“Marković je u poslednjih tridesetak godina postao popularan u srpskoj nacionalističkoj istoriografiji, uprkos tome što je bio komunista, jer je usled svojih gledišta o nacionalnom pitanju stekao reputaciju svojevrsnog branitelja „srpskih nacionalnih interesa“ unutar KPJ. To je čak rezultiralo time da mu je Srpska akademija nauka i umetnosti posvetila naučni skup 2012. godine. Međutim, interpretacije Markovića kao srpskog nacionaliste su istorijski netačne i pokazuju nepoznavanje šireg konteksta intelektualne istorije komunističkog pokreta. Marković je bio dosledan proleterski internacionalista, a njegov otpor prema teoriji o hegemoniji srpske buržoazije u Kraljevini svakako nije bio motivisan odbranom „nacionalnog interesa“ ili te same buržoazije, nego uverenjem da fokus na nacionalno pitanje objektivno šteti interesima radničkog pokreta. Stoga je, barem što se debata dvadesetih tiče, najprikladnije smestiti Markovića u teorijsku tradiciju luksemburgističkog komunizma (iako je bio i kritičar Roze Luksemburg).”
Naša sporna pitanja: Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije
“Za revolucionarne marksiste je odavno jasno da klasna borba u svojoj završnoj fazi gotovo redovno prelazi u građanski rat, u borbu oružjem. Ne voljom i željom proletarijata, nego zbog toga što se vladajuće klase neće potčiniti nikakvoj volji narodne većine, što bez fizičke prinude neće ispustiti vlast iz ruku. U toku razvitka klasne borbe redovnim političkim sredstvima dolazi se do perioda kad se od strane vladajuće klase upotrebi sila protivu celoga njenog dotadašnjeg političkog poretka, i otuda se građanski rat sam sobom nametne. Ali pre nego što do toga dođe ima proletarijat u svakoj zemlji da postane sila sposobna da pobedi staro društvo i organizuje novo. Istoriska zasluga naučnog marksizma jeste u tome što je otkrio uslove pod kojima su pobeda proletarijata i komunistička privreda jedino mogućni. Marks je pokazao da komunizam ne može biti ni tvorevina razuma, ni morala, ni grube sile. “
Hitler nije bio neizbežan
Apeli Trockog i Talhajmer-a da se oformi ujedinjeni front bili su dobro prihvaćeni od strane radnika i intelektualaca, pošto je želja za jedinstvom, sasvim razumljivo, bila veoma popularna i raširena, u trenutku kada se nemačko društvo suočevalo sa rastućom nacističkom pretnjom. Ta se želja mogla se uočiti u „Hitnom pozivu za jedinstvo“ koji su, pred izbore 1932. godine, izdali trideset tri poznata javna intelektualca, uključujući i Alberta Ajnštajna; pozivajući KPD i SPD da „konačno učine korak ka izgradnji ujedinjenog radničkog fronta, koji je neophodan ne samo za parlamentarnu, već i za dodatnu odbranu”.
Bauk kruži svetom – bauk koronizma
Političke posledice mogle bi biti vrlo teške. Tu se pre svega misli na tendencije gušenja demokratskih sloboda i institucija, koje u pojedinim delovima sveta i pre korone nisu sasvim dobro stajale. Vlade i predsednici, pre svega mnogih evropskih država poluperiferije i periferije, ali i SAD direktno su iskoristile krizu kako bi još jače učvrstile svoju vlast. Tako su zapravo mnogi političari i političarke najednom postali stručnjaci za zdravstvena pitanja, kako bi u očima sopstvenih naroda izgledali kao spasioci svojih nacija koncentrišući svu moć u svoje ruke.
Revolucija i seljaštvo: Diskusija na Vukovarskom kongresu KPJ
Meseci pre Drugog, vukovarskog kongresa SRPJ(k) protekli su u žustrim debatama u partijskoj štampi. Podela između levog krila partije i centra uveliko je naglašavala raskol. Slični raskoli dešavali su se u tom trenutku svuda u svetu. Ohrabrivala ih je i Komunistička internacionala, kao i mnogi revolucionari širom Evrope, koji su smatrali da je raskid sa teorijom i praksom socijaldemokratije Druge internacionale neophodan da bi pokret postao zaista revolucionaran. U isto vreme, ljudi koji su se pridružili komunistima, ali se nisu slagali sa njihovim celokupnim programom, počeli su da razmatraju ponovno ujedinjenje sa socijaldemokratama. U SRPJ(k), za organizovanje javne novinske debate bila su zadužena dva Živka – Jovanović i Topalović – kao predstavnici levice i centra.
Kako su dželati postali žrtve – Drugi deo
Iako je u toku borbi za oslobođenje Beograda, 14-20. oktobra, prema zvaničnim podacima, poginulo 2.953 pripadnika NOVJ i 976 pripadnika Crvene armije, dok je okupator pobio na desetine civila, predstavnici SPC nisu našli za potrebno da se osvrnu i na ove stradale koji su poticali mahom iz pravoslavnih porodica.
