Friedrich Hayek i ideološki dispozitiv neoliberalizma

Naglašavanje Hayekove važnosti kao organskog intelektualca, naravno, ne znači da smatram da bi stvarna formacija neoliberalizma u bilo kojem smislu mogla biti „izvedena“ iz njegovog rada. To bi značilo pasti u jednosmjernu ulicu koju je Gramsci opisao kao „ideologizam“, a koji se u konačnici temelji na idealističkom i intelektualističkom konceptu povijesti. Ono što, umjesto toga, želim učiniti, je upotrijebiti mali dio njegovih tekstova kao vodič kroz ideološki dispozitiv neoliberalizma i kao simptom njegovih temeljnih kontradikcija.

In memoriam David Graeber (1961–2020) – svježina, odvažnost i uporno suprotstavljanje revizionizmu

Iznenadnom smrću Davida Graebera početom rujna ove godine svijet je izgubio antropologa, anarhista, aktivista, te jednog od najžešćih kritičara kapitalizma, birokracije i nejednakosti. Mnogima je nedvojbeno ostao u sjećanju kao jedan od vodećih aktera pokreta Occupy Wall Street 2011. godine, te mu neki čak pripisuju autorstvo slogana „Mi smo 99%“ (We are 99%), koji aludira na činjenicu da su svjetski resursi i bogatstvo pod kontrolom 1% svjetske populacije. Graeber je, međutim, izjavio da su za ovaj kratak i upečatljiv slogan zaslužni aktivisti koji su zajedno s njim sudjelovali u spomenutome pokretu

Requiem za Demokratsku stranku – kraj njenog drugog kruga razdora ili konačan kraj?

DS je  danas nakon toliko razjedinjavanja na kraju drugog kruga razdora. Poslednji čin ovog kraja događa se upravo  ovih  dana. I opet je u taj kraj (ili novi početak?) umešan niko drugi do Boris Tadić. Na unutarstranačkim izborima pobedu je proglasio Branislav Lečić, kandidat za predsednika koji bi Tadiću bio daleko više po volji od sadašnjeg predsednika Zorana Lutovca, jer Tadić ima u planu novo reujedinjenje Demokratske stranke, a za taj čin Lečić mu deluje kao povoljniji lider. Videćemo da li će to biti konačni kraj Demokratske stranke i ujedno kraj drugog kruga razaranja, ili će to biti novo ujedinjenje, jedan mirniji period, pa opet razjedinjavanje. Kako bilo, ovo što se dešava danas u okviru duboko posrnulog DSa, nije ništa novo, već praksa njenog delovanja od samih početaka.

Drago Godina, „Rezolucija komunističko-apstencionističke struje“

Tek formirana Italijanska komunistička partija, još će biti daleko od toga da će moći detaljno razumeti komunistički duh, politiku, taktiku i učenja komunizma. U njoj će vladati samo dobra volja, trudeći se pretvoriti njene članove u svakom pogledu u savršene komuniste. A mentalitet će još dugo ostati socijaldemokratski. Stoga će stranci trebati puno energije i rada da bude u stanju izvršiti preokret iz socijaldemokratizma u komunizam. U tom periodu takozvanog detinjstva komunizma, svaki elektoralistički pokušaj biće vrlo opasan.

Čemu Partija radikalne levice?

Ne znam da li ste primetili, ali se nešto dogodilo. Nedavno se pojavila politička organizacija pod imenom Partija radikalne levice. Prvo ćemo dati argumente u korist teze da ova formacija zaista predstavlja novum u odnosu na ono na šta smo se navikli. Bez obzira na to da li imamo simpatije prema ovoj partiji ili sa prezirom gledamo na nju, ona zaslužuje pažnju jer na suštinski menja način na koji se u Srbiji misli ono političko. Nakon toga što skrenemo pažnju na inventivne doprinose Partije radikalne levice, pokušaćemo da mapiramo njene glavne dileme i izazove, preciznije, njen manevarski prostor.

Kome je milo što je pao Milo?

Kaže se da je Đukanović napravio ogromnu grešku zato što je pred izbore krenuo na crkvu. Kad se pogleda ishod izbora, to je nesumnjivo tačno. Međutim, stvari treba posmatrati iz njegovog ugla. Autokrata je uvjeren u svoju svemoć, dobrim dijelom i zato što je izgubio dodir sa stvarnošću, pa nije u stanju da procijeni raspoloženje javnosti. Drugo, Đukanovićev pohod protiv crkve istovremeno je dio njegovog snaženja crnogorskog nacionalnog identiteta, za šta mu, po njegovoj procjeni, treba posebna pravoslavna crkva. Da bi u tome uspio, mora baciti na koljena Srpsku pravoslavnu crkvu. Sve to je, dakle, dio njegovog crnogorsko-nacionalističkog projekta. Na kraju, njemu je to bilo potrebno da bi ojačao legitimitet u onom dijelu biračkog tijela koje nije orijentisano srpski, nego crnogorski (bilo u nacionalnom, bilo u državotvornom smislu), a čiji glas mu, zbog društvene situacije i teških promašaja režima, nije bio garantovan.

