Author: STEFAN GUŽVICA

“Nesumnjivo je, da je najveći značaj bugarskih događaja u tome što nam oni donose najozbiljnije pouke u pogledu odnosa između varoškog proletarijata i seljačkih masa. Poraz bugarske revolucije pogađa podjednako varoške radnike kao i radni narod na selu, kao god što je i njihova borba bila zajednička. A tako su isto zajedničke i pouke iz toga poraza.”

Izlaganje Cvijića na Trećem raširenom plenumu fascinantno je jer pokazuje kako malo se čak i gledište buduće partijske levice razlikovalo od desnice pre nego što su jugoslovenski komunisti počeli da ozbiljnije izučavaju lenjinizam. Iako su svi hegemonizam srpske buržoazije smatrali za glavni izvor nestabilnosti u Kraljevini, niko još uvek nije razmatrao nacionalizam kao potencijalno revolucionarni faktor u rušenju vlasti i sprovođenju komunističke revolucije.

Komunistička partija Jugoslavije će na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. godine biti četvrta najveća stranka po broju glasova, odnosno treća po broju mandata.

Ulaženje manuelnih radnika u parlament ne bi nimalo škodilo njegovoj radnoj sposobnosti. Ova istina je vrlo stara, i ona se mnogo puta ponavljala. Nju je pokušala da obori birokratska plutokratija, koja je demokratsku Srbiju obukla u odeždu despotizma i rejakcionarstva, i koja, po svojoj funkciji, zamenjuje aristokratiju zapadnih zemalja. Paradoksalni duh Maksa Nordaua vrlo je dobro jednom primetio, da gomila ljudi koja bi se sastojala iz samih Getea, Njutna, Tolstoja itd, ne bi bila u stanju da reši nijedno praktično pitanje bolje nego gomila u kojoj bi se nalazili sami obućari, krojači i zemljoradnici.

Tek formirana Italijanska komunistička partija, još će biti daleko od toga da će moći detaljno razumeti komunistički duh, politiku, taktiku i učenja komunizma. U njoj će vladati samo dobra volja, trudeći se pretvoriti njene članove u svakom pogledu u savršene komuniste. A mentalitet će još dugo ostati socijaldemokratski. Stoga će stranci trebati puno energije i rada da bude u stanju izvršiti preokret iz socijaldemokratizma u komunizam. U tom periodu takozvanog detinjstva komunizma, svaki elektoralistički pokušaj biće vrlo opasan.

Posao treba raspodeliti tako da svi rade jednovremeno, a ne za jedno izvesno vreme svaliti posao na jednoga, potom na drugoga i tako redom dok se svi jedan po jedan ne umore, te da se za docnije ne prime znajući kolike ih dužnosti i obaveze čekaju. Umesto ovakvog rada mnogo je praktičnije i korisnije iskorišćavati sve snage, koliko ih ima, jednovremeno, tako da svaki primi po jedan deo obaveza i dužnosti na sebe. Radeći tako neće se osećati umor i, što je najglavnije, razvijaće se volja za radom. Ako još pri tom ima sposobnih organizatora koji će stajati u kontaktu s novim ljudima podstičući ih i pružajući im potrebna obaveštenja za rad, uskoro ćemo na taj način stvoriti jedan značajan kadar novih i toliko potrebnih funkcionera.

“Marković je u poslednjih tridesetak godina postao popularan u srpskoj nacionalističkoj istoriografiji, uprkos tome što je bio komunista, jer je usled svojih gledišta o nacionalnom pitanju stekao reputaciju svojevrsnog branitelja „srpskih nacionalnih interesa“ unutar KPJ. To je čak rezultiralo time da mu je Srpska akademija nauka i umetnosti posvetila naučni skup 2012. godine. Međutim, interpretacije Markovića kao srpskog nacionaliste su istorijski netačne i pokazuju nepoznavanje šireg konteksta intelektualne istorije komunističkog pokreta. Marković je bio dosledan proleterski internacionalista, a njegov otpor prema teoriji o hegemoniji srpske buržoazije u Kraljevini svakako nije bio motivisan odbranom „nacionalnog interesa“ ili te same buržoazije, nego uverenjem da fokus na nacionalno pitanje objektivno šteti interesima radničkog pokreta. Stoga je, barem što se debata dvadesetih tiče, najprikladnije smestiti Markovića u teorijsku tradiciju luksemburgističkog komunizma (iako je bio i kritičar Roze Luksemburg).”

Meseci pre Drugog, vukovarskog kongresa SRPJ(k) protekli su u žustrim debatama u partijskoj štampi. Podela između levog krila partije i centra uveliko je naglašavala raskol. Slični raskoli dešavali su se u tom trenutku svuda u svetu. Ohrabrivala ih je i Komunistička internacionala, kao i mnogi revolucionari širom Evrope, koji su smatrali da je raskid sa teorijom i praksom socijaldemokratije Druge internacionale neophodan da bi pokret postao zaista revolucionaran. U isto vreme, ljudi koji su se pridružili komunistima, ali se nisu slagali sa njihovim celokupnim programom, počeli su da razmatraju ponovno ujedinjenje sa socijaldemokratama. U SRPJ(k), za organizovanje javne novinske debate bila su zadužena dva Živka – Jovanović i Topalović – kao predstavnici levice i centra.

Bez obzira na strašno razaranje narodne privrede za vreme rata, sa druge strane, došlo je do vrtoglavo brzog nagomilavanja ogromnog bogatstva u rukama balkanske buržoazije. Kao da su ispod zemlje nikli mnoštvo banaka, akcionarskih društava i krupnih firmi sa višemilionskim kapitalom, koji su počeli razuzdanu i besnu špekulaciju i faktički monopolizovali svu trgovinu. Kapital, stečen na račun narodnih masa, nije namenjen za podizanje i poboljšanje proizvodnih snaga zemlje, nego se koristi za ciljeve besnih špekulacija, sa svakodnevnim porastom skupoće, i na taj način predstavlja sredstvo za uzimanje poslednjih mrvica od širokih radnih narodnih masa. Socijalne posledice svega toga već su bile vidljive, Balkansko-podunavski narodi već su podeljeni na dve neprijateljske društvene klase. Na jednoj strani – grupica bankara, špekulanata, trgovaca, fabrikanata i veleposednika, koji raspolažu velikim bogatstvom, velikim posedima, koji žive u raskoši i provode vreme u neprestanim bogatim gozbama, a sa druge strane – ogromne mase gradskih i seoskih radnika i službenika, siromašnih i slabo materijalno obezbeđenih gradskih i seoskih žitelja, koji su iznemogli pod teretom prekomernog rada i nezaposlenosti, koji hronično gladuju, postaju žrtve epidemija, društvenih poroka, rađaju se, žive u bedi i ginu kao muve.

“Nema sumnje da je svaka revolucija nasilje nad prijašnjim gospodarima. Istorija nam pruža mnogobrojne primere o tome. Martovska ruska revolucija god. 1917. biješe nasilje nad spahijama i carem Nikolom. Novembarska boljševička revolucija 1917. god. bješe nasilje radnika, vojnika i seljaka nad buržoazijom. Revolucije u Njemačkoj, Austriji, Mađarskoj bjehu nasilja nad carevima i kraljevima, nad Viljemom, Karlom i Ko., nad militarcima i feudalima. Da li bi gosp. dr Kürschner doživio jugoslovensku državu da nije bilo nasilja nad Austrougarskom Monarhijom?”