Zašto levica treba da podrži Studentsku listu

Naravno da Studenti u blokadi iliti Studentski pokret nisu protiv kapitalizma. Zaista bi to bilo jako naivno i pomisliti tako nešto. I naravno da vrte, od samog početka, već ustaljene liberalne floskule o borbi protiv korupcije, departokratizacije, da institucije rade svoj posao, da se sudstvo i tužilaštvo oslobodi, i sve ono što uglavnom već slušamo godinama i decenijama od različitih opozicionih aktera. Takođe bi trebalo praviti razliku između Studentske liste i Pokreta. Studentska lista nije antikapitalistička, već svedena i destilovana forma za liberalnodemokratsku trku. Ona je nastala kao politički izraz jednog mnogo šireg procesa.

Ipak, to što Pokret na svesnom nivou nije protiv kapitalizma ne znači da njegova praksa ne proizvodi protivrečnosti sa postojećim kapitalističkim odnosima i ne otvara pitanja koja prevazilaze njegov početni liberalni okvir. Njihovi vrlo spontantni, progresivni potezi su nam više pokazivali koliko ovaj globalni kapitalistički sistem, u kojem Srbija već decenijama funkcioniše, u biti ne može da odgovori čak ni na te osnovne liberalne zahteve, kao što su bili oni prvi (dokumentacija o nadstrešnici, odgovornost za napade na demonstrante, oslobađanje/procesna zaštita privedenih i finansiranje univerziteta).

Trebalo bi da pravimo distinkcije, ukoliko sve to posmatramo dijalektičko-materijalistički, da mnogi ljudi u ovoj zemlji kapitalizam ne mogu ni da prepoznaju kao nešto opipljivo, pa čak ni sasvim razumljivo. Kako je filozof Boris Buden jedared rekao (navodim ga po sećanju): „Kapitalizam je postao normalna stvar koja se ne dovodi u pitanje!“ I upravo to, deluje kao da je peti element u pitanju, pored vode, vatre, zemlje i vazduha. Takođe, sve prilike ukazuju na to da je vlast glavnog kompradora Aleksandra Vučića došla do svog maksimuma, odnosno da je njegov Kartel u ovom perifernom kazamatu lupio do sivih zidova.

Pored toga što je ovu zemlju pretvorio u kolonijalnu jamu nad kojom vladaju ćacilendski bašibozuci i vampirska buržoazija koja isisiva sve ogromnije viškove vrednosti iz radnog naroda već decenijama, uspeo je u poslednjih par godina da se zapljune u najveći genocid u XXI stoleću. Istrebljivački pohod Izraela nad palestinskim stanovništvom bio je glavna pohvalnica našeg predsednika Srbije na svim medijima. Hvalio se time da je jedini u Evropi koji dobavlja municiju njegovom ortaku Benjaminu Netanjahuu. Ipak, njegovo retoričko tupljenje o ubuđalom antiimperijalizmu više ne može skoro nigde da prođe osim kod njegove dvorske levice, koja to pokušava da eksploatiše zarad svojih sitnočaršijskih interesa.

Praksa sa terena pokazuje da je vladajuća klasa u Srbiji u potpunosti na liniji Epstinove koalicije. Njihova diskretna podrška razaranju Irana i Libana, prodaja oružja Ukrajini preko svojih gospodara rata, te saradnja sa eskploatorskim mašinerijama poput Rio Tinta, iza kojih ostaje pustoš – uglavnom nam signalizira i poprilično jasno govori da srpskonaprednjačke efendije su na poslušnim linijama prvosvetaškog kluba izopačenih džentlmena. Dovođenje stranoinvestorskih predatora i potpuno osiromašavanje i obespravljivanje radnika i radnica ne može ovaj režim prikazati ni u kakvom drugom svetlu nego u onom najgnusobnijem – zločinačkom.

