Trećeg aprila ove godine u Srbiji su održani predsednički, parlamentarni, beogradski i pojedini lokalni izbori. Osim nekoliko karakteristika koje će doneti novi saziv parlamenta, poput većeg prisustva krajnje desnice i slabijeg rezultata vladajuće Srpske napredne stranke u odnosu na prošle izbore, značajan uspeh je ostvarila i zeleno-leva koalicija Moramo, osvojivši 13 mesta u Narodnoj skuptini Republike Srbije i isto toliko u gradskoj skupštini Beograda. Nakon više od 30 godina višepartizma u Srbiji, ovo će biti prvi put da ćemo u sazivu skupština na nivou Republike i Beograda imati koaliciju koja će predstavljati levo orijentisano biračko telo. O nastanku, politici ove koalicije, njenim političkim svetonazorima, ali i perspektivama, razgovaramo sa budućim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštini grada Beograda, Biljanom Đorđević i Milošem Bakovićem Jadžićem.
Biljana Đorđević je druga na listi koalicije „Moramo“ . Članica je pokreta Ne davimo Beograd. Osnovnu školu završila je u Bujanovcu, a gimnaziju u Vranju. Osnovne, master i doktorske studije završila je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Master studije iz političke teorije završila je i na Univerzitetu u Oksfordu. Docentkinja je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde predaje kurseve iz oblasti savremenih političkih teorija. Bila je koordinatorka Političkog saveta Ne davimo Beograd i članica Ženske i Socio-ekonomske grupe u istom pokretu. Članica je i Predsedništva Udruženja za političke nauke Srbije i Srpskog udruženja za pravnu i socijalnu filozofiju, Upravnog odbora A11 – inicijative za ekonomska i socijalna prava i Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti – MASA.
Miloš Baković Jadžić je sociolog i politički aktivista iz Beograda. Član je Centra za politike emancipacije (CPE) i Levog samita Srbije (LSS). Jedan je od pokretača Studija socijalizma i predavača na političkoj školi Foruma Roma Srbije. Dugogodišnji je predavač na sindikalnim forumima i seminarima. Član je Pokreta Solidarnost koji je deo koalicije Moramo.
NEMANJA DROBNJAK: Kako je došlo do ideje za formiranjem koalicije Moramo? Šta su bili osnovni indikatori koji su uticali na ujedinjenje raznih političkih pokreta u koaliciju i koji događaji su presudno uticali na stvaranje koalicije?
BILJANA ĐORĐEVIĆ: Iz perspektive pokreta Ne davimo Beograd par stvari je bilo važno. Mi smo se konzistentno zalagali za razdvajanje izbora jer smo smatrali da je spajanje izbora jedan posebni vid zloupotrebe javnih resursa i funkcionerske kampanje od strane režima, ali je i pogubno po lokalnu demokratiju. Ipak, bili smo svesni da je velika verovatnoća da će baš zbog očekivane bitke za Beograd Vučić raspisati beogradske izbore zajedno sa predsedničkim i parlamentarnim, tako da predsednički izbori zasene sve druge izbore. Tako, bili smo spremni za izgradnju nacionalne izborne liste, što svakako jeste bilo nešto što smo planirali, samo su nas okolnosti naterale da to i sprovedemo možda brže nego što su mnogi očekivali. Druga stvar bila je strategija za opoziciju: programsko ukrupnjavanje umesto insistiranja na jednoj listi videli smo i kao najbolju strategiju za celokupnu opoziciju. Smatrali smo da lista koju možemo da gradimo treba da bude zeleno-leva politička opcija koju bi reprezentovali novi ljudi koji se zalažu za nove politike, a to su politike koje u fokus stavljaju život građana – kakav vazduh dišemo, imamo li posao i kakvi su radni uslovi, kakvi su nam gradovi, kakve su nam škole. Takav okvir mogao je da bude platforma za okupljanje raznih lokalnih inicijativa i organizacija. To je bio zametak ideje o zeleno-levoj listi sa naše strane mada tada naravno nismo mogli da znamo ko će je sve činiti. Do saradnje je dolazilo na različite načine – sa Zelenovićem je postojala saradnja još iz pregovora oko izbornih uslova koji su trajali nekoliko godina, a sa Ćutom je postojala saradnja u podršci pokretu Odbranimo reke Stare planine pre nego što je on odlučio da sa grupom ekoloških aktivista koji su za to spremni uđe u institucionalnu političku borbu.
