Da, moć korumpira. Upravo je to razlog zašto socijalizam želi demokratizirati društvo

Uistinu, demokratski socijalisti su oni koji su realni: mi mislimo da je najbolja garancija protiv pogrešaka ljudskih bića koja zloupotrebljavaju svoju moć nad drugima, ravnopravno širenje moći između pojedinaca. I baš zato što ne mislimo da možemo bilo kome vjerovati sa moći jednog korporacijskog direktora koju ima nad običnim radnicima, mi se borimo za osnaživanje mnogih i ukidanje privilegija nekolicini.

O Manifestu sećanja levice*

Manifest sećanja levice danas je program kontrasećanja, socijalni diskurs, metafora nepristajanja na hegemonu prošlost i mnemotehnička subverzija. I rad na sećanju levice može se razložiti na teoriju i praksu. Prva se pita čega se i kako sećati, a druga kako delatno mobilisati prošlost levice. U svakom dobu levica se može definisati vlastitom kulturom sećanja: čega se seća, kako se seća i kojim pojmovima se seća. U pitanju je regulacija društvenog vremena.

Sav besmisao izbora u Srbiji

Tako zapravo dolazimo do jedne surove činjenice. Osim kršenja izbornih procedura koje su započele snižavanjem izbornog cenzusa sa 5% na 3%, iako je po Zakonu o izboru zabranjeno menjati izborne uslove u izbornoj godini,  sam  izborni proces je potpuno obesmišljen. Iako se na izborima bira, oni koji biraju da glasaju za SNS i partnere im, to zapravo ne rade slobodnom voljom. S druge strane, oni koji traže alternativu u opoziciji su duboko svesni da njihov glas neće doneti pobedu i smenu vlasti, a poneki bi se dali i zapitati da li oni zaista jesu opozicija i alternativa Vučićevom režimu?  Upravo je ovo i shvatio najveći deo onih koji imaju pravo glasa, a već godinama na izbore ne izlaze. Onih skoro 50%, a prema nekim istraživanjima i preko 50% građana Srbije.

Sima Marković protiv Kominterne

“Marković je u poslednjih tridesetak godina postao popularan u srpskoj nacionalističkoj istoriografiji, uprkos tome što je bio komunista, jer je usled svojih gledišta o nacionalnom pitanju stekao reputaciju svojevrsnog branitelja „srpskih nacionalnih interesa“ unutar KPJ. To je čak rezultiralo time da mu je Srpska akademija nauka i umetnosti posvetila naučni skup 2012. godine. Međutim, interpretacije Markovića kao srpskog nacionaliste su istorijski netačne i pokazuju nepoznavanje šireg konteksta intelektualne istorije komunističkog pokreta. Marković je bio dosledan proleterski internacionalista, a njegov otpor prema teoriji o hegemoniji srpske buržoazije u Kraljevini svakako nije bio motivisan odbranom „nacionalnog interesa“ ili te same buržoazije, nego uverenjem da fokus na nacionalno pitanje objektivno šteti interesima radničkog pokreta. Stoga je, barem što se debata dvadesetih tiče, najprikladnije smestiti Markovića u teorijsku tradiciju luksemburgističkog komunizma (iako je bio i kritičar Roze Luksemburg).”