Nasuprot njih, na ovim vanrednim parlamentarnim izborima, Studentska lista oko koje okupljen probuđeni i pobunjeni narod, iz različitih slojeva društva i klasa, važi trenutno za najbližu priliku da se ova kartelska udruga zajedno sa svim njenim prethodnicima pošalje nazad u srce pakla iz kojeg je potekla.

Zločin nad zločinima

Nema potrebe da se umanjuju stvari. Pad nadstrešnice u Novom Sadu, tog zlokobnog 1. novembra 2024. godine, odneo je šesnaest života, ali je zato pokrenuo društveni cunami u Srbiji. Nakon skoro dve godine, još uvek niko nije procesuiran za taj zločin, ali se to ne može ni očekivati od ovakve buržoaske države u kojoj živimo. Od tada do danas bilo je različitih faza, uspona i padova Studentskog pokreta i pobunjenog naroda okupljenog oko njega. Progresivni zalet kroz politizaciju masa, pozivanje naroda da se samoorganizuju u zborove, blokada ulica, raskrsnica, sokaka, fakulteta i ustanova, bilo je zaista nešto što je postalo na ovom prostoru zgužvana i davno zaboravljena praksa.

Zaista je bilo osvežavajuće da su Studenti u blokadi u Pismu narodu, objavljenim tik pred čuveni 15. mart, na kojem se okupilo nikada više ljudi još od pada Slobodana Miloševića, da upravo u tom napisu prepoznaju da je predstavnička demokratija podbacila. Vele oni sledeće: „Predstavnička demokratija očigledno nije u stanju da reši višedecenijsku društveno-političku krizu naše zemlje, dok model neposredne demokratije, na osnovu našeg iskustva, ima dobru šansu.“ Upravo na tom mestu, prema sopstvenom iskustvu direktnodemokratskog odlučivanja o svim pitanjima kroz njihove plenume, studenti su pozvali ljude u ovoj zemlji da pokušaju da vrate slobodu odlučivanja u sopstvene ruke.

Oni su čak i vrlo hrabro poslali Pismo svetu da krenu u rušenje ovog poretka, jer je predstavnička demokratija u potpunom raspadu, a svet je na ivici propasti. Između ostalog, studenti su pozivali na proteste i organizovali ih protiv poklanjanja zemljišta na kojem se nalazi srušeni Generalštab u Beogradu Donaldu Trampu, kao i protiv čupanja rudnog bogatstva od strane multinacionalne aždahe Rio Tinto; pozivali su na otpor i pobunu protiv izvoza municije i naoružanja Izraelu, kao i, po prvi put, na zajedničko organizovanje prvomajskog protesta sa svim sindikatima na kojem je bilo više hiljada ljudi.

Oni svakako prepoznaju sve ono što se oko nas događa kao korupciju i u tome vide jedan od, ako ne i glavni problem društva. Problem je što se korupcija u takvom liberalnom sagledavanju najčešće posmatra kao neka vrsta devijacije, te se naginje da postoji zdrav kapitalizam, kapitalizam sa ljudskim licem, zasnovan na slobodnom tržištu, konkurenciji, vladavini prava i ostalim bajkama Centra, a da se onda u njega spolja ubacuju virusi i paraziti.

Na periferiji kapitalizam se zapravo ogoljeno prikazuje upravo kroz ono što liberalni diskurs vidi kao korupciju, a to jeste privatno prisvajanje društveno proizvedenog bogatstva, enormna koncentracija kapitala u rukama manjine, zavisnost države od investicija i akumulacije, konkurencija za pristup javnim resursima i stalna krvava borba različitih buržoaskih frakcija za povoljniji položaj najveći su odraz strukuralnih kapitalističkih odnosa, koje mi ovde prepoznajemo kao koruptivnost.

Naravno da postoje konkretni oblici korupcije koje treba razotkrivati i sankcionisati, ali ako se zaustavimo na tome, onda smo društveni problem sveli na moralni problem pojedinaca, te ćemo se onda i budućnost vraćati na neke nove vučiće.

