Nakon deset godina vlasti DPMNE-a, Makedonija je završila na začelju Balkana i Evrope, kao zemlja koja služi za podsmeh, stid, strah.
Nedelju dana posle epskog raspada Dogovora iz Pržina, a u intermecu do sledećih velikih političkih potresa, u Republici Makedoniji dogodila su se tri događaja koji su vredni tumačenja. Prvi je sukcesivno pozivanje niza najpoznatijih krivičara i profesora pravnih nauka u zemlji, direktora organizacija za zaštitu ljudskih prava na tzv. informativne razgovore u MUP, kao i produžavanje kućnih pritvora za učesnike u Šarenoj revoluciji, a deo njih su članovi opozicione političke partije. Drugi događaj je travestija sa Ivanovom abolicijom. Posle intenzivnog domaćeg i međunarodnog pritiska, ovog petka Ivanov ne samo što nije povukao, već je učvrstio ideju selektivne pravde, time što je odlučio da povuče deo abolicije, ali i da deo zadrži u svojoj milosti. Ovo može da se tumači i kao politički ekvivalent slavne rečenice iz Beketove proze: „Ako si pokušao, a nisi uspeo, onda probaj opet i ovog puta pokušaj da ne uspeš još više!“Ali, pošto infantilna logika proze ne funkcioniše u politici, isti deo selektivne pravde Ivanova naišao je na žestoke reakcije u domaćoj i međunarodnoj javnosti, zajedno sa ambasadorima koji su profesoru prava ponovili da pravo mora da važi za sve podjednako.
Treći događaj je već delegiran megaintervju šefa vladajuće stranke Nikole Gruevskog, u kome je makedonskoj javnosti prvi put pokušao otvorenije da objasni korene Šarene revolucije, koji se prema njemu nalaze u „spoljašnjim mračnim silama“. Te mračne sile, prema unutrašnjim dojavama Gruevskog, bile su rezultat stranih sila koje su makedonske građane organizovale u sekte, a tim sektama rukovodili su plaćeni treneri koji su izvodili ritualne treninge na kojima su ovi jogini terali učesnike da se penju na stolove, skaču na partijski program stranke DPMNE i horski uzvikuju da Vlada nije dobra. Parodični i žovijalni intervju bio je serviran kao šampanjac, što je u ovim turobnim danima uveselilo makedonsku javnost, a kao što pristojnost nalaže, na šalu uzvraćamo šalom.
Lokalna veza sa paklom
Ima jedan stariji sovjetski vic koji je bio omiljen u krugovima lakanovske psihoanalize. U jednoj prilici, Nikson dolazi u posetu Brežnjevu i primećuje tajanstveni telefon u njegovoj kancelariji. Nikson pita Brežnjeva čemu služi tajanstveni telefon, a Brežnjev odgovara da je to direktna telefonska linija sa paklom,putem koje se on povremeno javlja i tamo „dole“ dogovara biznis. Posle povratka u Ameriku, ljubomoran na Brežnjeva, Nikson traži od tajnih službi da mu hitno nabave isti takav telefon, bez obzira na to koliko košta. Za dve nedelje tajne službe su donele isti takav telefon, koji stvarno radi, ali račun je enormno veliki, dva miliona dolara za jednu minutu razgovora. Nikson se javlja Brežnjevu, besan pita ga: „Kako možeš da si omogućiš ovakav telefon kad ni mi u Americi ne možemo?“ Na to Brežnjev mirno uzvraća: „Vidi, u Sovjetskom Savezu ovo se računa kao lokalni poziv.“
Izvor komičnoga u vicu, prema psihoanalizi, nije u prvoj instinktivnoj reakciji: politikom vladaju „više sile“ i tajanstveni rituali, da je vladalac delegiran od nekakve Više sile sa kojom je vladalac u direktnom kontaktu, da je vladalac onaj koji nije postavljen od strane Više sile, mora da se bori sa drugim Višim silama, i t.d. Ili u domaćem folkloru: teza Gruevskog o stranim sektama Sorosa, posle ide opsesija masonima koji rasturaju Makedoniju, žuta vozila koja kruže po gradovima u zemlji, posle Vatikan, Amerika, CIA, Velika loža, Crvena ruža i t.d., svi grupisani baš protiv Gruevskog (da ironija bude veća, SAD su singularno najvažnija svetska sila koja je priznala Republiku Makedoniju pod ustavnim imenom), ali Gruevski ipak ostaje u bici sa zlim silama (ili njegovim rečnikom: „demokratije ima i biće je još više“).
