Već nedeljama, sa svojih prozora i terasa, svedočimo svojevrsnoj borbi za zvučnu hegemoniju između Saveza za Srbiju (koji se bori i sa manjim građanskim opcijama) i od skoro SNS-a. Period između 20h i 21h dobija sve raznovrsniji program 1 On kulminira organizovanim puštanjem širom Srbije snimka grupe ljudi koji skandiraju “Hej, hej Đilase, vrati pare lopove“. Ovi uzvici su 3. maja uznemirili uzrujanog Dragana Đilasa koji je u javnom obraćanju Vučiću obećao da će sutradan čekati te iste momke koji su postavljali na obližnjem krovu zvučnike sa kojih je išla nemila poruka koja je, po njegovim rečima, jako uznemirila njegovu decu. Ovaj čin je dalje uznemirio aktiviste, političare (uz lidere SZS-a i mahom pripadnike građanskih opcija), novinare i druge revnosne subjekte i motivisao ih da se okupe 4. maja i pruže podršku Đilasu zbog napada na njegovu decu.

Najpre, jedna stvar treba da bude kristalno jasna i od toga moramo krenuti: Đilas je proračunati predstavnik buržoazije u pravom smislu te reči. Svako ko ima sasvim razumljivu empatiju za njega u ovoj situaciji to mora imati na umu. Njegov akt, takav kakav je, bez ulaženja u pitanje autentičnih emocija koje su ovde irelevantne, u krajnjem je politički akt i služi njegovoj političkoj borbi za vlast. Ako uvodimo pojam dece (koji je Đilas svojim javnim obraćanjem uveo) onda je jasno da ne podržavamo politički program i političku borbu bilo kog pojedinca ili partije zato što smo pogođeni njegovom predstavom ugroženosti svoje dece već time da li i koliko su ugrožena sva deca u Srbiji i koliko taj program ili borba donose rešenje za svu decu, a ne samo njegovu. Da li Đilasova deca reprezentuju patnju dece u Srbiji i da li se on bori za svu decu i pokazuje emocije kao što pokazuje za svoju?

Na protestu 4. maja Dragan Đilas je poručio da svi moramo da se postaramo da se ovaj nemili događaj (puštanje “Đilase lopove” sa zvučnika na krovu koji je blizu mesta gde žive njegova deca) više nikome ne desi. On je pritom naglasio to “može svakome da se desi”. Pozvao je da se učini ono što možemo kako bi “sva deca u ovoj zemlji bila zaštićena od politike i od toga da imaju bilo kakve probleme bez obzira ko su“.

Važno je istaći da se ovako nešto ne može desiti svakome jer nije svako politička figura koja pretenduje na vlast i koga (uzmimo da je i tako) targetira Vučić kao kontra-potez na pokušaje aproprijacije udaranja šerpi i lonaca od strane SZS-a (dakle nastavak prakse koju su već radili na protestima protiv diktature, 1 od 5 miliona, itd).

Još važnije je istaći da su se mnogo gore stvari na primer dešavale romskoj deci i dešavaju im se trenutno u improvizovanom naselju Čukarička šuma koji žive u uslovima ispod svakog nivoa dostojanstva. Zašto se Đilas nije bar jednom potresao oko činjenice da u okolini te dece, mnogi koriste pogodnost da tamo spaljuju otpad, gume, plastiku od čijeg toksičnog dima gotovo sva deca imaju respiratorne probleme u vrlo ranom uzrastu, a mnogi umiru od raka? Zašto se Đilas nije potresao zbog činjenice da ta deca u 21. veku odrastaju bez vode, struje, osnovnih uslova za higijenu, u smeću koje nijedna komunalna služba ne uklanja? Da ga imalo brine ova situacija Đilas bi znao da bi ta deca dala sve na svetu da umesto pakla koji njegova deca proživljavaju slušajući u svom stanu na Vračaru, odmah pored Hrama Svetog Save, da im je otac, inaće jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, lopov.

Zašto, dakle, Đilasa ne brinu romska deca? Možda zato što je upravo on, kad je bio gradonačelnik Beograda, 2009. godine, prinudno iselio oko 114 romskih porodica ispod Gazele radi rekonstrukcije tog mosta. Mnoge od tih porodica su završile u upitnim kontejnerima namenjenim za smeštaj, a veliki broj je i vraćen u mesta iz kojih su došli u Beograd. Slična sudbina je 2012.  godine zadesila i 250 romskih porodica iz naselja Belvil nakon što su bili prinuđeni da napuste svoje domove zbog sređivanja prostora za izgradnju magistralnog prstena uz ulicu Jurija Gagarina i Milutina Milankovića u svrhu priprema za tadašnju Univerzijadu.

