Prijavite se na newsletter

Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Zašto smo marksisti?



Foto: rdesign812/Flickr CC 2.0

04/07/2017

Mesecima nakon izlaska, Piketijev Kapital u dvadeset i prvom veku i dalje je hvaljen od kritike i čuči na vrhu top lista književnih bestselera. Ako je nevidljivost sistema znak ideološkog uspeha, ovo ne može biti dobar znak za kapitalizam.

Ne čudi da su ljudi radoznali o uzrocima nepravde koja ih okružuje. Prosečna radnička plata u SAD znatno je opala u period od 2007. do 2012. U istom period, preko 90 % novih prihoda otišlo je u ruke gornjih 1 %. Dok 46 miliona Amerikanaca živi u siromaštvu, zjap između profita korporacija i radničkih plata nikada nije bio veći. Piketijev zaključak da kapitalizam, ostavljen van kontrole, stvara koncentraciju bogatstva u rukama sićušne manjine, lepo se uklapa sa našim svakodnevnim iskustvom.

Zasluga ili vredan rad, standardno opravdanje nejednakosti, ne tiče se mnogo našeg novog pozlaćenog doba[1].

Iako se distancira od matorog, Piketijeve i Marksove analize  u određenom smislu se poklapaju. Očekivano,  recepcije knjige otkrile su neke centralne zablude ugrađene u kritikama marksizma.

Ovde postaje jasno da nevidljivost nije jedino oružje u ideološkom arsenalu kapitalizma. Na desnici, u prvoj liniji odbrane stoji poricanje, sa varijacijama argumenata da je stanje u ekonomiji sasvim dobro. Nejednakosti može biti, kao što tvrde Skot Vinšipor i Kevin Haset, ali ona nije uvek štetna.  Njihovi stavovi crpe iz ideološkog uverenja da kapitalizam ostavljen sam sebi nagrađuje one koji zaslužuju ne samo u interesu kapitala već svih.

Na njihovu žalost, Piketi ne tvrdi samo suprotno, on demonstrira nepobitnim dokazima da vera baštinjena u ovoj dvodelnoj kapitalističkoj doktrini – o prirodnom i pravednom stvaranju meritokratije čija je rezultirajuća nejednakost korisna svima – prosto nije tačna. Ovo je razlog nastupanja onoga što Paul Krugman naziva “Piketi panika”[2], tada na red dolazi druga linija odbrane.

Piketijevi skeptici iznose tvrdnju, vrlo snažnu u svojoj zastareloj jednostavnosti. Novac nije bitan. Ne stvara nejednakost nezadovoljstvo, već manjak komunitarnih mogućnosti. Primetite da oni ne preispituju činjenicu nejednakosti čak ni da ona može stvarati nezadovoljstvo, kao što Megan MekArdle insistira, proporcija nezadovoljstva kao proizvoda nejednakosti dohotka zapravo je relativno mala.

Nasuprot tome, MekArdle u svojoj kritici Piketijeve knjige – za koju priznaje da je nije čitala – tvrdi da ono što je potrebno je “mogućnost da se planira dostojanstven život ispunjen ljubavlju i zadovoljstvom, a nakon toga mogućnost da se deca upute u život dobro obezbeđen i bezbedan barem onoliko koliko je bio vaš.”

Ros Doutat u svom marginalno sofisticiranijem pregledu tvrdi da oživljavanje Marksa neće doneti mnogo utehe, jer ono što nedostaje u savremenim kapitalističkim društvima nije manjak ekonomske sigurnosti, već erozija “kulturnog identiteta – porodice i vere, suverenosti i zajedništva. . . formi solidarnosti koje daju životu smisao, i mesto njih ostavljanje novca i ničega više”.

Olaka levičarska odbacivanja ovakvih idealističkih pozicija nisu nužno korisna.  Razlog zbog kojeg ovi argumenti koji poriču vezu između novca i sreće imaju dugotrajnu privlačnost je zato što u sebi sadrže zrno istine.  Ostvarenje ljudskih potencijala i sreća su daleko više u vezi sa kreativnošću, umetnošću, naukom  i bezbroj drugih kulturnih i društvenih praksi nego sa ostvarenjem materijalnih koristi.