MILOŠ BAKOVIĆ JADŽIĆ: Mnogo je ljudi nezadovoljno vlašću SNS i satelita poslednjih desetak godina, a vremenom je sazrevala ideja da ne može cela opozicija da se na silu „strpa” u jednu kolonu jer nije ovo 2000. godina, situacija je više ličila na crnogorsku ili slovenačku. Okupilo nas je uverenje da su potrebni novi ljudi, ali i važnije od toga – nove ideje. Najmanji sadržalac mogao bi se svesti na borbu protiv ekonomskih nejednakosti i borbu za ekološku pravdu, protiv nacionalizama, a za regionalne dogovore. Ekološki protesti su možda bili presudni okidač jer su okupili sve one koji su se borili za pravo na vodu i čist vazduh, protiv uzurpacije javnih prostora i uništavanja planinskih reka, koji su terali uzurpatore sa Stare Planine i Rio Tinto iz Jadra, ali i one koji su u socijalnim nejednakostima videli ključan problem našeg društva.
Koalicija Moramo nastaje 19. januara ove godine kao koalicija čiju okosnicu čine pokreti Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak i Akcija. Nešto kasnije se priključuje i pokret Solidarnost. Vaša koalicija u javnosti neretko nosi prefiks „zeleno-leva“. Da li u toj koaliciji više preovladava zelena ili crvena boja? Na koji način uspevate da pomirite potencijalne ideološke i političke razlike i neslaganja unutar koalicije?
BĐ: Ne davimo Beograd je dogovarao saradnju sa nekoliko organizacija i pre formiranja koalicije Moramo – saradnja sa platformom Solidarnost javnosti je obznanjena još u oktobru 2021. godine. To uzajamno dogovaranje o zajedničkom delovanju je, dakle, trajalo mesecima i organizacija nekih zajedničkih događaja bila je prilika za učenje o tome kako sarađivati zajedno. Što se političkih boja tiče, u širem javnom diskursu preovladava zelena boja, što je posledica značajne politizacije ekoloških pitanja, protesta i blokada, ali i saradnje Ne davimo Beograd i Zajedno za Srbiju sa Partijom evropskih zelenih kao i prepoznatljivosti aktivista Ekološkog ustanka. Međutim, ne bih delila to na izbor zeleno ili crveno, jer nama je baš važno da to zeleno nije bilo koje zeleno nego zeleno-levo. Druga je stvar koliko je u zemlji koja je po prvi put dobila političku artikulaciju zelene politike bilo prostora da u kampanji objasnimo različite nijanse zelene – nije je bilo i to dosta govori o siromaštvu našeg mejnstrim političkog diskursa.
MBJ: Zapravo, PP Solidarnost je u smislu izbornih dogovoranja bila prisutna i ranije. Sa NDB smo još 2021. dogovorili zajednički izlazak na gradske izbore. Takođe, sa delom ljudi koji čine Ekološki ustanak znamo se i iz zajedničkih borbi, pa nas je radovalo kada su oni rešili da kroz politiku nastave borbu. Koalicija je zeleno-crvena u meri u kojoj su te boje nerazdvojive – kako kaže jedan moj kolega iz Solidarnosti: u tom smislu smo daltonisti. Naravno, zeleni liberali bi to drugačije videli, ali na sreću u našoj koaliciji za sada nema bitnih neslaganja, osim ponekad taktičkih.
Fokus u kampanji koalicije Moramo uglavnom je bio na zelenim politikama, uz osvrte na loš položaj najugroženijih društvenih slojeva. Mnogi kritičari ekoloških pokreta i zelenih stranaka govore da su ekološke politike samo paravan za neometan razvoj kapitalizma i neka vrsta očovečenja, odnosno popravljanja istog. Da li se slažete sa tim i ukoliko ne, gde po Vama oni greše?
