Pozitivni utisak u javnom mnjenju o radničkim sindikatima je sada veći nego u bilo kom periodu u poslednjih pedeset godina. Razlozi za to su: sranje plate, štrajkovi učitelja i nastavnika, kao i Berni Senders.
Ovog dana rada1 mi imamo razlog da slavimo. Javna podrška za sindikate je dostigla 64%, prema poslednjoj anketi kompanije Galup.
Kompanija Galup vrši konstantna istraživanja javne podrške za sindikate još od 1936. godine. Galup je saopštio da je, prema njihovim istraživanjima, javna podrška za sindikate, od 1967. godine, do sada, „retko prelazila 60%. Sadašnji nivo podrške od 64% je jedan od najviših nivoa podrške za sindikate koje je Galup zabeležio u poslednjih pedeset godina“.
Kako bismo razumeli ovaj trend, potrebno je uzeti tri faktora u razmatranje: stagnirajuće plate i, uporedo, opadanje beneficija; talas štrajkova učitelja i nastavnika; kao i rast popularnosti Berni Sendersa.
Prvi faktor – niske plate i beneficije – može da se razume samo kada se posmatra zajedno sa druga dva faktora. Plate, sve više, nisu dovoljne da pokriju brzo rastuće troškove života, dok u isto vreme, poslodavci nastavljaju da smanjuju beneficije radnicima, kako bi uvećali svoje profite. Sve to čini život običnih radnih ljudi progresivno težim. Status quo, koji je već dugo prisutan, očigledan je izvor frustracije, i predstavlja osnovni uzrok motivacije radnih ljudi da se priključe kolektivnoj akciji u vidu formiranja sindikata.
Međutim, pogoršanje uslova ne dovodi automatski do povećanja pozitivnog mišljenja u javnom mnjenju o sindikatima. Upravo suprotno, plate u Americi stagniraju još od sedamdesetih godina dvadesetog veka, a upravo tada počinje i pad javne podrške sindikatima, kao i pad broja članova sindikata. Neoliberalizam je na uzlaznoj putanji još od sredine sedamdesetih, i od tada su propagatori neoliberalizma na terenu bili vrlo uspešni da, sa jedne strane, izvuku veću produktivnost i veće profite od radnika, a da sa njima ne dele taj profit, dok su, sa druge strane, bili uspešni i u tome da ubede radnike da su baš sindikati ti koji su pohlepni i da su sindikati krivi za niske plate radnika.
Dakle, pogoršanje uslova nije samo po sebi dovelo do porasta podrške sindikatima. Ljudi ne počinju da podržavaju sindikate samo zato što ih njihovi poslodavci tretiraju loše. Ono što je potrebno je da postoji kredibilna alternativa postojećem stanju.
Talas štrajkova učitelja i nastavnika započeo je 2018. godine. Štrajkovi u Zapadnoj Virdžiniji, Oklahomi, Arizoni, Kaliforniji, Vašingtonu i još nekim državama doveli su sindikate u fokus medijskih vesti, što im je omogućilo da postanu vidljivi i relevantni velikim delovima populacije, prvi put u nekoliko poslednjih decenija. Još važnije, putem „pregovaranja oko zajedničkog dobra” i povezivanjem njihovih zahteva sa dobrobiti celih zajednica, štrajkovi su uspeli da ubede ljude u stav da je ono što je dobro za sindikate i radnike takođe dobro i za studente, roditelje, kao i za celokupnu javnost.
Međutim, nedostaje još jedan segment da upotpuni ovu sliku. Na primer, kada su nastavnici iz Čikaga započeli svoj štrajk 2012. godine, najvažniji korporativni mediji ispratili su ih negativno. Ovakva percepcija, od strane medija, povezana je sa širom debatom o javnim školama i sindikatima, a ta debata je oblikovana od strane onih koji se zalažu za privatizaciju škola i razbijanje sindikata u takozvanom „pokretu za reformu u obrazovanju“. Na primer, časopis Tajms je 2008. godine objavio broj sa slikom Mišel Re na naslovnoj strani, žene poznate po razbijanju sindikata. U tom broju časopisa, novinari su slavili njenu herojsku „borbu protiv loših nastavnika“. Na naslovnoj stranici časopisa Tajms iz 2014. godine nalazi se naslov: „Skoro je nemoguće otpustiti lošeg nastavnika. Neki milioneri koji se bave novim tehnologijama pronašli su način da učine baš to“. Taj članak spominje „rat protiv sigurnosti zaposlenja nastavnika“ kao pozitivnu stvar.
