Za šest meseci tokom kojih je stajala sama protiv svih, Grčku su njeni partneri na bezbrojnim i beskrajnim sastancima razapeli na stub srama.

Tokom 2010. grčka država je izgubila sposobnost da sama servisira dugove. Drugim rečima, postala je insolventna i time lišena pristupa tržištima kapitala.

Pokušavajući da izbegne stečaj inače krhkih francuskih i nemačkih banaka koje su već pozajmile milijarde grčim vlastima, podjednako neodgovornim kao i one same, Evropa je odlučila da uputi Atini najbitniji plan pomoći u istoriji. Pod jednim uslovom: da država sprovede budžetsku konsolidaciju (fenomen poznatiji kao mere štednje), nezamislivu po obimu u nekim prethodnim periodima. Neiznenađujuće, postupak je izazvao pad nacionalnog dohotka bez presedana još od Velike Depresije. Time je pokrenut začarani krug: deflacija(1), direktna posledica mera štednji, povećala je teret duga, pokazala da je pretpostavka njegove otplate nerealna, te otvorila put ka opštoj humanitarnog krizi.

“Trojka” kreditora – Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska centralna banka (ECB) i Evropska komisija kao predstavnik država članica koje su davale pozajmice Atini – istrajavala je pet godinana tom zastoju, strategijom koju su finansijski stručnjaci nazvali: „extend and pretend“ (produžiti i pretvarati se), ili strategijom „kao da“. Ona se sastoji u tome da se insolventnom dužniku pozajmljuje sve više i više, kao da on nije to što jeste, sve kako se na kraju ne bi pokazali gubici njihovih hartija od vrednosti. Što su poverioci bili uporniji, to je Grčka više tonula u društvenu i ekonomsku krizu, i sve se manje mogla reformisati. Za to vreme, potencijalni gubici za kreditore su se uvećali i uvećavaju se i dalje.

To je razlog zbog kojeg je naša partija, Siriza, pobedila na izborima u januaru. Da je stanovništvo mislilo da se Grčka oporavlja, nas ne bi ni izabrali.

Naš mandat je bio jasan: prekinuti sa strategijom „kao da“ i sa pratećim merama štednje, koktelom koji se u Grčkoj već pokazao smrtonosnim za privatni sektor, te dokazati da se preko potrebne ključne reforme mogu izvesti uz narodnu podršku.

  1. februara, na svom prvom sastanku sa Evrogrupom (2), svojim sagovornicima sam naprosto poručio: „Naša vlada će biti pouzdan partner i partner od poverenja. Učinićemo sve da iznađemo zajednički teren sa Evrogrupom, i to na osnovu jedne strategije od tri tačaka, kojom bi se dao odgovor na ekonomske teškoće Grčke: 1) niz ključnih reformi usmerenih na poboljšanje efikasnosti naših institucija i na borbu protiv korupcije, utaje poreza, oligrahije i kamate; 2) sanacija finansija Grčke države putem skromnog ali održivog primarnog suficita (3), koji ne iziskuje previše truda od privatnog sektora; 3) racionalizacija ili reprogramiranje strukture našeg duga radi postizanja tog primarnog suficita i stope rasta potrebne radi optimizacije isplate naših kreditora“.

Nekoliko dana ranije, 5. februara, obavio sam svoju prvu posetu gospodinu Volfgangu Šojbleu, Nemačkom ministru finansija. Pokušao sam da ga uverim da bi mogao da računa na to da ćemo formulisati predloge koji ne idu u korist samo grčkom narodu, nego i čitavom evropskom stanovništvu: nemačkom, francuskom, slovačkom, finskom, španskom, italijanskom, itd.

Ali avaj, nijedna od naših plemenitih namera nije pobudila ni najmanje pažnje kod ljudi koji rukovode Unijom. Time smo započeli težak put koji će trajati narednih pet meseci tokom pregovora koji su usledili…

Tako me je, 30. januara, nekoliko dana nakon što sam nominovan za ministra finansija, posetio predsednik Evrogrupe, gospodin Jeren Dijselblom. Jedva da je proteklo nekoliko minuta kada me je pitao šta sam planirao da radim sa memorandumom, ugovorom koji je prethodna vlada potpisala sa „Trojkom“. Odgovorio sam mu da je naša vlada izglasana upravo da bi pregovarala o tome; ukratko, da bismo u opštim crtama tražili reviziju budžetske politike i mera koje su izazvale toliko štete u poslednjih pet godina: pad trećine nacionalnog dohotka i mobilizaciju čitavog društva protiv same ideje reforme.