U svim tim slučajevima, prinudno iseljenje nije bilo rešenje problema, već njegovo izmeštanje, koje je u većini slučajeva značilo pogoršane uslove života (mnogi više nisu mogli da sakupljaju sekundarne sirovine što im je bio jedini izvor prihoda, nije im regulisano stambeno pitanje na valjan način, itd), dok se te porodice nisu pitale oko toga šta su zapravo njihove želje i potrebe. Sudbina tih ljudi i njihove dece, nakon što su sklonjeni sa Đilasa ”trajektorije napretka”, više nije bila bitna gradskoj vlasti, odnosno Draganu Đilasu.

Romi nisu jedina grupacija spram čije sudbine Đilas reaguje pragmatizmom ili totalnim odsustvom interesa i empatije. Jednako užasne stvari se dešavaju svakoga dana radnicima širom Srbije. Radnička klasa gine, nju potkradaju, zakidaju, teraju da radi uprkos pandemiji, a evo sad i da plaća skuplje karte za jedini način transporta. Realnost Srbije je da se u njoj svakodnevno dešavaju prinudna iseljenja, masovna otpuštanja, ponižavanja radnika, padanja sa skele u smrt, umiranje pod zidovima koji se ruše i mnoge druge užasne stvari koje pogađaju gotovo po pravilu radne slojeve, a da istovremeno niko od mejnstrim opozicije nije uslove života i rada, materijalno stanje i stradanje ovih ljudi uzeo kao crvenu liniju preko koje se ne može preći.

Kako to da tek kad se Đilas emotivno potrese oko svoje lične situacije u društvu imamo raspad građanskih vrednosti, nefunkcionisanje institucija, ukidanje vladavine prava, slom pravne države, itd? Zašto građanski orijentisani aktivisti i novinari, dakle ljudi sa građanskim sentimentom i pripadnici mahom srednje klase po inerciji bivaju skrhani sudbinom razbijene glave Borka Stefanovića, emocijama Dragana Đilasa i drugim sudbinama ljudi koji će sutra, kad dođe do daljeg rastakanja srednje klase u radničku, ostaviti na cedilu one koji bez imalo kritičke svesti jure kao muve bez glave u borbi za neku pravdu? Nedostatak empatije za ugrožene društvene grupe nije nimalo slučajan, već se nalazi u tradiciji naših post-socijalističkih vlasti.

Kada su u septembru 2018. godine, nakon pada sa zgrade na gradilištu Beograda na vodi, poginuli radnici Stefan Dabetić i Aca Šimunov, to nije bio povod za veće proteste i pobune, kao što ni Dragana Đilasa nije emotivno pogodilo što su neka dvojica anonimnih radnika poginula. Tek dva meseca posle, u Kruševcu 23. novembra, nakon što su dvojica mladića napala Borka Stefanovića, mejnstrim opozicija pokreće proteste pod nazivom “Protiv nasilja – Stop krvavim košuljama“2 Ovo je već bio događaj koji se proširio i na Beograd, gde se šetalo, borilo za ljudska prava (Borko je čovek pa tek onda političar!) i, ako uzememo jezik parola kao fin pokazatelj suptilnih pozicija, za sve one na koje simbolički referira košulja i koji se u tome, naravno, pronađu 3 izbor naziva protesta nije nimalo slučajan 4

Zašto, dakle, Đilasa nije potresla pogibija radnika koja najdirektnije pokazuje pogubnost politike Aleksandra Vučića i SNS-a (što je odlična prilika za kritiku od strane opozicije), odnosno tretiranje radnika u okviru njegove/njihove ekonomske vizije Beograda… ali ga je zato potresao napad na kolegu Borka?

Ako se sada vratimo na Đilasovu politiku iseljivanja Roma zbog infrastrukturnih, ekonomskih i na kraju krajeva usko poslovnih razloga i činjenicu da su mnogi od istih Roma zavšili u katastrofalnim uslovima, sa bolestima i smrću, dolazimo do iste logike. Dragan Đilas nije mogao da kritikuje pogibiju radnika jer bi time napadao ideju ekonomskog prosperiteta, urbanog širenja grada, modernizacije koja u sebi sadrži pretpostavke nužnih izdataka. Ako bi Đilas i SZS problematizovali smrt radnika kao kolateralne štete to bi ih lako na temu proterivanja Roma i srozavanja njihovih uslova života zbog istih razloga, a to nije deo političkog CV-a na koji bi Đilas voleo da bude podsećan u vremenu kad nije na vlasti, a pretenduje da bude.