Od tada, odnos javnog mnjenja prema nastavnicima i njihovim sindikatima promenio se za 180 stepeni. Kada su nastavnici započeli masovni štrajk 2018. godine, medijske reportaže bile su uglavnom pozitivne, dok je javna podrška bila skoro potpuna. Na vrhuncu talasa štrajkova nastavnika, časopis Tajms je objavio broj na čijoj naslovnoj strani se nalazila slika nastavnika koji štrajkuje, a ispod slike je stajao naslov: „Ja imam master diplomu, šesnaest godina iskustva, radim dva dopunska posla, a ipak moram da doniram krvnu plazmu kako bih platio račune. Ja sam nastavnik u Americi“. Ovo je bila samo jedna od tri fotografije na naslovnoj strani tog broja časopisa Tajms, od kojih je svaka fotografija propraćena tekstom koji je pružao pozitivan pogled na specifičnog srednjoškolskog nastavnika. Naslov glavnog članka tog broja časopisa bio je „Trinaest priča o životu sa nastavničkom platom“.
Odjednom, čini se, nastavnici i sindikati nastavnika više nisu posmatrani kao problem državnog školstva. U stvari, ojačavanje nastavnika i njihovih sindikata čini se kao pravo rešenje problema.
Šta se promenilo između 2014. i 2018. godine? Glavni razlog je to što se u pravom trenutku pojavio predsednički kandidat Demokratske partije koji se najviše borio za ciljeve i interese sindikata, od svih predsedničkih kandidata u istoriji. Berni Senders je koristio svoju veoma popularnu predsedničku kampanju kao masovnu platformu kako bi kritikovao nejednakosti u društvu i promovisao vrednosti sindikata i kolektivnog radničkog delovanja. Čak i pošto je izgubio na preliminarnim izborima unutar Demokratske stranke, on je sledećih nekoliko godina proveo šireći poruku koja je veličala radnike i sindikate. On se zalagao za uvećanje sindikalnih zahteva i za pružanje materijalne pomoći nastavnicima i drugim radnicima kako bi se uspešnije borili protiv svojih šefova.
Senders je povukao američku politiku na levo i stvorio je političku klimu u kojoj se na radnike gleda na mnogo pozitivniji način. U toku ove nove političke klime nastavnici su započeli svoje štrajkove. Erik Blank, u njegovoj knjizi „Revolt crvenih država“, pokazuje kako su nastavnici iz Zapadne Virdžinije i drugih američkih država bili ohrabreni da se pokrenu na akciju neočekivanih uspehom Sendersove poruke. I u toj novoj političkoj klimi ti štrajkovi su dočekani pozitivno i od strane medija i od strane šire javnosti.
Ne postoje garancije da će ovaj visoki nivo javne podrške sindikatima opstati. Ali, u analizi uzleta podrške možemo da odgonetnemo kakav je trud i rad neophodan, kako bi se ovaj trend nastavio.
Sindikati treba da nastave da čine sebe što vidljivijim široj javnosti putem štrajkova, a pored toga, treba da izgrade široku klasnu podršku za zahteve čije ispunjenje bi uvećalo dobrobit celih zajednica. Socijalisti treba da nastave da koriste izbore, na što višem mogućem političkom nivou, kao sredstvo za širenje poruke koja negativno govori o korporacijama, dok, sa druge strane, podržava interese radnika i sindikata. Ako se uloži dovoljno truda u takve projekte, sasvim je moguće da će ovaj trend rasta popularnosti sindikata biti samo početak potpunog oživljavanja radničkog pokreta u Americi. Krajnji cilj je stvaranje široke baze, u opštoj populaciji, koja će biti mnogo više spremna da podrži, ali i da se, na kraju, priključi sindikatima.
Izvor JACOBINMAG.COM
PREVOD Velizar Mirčov