Iako se već godinama unazad, a najozbiljnije pre nekoliko meseci od strane Svetske zdravstvene organizacije upozoravalo na mogućnost da svetski zdravstveni sistemi ne bi bili u mogućnosti da se lako izbore sa potencijalnim pandemijama, ali i da bi se svet uskoro mogao sa nečim sličnim suočiti, malo ko je verovao da tako nešto može biti realnost. Činilo se da živimo u jednom svetu koji se razvio do neslućenih razmera i da bi svaka kriza, ma koliko bila jaka, jedva okrzla čitav svetski poredak zasnovan na dominantno razvijenoj neoliberalnoj paradigmi.

Ipak pokazalo se da živimo, rečnikom Ulriha Beka, u društvu rizika. Bilo je dovoljno da se svetom raširi jedan virus koji je iako ne medicinski izuzetno opasan, sam po sebi izazvao ogroman broj spekulacija različitih vidova, od samog nastanka, uticaja na ljudsko zdravlje, načinu prenošenja, do posledica na celokupan svetski sistem. Time je pokazao koliko smo mi na više nivoa jedna jako krhka civilizacija, nesposobna da odgovori na izazove koji se pred nas postave. Čini da je sve ovo cena naše individualne i kolektivne bahatosti prouzrokovane neprestanom trkom za profitom koja je inherentna svetskom kapitalističkom sistemu i u tom kontekstu, narušavanju prirodnih staništa i ekocidu koji se vrši već decenijama.

Mnogi stručnjaci iz različitih oblasti, počev od predstavnika medicinskih nauka pa sve do društvenih naučnika, jasno naglašavaju da svet neće biti isti nakon što bauk koronizma završi svoj krug (ili više krugova). Mnoge posledice neće biti odmah vidljive, ali će se za najviše godinu dana, možda i pre, videti koliko je ova kriza doprinela da svet bude potpuno drugačiji. Uostalom, na svakodnevnom nivou, ko je još mogao zamisliti da ćemo u poodmaklom 21. veku ulicama šetati sa medicinskim maskama na licima i rukavicama na rukama, prelazeći sa jedne na drugu stranu ulice kada nam neko dolazi u susret, te da ćemo jedni drugima pružati laktove a ne dlanove? Nije li to barem jedan mali pokazatelj poraza naše civilizacije?

Kako bilo, osnovni problemi koji nas navode na zabrinutost i koje je bauk koronizma do kraja ogolio, mogli bi se podeliti u četiri osnovne grupe: ekonomski, politički, kulturološki i socio-psihološki.

Ekonomske posledice već su dobrim delom vidljive. Kako virus nije poštedeo najveće svetske ekonomije, to znači da od posledica pandemije neće stradati samo poluperiferija i periferija svetskog kapitalističkog sistema, već će solidno okrznut biti i njegov centar. Primera radi, u SAD je već početkom krize posao izgubilo oko 15% zaposlenih kao direktna posledica pada proizvodnje. Ništa bolje nisu prošle ni vodeće evropske ekonomije: nemačka, britanska i francuska. Tešku ekonomsku situaciju je doživela Italija, jer je samo žarište korona krize bilo u njenim najrazvijenijim regijama, Lombardiji i Veneto.

Smanjenje proizvodnje dovelo je i do nemogućnosti ostvarivanja visokih profita, čime se posegnulo za dve najnepopularnije mere: rezanje ličnih dohodaka i otpuštanje radnika. Uz to, većina država je svojim ekonomskim politikama rešila da ne pomogne one slojeve koji su najsiromašniji i koji će nakon krize biti još više siromašni, već su rešile da pomoć daju poslodavcima i privatnom sektoru. Tako su države svojim politikama rešile da podrže krupne kapitaliste, a ne one koji ulaganjem sopstvenog rada održavaju proizvodnju i stvaraju profit. Štaviše, ne da ih nisu podržali, već ih još više kažnjavaju nepopularnim merama. Rezanje ličnih dohodaka i otpuštanja radnika prouzrokovaće pad lične potrošnje, što će dalje uticati i na smanjenje investicija.