Poenta vica sa Brežnjevom je suprotna. Vic ismejava baš apsolutizovanje zla, razlog političkog nasilja u Sovjetskom Savezu nije to što je vladalac u direktnoj vezi sa zlim silama, već u činjenici da su političari od Sovjetskog Saveza napravili zemlju pakla, sa kojom je Brenjev sada u „direktnoj telefonskoj vezi“.Kod nas stvari stoje još komičnije, ako uzmemo u obzir da Gruevski ne samo što nije odabran od nekakvog metafizičkog fatuma, već smo saznali da Gruevski nije bio izabran ni u uobičajenom političkom smislu, na legitimnim i fer izborima, već da su isti bili ukradeni!
Desetogodišnja devastacija
Vic ustvari ponavlja prastaru ideološku lekciju. Socijalno biće jedne zemlje razlaže se na događaje, a ti događaji su brojivi i predmet su opisa i popisa. Drugim rečima, bezvlašće DPMNE-a rezultat je konkretnih akcija političara iz vrhuške DPMNE-a i lična odgovornost i lični izbor vrhuške u desetogodišnjom vladavinom 24/7 vođena pod kodnim imenom „Prerodba“(Obnova).
Jedan takav taksativni (i nepotpun) popis desetogodišnjeg 24/7 rada DPMNE-a su sledeći rezultati: a) Makedonija je dogurala do počasnog poslednjeg mesta u skoro svim važnim parametrima, među njima je i onaj koji kaže da je poslednja na globalnom indeksu mira u Evropi; b) Makedonija je jedina evropska zemlja u kojoj su mediji kvalifikovani kao neslobodni; c) Makedonija pored Albanije ima najnižu prosečnu platu u Evropi; d) Makedonija ima najviši indeks klijentelizma u Evropi; e) Makedonija je jedina zemlja koja je prema Fridom Haus ocenjena kao neslobodna zemlja u Evropi.
U 2006. godini, kad je vrhuška DPMNE-a preuzela vlast, Republika Makedonija je bila u istoj kategoriji sa Hrvatskom i najuspešnija priča Istočnog Balkana. Deset godina kasnije, DPMNE nam u 2016. godini vraća Republiku Makedoniju devastiranu do poslednje zemlje na Balkanu i u Evropi, koja služi za podsmeh, stid, strah. To je i lekcija šta se dešava kada na vlast dolazi ne mnogo obrazovan, ali mnogo ambiciozan lider pretpolitičkog bratstva (o bratstvu u nekoj drugoj suboti).
„Crne sile“ i Gruevski
Interesantan detalj iz intervjua Gruevskog, koji je, čini se, prošao neprimećeno je njegovo konačno a otvoreno prepoznavanje nepokornosti građanskog sektora. Želeći da izgura poentu sa „crnim silama“, Gruevski je prvi put svoje političke neprijatelje podelio na dve veće grupe: parlamentarna opozicija i građani. Čak i da razume da ga ne podržavaju, to ne znači da on može da vodi bitku protiv svakog građanina pojedinačno i baš zato šarene demonstrante je grupisao u jednu celinu, a u nedostatku boljeg termina, nazvao ih je sektom. Da bi razbio tu sektu, on je pokušao da uradi baš ono što je radio i do sada, samo malo ofanzivnije, tačnije da primeni metode otvorenog zastrašivanja. Reč je o već pominjanom pozivanju na informativne razgovore vodećih pravnika i direktora organizacija za zaštitu ljudskih prava u Republici Makedoniji, nadajući se da će time zastrašiti i druge demonstrante. Ali, dramoletka sa MUP-om ubrzo je dobila formu burleske kad su iskusni pravnici okrenulina glavu retoriku Gruevskog i potražili od Ministarstva za kulturu da se učešće u Šarenoj revoluciji pravno reguliše kao autorstvo bojenja Skoplje 2014.
