Author: MILOVAN DJILAS

            Petko Miletić, budući je tek bio došao na robiju, bolje je od njih osećao stanje napolju, a naime – da u zemlji rastu novi i mladi borci, drukčiji u mnogočem od stare garde, koja se, sem pojedinačnih izuzetaka, povukla u pasivnost pred žestinom diktature, i u to ništa manjim razmerama ona koja je bila na levici od one na desnici. Petko je jasno shvatio da mora da se osloni na nove, borbenije drugove, odrasle pod diktaturom, ne samo ako hoće da ostvaruje svoje ciljeve na robiji, nego čak i one napolju. 

foto: Saradnici nacionalističkih i građanskih organizacija sa kojima su komunisti sarađivali tridesetih: Šime Balen (levo), koji je od hrvatskog nacionaliste postao komunista, i Većeslav Vilder (desno), Čeh hrvatskog porekla, član Samostalne demokratske stranke Srba-Prečana, koji će ostati anti-komunista i pristalica londonske Vlade četrdesetih.

Polazeći od uobičajenih komunističkih socioloških postavki, mi smo se pre svega okomili na seljake da ih „prevaspitamo” i pridobijemo za svoju stvar. Ne samo da smo to radili s njima u toku nevezanih razgovora, nego smo u taj svoj rad unosili sve više plana, utoliko više ukoliko je i naše idejno obrazovanje – učenje teorije iz knjiga i predavanja, dobijalo organizovani vid. U sudskom zatvoru su za takvo što mogućnosti, a i iskustva, bili mali. Ali ipak se ponešto radilo. Rezultati su bili, činilo nam se, ogromni: seljaci su odobravali sve što smo mi pričali protivu gospode i sl.

Pretres je bio kratak i površan. Ipak su uzeli neke knjige, koliko da ne odu prazni. Takav način pretresa bio je uopšte karakterističan za Upravu grada: dugim iskustvom ona je naučila da se ne pronalazi ništa traženjem, nego batinanjem.

Kad sam prvi put posetio Maslešu on nije mogao da skrije iznenađenje zbog razgranatosti univerzitetske organizacije. On je pretpostavljao da se radi o labavim i nepovezanim levičarskim grupama, preko kojih će se moći uticati na legalni i polulegalni rad na Univerzitetu. Pred njim je, međutim, već bila gotova organizacija. Ja sam od njega tražio dvoje: tehniku (tj. pisaću mašinu, šapirograf i dr.) za umnožavanje letaka, ilegalnu literaturu i povezivanje s radnicima, na taj način što bi studenti bili dodeljivani u njihove ćelije da se „prekale” i da im se podigne „klasna svest”.

FOTOGRAFIJA: Grupa mladih pisaca na Beogradskom univerzitetu, decembar 1930. Stoje, s leva na desno: Đorđe Lopičić, Dimitrije Marković, Milivoje Ristić, Stefan Mitrović, Slobodan A. Jovanović. Sede, s leva na desno: Nikola Lopičić, Julija Lazarević-Šević, Dora Pilković i Milovan Đilas.

Bio sam se čvrsto rešio da ne stignem u Beograd u svojoj poluseljačkoj i otrcanoj odeći. Na to me naterivalo još više to što sam očito privlačio pažnju, tako da je svak u meni prepoznavao naivnog poluseljaka, koji je krenuo u svet na školovanje.