuti da je njegova izjava u filmu ne samo subjektivna, nego i faktički pogrešna. Iako Trifković tvrdi da bosanski Srbi nikada nisu očekivali da će osvojiti Srebrenicu, čuvena Direktiva br. 7 od 8. marta 1995. godine navodi da, u slučaju povlačenja UNPROFOR-a, komanda Drinskog korpusa mora da napravi plan uništenja enklava Srebrenica i Žepa i oslobođenja celog Podrinja. To znači da je VRS bar četiri meseca pre pada Srebrenica računala na mogućnost vojne operacije na tom području, iz čega proizilazi da Trifkovićeva izjava nije istinita. Za slučaj da su pad Srebrenice i aktivnost UNPROFOR-a ipak bili „orkestrirani,“ Trifković navodi i da „postoje pouzdani izvori na muslimanskoj strani koji tvrde da je Alija Izetbegović rekao da je njemu Bill Clinton dao do znanja da bi 5,000 ubijenih Muslimana bila cena NATO intervencije na strani bosanskih Muslimana.“ Tvrdnja potiče od jednog, a ne više izvora. Taj izvor je Hakija Meholjić, bivši komandant policije u Srebrenici, koji tu tvrdnju iznosi u dokumentarcu „Srebrenica: izdani grad,“ objavljenom iste godine kad i „Težina lanaca.“ U prevodu, Trifković kaže da je Meholjić rekao da je Izetbegović rekao da je Klinton rekao. Dakle, cela Trifkovićeva tvrdnja o „pouzdanim izvorima“ svodi se na jednu anegdotu prenešenu između četiri osobe koje su imale malo kontakata jedni sa drugim. Ako je igra gluvih telefona istorijski dokaz, onda se „Težina lanaca“ može smatrati za istorijski dokumentarac.

Konačno, dokumentarac ne uspeva (niti pokušava) da pokaže u čemu leži jedinstvenost masakra u Srebrenici. Iako je Srebrenica predstavljena kao jedna velika simulacija i medijska prevara (zasnovano na gorepomenutim klimavim dokazima), činjenica je da se radi o jedinstvenom zločinu koji se razlikuje od svih ostalih etnički motivisanih zločina počinjenih u vreme raspada Jugoslavije. Iako su spontana ubistva i masakri manjeg ili većeg intenziteta pratili praktično svako etničko čišćenje i počinjeni su od strane svih učesnika rata, slučaj Srebrenice je bio drugačiji. Nakon pada Srebrenice, počinjen je masakr koji je iziskivao visok nivo koordinacije, organizacije i pripreme.[7] Ubistvo više hiljada ljudi na tako malom području nije moglo da se obavi bez pažljivog logističkog planiranja koje je moralo da bude unapred organizovano, što čini dešavanja u Srebrenici zločinom bez presedana u tom ratu. Malagurski suptilno opravdava masakr u Srebrenici zločinima koje su jedinice Nasera Orića počinile nad Srbima, poput masakra u selu Kravica na pravoslavni Božić 1993. godine. Međutim, ne spominje da ratni zločini u Kravici i ostalim selima oko Srebrenice nisu bili planskog karaktera i da je pitanje komandne odgovornosti u tim slučajevima bilo mnogo teže dokazati na sudu nego komandnu odgovornost za događaje iz jula 1995. godine.[8]

Nakon što kratko priča o podeli Bosne i Hercegovine uspostavljenoj u Daytonu decembra 1995. godine, Malagurski završava svoju priču o ratu u Bosni pričama o običnim ljudima koji su se oduprli ratu. Ovde ujedno iznosi i najveći falsifikat istorije u celom dokumentarcu, video snimak iz sela Vrhbarje. Prema autoru, snimak je nastao nakon potpisivanja Daytonskog sporazuma i pokazuje kako su Muslimani primorani da se odsele iz sela koje je nakon Daytona završilo na srpskoj strani. Muslimani i Srbi u videu pričaju kako je uvek bilo sve u redu i kako nikada nisu imali problema jedni sa drugima. Tako Malagurski predstavlja Daytonski sporazum kao čin kojim je „Zapad“ dokusurio raniji multietnički karakter Bosne. Problem je u tome što Malagurski uopšte nije upućen u stvaran kontekst video snimka, što znači da ili ne proverava pažljivo istorijske izvore sa kojima radi ili namerno manipuliše informacijama. Snimak nije nastao nakon Daytonskog sporazuma, nego za vreme rata, tačnije u oktobru 1994. godine. Napravljen je od strane vlasti Republike Srpske u pokušaju da se svetu pokaže tobožnje civilizovano postupanje prema nesrpskom stanovništvu u Republici Srpskoj za vreme rata. S obzirom da je Malagurski u intervjuu „Politici“ iz 2010. godine pričao o snimku iz Vrhbarja, najverovatnije je da on nije bio upoznat sa stvarnim kontekstom snimka i da je stvarno smatrao da je snimak nastao nakon Daytona. Međutim, sama činjenica da nije proverio verodostojnost tvrdnje da je snimak nastao posle rata ozbiljno dovodi u pitanje njegov kredibilitet kao istraživača i doprinosi tezi da je Malagurski kroz ceo film birao samo one činjenice koje odgovaraju narativu koji želi da predstavi.

