U Beogradu su 4. marta održani redovni izbori za Skupštinu grada. Ovo su prvi gradski izbori nakon masovnih protesta protiv projekta „Beograd na vodi“ koji su počeli u proleće 2016. godine. Kao takvi, predstavljali su značajan test za konzervativni režim Aleksandra Vučića, koji je potvrdio svoju vlast na predsedničkim izborima 2017. godine.

Shvatajući opasnost koju bi predstavljao potencijalni proboj opozicije, režim je uložio značajne resurse u gradske izbore. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sve više se distancirao od odlazećeg gradonačelnika Siniše Malog, diskreditovanog brojnim aferama, i od izbora je napravio referendum o samom sebi. Naime, izborna lista njegove partije ponela je njegovo ime.

Referendum o državnoj vladi

Ovaj potez se, iako riskantan, pokazao kao dobar. Logika kojom se Vučić vodio bila je da fokus izbora prebaci sa konkretnih problema koji se tiču Beograda na nacionalnu debatu o putu napred. Stoga je Srpska napredna stranka (SNS) osvojila 44,9% glasova u glavnom gradu – 1% više nego na prethodnim gradskim izborima, održanim 2014. godine.

Navodi opozicije da (ni) ovi izbori nisu bili slobodni i pošteni imaju uporište. SNS je u daleko većoj meri prisutan u medijima nego bilo koja od opozicionih grupa. Brojne nepravilnosti, među kojima je i zastrašivanje glasača/ica, zabeležene su na više biračkih mesta u Beogradu. Prisustvo policijskih snaga u centru grada poslalo je poruku svima onima koji su mislili da bi trebalo protestovati protiv izbornih rezultata da ne bi trebalo to da rade.

Razlozi pobede režima

Pa ipak, pobeda Vučićeve liste ne može se objasniti samo izbornim mahinacijama. Postoji više razloga Vučićeve neosporne popularnosti u Srbiji: kao prvi potpredsednik Vlade, uhapsio je jednog od najozloglašenijih domaćih tajkuna, Miroslava Miškovića, šaljući lažnu poruku da je spreman da obnovi moć države nad privatnim kapitalom, između kojih se godinama vodila bitka. U stvarnosti, međutim, SNS je izvukao korist iz blagog ali vidljivog porasta udela direktnih stranih investicija tokom poslednjih godina, što je doprinelo utisku buđenja nove dinamike u inače stagnantnoj zemlji.

Vučić takođe uživa kredibilitet kod nacionalistički orijentisanih glasača, kao neko ko se devedesetih godina politički oblikovao uz Šešeljeve radikale. Čak ni njegovi efektivno prozapadni stavovi ne nailaze na naročito neodobravanje u nacionalističkim krugovima, budući da je nastavio politiku balansiranja između sila koju je vodio i njegov prethodnik, Tomislav Nikolić. Svoje prozapadne stavove i pomirljivu regionalnu politiku često predstavlja kao izraz srpskog nacionalnog interesa, a ne kao rezultat politike diktirane spolja, željama Evropske unije. U vreme kada je EU očigledno u dubokoj krizi, ovakav pristup čini da Vučić izgleda pragmatično naspram opozicije koja verno služi zapadnim interesima.

Neuspeh opozicije

I zaista, glavna opoziciona opcija bila je ista ona koja je preuzela vlast od Miloševića 2000. godine, s tim što je ovaj put nastupila nezavisno od svoje matične Demokratske stranke, koja je na ovim izborima pala na zasluženih 2,25%. „Novu“ opoziciju predvodio je bivši gradonačelnik Beograda iz redova DS-a, Dragan Đilas, koji je osvojio blizu 19%, što je oko 3% više nego na izborima 2014. godine. Ovaj pomak, međutim, nije naročito značajan, imajući u vidu koliko je potrebno da bi se trenutna vlada dovela u rizik.

Samo su još dve (od ukupno 24) liste prešle cenzus od 5%. Prva je lista bivšeg vaterpoliste i sadašnjeg predsednika opštine Novi Beograd, Aleksandra Šapića, koja je nakon apolitične kampanje osvojila nešto više od 9%. Druga je lista SNS-ovog koalicionog partnera u Vladi – Socijalističke partije Ivice Dačića. U odnosu na prošle izbore, SPS je izgubio više od 5%, završivši na nešto više od 6% glasova. Dakle, kao i na prošlim beogradskim izborima, samo su četiri liste uspele da pređu cenzus.

