Prijavite se na newsletter


Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Turska lira pod zaverom kapitala




Foto: Bander AlMutlaq/Flickr CC 2.0

16/08/2018

U petak 10. avgusta gromoglasno je stigla vest sa svih vodećih svetskih medija da je turska lira strmoglavo pala za 20 % svoje vrednosti izražene u američkom dolaru, u samo nedelju dana, zapravo 40 % od početka 2018. godine. Odmah je slom turske valute povezivan sa aktuelnim nesuglasicama Vašingtona i Ankare, posle hapšenja američkog pastora Endrju Bransona, zbog sumnje da je bio umešan u pokušaju puča protiv Erdogana 2016. godine.

Zapravo, Turska zbog upletenosti u sirijski rat, sve više ulazi u geopolitičke oprečnosti sa Sjedinjenim Državama, a dupliranje carina na turski čelik na 50 % i zamrzvanje imovine turskim ministrima pravde i unutrašnjih poslova, Abdulamitu Gulu i Sulejmanu Sojlu, bila je kap i u onako prepunoj čaši napetih diplomatskih odnosa između dva NATO saveznika.

Politički režim zvanične Ankare objašnjava čitavu situaciju sa lirom zaverom zapadnih sila protiv Turske, a to je za domaću javnost samo nastavak propagandne tehnike smišljanja inostranih spletki, gde nisu izostale ni antisemitske izjave predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u toku kampanje za parlamentarne i predsedničke izbore u aprilu ove godine.

I kao što se još u školi na časovima istorije uči ona čuvena maksima o razlici između povoda i pravog uzroka nekog događaja, tako smo prinuđeni da izoštrimo pogled na ekonomske teškoće koji su skriveni iza galerije političkih igara i eksplozivnih izjava aktera, čije sudelovanje u njima prati niti interesa koji su protivni običnim ljudima, od čijeg rada zapravo čitava zamrzlava duguje svoj život.

Turska već više od dve decnije pati od visoke stope nezaposlenosti, koja se prosečno kreće oko 10 %, a posle svetske recesije iz 2008 godine dostizala je razmere da skoro svaki sedmi odrasli nije imao posao. Treba odmah reći da je to zvanična statistika i da ona ne obuhvata populaciju sa nepotpunim radnim vremenom, rasprostranjeni prekarni rad među mladima i posebni proračun za seosko stanovništvo i gradsku sirotinju, koje se ne beleži zbog obeshrabrenosti da se dalje traži posao. U Turskoj su posebno pogođene žene usled slabe zaposlenosti, što je odraz patrijahalnih islamskih shvatanja o rodnim ulogama na poslu i kući.

Posle pokušaja puča 2016. godine, aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan pokušava da popravi imidž svoje vladavine, koja je obeležena autoritarnošću, progonom opozicionih igrača, pogotovu progresivne levice, represijom nad domaćim Kurdima i ratnim pohodom i zločinima protiv njihovih odbrambenih snaga u susednoj Siriji. Poučen dugotrajnom depresijom i sporim oporavkom najjačih kapitalističkih ekonomija posle svetske recesije 2008. godine, vođen sloganom „da su kamatne stope otac i majka svog zla“, pozivajući se pri tom na islamske odredbe o grešnosti ubiranja kamate, Erdogan je podsticao politiku jeftinog novca i monetarne ekspanzije putem niskih kamatnih stopa.

Institucionalna nezavisnost Centralne banke je bila narušena, što su mnoge zapadne zemlje zamerile u političkim prepucavanjima i nesuglasicama sa zvaničnom Ankarom, ali to nije sprečilo vrhovni monetarni autoritet da pojačava ponudu novca koja se širila po godišnjoj stopi i do 18 %. Cilj Erdoganove politike je bio da se kreditnom ekspanzijom pokrene privreda, smanji nezaposlenost i postepeno povećaju plate čiji je nacionalni prosek jedva 276 € neto.

Međutim, to je imalo za posledicu sve veći rast inflacije, koja je sa 8 % skočila na skoro 12 % u 2017. godini, a ovih dana dostigla je 15,85 %. Zbog toga je turska lira počela postepeno da depresira. Dakle, pad valute nije nastao juče, već ima višegodišnji loš smer. Turska predstavlja školski pirmer za klasičnu kejnzijansku politku trgovine između inflacije i nezaposlenosti, koja se na kraju završava u mršavim rezultatima i u fenomenu koju se naziva „stagflacija“, u kojoj se uprkos upumpavanju monetarne mase i rastu cena ne stvaraju novi poslovi.

To se može videti na gornjem grafikonu, gde smo crvenom strelicom obeležili pad stope nezaposlenosti za svega 2 %. O razlozima neuspešnosti ovakve ekonomske politike opširno smo raspravljali u tekstu Kejnzijanizam nije rešenje, a ovde ćemo samo ponoviti da rastući organski sastav kapitala usled sve većeg tehnološkog napretka istiskuje ljudski rad kao jedinog tvorca nove dodatne razmenske vrednosti roba. To znači da su potrebne sve veće investicije po jedinici rada, koje se ne mogu podmiriti iz dostupnog viška vrednosti na nivou jedne privrede.