Tu i leži kvaka – Marks bi se u potpunosti složio! Moralna snaga Marksovog dela nije iscrpljena u njegovom sistematskom demistifikovanju kapitalizma. Ona takođe proizilazi iz insistiranja da kapitalizam ne može garantovati neophodne uslove za ljudski razvoj.  On nikada ne poistovećuje materijalnu dobrobit sa srećom, ali zna da ne može biti sreće bez materijalnog blagostanja.

Zločin kapitalizma je što primorava  većinu populacije da ostane preokupirana osnovnim brigama, ishranom, smeštajem, zdravljem i sticanjem veština. S druge strane, ostavlja malo vremena za negovanje zajedništva i kreativnosti koje su ljudima neophodne.

Nepravda je što u dobu izobilja, postojanja dovoljno sredstava da se obezbede osnovne materijalne potrebe za sve, kapitalizam nalaže da za ta sredstva ostane uskraćena velika većina. Nadalje, ta sama sredstava stvorena su teškim radom populacije kojoj su benefiti istih uskraćeni.

Marks je pokazao da nema niti moralnog niti praktičnog opravdanja koncentracije bogatstva u rukama bogate manjine. Piketi potvrđuje da je to slučaj i dalje. Kada desničarski ideolozi proklamuju potrebu za “ljubavlju i zadovoljstvom” ili “oblicima solidarnosti koji životu daju smisao”, ne shvataju da su to upravo oni društveni ideali koji će uvek biti u opasnosti unutar kapitalizma.

I u progresivnijim čitanjima Piketija, postoji interesantna konvergencija sa desnicom u zajedničkom animozitetu prema marksizmu. U mučnoj kritici Timotija Šenka “Piketi i drugi marksisti milenijalci” u The Nation, on prihvata da je ekonomska kriza izazvala oživljavanje interesovanja prema marksizmu, ali drži da moramo “ponovo promisliti marksizam ili ga prevazići.” Osnova ove naporne kritike je da marksističkoj perspektivi manjka kompleksnosti.

Dok ubrzano otpisuje radnički pokret koji je “u konstatnom opadanju,” Šenk zadržava svoju ljutnju za mlade Marksove sledbenike sazrele u novom veku. Aktivisti okjupaj volstrita, levičarski intelektualci i novinari pišući na mestima poput Jakobina su ismejani zbog “korišćenja marksističkih opštih mesta“ i iskorišćavanja tehnologije za širenje svojih političkih poruka.

Njihova posvećenost nije prejaka “lako ju je deliti, možda sa pokojom objavom na fejsbuku.” Šenk im se podsmeva koliko za njihovu zastarelu veru u mogućnost “novog rođenja marksizma” toliko i za korišćenje novih medija. Problem je što Šenk nikada ne silazi sa trona da nas prosvetli zašto je marksizam (ili internet) problem.

On svakako nije prvi da uperi prstom u mlade radikale i njihovu nezainteresovanost prema “neizvesnosti i neodređenosti,” za ignorisanje “kontigencija” društvenog života i slično.  Sve su ovo poštapalice na lažnoj levici[3], koje koriste protiv marksista poput batine.

Možda je razlog zbog kog mladi radikali nisu impresionirani apelima da prepoznaju “nejasnoće i slučajnosti” što su tokom svog života videli neke poprilično jasne činjenice o načinu na koji kapitalizam funkcioniše.

Čak i najtvrdokorniji neoklasični ekonomisti dolaze na pozicije da četrdeset godina stagnacije plata možda ima neke veze sa napadom na sindikate; da je opadanje radničkog pokreta kao posledicu imalo ubrzano skretanje politike u desno; da je to skretanje dovelo do poprilično uspešnog uništenja ono malo socijalne pomoćio što je država odvajala za sirotinju; i na kraju kada je groznica za kratkoročnim profitima konačno odvela ekonomiju do pucanja, država vratila uslugu tako što je prosledila troškove građanima i dala trilione dolara bankama.