Odgovor g. Disjelbloma bio je neposredan koliko i kategoričan: „To neće moći. Ili memorandum ili gašenje programa.“ Drugim rečima: ili ćemo prihvatiti politiku koju je nametnula prethodna vlada, uprkos tome što nas je narod izglasao kako bismo je doveli u pitanje (budući da je toliko očajno propala), ili će nam zatvoriti banke. Jer, pogledajte šta to konkretno znači za jednu državu članicu koja se našla u situaciji da nema pristup tržištima kapitala: ECB ukida sva finansijska sredstva bankama, koje onda nemaju drugog izbora nego da zatvore vrata, a bankomate stave van upotrebe.

Ovaj neskriveni pokušaj da se nova – i demokratski izabrana – vlada uceni, nije nipošto bio jedini. Nakon sastanka Evrogrupe jedanaest dana kasnije, g. Dijselblom potvrdio je svoj prezir prema osnovnim demokratskim principima. Međutim, g. Šojble je uspeo da ga nadmaši. Francuski ministar finansija Mišel Sapan je došao da razgovara kako bi pozvao sve nas da zajedno iznađemo način da se pomiri valjanost ugovora na snazi s jedne strane, i pravo grčkog naroda da nam daju mandat radi pregovaranja o njegovim najbitnijim tačkama s druge. Intervenišući odmah posle njega, g. Šojble nije časio časa kako bi postavio g. Sapana tamo gde je namislio da mu je mesto: „Ne možemo dozvoliti da izbori išta promene“, odsečno je rekao.Većina ministra se složila sa stavom šefa.

Čuti da „Francuska nije ono što je nekad bila“ umalo me je doteralo do suza

Na kraju tog sastanka, nakon kojeg smo pripremali objavljivanje zajedničke izjave, predložio sam da dodamo izraz „izmenjeno“ kod jedne tačke memoranduma. Reč je o jednoj rečenici u kojoj se naša vlada obavezuje da će poštovati uslove ugovora. G. Šojble stavio je odmah veto na moj predlog, tvrdeći da ne dolazi u obzir da se ugovor može menjati na osnovu samog čina biranja nove vlade. Nakon nekoliko sati zastoja i pokušaja da se iz njega izađe, g. Dijselblom me je ponovo upozorio na „neposredni slom programa“, što će značiti zatvaranje banaka 28. februara, ukoliko bih ja nastavio da zahtevam da se izraz „izmenjeno“ doda kod te tačke momoranduma. Premijer Aleksis Cipras me je tada zamolio da napustim sastanak bez dogovora o izjavi, i da umesto toga ne obraćam pažnju na pretnju g. Dijselbloma, koja se ionako neće sprovesti odmah.  Međutim, ovo uopšte nije bilo pitanje vremena.

Ne mogu više ni da izbrojim koliko puta nam se u lice mahalo pretnjom zatvaranja banaka u slučaju da ne prihvatimo program koji je već pokazao svu svoju neefikasnost. Evrogrupa i kreditori su ostali gluvi na naše ekonomske argumente. Od nas su zahtevali da kapituliramo. Čak su me optužili da sam se usudio da im „očitam lekciju“…

Tako, u suštini, izgleda atmosfera u kojoj su se odigravali pregovori sa kreditorima: pod pretnjom. I to nije bila samo prazna izjava, to smo ubrzo shvatili. Ipak, nismo bili spremni da spustimo gard i nadu da Evropa može promeniti stav.

Mesec dana nakon izbora, prethodna vlada je u dosluhu sa guvernerom Grčke banke, bivšim ministrom finansija iste vlade, izazvala mini-paniku kod banaka preko jednog javnog upozorenja. Nekoliko nedelja nakon našeg preuzimanja funkcija, ECB je počela sve više da daje znake koji sugerišu da će zavrnuti finansije grčkom bankarskom sistemu. U trenutku povoljnom za Evrogrupu, ona je počela da podstiče beg kapitala, fenomen koji je „opravdao“ zatvaranje bankomata, čime nam je pretio g. Dijselblom.