Ono što Gruevski sa sgurnošću ne može da razume je činjenica da ljudi ne izlaze svakodnevno na ulice iz lukrativnih razloga ili zbog pragmatične dobiti: novac, radno mesto ili bilo koji drugi termin iz rečnika koji ekonomista Gruevski jedino razume. I kojim celu deceniju kupuje glasove naroda. On jednostavno ne može da razume da građani izlaze protiv nepravde, zbog zahteva da se stane na kraj njegovoj autokratskoj vladavini, a uporedno i zbog „psihološke dobiti“. Do pre samo nekoliko godina, imena rođaka Gruevski i Mijalkov, kao i imena vrhuške DPMNE-a u kritičkom kontekstu zemlje pominjana su samo šapatom i samo u tesnim domaćim krugovima. Nešto slično, u stvari, kao i kritike Titove nomenklature u tvrđim decenijama jugoslovenskog komunizma. To je razlog zašto osim boja građani u novije vreme demonstriraju na ulicama noseći lutke Gruevskog i Mijalkova i ostale u zatvorskim kostimima. Ovaj hibridni žanr između pasion (srednjevekovno pozorište stradanja) i lutkarske predstave treba da se čita jedino kao forma kolektivne katarze i oslobođenja baš na onom mestu na kome je deset godina ideološki bilo cenzurisano i zabranjivano: kritičko pominjanje imena bratstva Gruevskog. Gruevski kaže da demokratije u zemlji „ima i biće je još više“, ali kao predsednik vlade deset godina se nije pojavio ni u jednoj debatnoj emisiji bez „prethodne skripte“. Građani tačno razumeju šta želi da im poruči parolom da „će demokratije biti još više“. Zbog toga, Šarena revolucija, osim drugih stvari, od njega traži ostavku i krivičnu i finansijsku odgovornost. Ako pogledate bolje, za trenutak se čini da Gruevski u zemlji osim fanatičnih pristalica (koji u njemu još uvek gledaju ideal VMRO-a), ima samo još mase uplašenih, reketiranih, ucenjivanih ili „kupljenih“ pristalica. Nasuprot njima se nalazi ogromna masa ljudi iz jedne siromašne, evropske zemlje, koji su besni na njegovu vladavinu zasnovanu na strahu, klijentelizmu, ogromnoj finansijskoj pljački, ucenama i prikrivanju zlodela.
Političko buđenje makedonskih građana
Na velikoj političkoj sceni čini se da u ovom momentu nemačka diplomatija preuzima ulogu menažera makedonskog konflikta. Gruevski je potpuno izolovan od suseda. Bugarski premijer Borisov otvoreno se distancirao od njega i izjavio je da ne želi ni dobar dan da mu kaže. Albanski mediji su bez izuzetka kritični prema njegovoj vladavini, a za grčke i da ne govorimo. Čak i Vučić, koji mu je najbliži po stilu vladavine, otvoreno mu je bacio rukavicu u lice kad je posle njegovog izbora, odbio da se na njegovom terenu vodi propaganda Gruevskog. Ostaje da se vidi šta će odabrati njegova poslednja nada, evropski desničar Johanes Han, za koga se čini da je primoran da bira između lojalnosti prema evropskoj desnici i svoje diplomatske karijere. Iako nije jasno šta će Han izabrati, interesantno je da je u četvrtak najavio da će inicirati formiranje nezavisnog međunarodnog tela koje će proveravati kvalitet izbornih lista. Ovo je prvi put posle njegove celogodišnje medijacije makedonske krize da reterira od stava da će izbori biti ocenjivani posle njihovog održavanja. Oni će svakako biti ocenjivani posle njihovog održavanja, ali činjenica da će se tražiti način za formiranje kredibilne evropske komisije koja će proveravati kvalitet biračkih spiskova, može samo da znači da birački spisak uistinu liči na „tefter“ kao što je bilo sugerirano posle protoka internog dokumenta Državne izborne komisije (DIK) u martu 2016. godine, kada su se ukrštanjem podataka od deset državnih institucija pojavile sumnje da jedna četvrtina glasača treba da bude proverena.
Kakvu formu će imati ova komisija ostaje da se vidi, jer osim periodičnih provera pre izbora, ovakva metodologija tek treba da bude pripremana od relevantnih institucija za političke izbore u EU, OSCE-ODIHR, kao i u nekoliko američkih instituta za izbore. U međuvremenu, iz izjava nemačkog državnog ministra Rota i intervjua nemačkog poslanika Hajndla za Dojče Vele, jasno je da strani medijatori neće dići ruke od bilo koje ključne tačke iz Pržina, sa ili bez volje Gruevskog: potpuna podrška rada SJO (što u prevodu znači i omogućavanje krivičnog progona za političare iz vrhuške DPMNE-a), potpuno povlačenje amnestije, sastavljanje vlade koja će stvoriti preduslove za fer i slobodne izbore (što uključuje i biračke spiskove), kao i sprovođenje ostalih reformi iz izveštaja Pribea, među kojima je i odvajanje partije od države i medijske reforme. Nesporna činjenica je da nijedan od ovih međunarodnih procesa ne bi započeo da se u gradovima Republike Makedonije svakodnevno ne dešava Šarena revolucija. To je dokaz da makedonski građani, za razliku od makedonskih političara, pokazuju da zaslužuju demokratiju o kojoj priča Evropa i da Evropa treba da pomogne u bici protiv njihovih političkih sultana. Ono što isto tako raduje je da jednom probuđen građanin više ne pada u san. Ako može da se traži neka dobit od autokratije Gruevskog, to je baš političko buđenje makedonskih građana. Makedonske institucije u budućnosti moraće da gledaju ne u knjige političara već u one kojima služe –makedonskim građanima.
PREVOD Sonja Stojadinović
Izvor DW