Author: MILOVAN DJILAS

Kad sam prvi put posetio Maslešu on nije mogao da skrije iznenađenje zbog razgranatosti univerzitetske organizacije. On je pretpostavljao da se radi o labavim i nepovezanim levičarskim grupama, preko kojih će se moći uticati na legalni i polulegalni rad na Univerzitetu. Pred njim je, međutim, već bila gotova organizacija. Ja sam od njega tražio dvoje: tehniku (tj. pisaću mašinu, šapirograf i dr.) za umnožavanje letaka, ilegalnu literaturu i povezivanje s radnicima, na taj način što bi studenti bili dodeljivani u njihove ćelije da se „prekale” i da im se podigne „klasna svest”.

FOTOGRAFIJA: Grupa mladih pisaca na Beogradskom univerzitetu, decembar 1930. Stoje, s leva na desno: Đorđe Lopičić, Dimitrije Marković, Milivoje Ristić, Stefan Mitrović, Slobodan A. Jovanović. Sede, s leva na desno: Nikola Lopičić, Julija Lazarević-Šević, Dora Pilković i Milovan Đilas.

Bio sam se čvrsto rešio da ne stignem u Beograd u svojoj poluseljačkoj i otrcanoj odeći. Na to me naterivalo još više to što sam očito privlačio pažnju, tako da je svak u meni prepoznavao naivnog poluseljaka, koji je krenuo u svet na školovanje.