Mada nam liberalne i konzervativne petooktobarske perjanice godinama objašnjavaju da kapitalizam navodno još nije stigao u Srbiju, kao da smo ostali zarobljeni negde u predvorju tranzicije i samo čekamo da se pojavi neki pravi, evropski kapitalizam. U toj priči postoji i fantazija o famoznom Šestom oktobru, jer je, jelte, Peti oktobar bio nedovršena revolucija, nakon koje je trebalo samo napraviti još jedan korak i konačno dovršiti prelazak u uređeno liberalno društvo. Šesti oktobar danas više nego ikada, a Aleksandar Vučić, koliko god se neki naježili na ovo, u stvari jeste produkt Petooktobarske republike, savršeni mutant kapitalističkog razaranja ove zemlje. Jedan od studenata je čak jednom rekao: „Kada imate posla sa Aleksandrom Vučićem, vi imate posla sa krupnim kapitalom!“ I to je sve vreme podtekst ove borbe.

Klasna borba iz laboratorije

Stoga je Studentski pokret već proizveo nešto što je za antikapitalističku levicu politički važnije od same izborne liste. Svojom intuitivnom i sasvim sponatnom progresivnom borbom doveo je ovaj periferni sistem u stanje raspada, jer je pokazao da on u stvari ne može i ne ume da odgovori čak ni na ovako malu vrstu sukoba. Naravno da je policijska represija i ultrahuligansko uterivanje straha nad pobunjenicima donekle moglo da uspori nadiranje neminovnog, ali nije zaustavio taj talas. I to se pokazalo upravo u ovim danima, nakon što se izbori raspisali.

No, pošto četranestogodišnja vladavina Kartela nije mogla da prođe bez potpunog srastanja sa samim kapitalističkim sistemom upravljanja, mi ćemo sečenjem tih vezivnih tkiva u stvari dati prostor za razvijanje progresivnih politika. Dokle god su pipci naprednjačkog krakena na polugama moći, toliko čvrsti, toliko stegnuti, levica ne može nikako ni da priđe bilo čemu, osim da deluje sa opskurnih i podzemnih kanala, čekajući metafizičke promene stanja u društvu i svetu.

Pojedini levičari-tvrdolinijaši ne umeju i ne žele da prepoznaju dimenzije ovog masovnog pokreta. Oni žele da samo vide da je to pobuna srednjoklasnih i privlegovanih, te da je ovo sada iznova borba između dve buržoaske struje. Iako su postojali objektivni elementi toga, u ovom najkonkretnijem mogućem trenutku, to je, jednostavno rečeno, vulgarni determinizam, jer masovni pokreti su takođe kontradiktorni.

U njima, naravno, postoje liberalni, levi, konzervativni, apolitični, radikalni, nacionalni i potpuno lokalni impulsi, ali upravo je to njihova priroda. Klasna borba se ne odvija, u savršenim laboratorijskim uslovima, sa unapred čistim i ideološki profilisanim klasnim subjektima, a to bi valjda trebalo da bude jasno. Zamerke da Studenti u blokadi nisu nikakav revolucionarni subjekt takođe stoje, ali taj ne-revolucionarni subjekt trenutno svojim  delovanjem može da, zapravo, proizvede ono što je levici verovatno najvažnije, a to je politička artikulacija odozdo. A to, u neku ruku, zapravo jeste mini-revolucija.

Razumljiva je čak i donekle linija da više Vučić odgovara kao slab komprador, nego da sutradan dođe neka nova kompradorska ekipa, koja će moći da sprovede ono što on nije mogao, kao što je on sproveo ono što njegovi prethodnici nisu mogli i umeli. Mada takva računica levicu svodi na idealističkog pasivca koji čeka da se istorijske i materijalne okolnosti dovoljno promene kako bi tek tada počela da deluje, što samo izvrće naopačke njen zadatak koji onda zainteresovanima za promene signalizira da levica nema odgovor.

