Prijavite se na newsletter





Home O nama About US Doniraj Autori Tekstovi Intervjui Prevodi Recenzije Vesti/Komentari



Predsednički izbori – a gde je tu levica?




Foto: Bryan Pocius/Flickr CC 2.0

Foto: Bryan Pocius/Flickr CC 2.0

06/03/2017

Početkom aprila ove godine građane Republike Srbije očekuju redovni predsednički izbori koji su već na početku kampanje po mnogočemu veoma interesantni. Kao prvo, ovo će biti izbori na kojima se po prvi put nakon prvih predsedničkih izbora i uvođenja višestranačja, može dogoditi da jedan kandidat pobedi već u prvom krugu. Kao drugo, opozicicione partije koje možda i najgore stoje od uvođenja višestranačja, a koje nemaju svoje kandidate još uvek nisu jedinstvene po pitanju podrške određenim kandidatima, iako je kampanja već uveliko počela. Ipak, ono što je najupečatljivije, gledajući sa političko-ideološkog spektra jeste da levo orijentisani birači, bez obzira na njihovu neznatnu brojnost, teško da će imati za koga da glasaju.

Razlozi za tako nešto mogu biti višestruki. Ne ulazeći previše u analizu stvari, trebalo bi markirati određene probleme. Pre svega, birači u Srbiji, ali i dobrom delu Evrope danas očigledno ne glasaju na taj način što se ideološki identifikuju sa određenim/određenom kandidatom/partijom ili programom. Otuda, birači nemajući jasnu ideološku sliku, ali i u dobroj meri ni želju da je izgrade obično biraju na osnovu ličnih karakteristika pojedinih kandidata, ili u zavisnosti od stepena uveravanja u političke korake koje će izvršiti ukoliko postanu predsednici, od strane nekog kandidata.

Ipak i pored toga,  sigurno je da u Srbiji postoji određeni procenat birača koji bi želeo da glasa za određene političke ideje koje su bliske levici. Primera radi, besplatno visoko obrazovanje, industrijalizacija koja bi posledično mogla dovesti do smanjenja nezaposlenosti, zakonsko osiguravanje osmočasovnog radnog vremena, povećanje stepena društvene pokretljivosti kako vertikalne, tako i horizontalne, smanjenje socijalnih razlika  i dr. Ako sve ovo stoji, onda je ključno pitanje kako to da nema takvog kandidata na levici koji bi ovakve političke ideje ponudio ili još bolje, kako to da su neki kandidati koji sebe ne smatraju levičarima preuzeli pojedine političke ideje od levice?

Odgovor na drugo pitanje čini se lakšim nego odgovor na prvo. Ideje su preuzete od levice iz razloga što u današnjem društveno – političkom kontekstu deluju jako primamljivo za biračko telo, ali i zato što je levica u javnosti nedovoljno vidljiva. A obzirom na to da kao što je gore rečeno birači uglavnom ne biraju ideološki, jer im ideološka slika nije kristalisana, njima je apsolutno nebitno to što bi recimo neki konzervativni kandidat ili neki kandidat desnice ponudio izvorno leve ideje, zarad dobijanja više glasova. Opet, većina birača starije dobi nostalgično gleda na period socijalizma i na određene beneficije koje im je taj sistem omogućavao, pa im ta nostalgija dodatno pojačava odabir kandidata koji ovakve političke ideje ponudi, bez obzira na njegovu ideološku identifikaciju.

Međutim, sva problematika najvećim delom leži u prvom postavljenom pitanju, a to je upravo pitanje kako to da levica nema svog pravog kandidata na predsedničkim izborima? Jedna od čestih kritika koja se levici kod nas upućuje jeste to što često odbija da uđe u parlamentarnu borbu sa građanskim, desničarskim i konzervativnim partijama, što se često pravda činjenicom da su takve partije i osmislile politički sistem u kojem levica kao antisistemska, nema prevelike šanse.

S druge strane, one partije koje sebe smatraju levičaskim i prihvate parlamentarna pravila igre u političkoj borbi, često bivaju osuđene od strane drugih levih političkih organizacija koje takva pravila ne žele, ili još uvek ne žele da prihvate čega smo nedavno bili svedoci kada je osnovana i počela da deluje Levica Srbije na čelu sa Borkom Stefanovićem.

Međutim, ova dilema koja se na levici javlja, daleko je aktuelnija kada se radi o parlamentarnim izborima. Na parlamentarnim izborima se takmiče stranke kao političke organizacije, iako naravno treba priznati da često dolazi do personifikacije stranaka kroz njihove lidere, pa tako prosečan birač u Srbiji npr. kaže: „Glasam za Vučića“, umesto „Glasam za SNS“.

Razlike na levici se uglavnom javljaju po pitanju organizovanja, strukture i izgradnje partije. Ipak, kada su predsednički izbori u pitanju, glasa se za pojedinca koji je kandidat. Taj pojedinac ne mora biti član niti jedne partije, već je dovoljno da sakupi 10000 potpisa građana za kandidaturu. Otuda bi takav pojedinac koji nije član nijedne partije, a ima donekle izgrađenu političko – ideološku sliku u skladu sa kojom dela, a možda i neku alternativnu političku zamisao koja bi bila bliska levici mogao biti kandidat iste. Takvih ljudi u ovoj zemlji zasigurno ima. Ima ih i na Univerzitetima, ima ih i u radničkim sindikatima, ima ih i u levičarskim organizacijama.

Na kraju, ono što ostaje jeste pitanje efekta. Šta bi se time moglo postići? Naravno niko ne očekuje pobedu levičarskog kandidata. Tako nešto u ovom trenutku je još uvek nemoguće. Ali ipak moguća je jedna bitna stvar. To bi donekle moglo da unapredi vidljivost levice u javnosti, barem na određeno vreme. Takva mogućnost bi pre svega dovela do toga da građani vide da levica još uvek postoji, barem u naznakama, a levici bi donela to da takav kandidat ima šansu da svojim programom pred širom javnošću pokuša da skine ljagu socijalističkog nasleđa koje se od strane građanskih i desnih političkih opcija često servira kao najmračniji period naše bliske prošlosti. I što je možda najvažnije, one političke ideje koje su gorenavedene bi se vratile pod okrilje levice, tamo gde istinski pripadaju. Ipak, tu postoji jedna velika čini se nepremostiva prepreka, a to je postizanje konsenzusa na levici po pitanju jednog takvog kandidata, ali pre svega po pitanju njegovog programa. Nadajmo se, do nekih drugih predsedničkih izbora.




Kontaktiraj nas