Pad proizvodnje i pad profita, smanjuju mogućnost većih investicija u privredu kako od strane države tako i od strane privatnog sektora. Pitanje je kako će siromašne ekonomije, ali i ekonomije poluperiferije, uspeti da se izbore sa krizom investiranja. U tom smislu, postaće vrlo lak plen velikih sila i njihovih jačih ekonomija koje će zasigurno iz krize izaći sa daleko manje posledica. Kina sigurno neće propustiti šansu da svojim kapitalom dublje prodre u Evropu. I to ne samo na njenu periferiju. A sa ekonomskim prodorom neretko dolaze i direktni politički uticaji.1

Političke posledice mogle bi biti vrlo teške. Tu se pre svega misli na tendencije gušenja demokratskih sloboda i institucija, koje u pojedinim delovima sveta i pre korone nisu sasvim dobro stajale. Vlade i predsednici, pre svega mnogih evropskih država poluperiferije i periferije, ali i SAD direktno su iskoristile krizu kako bi još jače učvrstile svoju vlast. Tako su zapravo mnogi političari i političarke najednom postali stručnjaci za zdravstvena pitanja, kako bi u očima sopstvenih naroda izgledali kao spasioci svojih nacija koncentrišući svu moć u svoje ruke. Najgore od svega jeste to što je u mnogim zemljama zdravstvena struka poklekla pred vladajućim političkim strukturama, koje raznim manipulacijama sebi žele ocrtati oreol pobednika nad korona virusom, a time posledično i osigurati i učvrstiti sebe na vlasti. Naravno, pitanje je da li će u toj nameri i uspeti, jer se korona kriza može okrenuti protiv njih i vratiti im se kao bumerang.

To ne bi bilo iznenađenje ukoliko se uzme u obzir da je većina vlada propisala karantine kao vid borbe protiv virusa. Naravno u nekim državama se zaista vodilo računa da se ne ugrozi osnovno ljudsko pravo slobode kretanja, ali takve zemlje su bile u manjini. Samo nametanje karantina, strogih kazni usled nepoštovanja istih, nemogućnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti, ali i izvođenja policije i vojske na ulice pojedinih evropskih država, mogu se tumačiti kao ozbiljno ugrožavanje bezbednosti, prava i sloboda građana.

Druga politička posledica koja je usko povezana sa koncentracijom moći u rukama pojedinaca za vreme korona krize, jeste urušavanje i nespremnost institucija sistema da na krizu adekvatno odreaguju i da se ovim tendencijama odupru. Činilo se kao da sistemi funkcionišu tako da je nemoguće da nam se bilo kakva kriza ovog tipa dogodi.2

Kako je u pitanju primarno medicinski problem, korona kriza nam je pokazala koliko su bez obzira na blagostanje društava, zdravstveni sistemi bili apsolutno nespremni na krizu, uprkos upozorenjima. Naravno, nije uputno svu krivicu svaliti samo na zdravstvo, jer se ljudi koji rade u okviru tih sistema trude da se krizi suprotstave koliko je to moguće u ograničenim uslovima delovanja. Ako je potrebno naći krivca, to bi svakako bili državni sistemi, vladajuće strukture i nedovoljno ulaganje u zdravstvo, ali i ukidanje javno finansiranih zdravstvenih sistema i nemogućnost jednakog pristupa zdravstvenom sistemu svim građanima, bez obzira na razlike u materijalnom položaju.