Levica apsolutno mora da bude tamo, u samom epicentru dešavanja, da učestvuje u procesu i okolnostima sa ljudima koji su kroz ovu pobunu prvi put iskusili kolektivno organizovanje, direktnodemokratsko odlučivanje, te mogućnost da sopstvenim delovanjem pomere granice onoga što im je godinama predstavljano kao nezamislivo.

Tu zaista bi trebalo da razumemo ne samo ko čini ljude okupljene oko Pokreta već i šta se kroz njegovu praksu proizvodi. Ljudi se kroz borbu menjaju, kada već to moramo na ovom mestu da spominjemo, kao što se menjaju i njihovi međusobni odnosi, svest i razumevanje sopstvenih interesa. Ako vidimo da se mase bude i odlučno, neposredno razgovaraju o politici i javnim poslovima i prepoznaju zajedničke probleme, onda to prevazilazi buržoaske igrarije koje tako lako možemo da precrtamo olovkom.

Ako već liberali ne žele da čuju da je sve ovo proces, te pozitivisitički nastupaju da se što pre sve završi, onda barem levica može da ima strpljenja i razumevanja da ova buna, najveća u modernoj istoriji Srbije, ima svoje uspone i padove.

Šta dalje

Nema potrebe za četničkim taktikama čekanja iskrcavanja Britanaca na Jadranu, iliti promenom prilika u svetu, pa da jednog dana sve to samo od sebe uruši, a levica na belim konjima uđe među narod. Naprotiv, ova pobuna je već uveliko obrazovala čitavu jednu generaciju u prethodnim mesecima. Ta generacija će sutradan mnogo bolje razumeti politku i kompleksnu dinamiku u našem društvu. Naučili su ih da se organizuju, da odlučuju, da blokiraju, da promišljaju izvan okvira ovog sistema, da se suprotstave njihovim insitucijama sile i ugnjetavanja. To političko iskustvo neće nestati samim završetkom izbora.

Na kraju krajeva, nema ovde mnogo ni zanošenja. Studentska lista jeste svedena, primitivna liberalna forma utrkavanja sa Vučićem na njegovom terenu. To je bio opasan i regresivan potez, ali razumljiv, jer je u jednom trenutku postalo nemoguće izboriti se sa režimom unutar ovakvog poretka, osim kroz dalje radikalizovanje borbe, dok je sa druge strane ponovo visila opasnost apstinencije i pasivizacije.

Pokret kao pokret, u međuvremenu izgubio deo svog prvobitnog zanosa, ali je proces proizveo nešto što je trenutno važnije od njegove ideološke čistote: masovnost. Proces je dao prostor ljudima koji su se pokrenuli, povezali, organizovali i prvi put iskusili da mogu da deluju zajedno.

Upravo zato antikapitalistička levica nema šta da čeka sa strane. Njena uloga nije da sa bezbedne udaljenosti ocenjuje da li je narod konačno položio ideološki prijemni ispit, pa da tek onda pruži podršku, nego da čini sve što može da ljudima pojašnava i objašnjava šta se oko njih dešava. Jer ispod ovog čemera u kojem se valjamo već skoro četiri decenije, sa vrlo snažnim ubrzanjem u poslednjim godinama, ljudi će ostati zaprepašćeni, uplašeni i zbunjeni kada krene ovaj naprednjački Vavilon da se urušava.

Tada će se otvoriti prostor za različite odgovore i mogućnosti, ali neće se urušiti samo ovaj Kartel, već čitav poredak koji je godinama izgledao neuništivo. Jedni će zato tada pokušati da nas vrate na staro, drugi će ponuditi još jedno kozmetičko presvlačenje sistema, a treći će pokušavati da strah i neizvesnost prevedu u nacionalizam i druge devetnaestovekovne romanse, ali zato tu levica mora da bude prisutna kako novi desničarski mufljuzi i liberalni mađioničari ne bi upravo te mase ponovo prebacili na drugu strana Hada. Naša mala revolucija sve vreme traje, samo treba bolje da se gleda.