Sem besprizorne eksploatacije dece u političke svrhe, na koju su i Vučić (“Izborna lista Aleksandar Vučić – za našu decu“) i Đilas očito spremni, upravo je makijavelizam ekonomskog modela Vučićevog SNS-a, koji stoji i u osnovi gradske vlasti Dragana Đilasa, to što povezuje njih dvojicu i koji je suština dobro poznate parole u kojoj su Vučić i Đilas isti ekskrement. Vezivno tkivo obeju vizija (ideološkog programa Đilasove DS i gradske vlasti SNS-a) je Goran Vesić. Upravo je Vesić, nekadašnji bliski saradnik ikone građanske Srbije Zorana Đinđića, napisao Draganu Đilasu tzv. “Manifest novih demokrata“ kojim je upozoravao Đilasa da sakrije svoje desničarenje. U pitanju je nešto što je sam Vesić dobro primetio, a što je bilo jako teško korigovati kod Đilasa. Vesićeva ideja je bila da prema spolja Đilas deluje kao filantrop, levičar, neko ko gura stranku ulevo i ko se bori za prava svih, a ko u svoja četiri zida – ako mora – mrzi Cigane, pedere, itd.

Dakle, Đilasov izliv emocija spram ugroženosti svoje dece ne može biti povod niti argument bilo kakvoj političkoj borbi pod barjakom njega samog (tj. SZS-a), u uslovima kada romska i druga deca doživljavaju gotovo neuporedivo gore stvari na dnevnom nivou. Đilas nije želeo da reši njihove probleme i ne treba da očekujemo da će ozbiljnije empatisati sa njima i njihovim teškoćama upravo zato što, kao i u slučaju radnika, njihova patnja predstavlja kolateralnu štetu na putu velikih projekata, rekonstrukcija, itd. Proglasiti neki od svakodnenih problema radnika, Roma i drugih najugroženijih grupa u društvu za impetus društvenih promena značilo bi retroaktivno priznavanje da je egzodus romskih naselja bio isto ono što Vučić i SNS rade danas i nešto sa čime bi se Đilas teško borio ukoliko bi se vratio na čelo Beograda.

Srednja klasa plače zbog Đilasove dece jer joj, prosto rečeno, njeno spontano ideološko ubeđenje govori da će joj se u krajnjoj računici to isplatiti (da će u najmanju ruku ostati srednja klasa) i da je usput to pravedno (nominalno “svi smo jednaki pred zakonom“ dok smo faktički nejednaki u siromaštvu, pristupu obrazovanju, poslu, itd). Ona ne vidi interesa u podršci radnicima, Romima ili drugim ugroženim grupama jer njeni članovi ne veruju da bi i sami mogli da se proleterizuju. Na nama, koji smo na pozicijama radničke klase, stoji zadatak da ubedimo jedan deo srednje klase da njena pozicija i nije tako stabilna, a da borba za jednakost ne kreće od Đilasove istraumirane dece ili Borkove razbijene glave već od mnogo ozbiljnijih sudbina ljudi koji zaslužuju veću empatiju svih nas.

PODELITE

  1. Krenulo je sa aplauzom podrške medicinskim radnicima u 20:00. Nastavilo se lupanjem u šerpe i lonce u 20:05. Opskurna organizacija mladih je predložila da se sa prozora i terasa u 20:30 kaže “glasno NE“ onima koji “su navijali protiv korone“. Od pre neki dan SNS grupe ulaze na krovove zgrada sa kojih su od 20:35 puštale razglas u kojem su Đilasu poručivali da je lopov.
  2. Sa ovih protesta će, sada već dobro poznata aktivistkinja, Jelena Anasonović upititi zahtev Vučiću da se otkriju nalagodavci i, ni manje ni više, “oni koji su pokušali ubistvo Borka Stefanovića u Kruševcu, počinioci i nalogodavci napada na sve novinare, aktiviste civilnog društva, političke aktiviste i građane koji su se usudili drugačije da misle od njega“. Dakle, aktivistkinja Anasonović je i tada sasvim lepo ucrtala svoju građansku poziciju koja zahteva pravdu za pripadnike svoje klase, bolje obrazovane, građanske aktiviste, krugodvojkaše, urbane, „kulturne“ i neku buduću elitu. Radnici i potlačeni za vreme Vučićevog režima izgleda ne pate ili margini ne treba pravda pošto ionako ne zna šta to znači.
  3. U najboljem slučaju možemo da se setimo razlike između “blue collar” i “white collar“ radnika, odnosno onih koji obavljaju teške, fizičke poslove i onih koji sede u kancelariji, za računarom, dakle neke birokratije. Ono što je pre slučaj je da se u tom simboličkom izrazu krije nesvesni pojam koji obuhvata političare, odnosno još specifičnije njih iz Saveza za Srbiju koji su u tom periodu počeli svi zajedno da nose bele košulje.
  4. Neko ciničan bi mogao reći: Borko “levičar“ sticajem okolnosti u toku napada nije nosio radničko odelo nego košulju. Da je nosio radničko odelo možda bi se protest zvao: Protiv nasilja – stop krvavim radničkim odelima.