Ulazak tehnokrata na pregovore samo je potvrdilo naše najgore strahove. U javnosti, kreditori su tvrdili kako samo žele da vrate svoj novac i da vide Grčku na putu ka reformama. U stvarnosti, oni su imali samo jedan cilj: da ponize našu vladu i da nas nateraju da kapituliramo, čak iako bi za nacije-kreditore to značilo definitivnu nemogućnost da povrate svoj ulog ili gašenje programa reformi koje smo jedino mi mogli ubediti Grke da prihvate.

U više navrata smo predložili da se naši zakonodavni napori koncentrišu samo na tri ili četiri oblasti u skladu sa „institucijama“:  mere koje bi ciljale na ograničavanje utaje poreza, zaštitu fiskalnog sistema od političkog i ekonomskog lobiranja, borbu protiv korupcije kod javnih nabavki, reformu pravosuđa, itd. Svaki put, odgovor je bio isti: „Naravno da ne!“. Nijedan zakon se nije smeo izglasati pre kraja detaljnog ispitivanja naše situacije.

Od nas se još od pregovora u okviru Briselske grupe (4), primera radi, očekivalo da predstavimo svoj plan reformi poreza na dodatu vrednost (PDV).  Pre nego što bismo uopšte mogli da postignemo dogovor po tom pitanju, predstavnici “Trojke“ bi odlučili da pređu na sledeće pitanje reformi penzija. Ne bi ni saslušali naše predloge, a onda bi ponovo prešli, recimo, na zakon o radu. Onda kada se naš predlog odbaci i na tom polju, trebalo je preći na privatizacije; a onda opet dalje. Tako su razgovori samo skakali s jednog predmeta na drugi bez mogućnosti da se dostigne dogovor, niti da se ozbiljno pregovara o bilo čemu.

Tokom tih dugih meseci, predstavnici „Trojke“ su se trudili da spreče normalno funkcionisanje razgovora, insistirajući na tome da moramo pokriti sve predmete u celini, što se svodilo na to da se konkretno nije postiglo ništa. Mačka koja juri sopstveni rep bila bi podjednako efikasna. U međuvremenu, bez formulisanja ikakvog predloga i preteći nam prekidom diskusije ukoliko bismo se usudili da objavimo vlastite dokumente, oni sami su se postarali da oni procure u javnost kroz niz konferencija na kojima su se pretvarali kako su naši predlozi „slabi“, „loše osmišljeni“ i „malo verovatni“. Nadajući se da će jednog dana pristati da se kockaju i da ćemo se naći na pola puta, u to vreme smo se složili da ipak treba učestvovati u toj maskaradi.

Da bi se pregovori odvijali pod dobrim uslovima, naši sagovornici trebalo je da takođe budu manje podeljeni. Pozicija MMF-a se slagala sa nama po pitanju restrukturiranja duga, ali je Fond insistirao da uništimo ono malo što je ostalo od zakona o radu, time uklanjajući sve zaštitne mere kojima se čuvaju zanimanja. Komisija se pokazala nešto mekšom po socijalnim pitanjima, ali nije htela ni da čuje o restrukturiranju duga. ECB je takođe imala svoju ideju o tome šta bi trebalo činiti. Ukratko, svaka institucija postavila je svoju crvenu liniju koja se ne sme preći, čime se na kraju istkala jedna velika paukova mreža u koju smo se našli zarobljeni.

Trebalo bi dodatno proći i kroz „vertikalnu frakturu“ naših sagovornika: kao što su rukovodioci MMF-a i Komisije imali prioritete različite od svojih sledbenika, nemačkih i austrijskih ministara finansija, tako su i oni sami branili predloge koji su u protivrečnosti sa ciljevima njihovih nadređenih.

Nesumnjivo najgore bilo je prisustvovati ponižavanju Komisije ono malo ministara koji su bili dobronamerni prema nama. Čuti od ljudi na visokim položajima unutar Komisije i francuske vlade da se „Komisija mora složiti sa stavovima predsednika Evrogrupe“ ili da „Francuska nije ono što je nekad bila“, umalo me je doteralo do suza. Da ne govorim o svom razočarenju kada mi je Nemački ministar finansija u svojoj kancelariji 08. juna rekao da ne može pružiti ni najmanji savet o najboljem načinu da se izbegne greška – napuštanje evra – koja bi ipak i te kako skupo koštala Evropu.

