Dana 20. februara 2015, posle vesti o dogovoru u Briselu,  Nemačka je tvrdila da je pobedila, i ne iznenađuje što je štampa u najvećem broju u to i poverovala.

Ova tvrdnja nije detaljno potkrepljena, analitičari su ostali neimenovani, a njihova politička pripadnost nije utvrđena – iako su nešto kasnije u tekstu dvojica citirana – obojica rade za banke. Mnogo je sličnih primera, sa obe strane Atlantika.

Časopis New Yorker je drugačiji. To je nezavisni časopis, sa velikim ugledom, koji se obraća objektivnoj publici. Džon Kasidi (John Cassidy) je dobar analitičar. Čitaoci/teljke ga uzimaju za ozbiljno, te njegova greška ima posledice. Kasidijevu analizu donosi tekst naslovljen „Kako je Grčka nadmudrena”, a u glavnom pasusu nalazi se ova rečenica: „Nova grčka levičarska vlada Sirize nedeljama govori svima da neće prihvatiti nastavak “bailouta” – vrste finansijske polise osiguranja koja je uslov dalje pomoći Grčkoj i da žele novi ugovor o zajmu koji će Grčkoj dati malo više slobode, zbog čega ovaj dogovor faktički predstavlja kapitulaciju Sirize i pobedu Nemačke i ostalih EU struktura.”

Suština je da dogovor oko duga koji bi u potpunosti dao Grčkoj slobodu nikad nije ni bio moguć. Ugovori o zaduživanju se sklapaju uz određene uslove. Jedini izbor je bio ugovor uz uslove ili ni ugovor ni uslovi. Grci su morali da izaberu do 28. februara, jer bi tog datuma prestala svaka vrsta podrške ECB Grčkoj. Nesklapanje ugovora bi značilo kontrolu kapitala ili propast banaka, poravnanje duga i rani izlazak Grčke iz evro zone. Siriza nije izabrana da bi Grčku izvela iz Evrope. Zato je, da bi se ispunila predizborna obećanja, odnos između Atine i Evrope morao da bude „produbljen” na način prihvatljiv za obe strane.

Ali, šta bi tačno moglo da se produbi? U igri su bile dve fraze, i nijedna nije bila ona nejasna „nastavak bailouta.” Fraza „proširenje trenutnog programa” se pojavljuje u dokumentima Trojke; ona implicitno podrazumeva prihvatanje postojećih uslova. Za Grke je ovo bilo neprihvatljivo, ali im je tehnički korektniji termin “produžetak ugovora o kreditu” bio manje problematičan. Završni dokument je proširio „Glavni ugovor o finansijskoj pomoći” što je bilo još bolje rešenje. Ugovor je „podržan setom prihvaćenih obaveza”, ali one su, tehnički, nejasne. Ukratko, ugovor je produžen, ali se o obavezama još uvek raspravlja.

Tu je takođe i divna reč „aranžman” – koju je grčki tim primetio u nacrtu koji je ponudio predsednik Eurogrupe Jeron Dijselblom (Jeroen Dijsselbloem) u ponedeljak popodne (23. februara), a koju je, u nastavku komunikacije, odbacio. U tom smislu, dokument od petka (20. februar) je neprevaziđen:

„svrha produžetka je uspešan završetak procesa po uslovima iz trenutno važećeg aranžmana, da bi se na najbolji način iskoristila fleksibilnost koju on ima; aranžman će se analizirati zajedno sa grčkim pedstavnicima Grčke vlasti i institucija. Ovaj produžetak bi takođe mogao da premosti vremenski jaz do pregovora između Eurogrupe i Grčke o mogućem nastavku aranžmana. Grčke vlasti će predstaviti prvu listu reformskih mera, na osnovu trenutno važećeg aranžmana, do ponedeljka, 23.februara. Predstavnici EU institucija će onda analizirati da li je taj predlog dovoljno sveobuhvatan, da bi bio polazna osnova za uspešno zaključenje procesa revizije.”

Ako težite da u ovoj terminologiji vidite nepokolebljivu posvećenost konkretnim uslovima „trenutno važećeg programa”, srećno vam bilo. Jer toga u tom jeziku nema. Zato predstavnici Trojke i nemaju pravo da dođu u Atinu i da se žale na to što su ponovo zaposlene čistačice.

Da bi se razumelo šta je tačno problem u odnosima Evrope i Grčke, treba malo prekopati  zloglasni „Memorandum o razumevanju” koji je potpisala prethodna grčka vlada. Prva stvar – nije sve u tom dokumentu nerazumno. Mnogo toga se prosto odnosi na zakonske regulative EU. Odredbe koje se odnose na poresku upravu, utaju poreza, korupciju i modernizaciju javne uprave su, generalno gledano, dobre prakse koje Siriza podržava. Zbog toga se nova grčka vlada brzo izjasnila da podržava „70 procenata“ tog memoranduma.