Kako su dželati postali žrtve – Prvi deo
Postavlja se opravdano pitanje: kako je moguće ratne zločince, lica komandno odgovorna za ratne zločine, lica koja su bili pripadnici formacija koje su činile ratne zločine i vojno sarađivala sa fašističkim okupatorom, proglasiti za žrtve? Takođe, to što je velik broj nesumnjivih ratnih zločinaca ubijen bez suđenja, streljan nakon zarobljavanja i ubijen iz osvete, ne čini ova lica (nevinim) žrtvama
Beograd na suzama
Najpre, jedna stvar treba da bude kristalno jasna i od toga moramo krenuti: Đilas je proračunati predstavnik buržoazije u pravom smislu te reči. Svako ko ima sasvim razumljivu empatiju za njega u ovoj situaciji to mora imati na umu.
Armija bijelih kuta ili zdravstvo bez granica
Možemo kritizirati deficite političke strukture na Kubi ili njezinu plansku ekonomiju, tvrdeći da je Kuba i dalje izrazito siromašna zemlja, ali činjenica je da Kuba u današnjem svjetskom kontekstu borbe protiv pandemije zauzima mjesto u prvim redovima.
Korona i kapitalizam
Često se čuje da svijet poslije korone neće biti isti. Ipak, teško je povjerovati da će ekonomski dominantna klasa i političke elite naučiti nešto iz ove katastrofe. Oni su racionalni samo u granicama svog klasnog interesa.
Šta je to rđavo u univerzalnom osnovnom dohotku?
Međutim, u čemu je suština? Suština je u tome šta ove ideje sa sobom nose. Dok univerzalne osnove usluge svode ekstremno siromaštvo na nivo statističke greške, jačaju mrežu podrške i socijalni kapital među ljudima, univerzalni dohodak nam daje izbor. Izbor da raspolažemo svojim novcem na tržištu, održavamo u životu kapitalizam koji truli iznutra i budemo kovači sopstvene sudbine.
Manifest Balkansko-podunavske komunističke federacije
Bez obzira na strašno razaranje narodne privrede za vreme rata, sa druge strane, došlo je do vrtoglavo brzog nagomilavanja ogromnog bogatstva u rukama balkanske buržoazije. Kao da su ispod zemlje nikli mnoštvo banaka, akcionarskih društava i krupnih firmi sa višemilionskim kapitalom, koji su počeli razuzdanu i besnu špekulaciju i faktički monopolizovali svu trgovinu. Kapital, stečen na račun narodnih masa, nije namenjen za podizanje i poboljšanje proizvodnih snaga zemlje, nego se koristi za ciljeve besnih špekulacija, sa svakodnevnim porastom skupoće, i na taj način predstavlja sredstvo za uzimanje poslednjih mrvica od širokih radnih narodnih masa. Socijalne posledice svega toga već su bile vidljive, Balkansko-podunavski narodi već su podeljeni na dve neprijateljske društvene klase. Na jednoj strani – grupica bankara, špekulanata, trgovaca, fabrikanata i veleposednika, koji raspolažu velikim bogatstvom, velikim posedima, koji žive u raskoši i provode vreme u neprestanim bogatim gozbama, a sa druge strane – ogromne mase gradskih i seoskih radnika i službenika, siromašnih i slabo materijalno obezbeđenih gradskih i seoskih žitelja, koji su iznemogli pod teretom prekomernog rada i nezaposlenosti, koji hronično gladuju, postaju žrtve epidemija, društvenih poroka, rađaju se, žive u bedi i ginu kao muve.
Pledoaje za egzistencijalističku sociologiju
Egzistencijalistička sociologija se, dakle, utemeljuje u Sartrovom egzistencijalizmu, ali uz određene korektive i dopune koje su, u skladu sa vremenom u kojem se ova sociologija zasniva, bile neophodne za konstituisanje novog pravca u okviru same sociologije.
Šta hoće Pelagićevci?
Ko reskira, profitira? Mere Vlade Srbije i mit o riziku u kapitalizmu
Ekonomska kriza izazvana, kako se sada čini, višemesečnim, a potencijalno i dužim stagniranjem globalne ekonomije pokazuje ono na šta brojni društveni i ekonomski teoretičari ukazuju odavno – „slobodno tržište“ ne poseduje mehanizme regulacije koji bi mu omogućili da preživi makar i jedan mesec recesije.
O dugoročnim opasnostima smanjenja izbornog cenzusa i novim izazivačima u Srbiji
Jedna od brojnih nevolja javnog prostora u Srbiji tiče se potpunog odsustva analitičke sposobnosti da se određene pojavnosti tretiraju u odnosu na njihove srednjoročne i dugoročne posledice. Tako je bilo i oko pitanja smanjenja cenzusa sa pet na tri procenta. Istina, trenutak u kom je izglasana izmena izbornog zakona, doprineo […]
Filip Filipović „O diktaturi proletarijata“
“Nema sumnje da je svaka revolucija nasilje nad prijašnjim gospodarima. Istorija nam pruža mnogobrojne primere o tome. Martovska ruska revolucija god. 1917. biješe nasilje nad spahijama i carem Nikolom. Novembarska boljševička revolucija 1917. god. bješe nasilje radnika, vojnika i seljaka nad buržoazijom. Revolucije u Njemačkoj, Austriji, Mađarskoj bjehu nasilja nad carevima i kraljevima, nad Viljemom, Karlom i Ko., nad militarcima i feudalima. Da li bi gosp. dr Kürschner doživio jugoslovensku državu da nije bilo nasilja nad Austrougarskom Monarhijom?”
