Category: Vesti

Ustavotvorna skupština će imati devet mjeseci (s mogućnošću produljenja tri mjeseca) da predstavi novi ustavni tekst. Potom će sredinom 2022. biti organiziran novi plebiscit kako bi građani odobrili ili odbili predloženi ustavni tekst.

Kao što vidimo sve ovo što nam se desilo, nije nastalo preko noći. Političke elite u poslednjih trideset godina, planski su radile na tome da se antifašizam negira, nacionalizuje, koristi u dnevnopolitičkim prepucavanjima, pa čak i da mu se dodeli zločinačka uloga. Antifašizam je ovom akademijom, simbolički doživeo poraz. Ukoliko dozvolimo da ovo prođe bez bilo kakve jače reakcije, dovodimo sebe u opasnost da jednoga dana kao heroje slavimo one koji su sopstvenom narodu bili najveći dželati. Time ćemo zauvek naše pretke koji su dali svoje živote za našu slobodu, ali i na nas same, baciti ljagu i negirati sami sebe. Jer narodi koji sami sebi žele zlo nezadrživo srljaju u sopstveni  fizički i duhovni nestanak.

Ideje Pariske komune danas su aktuelne onoliko koliko su bile prije 150 godina. To ne znači da su te ideje zastarjele, već da se društvo nije suštinski reformisalo, niti to može, jer počiva na istim, okoštalim principima političkog elitizma i ekonomske eksploatacije.

Dovoljno je bilo da umre jedan Džej kako bi se opet pokrenuo talas građanskog prezira prema kiču i šundu. Kome smeta jak Džej? Ovih dana svedočimo talasu nezadovoljnih komentara, tekstova, apela, skandalizovanja i ko zna sve čega. Nekoliko autora je selo da objasni nama neukima šta je problem sa Džejem kojeg tako olako obožavamo.

DS je  danas nakon toliko razjedinjavanja na kraju drugog kruga razdora. Poslednji čin ovog kraja događa se upravo  ovih  dana. I opet je u taj kraj (ili novi početak?) umešan niko drugi do Boris Tadić. Na unutarstranačkim izborima pobedu je proglasio Branislav Lečić, kandidat za predsednika koji bi Tadiću bio daleko više po volji od sadašnjeg predsednika Zorana Lutovca, jer Tadić ima u planu novo reujedinjenje Demokratske stranke, a za taj čin Lečić mu deluje kao povoljniji lider. Videćemo da li će to biti konačni kraj Demokratske stranke i ujedno kraj drugog kruga razaranja, ili će to biti novo ujedinjenje, jedan mirniji period, pa opet razjedinjavanje. Kako bilo, ovo što se dešava danas u okviru duboko posrnulog DSa, nije ništa novo, već praksa njenog delovanja od samih početaka.

Kaže se da je Đukanović napravio ogromnu grešku zato što je pred izbore krenuo na crkvu. Kad se pogleda ishod izbora, to je nesumnjivo tačno. Međutim, stvari treba posmatrati iz njegovog ugla. Autokrata je uvjeren u svoju svemoć, dobrim dijelom i zato što je izgubio dodir sa stvarnošću, pa nije u stanju da procijeni raspoloženje javnosti. Drugo, Đukanovićev pohod protiv crkve istovremeno je dio njegovog snaženja crnogorskog nacionalnog identiteta, za šta mu, po njegovoj procjeni, treba posebna pravoslavna crkva. Da bi u tome uspio, mora baciti na koljena Srpsku pravoslavnu crkvu. Sve to je, dakle, dio njegovog crnogorsko-nacionalističkog projekta. Na kraju, njemu je to bilo potrebno da bi ojačao legitimitet u onom dijelu biračkog tijela koje nije orijentisano srpski, nego crnogorski (bilo u nacionalnom, bilo u državotvornom smislu), a čiji glas mu, zbog društvene situacije i teških promašaja režima, nije bio garantovan.

Ovih dana smo kod Milovih protivnika mogli čuti jedan zanimljiv slogan: „Neka padne da osvježi“. Za prvi deo slogana je jasno šta znači. Pad Đukanovića i DPSa. Ali šta sa drugim delom? Šta bi bilo i kakvo nas osveženje očekuje?

Nakon što je u Srbiji u  roku od nekoliko dana počeo da raste broj obolelih od virusa kovid 19, fokus pažnje tzv. opoziciono orjentisane javnosti usmeren je na odgovornost medicinskog dela Kriznog štaba vlade Srbije. Članovima kriznog štaba se zamera na tome što su pristali na slabljenje mera zbog toga da bi se izborni proces nesmetano odvijao. Iako je i to svakako jedan od razloga popuštanja mera u borbi protiv korona virusa, bukom koja se digla oko izbora u drugi plan se potiskuje odgovornost članova Kriznog štaba vezana za podanički odnos spram stranog kapitala koji u Srbiji gospodari i članovima Kriznog štaba i čitavom državnom vrhu. Tekst koji sledi je pokušaj da se ukaže na tu dimenziju problema.

Da li će Možemo uspeti da zaista postane ozbiljan politički faktor zavisi od njih samih kad budu u parlamentu, a da bi im pružili šansu jer oni imaju potencijal, da zaista postanu alternativa pozivam sve svoje drugarice i drugove iz Hrvatske da za njih u nedelju glasaju!

Uistinu, demokratski socijalisti su oni koji su realni: mi mislimo da je najbolja garancija protiv pogrešaka ljudskih bića koja zloupotrebljavaju svoju moć nad drugima, ravnopravno širenje moći između pojedinaca. I baš zato što ne mislimo da možemo bilo kome vjerovati sa moći jednog korporacijskog direktora koju ima nad običnim radnicima, mi se borimo za osnaživanje mnogih i ukidanje privilegija nekolicini.

Najpre, jedna stvar treba da bude kristalno jasna i od toga moramo krenuti: Đilas je proračunati predstavnik buržoazije u pravom smislu te reči. Svako ko ima sasvim razumljivu empatiju za njega u ovoj situaciji to mora imati na umu.

Odlučno i sa indignacijom odbacujemo fingirane političke borbe buržoaskih magnata i njihovih instrumentalizovanih političkih aparata, rastrubljene i dobošarene od podjednako frakcionisanih i instrumentalizovanih buržoaskih medija

Stoga u ovom momentu mislim da izbor Milanovića nije bio „manje zlo“, nego naprosto racionalan politički izbor s obzirom na ustavne ovlasti Predsjednika. Bi li situacija bila drugačija, odnosno bi li se išta mijenjalo na stvari da postoji aktivan i konsolidiran socijalni pokret koji se (primarno) u vanparlamentarnom prostoru bori protiv desnice, hipotetsko je pitanje o kojem ne bi bilo zgorega otvoriti diskusiju.