Category: Tekstovi

Možemo kritizirati deficite političke strukture na Kubi ili njezinu plansku ekonomiju, tvrdeći da je Kuba i dalje izrazito siromašna zemlja, ali činjenica je da Kuba u današnjem svjetskom kontekstu borbe protiv pandemije zauzima mjesto u prvim redovima.

Često se čuje da svijet poslije korone neće biti isti. Ipak, teško je povjerovati da će ekonomski dominantna klasa i političke elite naučiti nešto iz ove katastrofe. Oni su racionalni samo u granicama svog klasnog interesa.

Međutim, u čemu je suština? Suština je u tome šta ove ideje sa sobom nose. Dok univerzalne osnove usluge svode ekstremno siromaštvo na nivo statističke greške, jačaju mrežu podrške i socijalni kapital među ljudima, univerzalni dohodak nam daje izbor. Izbor da raspolažemo svojim novcem na tržištu, održavamo u životu kapitalizam koji truli iznutra i budemo kovači sopstvene sudbine.

Egzistencijalistička sociologija se, dakle, utemeljuje u Sartrovom egzistencijalizmu, ali uz određene korektive i dopune koje su, u skladu sa vremenom u kojem se ova sociologija zasniva, bile neophodne za konstituisanje novog pravca u okviru same sociologije.

Ekonomska kriza izazvana, kako se sada čini, višemesečnim, a potencijalno i dužim stagniranjem globalne ekonomije pokazuje ono na šta brojni društveni i ekonomski teoretičari ukazuju odavno – „slobodno tržište“ ne poseduje mehanizme regulacije koji bi mu omogućili da preživi makar i jedan mesec recesije.

Jedna od brojnih nevolja javnog prostora u Srbiji tiče se potpunog odsustva analitičke sposobnosti da se određene pojavnosti tretiraju u odnosu na njihove srednjoročne i dugoročne posledice. Tako je bilo i oko pitanja smanjenja cenzusa sa pet na tri procenta. Istina, trenutak u kom je izglasana izmena izbornog zakona, doprineo […]

Ima nečeg, u psihološkom pogledu, savršeno autsajderskog između početnog, blagoglagoljivog stava srpskih zvaničnika da je virus bezopasna infekcija na nivou sezonske prehlade, protiv koje se valja boriti sapunom i rakijom, i histerične dramatizacije o njegovim kužnim posledicama koja je usledila ubrzo posle humoreskne razbibrige. Te dve šizofrene krajnosti odlično odgovaraju mentalnoj evoluciji čuvenog srpskog epidemiologa Aleksandra Vučića koji je pola političke karijere proveo na liniji humora zarđale kašike, a drugu polovinu provodi u obaranju rekorda po upotrebi reči “ozbiljan i odgovoran”.

Nakon četrnaestogodišnje vladavine Evo Morales više nije predsednik Bolivije. Iako je zvanični razlog njegovog svrgavanja optužba za pokušaj  krađe na predsedničkim izborima, nema sumnje u to da se na tlu Latinske Amerike ponovo dogodio un golpe de Estado (državni udar). Njega su predvodile snage desničarske reakcije uz značajan doprinos struktura i snaga bolivijske armije i policije, ali i neizbežnu pomoć partnera iz United States of America. Iako je povratak desničarske reakcije na vlast sam po sebi užasan, Moralesov doprinos još jednom porazu levice je mnogo više bolan. Istorija njegovog pada je istorija još jednog poraza levih snaga. Problem je u tome što veliki broj pripadnika levih snaga nije svestan dubljih uzroka pomenutog poraza.

Zapošljavanje ‘preko veze’ u javnu administraciju i javna poduzeća, osiguranje posebnih nematerijalnih prava (privilegija) kao i rapidan porast socijalnih transfera prema veteranskoj populaciji predstavljali su, pored emigracije, ne samo važne poluge za amortiziranje problema nezaposlenosti i materijalne deprivacije, već i mehanizme za etabliranje klijentelističke glasačke baze.

Radikalna ljevica gradi svoju strategiju na duge staze. Najmanje što joj treba je da je potencijalni birači i aktivisti poistovjećuju sa lijevim centrom. Radikalnoj ljevici ne treba da potencijalni birači pomisle kako je slična socijaldemokratiji. Ako bi se to desilo, oni bi se trajno okrenuli socijaldemokratiji.

Otkad se pojavio u politici, Zoran Milanović funkcionira kao neka vrsta Rorschahovog testa za hrvatsko političko tijelo.

Ne tako davno završen Proces rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića u kome je poništena presuda kojom je osuđen 15. jula 1946. dovela je oba procesa u žižu ne samo domaće, nego i međunarodne javnosti.

„Skromnost jeste vrlina, al’ nije u tome fora, prvo pravilo hard core-a je da kurčiti se mora“ Sahara – Kurčiti se mora (feat Jovica Dobrica i Mimi Mercedez) Kurčenje u vernakularnom govoru označava drčan, izazovan stav. U pitanju jeste jedan od fenomena za koji se smatra da je opšte poznat, […]

Ne znam ko je pisao Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori od strane Beograda i na koji način je on nastajao ali sam savim sigurna da ga nije pisao neko ko se bavi istorijom 20. veka (o čijoj interpretaciji uopšte ne moramo da se složimo).

Simulakrum postaje i sam vođa. Vučić predstavlja personifikaciju vlasti. Suspenzijom pravne države i državnih institucija, sve grane vlasti bivaju personifikovane u vođi.

U takvoj situaciji, laburističko vođstvo je moralo da vodi borbu na više frontova: protiv ogorčenih protivnika u vlastitim redovima, krupnog kapitala, znatnog dijela državne uprave i, što je posebno važno, uticajnih medija.

Kada govorimo o Kosovu, onda de facto govorimo o međunarodnom protektoratu za koji je budući premijer Kosova, rekao da „na zemlju sleće pravo sa marsa”, misleći pritom da takvi poreci nisu u doticaju sa realnošću.

Unatoč takvim podacima službene statistike, hrvatski srednjostrujaški mediji, razni ekonomski ‘stručnjaci’ i političari mantrički ponavljaju da Hrvatska ima najglomazniji javni sektor, najveće poreze iz kojih se financira gomila „uhljeba“ na „izmišljenim“ radnim mjestima u javnom sektoru i da je to glavni razlog zaostalosti hrvatske privrede.

Ako je zadnjih godina neosporna dominacija „liberalnog centra sa desnim primesama“ postavlja se pitanje gde je ideološka hegemonija levice i levičara? Zašto značajan deo društva u Srbiji nije podložan levičarskom usmerenju?

Istorija nije objekat prava. U slobodnoj državi, ni sudski autoriteti ni parlament ne mogu da definišu istorijsku istinu. Politika države, čak i ako je sa najboljim namerama, ne može biti politika istorije.