BĐ: Ekološke politike kao i razne druge politike – demokratska, socijalna, feministička politika –mogu biti kooptirane ili iskorišćene za neznatno popravljanje ili puku legitimaciju kapitalizma. Dakle, važno je kakva je ta politika. Mislim da danas nijedna progresivna leva politika ne može da ne bude i ekološka ili da ne promišlja odgovor na egzistencijalno pitanje klimatske krize koje sve više postaje i svojevrsno novo klasno pitanje. Konkretno, mi smo se u kampanji najviše bavili onim što građane tišti i što im je hitno sada, a to je zagađenje vazduha, vode i zemlje, i pričali o očuvanju prirodnih i javnih dobara, preispitivanju i odbacivanju prostornih planova kojima se ugrožava životna sredina, a gde je lokalna zajednica dodatno ignorisana. Predlagali smo i dugoročne mere za sistemsko rešavanje ovih pitanja. Naravno da je šire pitanje klimatskih promena globalno pitanje i da njega Srbija sama ne može da reši, ali može da se pozabavi sopstvenom ekološkom katastrofom koja je blizu i koja utiče na sve aspekte života ljudi – i na njihovo zdravlje i rad.
MBJ: Ne greše mnogo analize koje kritikuju zelene neoliberale i humanitarističke militariste. Nažalost, postoje one političke snage zelene boje, posebno u Evropi, koje se kriju iza moralnog kredita ekološkog aktivizma od pre par decenija, a zapravo danas zagovaraju politike čije implikacije mogu biti privredna i civilizacijska tranzicija uz prinude i prisile, gubitak radnih mesta, socijalne devastacije, nastavak nejednakosti globalnog Severa i Juga ili evropskog Zapada i Istoka. Nije bolja ni kineska, američka ili ruska navodno ekološki odgovorna, a zapravo licemerna, ekonomska politika gledanja sopstvenih interesa oličena u imperijalnim akcijama ili izvozu i tolerisanju prljavih tehnologija koje dovode i do ekoloških i do ekonomskih nepravdi. Za sada sam uveren da dominantna linija naše koalicije ne dolazi iz tog miljea, ali vreme će pokazati. Nama iz Solidarnosti vrlo su bliske ideje evropske i latinoameričke levice čije mnoge članice, partije i pokreti, zagovaraju crveno-zelenu agendu, projekat eko socijalizma za 21. vek.
Uobičajeno se tvrdi da izborni uspeh zavisi od pristupa medijima, finansijskim resursima i razvijenoj organizaciji. Vaša koalicija gotovo da nije imala ništa od toga. Kako ste se (iz)borili sa nedostatkom potrebnih resursa i koliko je zbog toga teško da koalicija bolje funkcioniše i van Beograda?
BĐ: Tačno je da smo funkcionisali sa daleko manje resursa od drugih i da je bilo drugačije, pogotovo kada je reč o pristupu medijima, sigurna sam da bi i rezultat bio bolji, da bi se mnogi građani obavestili kako ljudi koje poznaju iz raznih borbi jesu na listi Moramo. Ne bih se složila da gotovo da nemamo organizaciju – istina je da među različitim pokretima i inicijativama koje su učestvovale u kampanji postoje različiti organizacioni kapaciteti, pa su sa tog stanovišta neki doprineli više od drugih, ali značajno je bilo pojaviti se i tamo gde nemamo lokalnu organizaciju kao zalog za budućnost. Da je bilo više vremena, toga bi bilo i više. Ne davimo Beograd radi na svojoj organizaciji već nekoliko godina i to tako što je često na terenu – to su komšijski razgovori, štandovi, različite vrste tematskih događaja i tako dalje. Tako se aktivisti spremaju da budu predstavnici građana. U kampanji se to samo intenziviralo. Kontinuirani rad na terenu i kredibilitet u vezi sa temama kojima se bavimo recept je za uspeh kada nemate mnogo resursa osim ljudi, a verujemo da će njih biti još više kada nas budu videli i u institucijama.