Turska godinama pati od niske stope štednje, koja je 90-tih od 25 % udela u bruto društvenom proizvodu, spala na sadašnjih 15 %. Erdogan je bio prisiljen na politiku jeftinog novca i uvoz akumulacije iz inostranstva. I ovde dolazimo do suštine problema. Na donjem grafikonu možemo da vidimo kako je rasla zaduženost turskih korporacija u stranoj valuti.

S obzirom da se ulagalo u nekretnine i grane privrede koje slabo dižu produktivnost rada, Turska nije poboljšala konkurentnost svojih proizvoda, pa se trgovinski deficit nije smanjivao. Dospele kamate i obaveze počele su da tope devizne rezerve zemlje, pa su investitori procenili da je privreda izgubila sposobnost da podmiri finanijska potraživanja. Treba istaći da je postepeno depresiranje turske lire otežalo situaciju preduzećima koja posluju na lokalnom tržištu u domaćoj valuti, a moraju da isplate dugove u stranom novcu. To se najbolje vidi na donjem grafikonu koji pokazuje opadanje količnika između deviznih rezervi i kratkoročno dospelih obaveza. Temperatura raste jer turske banke imaju po rasporedu isplate za sledeću godinu obavezu od 51 milijarde dolara.

To je pravi uzrok munjevitog sloma lire, a ne visoke carinske tarife koje su Sjedinjene Države nametnule na uvoz čelika. Treba istaći da je izvoz u Ameriku svega 4,9 % ukupne vrednosti od 156 milijardi dolara koje je Turska zaradila u 2016. godini prodajom svojih roba i usluga na međunarodnom tržištu. Sve i ako bi pala količina isporučenog čelika, to ne bi bilo dovoljno da se izazove ovako dramatičan pad valute. Kao što se da videti na donjem grafiku, evropske zemlje su mnogo značajniji spoljno trgovinski partneri Ankare od bilo kog drugog (više od 57 % celokupnog izvoza).

Međutim, kao što to obično biva, savremeni kapitalizam karakteriše globalna međuzavisnost država i regionalnih ekonomija, pa se poremećaji na jednom kraju sveta brzo prenose na druge nacionalne privrede. Dovoljno su upečatljivi primeri krize grčkog duga koja je uzdrmala čitavu Evropsku uniju ili ako se prisetimo poremećaja koje su izazvali „azijski tigrovi“ 1997. godine. Najveći poverioci turskim firmama bile su španska BBVA, italijanska UniCredit banka i francuski finansijski magnat BNP Pirabas. Evropska centrala banka strahuje da bi ovi kreditori mogli da uđu u ozbiljne probleme zbog nenaplativih potraživanja, a Erdogan voli da se igra rečima da neće vraćati dugove, što bi imalo lančane posledice po finansijske institucije širom Evrope. Donji grafikon pokazuje rast izdatih kredita razvrstano po poreklu zemlje poverioca.

Dakle, na neki način se priča ponavlja kao sa finanijskom krizom Grčke, Portugala, Italije i Španije, a kako će se odvijati dalja situacija sa Turskom ostaje da se vidi u sklopu Erdoganovih zaokrata u geopolitici i kalkulacijama na domaćoj političkoj sceni, koja je je postala uzavrela usled ekonomskih neprilika pod kojima stanovništvo pati i stalnog angažmana vojske u prljavim operacijama podrške islamističkim grupama u Siriji.

Jedan od izlaza bi bio, ono što je davno trebalo učiniti, da Centralna banka Republike Turske poveća kamatne stope i tako zaustavi kreditno-monetarnu ekspanziju, čime bi se obuzdala inflacija, a valuta za početak stabilizovala, a kasnije i oporavila. Međutim, to ujedno znači i kočenje privrednog rasta i verovatno ponovni rast nezaposlenosti. Druga opcija zvanične Ankare jeste da zatraži pomoć Međunarodnog monetarnog fonda, ali bi time Erdogan u sadašnjoj konstelaciji peckanja sa zapadom bio sateran u kavez, a pravila ove samouverene institucije bi značile stroge mere štednje za stanovništvo čiji standard i visina plata već sada stoje jako nisko.

Turska bi mogla da uspostavi kontrolu tokova kapitala i novca što bi imalo za reakciju oštro povlačenje stranih investitora i poverioca, a u uslovima trgovinskog deficita i slabe domaće štednje to bi slomilo privredni rast. Kojim god putem da se krene stiže se u recesiju, koja će pogoditi čitavu privredu sa rastom nezaposlenosti i padom nadnica usled pritiska na tržište rada. O dugoročnom nazadovanju privrede u međunarodnoj tehnološkoj konkurenciji, koja besni pod pritiskom multinacionalih korporacija, da i ne govorimo.

Tako se pokazuje da je jedina zavera protiv turske lire, zapravo zavera ćutnje i nepriznavanja nesposobnosti kapitalizma da obezbedi nesmetani privredni napredak i blagostanje trudbenika, ni u Turskoj niti bilo gde u svetu, a da se ne izazovu periodične krize, čije prevazilaženje ima ograničeni rok važenja na beskrajnoj traci eksploatacije rada i tehnološke agresije koju kapital vrši nad svima nama. Turskoj je potreban socijalizam i odlučno zbogom Erdoganu.


 




Kontaktiraj nas