Neka nova lica?

Ono što je u nekoj meri narušilo manje-više nepromenjeno stanje u Beogradu bila je kampanja liste Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ (NDB). Ovu kampanju najvećim delom su vodili predvodnici/e protesta protiv „Beograda na vodi“, koji su tokom 2016. godine na ulice izveli desetine hiljada ljudi. NDB je osvojio 3,44% – nešto više od 28.000 glasova – što predstavlja značajan korak napred za protestnu politiku u Srbiji.

NDB-ova kampanja u velikoj meri se zasnivala na simboličkom kapitalu koji je dobio predvodeći proteste protiv nečega na šta se gledalo kao na veliku zloupotrebu moći vlade. Slučaj nelegalnog rušenja zgrada u Hercegovačkoj ulici kako bi se obezbedio prostor za „Beograd na vodi“, koji je za epilog imao i smrt čuvara-svedoka rušenja mesec dana kasnije, ne samo što još nije rešen već služi i kao dokaz korumpiranosti vlade koja je u sprezi sa međunarodnim krupnim biznisom. Uz to, tokom kampanje je s umereno levih pozicija upućena kritika čitavom privatizacijskom projektu u Srbiji.

Ovo naginjanje ka levici je i simbolički potvrđeno povezivanjem s levičarskom organizacijom Barcelona en Comu i implementacijom njenih metoda, kao što je direktnodemokratski pristup u pisanju programa za gradske izbore. U onoj meri u kojoj je pristup Inicijative oživeo duh borbe odozdo koji je karakterisao proteste 2016. godine, i levičarske opcije pružile su svoju podršku.

Tako je nekoliko malih levih grupa, poput Socijaldemokratske unije i revolucionarnih socijalista i socijalistkinja iz Marks21, učestvovalo u pisanju levog programa koji je problematizovao pitanja radnih prava, socijalnog stanovanja i ženskog oslobođenja. Ove grupe uključile su se i u kampanju, s namerom da stave veći akcenat na pitanja koja se tiču radničke klase.

Pa ipak, čini se da je javnost kampanju pre percipirala kao simboličku borbu za drugačiju, demokratskiju i bolju politiku nego što ju je povezivala s onim napisanim u programu. Ovo, međutim, ne umanjuje značajan rezultat koji je postignut saradnjom malih aktivističkih i socijalističkih grupa, koja se u mesecima pre izbora samo produbila kroz zajedničke akcije u odbrani porodica od prinudnih iseljenja iz nekadašnjih socijalnih stanova.

Analiza glasanja po opštinama i klasama

Međutim, analiza rezultata izbora po opštinama govori nam da NDB i njegovi levi saveznici/e nisu postigli značajnije rezultate izvan gradskog centra. Više od 3,44% NDB je osvojio u užem centru grada (7,17% na Vračaru, 6,56% na Savskom vencu i 8,05% na Starom gradu), kao i na opštinama koje pripadaju širem centru (3,74% na Voždovcu, 4,53% na Zvezdari, 4,15% na Novom Beogradu i 3,98% na Paliluli). U radničkim krajevima kao što su Rakovica, Čukarica i Zemun, NDB je postigao solidne rezultate (redom: 3,08%; 3,16%; 2,63%). Međutim, u prigradskim opštinama rezultati su bili loši – 0,90% u Barajevu, 0,95% u Grockoj, 0,75% u Lazarevcu, 1,18% u Mladenovcu, 1,12% u Obrenovcu, 0,56% u Sopotu i 0,20% u Surčinu.

Iako glasanje po opštinama nije sasvim pouzdan pokazatelj klasnog glasanja, opadanje broja glasova za NDB od centra ka periferiji ipak sugeriše da NDB nije postigao značajan uspeh u radničkim područjima. Istovremeno, zaključak da su glasači/ce NDB-a dolazili isključivo iz redova srednje klase bio bi preuranjen. Petina glasača/ica NDB-a (5576 od ukupno 28.017) živi u užem centru grada. Opravdano je pretpostaviti da je najveći deo ovih glasova došao iz redova nemanuelnih radnika/ca, srednjoklasnih stručnjaka/inja i studenata/tkinja, kao i da su ove grupe bile većinski zastupljene u biračkom telu NDB-a.

