Author: NEBOJŠA MILIKIĆ

Bez naučno-istraživačke ambicije i metodološke discipline i one najvažnije istine postaju dekorativni truizmi, najambicioznije ideje parališući ideologemi a najakuratniji opisi i definicije – tek izanđali sterotipi

U danima studentskih demonstracija 1968. godine, u lift stambene zgrade u Beogradu ulazi mladić sa bedžom na kom piše: CRVENI UNIVERZITET KARL MARKS. Starija komšinica posmatra ga i oprezno i radoznalo, i sa respektom i sa zabrinutošću. Pri izlasku iz lifta, ne izdrži i daje mu savet: „Deco, sakrijte to da ne vide komunisti“. Ova anegdota kao da je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, prepisana iz humorističkog lista za zbilju i šalu JEŽ. U stvari, ovo „kao da je“ – kao da je nepotrebno, primera je na pretek.

Kuljić ne piše popularne, čak ne ni naučno-popularne knjige. To je specijalistička materija. Problemsko pitanje je da li i kako ova akademska formacija hoće/može manifestno odsanjati i analizirati kriterijume sećanja levice u ime podsećanja na imperative njene/naše budućnosti. Da li uopšte hoće i da li uopšte može da teoretizuje i praktikuje od Kuljića prizivano “delatno sećanje”.

Hvala na strpljenju i pažnji, nije autor kriv što srednjoj klasi, da bi se privolela na nešto korisno i plemenito nije dovoljna priča, ni prozivka ni mim ni film, već joj je potreban ceo jedan ep u kome će ona ugledati

U pola glasa, nekako polovično, veliča se i evocira autonomija, a pod tepih gura socijalizam koji ju je uspostavio.

U Vremenima mudazabubregizma, liberali nikako da shvate da su njihove politike te koje rađaju Vučiće, Trampove, Orbane i ostale Putine.