Kriza iz 2008. godine, koja je izazvala najoštriju globalnu recesiju još od 1929. godine, očigledno je uzrokovana sve očiglednijim slobostima američkog sistema: obimnom deregulacijom, eksplozijom ekonomske nejednakosti, prevelikom zaduženošću najsiromašnijih. Podržana jednakijim i inkluzivnijim modelom razvoja, Evropa je mogla da iskoristi priliku da promoviše bolji sistem regulacije globalnog kapitalizma. Međutim, nedostatak poverenja između različitih članica Evropske unije, kao i ograničavajuća rigidna pravila, koja nisu čak ni adekvatno primenjena, doveli su do izbijanja nove recesije u periodu od 2011. do 2013. godine, od koje se države EU tek sada oporavljaju.
Dolazak Trampa na vlast 2017. godine pokazatelj je ozbiljnih nedostataka američkog modela. Takva situacija čini evropski model još poželjnijim, posebno u trenutku kada razvojni put alternativnih modela (Kina, Rusija) nije ohrabrujući.
U skladu sa velikim očekivanjima od evropskog modela, Evropa će svakako morati da pruži prava rešenja kako bi prevazišla mnoge izazove. Na početku se nalazi opšti izazov: globalno kretanje ka nejednakosti. Evropa neće ohrabriti svoje građane time što će im objasniti da im je bolje nego stanovnicima Sjedinjenih Država ili Brazila. Nejednakost raste u svim državama, koja je pojačana fiskalnom trkom u korist najmobilnijih, dok Evropa samo raspiruje vatru koja pomaže uvećanje nejednakosti. Rizici kulturne izolacije i traženja krivca biće rešeni samo ako uspemo da ponudimo radničkoj klasi i mlađim generacijama realnu strategiju za smanjenje nejednakosti i za investiranje u budućnost.
Drugi izazov je podela na bogati sever i siromašni jug, koja se dramatično uvećala u eurozoni i koja se zasniva na kontradiktornim verzijama razvoja događaja. U Nemačkoj i Francuskoj, ljudi i dalje misle da je EU pomogla Grcima, jer im je pozajmila novac po smanjenim kamatnim stopama nego što su one na finansijskim tržištima, ali većim nego što su stope koje EU plaća da pozajmi novac, na tim istim finansijskim tržištima. U Grčkoj, doživljaj situacije je potpuno obrnut: oni vide pozajmice kao veliki finansijski profit za EU. Istina je da je čistka koja je nametnuta državama na jugu Evrope, sa dramatičnim posledicama pokušaja secesije u Kataloniji, direktna posledica kratkovidosti samo-centričnog pogleda koji imaju Nemačka i Francuska.
Treći izazov je podela na Istok i Zapad. U Parizu, Berlinu i Briselu, ljudi ne mogu da razumeju nedostatak zahvalnosti zemalja koje su profitirale od ogromnih novčanih transfera koje su države na istoku Evrope dobile od EU. Ali, u Varšavi ili Pragu, događaji se interpretiraju na potpuno drugačiji način. Oni ističu da su profiti koji su posledica privatnih investicija sa Zapada veoma visoki i da profiti isplaćeni vlasnicima firmi koje su investirale u zemlje Istočne Evrope daleko prevazilaze novčane transfere koji idu u drugom smeru.
U stvari, ako istražimo podatke, oni nam daju jasan odgovor. Posle kolapsa komunizma, zapadni investitori (posebno iz Nemačke) postepeno su postali vlasnici značajnog udela kapitala u istočnoevropskim državama. Ovaj udeo iznosi oko četvrtine, ako se u kapital uračunaju sve akcije i fiksni kapital (uključujući i nekretnine), ili preko polovine kapitala ako se ograničimo samo na vlasništvo nad kompanijama (čak i više ako se radi samo o velikim kompanijama). Istraživanje Filipa Novokmeta pokazalo je da nejednakost nije naglo porasla u Istočnoj Evropi, kao što je to bio slučaj u Rusiji ili Sjedinjenim Državama. Međutim, to je bila posledica toga što je značajan udeo visokih prihoda od kapitala iz država Istočne Evrope odlazio u ruke vlasnika tog kapitala koji su živeli u drugim državama (ovaj proces je veoma sličan onome što se dešavalo pre komunizma, kada su vlasnici kapitala bili Nemci, Francuzi, Austrijanci ili državljani Otomanskog carstva).
Između 2010. i 2016. godine, godišnji odliv profita i prihoda na osnovu vlasništva (neto u odnosu na odgovarajući priliv novčanih transfera iz EU) iznosi prosečno 4,7 % bruto domaćeg proizvoda u Poljskoj, 7,2 % u Mađarskoj, 7,6 % u Čekoj Republici i 4,2 % u Slovačkoj, što je uticalo na značajno smanjenje nacionalnih prihoda ovih država.
Tokom istog perioda, neto godišnji transferi iz Evropske unije, to jest, razlika između ukupnih izdataka datih ovim državama i doprinosa plaćenih budžetu EU, bili su značajno manji: 2,7 % BDP-a u Poljskoj, 4 % u Mađarskoj, 1,9 % u Češkoj Republici i 2,2 % u Slovačkoj. Kao poređenje treba uzeti u obzir da Francuska, Nemačka i Velika Britanija daju neto doprinos budžetu EU u iznosu ekvivalentnom od 0,3 % do 0,4 % njihovih nacionalnih BDP-a.
Naravno, moguće je tvrditi da su investicije sa Zapada omogućile uvećanje produktivnosti ekonomija država Istočne Evrope, pa su zato te investicije bile korisne za obe strane. Međutim, lideri država Istočne Evrope nikada ne zaborave da napomenu da su investitori sa Zapada iskoristili svoju poziciju moći kako bi zadržali plate na niskom nivou u zemljama Istočne Evrope i kako bi održali visoke stope profita svojih kompanija.
Na isti način kao u Grčkoj, najveće ekonomske sile teže da daju kontraargument, a to je da je nejednakost prirodna pojava. Oni polaze od pretpostavlke da tržište i „slobodna utakmica” doprinose pravednoj distribuciji bogatstva i zato posmatraju transfere novca kao rezultat takvog „prirodnog” balansa i kao velikodušnost od strane pobednika u sistemu. U stvarnosti, svojinski odnosi su uvek kompleksni, posebno zato što unutar velikih političkih zajednica kao što je EU, pa se zato ne mogu ostaviti da funkcionišu u potpuno slobodno-tržišnim uslovima.
Ove suprotnosti mogu se razrešiti samo pomoću velikog intelektualnog i političkog „ponovnog uspostavljanja” evropskih institucija, u skladu sa istinskom demokratijom.
Izvor LE MONDE
PREVOD Velizar Mirčov