Međutim, ovo takođe pokazuje da delovi srednje klase, kao i nemanuelni radnici/e odustaju od glasanja za liberalne partije, delom zato što liberali ne uspevaju da se na uverljiv način suprotstave režimu, a delom zato što ekonomska kriza počinje da napada i radikalizuje čak i ove društvene grupe.

Nadalje, više od polovine ukupnog broja glasova (14.295) NDB je osvojio u opštinama koje pripadaju širem centru grada. Reč je o gusto naseljenim opštinama sa značajnim udelom radničkog stanovništva. Stoga je verovatno da su i radnici/e, nezaposleni i siromašniji pripadnici/e društva u izvesnom broju glasali za NDB, a da su među njima mlađi glasači/ce činili većinu. Iako bi ovu pretpostavku tek trebalo potvrditi, protesti 2016. godine pokazali su da je veliki broj mladih ljudi učestvovao u njima.

Što se više udaljavamo od centra grada, to manje glasova ide NDB-u – na osnovu ovoga možemo zaključiti da zabačenija i siromašnija, iako ne i više naseljena područja grada nisu prepoznala svoju političku opciju u NDB-u.

Nasuprot tome, koalicija desničarskih populista i antirežimskih neoliberala (Dveri–DJB), koja je sa 3,89% jedina opoziciona grupa ispod cenzusa koja je osvojila više glasova od NDB-a, pokupila je manje glasova u bogatijem gradskom centru, a više u udaljenijim i siromašnijim krajevima. Iako tek treba videti kakav je klasni sastav biračkog tela koalicije DJB–Dveri, NDB bi trebalo da obrati pažnju na ovaj razvoj situacije, kako bi zaustavio rast lažne opozicije koja ni na koji način neće dovesti neoliberalizam u pitanje.

U ovom kontekstu, bitno je napomenuti i da je vladajuća partija dobila izbore u svim opštinama izuzev u dvema (Stari grad i Vračar), zbog čega izgleda kao da ima političku hegemoniju. Međutim, njena glasačka baza uža je nego što bi se na prvi pogled pomislilo.

Nužnost okretanja ka radničkoj klasi za budućnost NDB-a

Realnost je takva da je nešto manje od 52% biračkog tela zapravo glasalo – što je u skladu sa prošlim izbora (izlaznost je tek neznatno veća). Izlaznost je iznenađujuće ujednačena u celom gradu. Ovo upućuje na zaključak da vladajuća grupa nije nepobediva, ali i da nijedna od opozicionih grupa nije uspela da motiviše narodni otpor režimu.

Ključno za dalji napredak NDB-a jeste da istraži kako bi mogao da poboljša svoj položaj u radničkim delovima grada; to isprva neće značiti da će se glasovi drugih opozicionih grupa „preliti“ NDB-u, ali NDB bi trebalo da ponudi takav program koji ne samo što će inspirisati glasače/ice da izađu na izbore i glasaju, već će ih, što je mnogo bitnije, podstaći da se bore u periodima između izbora.

Minimalni ciljevi tog programa morali bi da uključe preraspodelu društvenog bogatstva i moći u interesu radne većine naroda. No, programom bi morala da bude obuhvaćena i izgradnja baze na terenu. Ovo se može postići stavljanjem lokalnih problema s kojima se stanovnici/e grada suočavaju u klasnu perspektivu. Organizovanje konsultacija i javnih okupljanja, uvlačenje organizacija radničke klase i izgradnja masovnih akcija protiv efekata mera „štednje“ i privatizacije – sveukupno, rad na unapređenju šansi da se vanparlamentarna solidarna akcija prelije i izvan grada i dovede do pobeda za obične ljude, predstavlja put napred. Pružanje podrške radničkim borbama, koje se mogu naslutiti nakon velikog štrajka u Fijatu prošle godine, takođe je put izgradnje šire solidarnosti.

S ovim predlogom bi socijalisti i socijalistkinje trebalo da izađu pred NDB i njegove podržavaoce/teljke. Na ovaj način mogla bi početi da se gradi stvarna alternativa koja će ponuditi novi i bolji put napred za Srbiju. Iako izborni rezultat NDB-a nije predstavljao pobedu, predstavljao je korak napred. On može služiti kao osnov i kao pouka za dalju izgradnju ne samo pokreta u Beogradu, već i širom Srbije. Nadajmo se da će se duh drugarske borbe učvršćen u prethodnim mesecima uskoro uzdići do još većih visina.

Izvor: CRITICATAC.RO

PREVOD Anja Ilić

PODELITE