Na kraju juna, abdicirali smo i prihvatili većinu zahteva „Trojke“. Sa jednim izuzetkom: insistirali smo na blagom restrukturiranju nešeg duga, bez popusta, kroz zamenu hartija od vrednosti (5).  25. juna sam prisustvovao svojoj pretpostlednjoj Evrogrupi. Tu mi je predstavljena zadnja ponuda „Trojke“: da „uzmem ili ostavim“. Popustili smo na devet desetina zahteva naših sagovornika i čekali smo da se makar naposletku potrude kako bismo postigli nešto što bar liči na pristojan sporazum. Umesto toga, oni su se još više osilili, primera radi, u slučaju PDV-a. Više nije bilo sumnje. Ako bismo ovo potpisali, taj tekst bi uništio poslednje tragove Grčke socijalne države. Od nas se očekivala spektakularna kapitulacija, kapitulacija koja bi čitavom svetu pokazala kako smo poklekli.

Evrogrupa, struktura neograničene moći koja „pravno ne postoji“…

Sledećeg dana, premijer Cipras najavio je da će predložiti da utlimatum „Trojke“ ide na referendum. Dvadesetičetiri časa kasnije, u subotu 27. juna, učestvovao sam u svom zadnjem sastanku sa Evrogrupom, onom na kojem je pokrenut proces zatvaranja grčkih banaka; jedan od načina da nas kazne što smo imali hrabrosti da se posavetujemo sa građanima naše zemlje.

U toku tih razgovora, predsednik Disjelblom je najavio da će održati još jedan sastanak iste večeri, ali bez mene. Bez toga Grčka nema predstavnika. Protestvovao sam, podvlačeći da ne postoji pravo na osnovu kojeg mogu isključiti ministra finansija jedne zemlje članice evrozone, i zahtevao sam pravno objašnjenje takvog postupka.

Nakon kratke pauze, sekretarijat nam je odgovorio: „Evrogrupa pravno ne postoji. Reč je o neformalnoj grupi i samim tim, nijedan pisani zakon ne uređuje postupke njenog predsednika.“ Te reči su mi odzvanjale u ušima kao epitaf Evrope koju su Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Vili Brant, Valeri Žiskar Desten, Helmut Šmit, Helmut Kol, Fransoa Miteran i mnogi drugi pokušavali da izgrade. Evrope koju sam oduvek smatrao, još od rane mladosti, svojim kompasom.

Nekoliko dana kasnije, uprkos zatvaranju banaka i kampanje zajedničkog terora korumpiranih medija, grčki narod jasno i glasno je rekao “ne“. Od sastanka šefova država evrozone koji je potom usledio, premijer Cipras je naizgled bio primoran da potpiše ugovor koji se ne može drukčije opisati nego kao predaja. Sredstvo ucene? Bespravna mogućnost izbacivanja iz evrozone. Bez obzira na to šta će neko misliti o našoj vladi, ovaj trenutak će ući u istoriju kao trenutak u kojem su zvanični predstavnici Evrope iskoristili institucije (Evrogrupu, samit šefova država evrozone) i metode koje se ne mogu legitimizovati nijednim ugovorom, u svrhu prekida s idealom jedne zaista demokratske unije. Grčka je kapitulirala, ali je evropski projekt taj koji je pobeđen. Nijedan narod iz ovog regiona ne bi nikada više smeo da pregovara u strahu.

PREVOD Aleksandar Matković

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK

(1) Opšti pad aktivnosti, cena, plata i investicija.

(2) Skup ministara finansija 19 zemalja evrozone.

(3) Pozitivno budžetsko stanje države pre servisiranja duga.

(4) Petorka sastavljena od Gčrke vlade, Evropske komisije, Evropske centralne banke (ECB), Evropskog stabilizacionog mehanizma (ESM) i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

(5) Reč je o tzv. „debt swaps“, tj. zameni duga obveznicama indeksiranim na rast, ideji koju je Varufakis u nekoliko navrata predlagao članovima Evrogrupe kao moguće rešenje pitanju održivosti i otplati grčkog duga  (prim. prev).

PODELITE