Krizni štab u službi kapitala

Nakon što je u Srbiji u  roku od nekoliko dana počeo da raste broj obolelih od virusa kovid 19, fokus pažnje tzv. opoziciono orjentisane javnosti usmeren je na odgovornost medicinskog dela Kriznog štaba vlade Srbije. Članovima kriznog štaba se zamera na tome što su pristali na slabljenje mera zbog toga da bi se izborni proces nesmetano odvijao. Iako je i to svakako jedan od razloga popuštanja mera u borbi protiv korona virusa, bukom koja se digla oko izbora u drugi plan se potiskuje odgovornost članova Kriznog štaba vezana za podanički odnos spram stranog kapitala koji u Srbiji gospodari i članovima Kriznog štaba i čitavom državnom vrhu. Tekst koji sledi je pokušaj da se ukaže na tu dimenziju problema.

Kosta Stefanović, „Nekoliko pogleda o unutrašnjem radu u sindikalnim organizacijama“

Posao treba raspodeliti tako da svi rade jednovremeno, a ne za jedno izvesno vreme svaliti posao na jednoga, potom na drugoga i tako redom dok se svi jedan po jedan ne umore, te da se za docnije ne prime znajući kolike ih dužnosti i obaveze čekaju. Umesto ovakvog rada mnogo je praktičnije i korisnije iskorišćavati sve snage, koliko ih ima, jednovremeno, tako da svaki primi po jedan deo obaveza i dužnosti na sebe. Radeći tako neće se osećati umor i, što je najglavnije, razvijaće se volja za radom. Ako još pri tom ima sposobnih organizatora koji će stajati u kontaktu s novim ljudima podstičući ih i pružajući im potrebna obaveštenja za rad, uskoro ćemo na taj način stvoriti jedan značajan kadar novih i toliko potrebnih funkcionera.

Je li Marx bio u pravu? (Treći i poslednji deo)

Ekonomska kriza koja nam prijeti nakon ove pandemije, u mnogo čemu će promijeniti svijet kojeg dosad poznajemo. Ona će strukturno izmijeniti ekonomiju koja se je dosad zasnivala isključivo na hiperprodukciju proizvodnje materijalnih stvari. Mnogi će sektori neposrednih usluga otići zauvijek u povijest, a na njihovom će mjestu doći sektori koji se zasnivaju na socijalnu (čitaj bez kontaktnu) distancu, novi virtualni svijet prodaje usluga.

Frakcije Francuske revolucije

Francuska revolucija je, kao i sama levica kasnije, bila podeljena na različite struje, tendencije i pokrete. Onima koji bi da se informišu ili o levici ili o Francuskoj revoluciji ta podeljenost može izgledati zbunjujuće i čudno, u poređenju sa njima suprotnim političkim pozicijama, mada se može reći da je u oba slučaja ta podeljenost očekivana. Slično kao što se među arhitektama i planerima koji razmatraju izgradnju novih zgrada može naći daleko veća raznolikost ideja nego među onima koji se prosto protive tome.

Je li Marx bio u pravu? (Drugi deo)

Međutim, može li se zaista danas realno očekivati bilo kakvu/koju revolucionarnost proletarijata, ako je ovaj bačen na koljena, do te mjere da moli za svoja prava za koja se je već odavno bio izborio kroz raznoraznih revolucija? Je li on zapravo doživio dijalektičku katarzu povijesti, zbog toga što nije izvukao niti jednu pouku iz svih tih ratova, pa čak i onda kada ga buržoazija prirodno baci u vatru kada je kapitalizam u krizi?

Dijalektika slobode i Vučićeva vladavina Srbijom

S obzirom da analizirani pseudosistem neće dobrovoljno da nestane, niti će vladajuća garnitura da dobrovoljno napusti svoj položaj, potrebno je suprotstaviti joj se u dovoljnoj meri gde će pritisak biti dovoljno snažan da zauvek zbriše pseudosistem i da ga pošalje na otpad istorije. Kako sam već naglasio da disonanca između pseudorealnosti i stvarnosti postaje sve veća, to možemo očekivati da i sam pseudosistem bude agresivniji u svom nametanju simulakruma građanima pa možemo očekivati da se pseudosistem služi i sve oštrijom silom u odbrani svoje pararealnosti. Tome raskoraku između simulakruma i stvarnosti, odnosno između negacije i evidencije je potrebno dodati kolektivni projekat pobunjenih građana. Tek u ovoj fazi pobunjeni građanin preuzima ulogu istorijskog subjekta.

Je li Marx bio u pravu? (Prvi deo)

Zato i Marx kaže da je povijest sudac, a proletarijat izvršitelj presude. Buržoazija je ta koja po pravilu stvara svoje grobare, pa njezina propast i pobjeda proletarijata su također neizbježna. Buržoazija nije iskovala samo oružje koje joj nosi smrt, ona je stvorila i vojnike koji će to oružje nositi, radnike i seljake, proletere, gvozdene bataljone koje će da je unište.