Zaključak

Miloševićevski narativ, sada upakovan u nove teorije zavere i prilagođen kako mlađoj, tako i inostranoj publici, karakteriše ceo film, a perfidnost šovinističke propagandne najviše će doći do izražaja u delu posvećenom Kosovu, o kojem ćemo pisati u četvrtom i poslednjem delu ovog teksta. Kao Milošević, i Malagurski uspešno predstavlja priču koja je istovremeno privlačna i nacionalistima, koji žele sebe da uveravaju da „njihovi“ nisu ništa krivi, i „umerenima,“ koji su zadovoljni sa objašnjenjem da su „sve strane činile zločine“ i da je „rat surov.“ Međutim, kada se radi o utvrđivanju činjenica o odgovornosti za rat i o zločinima (koje su u velikoj meri ustanovljene za sve važnije događaje iz devedesetih), ovaj dokumentarac ne pomaže u njihovom rasprostranjivanju. Štaviše, može da pomogne samo o utvrđivanju već postojećih nacionalističkih mitova, jer, u stilu tipičnom za teorije zavere, diskredituje sve verzije koje dolaze sa „Zapada“ metodom ad hominema, zaključujući da je svako ko ne prihvata njegovu verziju priče deo „mejnstrima“ koji je u službi američke administracije, te monolitne mašinerije koja kao podmazana već 35 godina sprovodi svoju unapred isplaniranu politiku na Balkanu. Čak i pokušaji predstavljanja mirnog suživota naroda bivše Jugoslavije kompromitovani su time što Malagurski nekritički preuzima nacionalističku propagandu ako se uklapa u njegovu priču, makar i po cenu falsifikovanja istorije, kao što je bio slučaj sa snimkom iz Vrhbarja.

Do rasvetljavanja događaja iz devedesetih možemo doći samo sa radikalne internacionalističke pozicije spremne da osudi svaku vrstu etnički motivisanog ugnjetavanja, bez potrebe da odgovornost za isto, u desno-populističkom maniru, prebaci isključivo na „Zapad.” U današnjem vremenu izostaje čak i opšteprihvaćeni naziv za ratove devedesetih, te razni nacionalistički režimi pokušavaju da normalizuju nazive kao što su Domovinski ili Odbrambeno-otadžbinski rat. Novija generacija istroričara na margini pokušala je da uvede naziv „Ratovi za jugoslovensko nasleđe,“ kojim se opisuje čitav period konflikta od 1991. do 1999. godine. Uz svu svest o izostanku javnih političkih rasprava na ovu temu koje bi iznedrile još egzaktnija imenovanja i tumačenja, možda je upravo ovo naziv koji te konflikte najpreciznije opisuje. Jedna od najznačajnijih karakteristika “Ratova devedesetih” bila je upravo uništavanje, odnosno preuzimanje, materijalnog nasleđa bivše države od strane političkih elita s novim, nacionalnim predznakom. Pretvaranje društvenog i državnog vlasništva u privatno, destrukcija socijalne države, uništenje mnogih višenacionalnih zajednica očuvanih antifašističkom borbom u periodu Narodnooslobodilačkog rata, kao i potpuna demonizacija ili nacionalistička aproprijacija principa te borbe, glavne su političko-ekonomske posledice Ratova za jugoslavensko nasleđe. U tim ratovima su u svim republikama, bez razlike, pobedile elite, a ne ovaj ili onaj narod, kao što nas uverava Malagurski.

Autori ovog teksta bi želeli da se posebno zahvale profesoru Vladimiru Petroviću na njegovoj pomoći tokom pisanja ovog članka.


  1. Glaurdić, The Hour of Europe, 290.
  2. Josip Glaurdić, “Inside the Serbian War Machine: The Milošević Telephone Intercepts, 1991-1992,” East European Politics and Society 23, no. 1 (2009): 88.
  3. O učešću stranih dobrovoljaca na hrvatskoj, odnosno srpskoj strani, pisala je Slobodna Dalmacija, odnosno Radio Slobodna Evropa. Ova tema privukla je pažnju javnosti kada su splitski antifašisti prošle godine uništili mural HOS-a posvećen Thomasu Crowleyu, njihovom dobrovoljcu iz Irske. Otkriveno je da je Crowley ratovao na strani okupacijskih snaga u Vijetnamu i kao vojnik apartheida u JAR-u. U slučajevima ostalih dobrovoljaca sa hrvatske ili srpske snage može se naći još pojedinaca povezanih uz neofašističke i ekstremističke grupe kao što je francuski Nacionalni front.
  4. Klemenčić, “The International Community and the FRY/Belligerents, 1989-1997,“ 172.
  5. Nation, War in the Balkans, 118.
  6. Vidi Nikica Barić, “Before the Storm: Croatian Efforts to Integrate Republic of Serb Krajina from Early 1992 to August 1995“ in Debating the End of Yugoslavia, ed. Florian Bieber, Armina Galijaš and Rory Archer (London: Routledge, 2016), 211-224.
  7. Marie-Janine Calic, “Ethnic Cleansing and War Crimes, 1991-1995,“ in Confronting the Yugoslav Controversies, 142.
  8. Charles Ingrao, “Safe Areas,” in Confronting the Yugoslav Controversies, 215.
  •  
  •  
  •  
  •  
  •   
  •  



Kontaktiraj nas