Klasici jugoslovenskog komunizma: Proroci koje smo zaboravili
Iako će se baviti i nacionalnim pitanjem, ovaj serijal će se prvenstveno fokusirati na druga pitanja komunističke teorije i prakse koja su danas zaboravljena, kao što su uloga političke partije u radničkom pokretu, diktatura proletarijata, sindikati i njihov odnos prema partiji, žensko pitanje, omladinsko pitanje, seljačko pitanje, političke taktike poput ujedinjenog fronta, odnos prema drugim balkanskim državama, i na kraju, i samo pitanje svetske revolucije.
Aleksandar Vučić, korona virus i taktika ružnog pačeta
Ima nečeg, u psihološkom pogledu, savršeno autsajderskog između početnog, blagoglagoljivog stava srpskih zvaničnika da je virus bezopasna infekcija na nivou sezonske prehlade, protiv koje se valja boriti sapunom i rakijom, i histerične dramatizacije o njegovim kužnim posledicama koja je usledila ubrzo posle humoreskne razbibrige. Te dve šizofrene krajnosti odlično odgovaraju mentalnoj evoluciji čuvenog srpskog epidemiologa Aleksandra Vučića koji je pola političke karijere proveo na liniji humora zarđale kašike, a drugu polovinu provodi u obaranju rekorda po upotrebi reči “ozbiljan i odgovoran”.
„Ja nisam kukavica, ja sam Srbin!“ – Kako je paor iz Čuruga preživeo masakr koji su izvršili ruski monarhisti
Ja sam rekao jednom pukovniku: „Gospodine pukovniče, zar ćete i mene tući. Zbog čega?”, a on odgovara: „Ne znam, ne znam ni zbog čega sam ovde. Ovde se raspoređuju Francuzi”. Ja kažem: „Vi ste me uhapsili, a ne Francuzi”.
Milena Repajić i Ivan Velisavljević: “Levica je u Srbiji učinila veliku stvar u jasnoj artikulaciji konkretnih društvenih borbi na terenu, poput borbi za radna prava, krov nad glavom i životnu sredinu”
Već duže vreme u javnosti se spekuliše o novoj političkoj partiji u povoju, nastaloj udruživanjem više levo orijentisanih organizacija koje se već duži vremenski period aktivno bore protiv neoliberalne represije podržane od strane interesa političke elite i ekonomskog kapitala. O motivima nastanka, osnovnim načelima i strategijama daljih aktivnosti pročitajte u […]
Ateizam, sekularizam, tolerancija: Prema političkoj ateologiji
Konkretno govoreći, iznošenjem Rortyjeve i Connollyjeve konceptualizacije ateizma (i neteizma) u odnosu na religiju, postat će jasno da trebamo razmotriti ateizam (uz religijsko vjerovanje) kao jedan od bitnih utjecaja koji stoji iza političke misli.
Jugosloven koji je branio Staljingrad
Potom je Georgijević sam uzeo mitraljez. On je do poslednjeg patrona ispalio ceo mitraljeski redenik na konjicu kapetana Kudrjavcova. I kada je odjeknuo poslednji pucanj, da ne bi dospeo u ruke belih, da im ne bi dao mitraljez, zajedno sa mitraljezom bacio se sa strme i visoke provalije na kamenitu obalu Volge.
Pad Eva Moralesa i sukobi na bolivijskoj levici
Nakon četrnaestogodišnje vladavine Evo Morales više nije predsednik Bolivije. Iako je zvanični razlog njegovog svrgavanja optužba za pokušaj krađe na predsedničkim izborima, nema sumnje u to da se na tlu Latinske Amerike ponovo dogodio un golpe de Estado (državni udar). Njega su predvodile snage desničarske reakcije uz značajan doprinos struktura i snaga bolivijske armije i policije, ali i neizbežnu pomoć partnera iz United States of America. Iako je povratak desničarske reakcije na vlast sam po sebi užasan, Moralesov doprinos još jednom porazu levice je mnogo više bolan. Istorija njegovog pada je istorija još jednog poraza levih snaga. Problem je u tome što veliki broj pripadnika levih snaga nije svestan dubljih uzroka pomenutog poraza.
Zapošljavanje „preko veze“ u historijskoj i polit-ekonomskoj perspektivi
Zapošljavanje ‘preko veze’ u javnu administraciju i javna poduzeća, osiguranje posebnih nematerijalnih prava (privilegija) kao i rapidan porast socijalnih transfera prema veteranskoj populaciji predstavljali su, pored emigracije, ne samo važne poluge za amortiziranje problema nezaposlenosti i materijalne deprivacije, već i mehanizme za etabliranje klijentelističke glasačke baze.