Preostalih „30 procenata” se odnosi, pre svega, na tri oblasti: fiskalni ciljevi, problematične privatizacije i izmene zakona vezanih za rad. Fiskalni cilj – “primarni suficit”od 4,5% je besmislen, i to će vam svako neformalno potvrditi. Nova vlada se ne protivi privatizaciji kao takvoj; ona je protiv onih kupaca koji zacenjuju i tako prave privatne monopole, kao i protiv prodaja po povlašćenim cenama, koje ne donose dobit. Još je veće neslaganje oko reforme zakona o radu – ali pozicija grčke vlade je u skladu sa ILO standardima Međunarodne organizacije rada, dok težnje “programa” nisu. O ovim stvarima će se sada raspravljati. Fiskalni cilj je sad prošlost, a Grci su se složili da se uzdrže od “jednostranih” mera tokom četiri meseca, dok se ide ka sporazumu.

Kasidi (Cassidy) prihvata nešto od ovih argumenata, ali ih onda relativizuje, uz komentar da dogovor “izgleda da isključuje bilo kakvo ozbiljnije prihvatanje kejnzijanskih stimulativnih politika.” U kom dokumentu postoji bilo kakvo slično obećanje? Grčka nema novca; vlada je bankrotirala. Masovne kejnzijanske politike nikad nisu bile opcija jer bi one nužno nametale izlazak iz zone evra – ekspanzivnu politiku vezanu za novu valutu, sa svim uobičajenim opasnostima. Unutar zone evra, investicioni fondovi moraju da dolaze iz poboljšanog sistema naplate poreza ili spolja, što onda uključuje privatne investitore i Evropsku investicionu banku. Kasidijev komentar deluje neargumentovano (iz vedra neba).

Još jedna fantazija je ideja da su se ljudi koji čine Sirizu “zaneli” od političkog uspeha, koji je došao „praktično ni od kuda”. U stvari, u Sirizi su mesecima znali/e da će pobediti, ako uspeju da se izbore za izbore u decembru. Bio sam tamo u nedelju uveče 8. februara, kada je premijer Aleksis Cipras otvorio zasedanje parlamenta svojom verzijom predsedničkog obraćanja. Cipras nije od onih koji se zanose. Prve reči koje mi je uputio Janis Varufakis kad sam došao u ministartsvo finansija, pre nego što smo prešli preko da čujemo Ciprasa su bile: „Dobro došli u ono što će nas uništiti.”

Kad govori o diplomatskim razmenama, Kasidi zaključuje da su se Cipras i Varufakis „zaigrali”. Da je posmatrao dešavanja na licu mesta video bi da je grčka vlada ostala jedinstvena; početni pokušaji da se marginalizuje Varufakis su odbijeni. Razgovori su nastavljeni, predvodnici delegacije Evropske komisije Žan Klod Janker  i Pjer Moskovici su uradili sve da bi pokazali da žele da pomognu, nudeći nacrt u ponedeljak. I druge vlade su omekšale svoje stavove. Značajno je da su, na kraju, predstavnici nemačke vlade imali podeljene stavove – za vicekancelara Zigmara Gabrijela grčki stav je osnova za pregovore, suprotno onome što je rekao minister finansija Volfgang Šojble. Zbog toga je kancelarka Angela Merkel uputila Aleksisu Ciprasu poziv koji je promenio stvari. Moguće je da je ovaj manevar bio deo isplanirane koreografije. Ali na kraju se Šojble povukao. Čini se da Kasidi nije primetio nijedan od ovih momenata.

Konačno, pred same pregovore, grčka strana nije shvatila da više nema aduta – kako Kasidi kaže, Šojble je bio u prednosti „čim je shvatio da Varufakis ne može da igra na kartu Grexit-a.” Grci nisu ni hteli da igraju na neku kartu, nisu hteli da blefiraju, kao što je i Varufakis izjavio u časopisu The New York Times, i kao što sam i ja napisao, dva dana nakon izbora, u časopisu Social Europe: „Šta od aduta ima Grčka: očigledno, ne mnogo toga, druga strana ima tešku artiljeriju. Ali, postoji nešto. Premijer Cipras i njegov tim mogu da izvedu razumne dokaze, bez ikakvih pretnji. Onda bi ispravan i moralan gest druge strane bio da … odobri fiskalni prostor i garantuje Grčkoj finansijsku stabilnost dok su pregovori u toku. Ako bi se to desilo, otvorio bi se prostor za nastavak pravih pregovora.” Čini se da se baš to desilo. I to iz razloga koji sam u svom tekstu naveo: na kraju je kancelarka Merkel odlučila da ne bude ona ta koja je odgovorna za cepanje Evrope.

Aleksis Cipras je to ispravno opisao. Grčka je dobila bitku, možda samo sitni okršaj, a rat se nastavlja. Ali se politička promena klime koju je podstakla pobeda Sirize nastavlja. Sa psihološke tačke gledišta, Grčka se već promenila; u Atini se vidi raspoloženje i dostojanstvo kog tamo nije bilo pre šest meseci. Uskoro će se novi frontovi otvoriti u Španiji, onda možda u Irskoj, kasnije u Portugalu, jer u svim ovim zemljama se bliže izbori. Ne izgleda da će vlada u Grčkoj propasti, ili da će se povući, u razgovorima koji slede, a vremenom ćemo jasnije videti šta je osvojeno u ovom prvom okršaju. Za godinu dana, politička slika Evrope može biti potpuno drugačija od one koju nam se čini da vidimo danas.

PREVOD Nataša Lambić

Izvor SOCIAL EUROPE

PODELITE