Ovde nije bilo ni nejasnoća ni slučajnosti. Već je krajnje predvidiv rezultat vrlo uspešnog klasnog rata koji je preneo političku moć čvrsto u ruke elite. Ovako izgleda kapitalizam kada se izgubi klasni rat.

Kada samozvani progresivci propovedaju o nejasnoćama i slučjnosti u vremenima poput ovih, da li čudi što se ljudi okreću Marksu zarad malo jasnoće?

Naravno, Marks ima nešto da ponudi i u vremenima koja nisu krizna. Cela Marksova poenta je da kriza samo čini očiglednijim nestabilnosti i dinamike moći ugrađene u kapitalizam. Periodi ekonomskih kriza ne stvaraju već su izazvane ekonomskim i političkim kontradiktornostima kapitalizma. Bestidna koncentracija bogatstva u decenijama koje su prethodile krizi pokazuju da ne postoji mehanizam održive, a kamoli poštene, preraspodele bogatstva unutar kapitalizma.

Ispumpane nade liberala u predsednika Obamu podsetnik su da bilo koji politički subjekt, nezavisno od tvrdnji o sopstvenoj autonomiji, koji se direktno ili indirektno oslanja o kapital, mora kapitulirati logici kapitala i njegovom interesu. Održivi izazov kapitalu mora proizlaziti iz drugog izvora moći – kroz organizovanje njegovih žrtava. U klasnom društvu, klasna borba je imperativ.

Po sopstvenom priznanju, Piketi nije marksista. Rano u knjizi piše da je “za života vakcinisan od konvencionalne ali lenje retorike antikapitalizma” koja umnogome ostaje slepa za istorijski neuspeh komunizma.

Sama Piketijeva ekonomska analiza pokazuje da antikapitalistička pozicija ne mora biti lenja. Njegova politička pozicija, nažalost, je konvencionalna u svojoj potrebi da bude smatrana ne-marksističkom. Piketi bi trebalo da zna da neuspeh komunizma nema mnogo veze sa današnojm marksističkom kritikom kapitalizma. Greške sovjeta teško da imaju ikakvo značenje za radnike Rana Plaze (https://www.jacobinmag.com/2014/06/after-rana-plaza/).
Ono što iskustvo ovih radnika potvrđuje je grubi eksploatorni karakter kapitala i njegovu političku moć, koja radničko organizovanje i borbu protiv njega čini neverovatno teškom. Logika, očigledan u slučaju Rana Plaze je vrlo komplikovano povezana sa iskustvom vinskonških radnika u javnom sketoru i sa generalnim obespravljivanjem radništva uopšte.

Piketi prepoznaje da neometano delovanje kapitala zahteva jače kontramehanizme, ali se ustručava od političke konfrontacije. Predlaže “poreze na konfiskaciju” kao način borbe sa sklonošću kapitala ka stvaranju ogromne nejednakosti. Korisna ideja, ipak nijedan predlog koji zahteva pravednu preraspodelu sredstava nikada neće uspeti bez organizovanog izazova kapitalističkoj moći.

Možda su, kao što Piketi sugeriše, potrebni ratovi i ekonomske krize da izazovu transformaciju političkih osnova moći.  Ipak, nisu ti događaji već masovni pokreti koji iz njih proističu ono što proizvodi promenu.  Piketi se zalaže za “demokratsku deliberaciju” i pristupačno, kvalitetno obrazovanje. To su neosporno vredni ciljevi, ali sami po sebi ne mogu nikada izlečiti nejednake odnose moći u kapitalizmu.

Zbog toga, naša jedina nada su organizovani pokreti utemeljeni u alternativnim izvorima moći. Kao i Dag Henvud, i ja sam takođe optimističan da će nove generacije koje su “propustile antikapitalističku vakcinaciju”  iskoristiti Piketijeve analize za stvaranje buntovne političke culture. Budućnost od nje zavisi.

PREVOD Slobodan Golubović

Izvor JACOBIN


[1] Pozlaćeno doba

[2] Piketty panic

[3] faux Left

  •  
  •  
  •  
  •  
  •   
  •  



Kontaktiraj nas