Policija protiv Pazolinija, Pazolini protiv policije

Uz sve mane srpske „levice“ (termin korišćen u najširem smislu) barem ne možemo reći kako nije sklona raznoraznim proslavama, obeležavanjima datuma i pokušajima pronalaženja istorijskih paralela. Ironično, takav robovski odnos prema prošlosti neretko podsećaju na tradicionalizam kome levica ne bi trebala da bude sklona. Pa tako svake godine oko petog marta i/ili drugog novembra, ali i kada dođe do bilo kakvog sitnijeg protesta, određeni broj ljudi se seti P. P. Pazolinija i njegove pesme „KPI mladima!“ koja kritikuje (sitno)buržoasku prirodu studentskih pokreta i protesta. Namerno kažem „kritikuje studentske pokrete“, a ne „hvali policiju“ iako se često pojedini delovi levice koncentrišu na ovo drugo. Ali, uprkos takvom životu u prošlosti ili „istorijskom igrokazu“ (mada bi najprostije bilo reći- larpovanju) ova tema retko kada podstiče ozbiljnu raspravu o Pazolinijevom odnosu prema policiji i Policiji (pojedincu-policajcu i instituciji Policije), kao i o ulozi policije u društvu. Da li je policajac deo radničke klase jednostavnom vrlinom svog siromaštva (ili siromašnog porekla), ili mu je ipak potrebna klasna svest? Da li studenti žive u svojoj kuli od slonovače neobazirući se na probleme izvan, ili im ipak, kako Flober piše Turgenjevu, neprekidno lupanje govana o zidove te kule ne da mira? Na kraju, možda je Lenjin u pravu kad kaže da su „oba gora“, te da su u oba slučaja sukobi partikularnih interesa bez većeg interesovanja za duboke strukturne promene. Članak pred nama, iako luta između razumevanja odnosa policajca pojedinca-Policije institucije, može dati dobar uvod za promišljanje pomenutih dilema. A ako od toga ništa ne bude, onda barem predstavlja dobar pregled italijanske političke scene u periodu poznatom kao „olovne godine“.