Da, moć korumpira. Upravo je to razlog zašto socijalizam želi demokratizirati društvo

Uistinu, demokratski socijalisti su oni koji su realni: mi mislimo da je najbolja garancija protiv pogrešaka ljudskih bića koja zloupotrebljavaju svoju moć nad drugima, ravnopravno širenje moći između pojedinaca. I baš zato što ne mislimo da možemo bilo kome vjerovati sa moći jednog korporacijskog direktora koju ima nad običnim radnicima, mi se borimo za osnaživanje mnogih i ukidanje privilegija nekolicini.

O Manifestu sećanja levice*

Manifest sećanja levice danas je program kontrasećanja, socijalni diskurs, metafora nepristajanja na hegemonu prošlost i mnemotehnička subverzija. I rad na sećanju levice može se razložiti na teoriju i praksu. Prva se pita čega se i kako sećati, a druga kako delatno mobilisati prošlost levice. U svakom dobu levica se može definisati vlastitom kulturom sećanja: čega se seća, kako se seća i kojim pojmovima se seća. U pitanju je regulacija društvenog vremena.

Sav besmisao izbora u Srbiji

Tako zapravo dolazimo do jedne surove činjenice. Osim kršenja izbornih procedura koje su započele snižavanjem izbornog cenzusa sa 5% na 3%, iako je po Zakonu o izboru zabranjeno menjati izborne uslove u izbornoj godini,  sam  izborni proces je potpuno obesmišljen. Iako se na izborima bira, oni koji biraju da glasaju za SNS i partnere im, to zapravo ne rade slobodnom voljom. S druge strane, oni koji traže alternativu u opoziciji su duboko svesni da njihov glas neće doneti pobedu i smenu vlasti, a poneki bi se dali i zapitati da li oni zaista jesu opozicija i alternativa Vučićevom režimu?  Upravo je ovo i shvatio najveći deo onih koji imaju pravo glasa, a već godinama na izbore ne izlaze. Onih skoro 50%, a prema nekim istraživanjima i preko 50% građana Srbije.

Sima Marković protiv Kominterne

“Marković je u poslednjih tridesetak godina postao popularan u srpskoj nacionalističkoj istoriografiji, uprkos tome što je bio komunista, jer je usled svojih gledišta o nacionalnom pitanju stekao reputaciju svojevrsnog branitelja „srpskih nacionalnih interesa“ unutar KPJ. To je čak rezultiralo time da mu je Srpska akademija nauka i umetnosti posvetila naučni skup 2012. godine. Međutim, interpretacije Markovića kao srpskog nacionaliste su istorijski netačne i pokazuju nepoznavanje šireg konteksta intelektualne istorije komunističkog pokreta. Marković je bio dosledan proleterski internacionalista, a njegov otpor prema teoriji o hegemoniji srpske buržoazije u Kraljevini svakako nije bio motivisan odbranom „nacionalnog interesa“ ili te same buržoazije, nego uverenjem da fokus na nacionalno pitanje objektivno šteti interesima radničkog pokreta. Stoga je, barem što se debata dvadesetih tiče, najprikladnije smestiti Markovića u teorijsku tradiciju luksemburgističkog komunizma (iako je bio i kritičar Roze Luksemburg).”

Naša sporna pitanja: Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije

“Za revolucionarne marksiste je odavno jasno da klasna borba u svojoj završnoj fazi gotovo redovno prelazi u građanski rat, u borbu oružjem. Ne voljom i željom proletarijata, nego zbog toga što se vladajuće klase neće potčiniti nikakvoj volji narodne većine, što bez fizičke prinude neće ispustiti vlast iz ruku. U toku razvitka klasne borbe redovnim političkim sredstvima dolazi se do perioda kad se od strane vladajuće klase upotrebi sila protivu celoga njenog dotadašnjeg političkog poretka, i otuda se građanski rat sam sobom nametne. Ali pre nego što do toga dođe ima proletarijat u svakoj zemlji da postane sila sposobna da pobedi staro društvo i organizuje novo. Istoriska zasluga naučnog marksizma jeste u tome što je otkrio uslove pod kojima su pobeda proletarijata i komunistička privreda jedino mogućni. Marks je pokazao da komunizam ne može biti ni tvorevina razuma, ni morala, ni grube sile. “

Hitler nije bio neizbežan

Apeli Trockog i Talhajmer-a da se oformi ujedinjeni front bili su dobro prihvaćeni od strane radnika i intelektualaca, pošto je želja za jedinstvom, sasvim razumljivo, bila veoma popularna i raširena, u trenutku kada se nemačko društvo suočevalo sa rastućom nacističkom pretnjom. Ta se želja mogla se uočiti u „Hitnom pozivu za jedinstvo“ koji su, pred izbore 1932. godine, izdali trideset tri poznata javna intelektualca, uključujući  i Alberta Ajnštajna; pozivajući KPD i SPD da „konačno učine korak ka izgradnji ujedinjenog radničkog fronta, koji je neophodan ne samo za parlamentarnu, već i za dodatnu odbranu”.