Pandemija korona virusa traje duže od godinu i po dana i po svemu sudeći, ne nazire joj se kraj u doglednom periodu. U tih godinu i po, čak i medicinski laici poput autora teksta, naučili su ponešto o medicini,  trudeći se da pribave adekvatne informacije kod onih koji su stručni za oblasti blisko povezane sa medicinskom naukom. Preko medija smo svakodnevno  bombardovani raznim terminima iz te struke koji su većini ljudi nerazumljivi i deo su medicinskog registra, ali u kontekstu pandemije, postaju deo verbalne komunikacije u svakodnevnom govoru, pa čak i ako se nepravilno koriste.

Međutim, ima i onih medicinskih termina koji se lako mogu pripisati i društvu. Nije nepoznato da se  u sociologiji svojevremeno na njenim počecima razvoja kao nauke, društvo percipiralo kao  živi organizam, sastavljen od različitih organa koji svaki za sebe, ali povezan s drugima obavlja određenu funkciju i time radi na doprinos čitavog organizma. Ipak, ukoliko neki organ ne bi funkcionisao kako treba, usled povezanosti s drugim organima, činio bi i organizam slabijim, pa ga je neophodno lečiti. Slično je i sa društvom. Kada njegovi delovi ne finkcionišu, društvo postaje anomično i bolesno, te ga je potrebno „lečiti“ ispravnom i odgovarajućom terapijom.

Bolesna telesna stanja neretko izazivaju fizičku bol. Bolesna društvena stanja takođe izazivaju bol, ali drugačije vrste. I u jednom i u drugom slučaju potrebno je sanirati teškoće izazvane bolom. U tom smislu, neophodna je anestezija kao sanacija bola.

Ne ulazeći u medicinske definicije za koje nisam stručan, dovoljno je zadržati se na etimologiji. Kovanica anestezija vodi poreklo od dve reči: an – u slobodnom prevodu, bez nečega i reči estesis koja označava osećaj. Preneseno na polje društvenih nauka, kranje slodobno možemo govoriti o društvu bez osećaja.

Fokusirajući se u tom smislu na srpsko društvo, možemo ga posmatrati kroz tri osnovna podsistema: ekonomski, politički i kulturni. Naravno, sva tri stoje u određenoj specifičnoj vrsti veze, a to se naročito odnosi na ekonomski i politički društveni podsistem. Radi lakše analize i povezanosti sa našom svakodnevicom, analitički ćemo ih razdvojiti.

Posmatramo li ekonomski sistem, uviđamo da je Srbija zemlja na dubokoj periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Kao takva, podložna je stranim uticajima kroz inostrana ulaganja, teško sposobna, ili gotovo nesposobna da samostalno kreira i investira višak vrednosti, sa zastarelim i prljavim tehnologijama koje uništavaju ekosistem, ali i izostankom poštovanja radničkih prava, užasnim uslovima rada i izrazito niskim zaradama. Ovo su samo neka od obeležja divljeg kapitalizma na periferiji.

U ovakvim uslovima privređivanja, dolazi do produbljivanja ogromnog jaza između nekolicine bogatih i ogromnog broja siromašnih, što dodatno produbljuje i društvene nejednakosti, ali i smanjuje šanse za veću društvenu pokretljivost unutar društvene strukture. Ipak, nametanjem samo jedne minimalne mogućnosti izbora, a to je izbor „ili ćeš igrati kako poslodavac svira, ili ćeš biti izbačen iz igre“, svođenjem radnika na užasno niske grane, konstantne pretnje otkazima ukoliko se ne želi raditi prekovremeno i pretnjama koje bi uopšteno dovele do potencijalne egzistencijalne ugroženosti radnika i njihovih porodica, izostaju ozbiljniji protesti protiv sopstvenog ugroženog društvenog položaja, usled straha za potencijalnom nemogućnošću obezbeđivanja gole egzistencije. Ekonomski anestetik je tako pretnja po golu egzistenciju. Primenom te „terapije“ od strane vladajućih političko-ekonomskih struktura dolazi do otupljenja oštrice radničke pobune, koje gotovo da nema. Svođenjem na goli opstanak, siromašni  nedovoljno osećaju onu bol koja bi nastala njihovim odstranjivanjem sa posla, što je konstantna nus-pojava  kao proizvod te „terapije“.