Uprkos upozorenju pandemije SARS pre 17 godina, mnoge države nisu adekvatno ulagale u zdravstvene sisteme, u razvijanje vakcina, lekova, bolničkih smeštaja i medicinske opreme, jer su se vodile logikom profita: zašto ulagati u razvoj vakcine protiv SARS-a koji se sam od sebe ugasio, kao da se nikada više neće pojaviti? Zašto ulagati u nešto čega nema? Zar nije profitabilnije da se bolest dogodi, pohara pola sveta, pa onda da ulažemo u vakcinu, kad već imamo problem? I što je najvažnije, stvoriti potrebu za proizvodom kao što je vakcina i sigurnim profitom od njene proizvodnje?

Korona kriza nam je po ko zna koji put potvrdila i ono staro pravilo “Bolje sprečiti nego lečiti”. Ali tu se postavlja pitanje da li je u uslovima razvijenog kapitalizma, dehumanizacije, takmičenja i trke sa profitom, za očekivati da se sprečava razvoj bolesti? Ipak, lečenje sa aspekta onih koji žele da od njega zarade, donosi više koristi. Sprečavanje bolesti sprečava i profitiranje na istoj.

Već je rečeno da je ova kriza potvrdila neophodnost javno finansiranog zdravstva. Zdravlje građana ne sme biti privatna, već javna stvar. Države moraju sistemski stati u odbranu zdravlja svih svojih građana bez razlike. Zdravstvo mora svima biti jednako dostupno i besplatno. Lekari moraju lečiti i biti u službi svih koji imaju potrebu za tim, bez obzira na njihov društveni položaj. A da bi se sve to postiglo, neophodno je da države sistemski stanu iza ulaganja u razvoj istraživačkih centara, zdravstvenih ustanova i kapaciteta , medicinsku tehnologiju i opremu, ali ništa manje važno, u permanentnu edukaciju, kako medicinskog osoblja, tako i pacijenata. Posledično bi trebalo očekivati da države više ulažu u svoje zdravstvene sisteme, ali i da više i odgovornije stanu u službu svojih građana. Nažalost, za sada to ne deluje kao realan scenario.

Pandemija nas u dobroj meri uči i tome da nisu svi jednako odreagovali na nju u zavisnosti od toga gde se zaraza pojavljivala. Ukoliko najgrublje rečeno, vrste društvenog organizovanja onih društava u kojima se korona pojavila svrstamo u dve kategorije, one koje su sklonije kolektivističkim principima poput azijskih kultura, nauštrb individualističkih, kojima su sklonije zemlje Evrope i SAD, vidimo da kulturološki faktor nije ništa manje uticao na razvoj pandemije i borbu protiv nje. Sa koronom najpre su se izborile upravo one zemlje koje su sklone kolektivističkim principima društvene organizacije poput Kine, Vijetnama, Južne Koreje, Japana i drugih azijskih zemalja, koje nisu dozvolile da im se ponovi scenario sa SARS-om iz 2003.

Sasvim suprotno, ukoliko pogledamo Evropu i SAD uočavamo da društva poput ovih, nisu sklona principima solidarnosti i zajedničke borbe svih građana. Štaviše, uočavalo se da se svaka zemlja okretala sebi, da su u tim zemljama prvo stranci dobijali otkaze, da se medicinska oprema ljubomorno čuvala samo za sebe, da su se granice zaključavale, čak i da se oprema namenjena jednima zaplenjivala i uzimala za sebe. 3

Najgore od svega, što je u autoru ovih redova izazvalo prezir prema svima onima sa kojima je na evropskom kontinentu rođen i sa kojima ih deli, panično kupovanje svega i svačega po marketima, radi zadovoljenja samo sopstvenih potreba, ne vodeći računa o tome da li će njegov sugrađanin zbog njegovog čina moći sebi da priušti osnovne namirnice za život. Nažalost, Evropa je kako god se kriza završila, pala na još jednom istorijskom testu. Još jednom su evropski narodi pokazali kako u kriznim vremenima najmanje računa vode o solidarnosti sa drugim narodima od kojih bliže nemaju, već samo o sebi. Ostaje da se nadamo da će uprkos dominantnim individualističkim kulturnim načelima kod evropskih naroda nakon korona krize biti začeta klica solidarnosti, koja neće biti samo deklarativna, već istinska, evropska, ljudska. U suprotnom, Evropi kao najstarijem kontinentu koja se geostrateški nalazi između tri velike sile, Kine, Rusije i SAD uopšte se ne piše dobro.

Ništa manje loš efekat u odnosu na ove sistemske, korona kriza neće ostaviti ni na akterskom planu. Usled nedostatka vakcina i pouzdanih lekova kao odgovora na nov virus, preporuka za smanjenje transmisije virusa, od strane Svetske zdravstvene organizacije bila je distanciranje ljudi na propisnu razdaljinu, a u uslovima jako brzog širenja, preporuke su bili karantini i samoizolacije građana. Čini se da su takve preporuke bile brzoplete i iznuđene usled toga što još uvek nema efektivne terapije.

Socio-psihološki posmatrano, takve mere suzbijanja širenja korona virusa, svakako će drastično uticati i na promene u svakodnevnom životu pojedinaca, ali i u njegovim životnim stilovima. Distanciranje čoveka od čoveka u vremenu kada je solidarnost neophodna, deluje prilično nelogično. Takođe, takva distanciranja mogu razviti ozbiljne psihičke poremećaje: od gubitka afilijativnog motiva, preko raznih fobija, poput agorafobije kada se jednom bude prestalo sa karantinima, ali i do ozbiljnih stanja anksioznosti i depresije koja mogu prouzrokovati fatalne posledice, kako po sebe, tako i po ljude u svom okruženju. Postavlja se pitanje da li je sve to previsoka cena prevencije? U Italiji koja je u Evropi doskora bila najgore pogođena zemlja, već sada se kod prilično zavidnog procenta građana javljaju ozbiljni psihički poremećaji. Otuda je neophodno da se nakon pandemije, sistemski odozgo organizuju mreže savetovališta za sve građane kojima će biti neophodna besplatna psihoterapeutska usluga, kako bi se ponovo uključivali u koliko – toliko normalne životne tokove. 4

Bauk koronizma, iako ne tako jako kao pre mesec ili dva i dalje kruži svetom. Iako se blago nazire kraj pandemije, ili bar njenog prvog talasa, potrebno je iz ove krize izvući određene pouke. Pre svega, trebamo biti svesni da je svet u kojem živimo itekako podložan raznim rizicima i daljem narušavanju ekosistema, koji je narušen ljudskim faktorom. Kriza nas mora naučiti i još ponečemu, ma koliko to možda idealistički zvučalo. A to je da kao ljudi moramo imati pravo na slobodu, da moramo biti oprezni prema prirodi koja će nam uvek adekvatno odgovoriti ukoliko narušimo njen sistem čijeg smo i sami kao ljudska vrsta deo, ali i da moramo biti solidarni jedni prema drugima, bez obzira na bilo kakve razlike da nailazimo i bez obzira na kojim meridijanima da živimo. Samo tako ćemo ostvariti preduslove da se adekvatno borimo i sa mnogo težim baucima od bauka koronizma.

Foto: Theatlantic.com

PODELITE

  1. Više o ekonomskim posledicama korona krize na: www.vreme.com/cms/view.php?id=1769842
  2. Više o političkim posledicama, ali i globalnom pristupu krizi na: https://amp.dw.com/sr/bolje-spre%C4%8Diti-nego-le%C4%8Diti-ne-po-svaku-cenu/a-52919735
  3. Najdrastičniji primer ovoga desio se kada je Češka zaplenila kinesku donaciju namenjenu Italiji, više o tome na: http://www.politika.rs/sr/clanak/450739/Ceska-zaplenila-kineske-maske-namenjene-Italijanima
  4. Neki sociopsihološki uticaji i saveti za prevazilaženje na: https://www.bbc.com/serbian/lat/amp/srbija-52194157