Politička anestezija srpskog društva ogleda se u smanjivanju bilo kakvog političkog izbora. Premoć jedne stranke i koalicije oko nje, koja tu moć gradi na uceni  i zastrašivanju potencijalnih birača i svojih koalicionih partnera, biva sve jača i jača. Gotovo da je kod običnog sveta nezamislivo da se glasa za nekog drugog, osim za vladajuću koaliciju. Razlozi za to mogu biti od „na televiziji kažu da je Vučić najbolji“, do „ćuti, šta ako ode Vučić može da dođe neko gori“, ali i čuveno „Pa za koga drugog, svi su isti“. Dobra ilustracija sličnih stavova  jeste čovek iz okoline Čačka koji je u anketi dao fantastićnu definiciju sadašnjeg predsednika koja se i dalje prepričava kao šala: „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. Sve te floskule jesu proizvod političke anesteziranosti. Građani su postali politički neosetljiva bića. Zoon politikon je postao Zoon anesteticon. Nije dobro politički promišljati, niti razmišljati o smeni sadašnje političke garniture, jer uvek mogu doći gori. Taj konstantan strah od „dolaska gorih“ koji posledično dovodi do „ostanka loših“, samo potvrđuje političku kulturu srpskog društva koju karakteriše siromaštvo demokratskih tekovina kao što su smenjivost vlasti, višepartizam, parlamentarizam, političke slobode i dr.

Mehanizmi i „terapija“ koja se sprovodi za postizanje političke anesteziranosti vrlo je poznata. Preko kontrolisanih medija nameće se takva poželjna lažna slika, da će nas najmanje boleti da se vlast ne promeni. Bolje primeniti isti lek, iako nije realno efikasan, ali ako lekar (a u pandemiji se pokazalo ko je glavni lekar) kaže da je efikasan, i nas će podsvesno manje boleti. A promena terapije već predstavlja ozbiljan rizik, jer „tako kažu na televiziji i u novinama“. Niko ne bi da se na njegovom organizmu eksperimentiše, jer je potencijalno opasno.

Kulturna anestezija je kao fenomen u uskoj vezi sa ekonomskom i političkom anesteziranošču. Ovde kontrolisani elektronski i štampani mediji zapravo igraju najznačajniju ulogu. Kroz uređivačke politike imamo forsiranje određenih poželjnih „vrednosti“ koje se nameću. Vrednosti, uslovno rečeno, jer one zapravo ne donose ništa vredno. One za cilj imaju nametanje lažne šarene slike sumornog društva, gde je sve veselo, lepo, radosno, razdragano – dok smo prikovani za TV ekran, otupljeni od bilo kakvog kritičkog potencijala. Takve slike imaju za cilj da anesteziranom gledaocu prikazuju red muzike, red pesme, red rijalitija u kome se tuku, svađaju, vesele uz muziku i piju kako bi mu dali na značaju, odnosno kako bi mu u lice rekli: „Pa vidiš kakvih sve ima, ti si još i dobar, zato ćuti“. Junaci tih rijalitija i različitih rijaliti afera se medijski nameću kao osobe čije bi dogodovštine trebalo da budu centralne teme svakodnevnih razgovora. Vezivanjem ljudi za svoje kuće i male ekrane, pored kojih vode besmislene i nesuštinske razdragane razgovore, kao i za internet portale i društvene mreže, postiže se efekat zaborava na sopstvenu realnu bol i patnju. Medijski namenute poželjne vrednosti od strane vlasnika medija koji rade u službi ekonomskog i političkog sistema i njihovih aktera, kulturno anesteziraju društvo u svrhu ekonomskog i političkog održavanja vladajućih struktura koje tako narodu preko medija kao terapiju nude „hleba i igara“.

Preko ove kratke analize, povezavši je sa srpskim društvom i njegovom anesteziranošću možemo uočiti nekoliko stvari. Kao prvo, Srbija je u predugačkom stanju anestezije. Pacijent je već 30 godina u komatoznom stanju. Razni anestetici još uvek daju rezultata, jer je umrtvljenost CNS-a srpskog društva vrlo izražena, a i mišićni tonus je takav da usled dejstva anestetika, pacijent ne može da se podigne iz kreveta. Anesteziolozi su u proteklih 30 godina bili prilično slični, pa su tako primenjivali i sličnu terapiju. Šta bi ga moglo spasiti od dejstva anestezije? Verovatno dve stvari koje su u uskoj vezi jedna s drugom.

Prva je promena anestetika. Možda će neki drugi anestetici dati bolje rezultate. Samo kako će pacijent u gotovo komatoznom stanju uspeti da se izbori za novi anestetik? Od koga će ga tražiti i ko će mu ga dati?

S druge strane, možda ne bi bilo loše da pokuša da promeni lekara. Ni to nije loša ideja. Samo tu se javlja novi problem. Od svih medicinskih radnika koji odlaze u inostranstvo iz Srbije za boljim uslovima rada i života, najviše je anesteziologa. Oni zaista najviše odlaze. Kako onda pronaći boljeg anesteziologa? Da ne bude zabune.  I dalje Vam govorim o anesteziranom društvu.

Foto: flowcomm/Flickr

PODELITE