MBJ: Nije lako učestvovati u bilo kakvoj utakmici ukoliko su uslovi takmičenja nepravedni a početne pozicije nejednake. Tako je i u politici. Ali, to smo pokušavali nadoknaditi onim što malo ko ima, a to je aktivnost na terenu i učešće u društvenim borbama koje se ne počinju voditi tek kada počne izborna kampanja. Većina ljudi i pokreta koji čine koaliciju dolazi sa nasleđem konkretnih i raznovrsnih socijalnih akcija, od borbi za uslove rada do odbrane javnih dobara. Nedostatak resursa, ali i vremena od momenta kada je većina opozicije prelomila da na izbore ipak ide, i to u više kolona, onemogućio nas je da u projekat zeleno-leve koalicije na smislen način uključimo još više ljudi, lokalnih pokreta i drugih organizacija. Imajući to u vidu, zadovoljni smo rezultatima izbora jer se pojavila nova politička snaga sa novim i dobrim idejama. Nažalost, režim nije pao, ali sledeći put hoće. Naše je da borbe nastavimo kao i ranije, i ljudi će to prepoznati.
Dolazimo do izbornog dana. Očekivalo se da izbori ni ovaj put neće u potpunosti biti regularni, što je nekako već postala praksa. Na koji način ste mislili da izborne nepravilnosti mogu biti predupređene i kakav je bio plan za reakciju na kršenja samog toka izbornog procesa? Šta je po Vama lično, najveće iznenađenje ovih izbora, što se rezultata tiče? Kako ste zadovoljni rezultatom Biljane Stojković na predsedničkim izborima, a kako rezultatom na parlamentarnim i gradskim izborima?
BĐ: Mi znamo da izbori nisu slobodni i da apsolutno nisu pošteni i da se ta vrsta neslobode i nepravde ne dešava samo na izborni dan. Nismo mogli da sprečimo zloupotrebu javnih resursa, pritiske na birače mimo biračkih mesta i medijske manipulacije ili ignorisanje, ali probali smo da to nadomestimo kontrolom izbora. Za tako nešto potreban je ogroman broj kontrolora i nijedna opoziciona organizacija to do sada nije uspevala da obezbedi. Mi smo u Beogradu samostalno pokrili 90% biračkih mesta a u saradnji sa opozicijom sva. U ostatku zemlje to je bilo znatno slabije i to je u vezi kako sa pitanjem organizacionih sposobnosti, manjkom vere u pobedu mimo Beograda i strahu koji ljudi u malim gradovima osećaju. Nismo anticipirali opstrukcije režima kakve smo viđali u Beogradu na biračkim mestima kada su ostavili opozicione kontrolore same ne bi li se usporio proces glasanja u popodnevnim časovima i tako uticalo na izlaznost i rezultat. Važno je bilo dokumentovati kršenja izbornog procesa i podneti prigovore bez obzira na to kako će se ponašati od građana otuđene institucije. Za mene lično iznenađenje je rezultat koalicije Nada i neprijatno iznenađenje da su ušle tri liste krajnje desnice u Narodnu skupštinu iako sam bila svesna te mogućnosti. Što se našeg rezultata tiče, mogao je biti i bolji da se fokus kampanje nije potpuno pomerio na spoljnu politiku zbog ruske agresije na Ukrajinu, a mi smo se toliko trudili da vratimo ideološku politiku kao pre svega unutrašnju politiku u kampanju, ali sve u svemu u ovakvim uslovima i sa ovakvim resursima rezultat jedne potpuno netipične izborne opcije je solidan, posebno u Beogradu.
MBJ: Naivno je bilo očekivati da nepravilnosti neće biti, i bilo ih je pregršt. Mi smo se za to spremali i solidno reagovali, od kontrolora i kontrolorki na izbornim mestima, do svih pravnih radnji nakon preliminarnih rezultata. Još bi naivnije bilo očekivati da se izbori „kradu” na sam dan izbora – to jeste donekle problem, ali mnogo manji nego onaj koji proizvodi nedostatak objektivnog medijskog rada van izborne kampanje i postojanje različitih vrsta pritisaka na ljude na svakodnevnom nivou. Izborni rezultati su relativno očekivani, a ako pričamo o iznenađenjima, tu bih jedino izdvojio oživljavanje SPS, kao i to što su čak tri desničarske navodno ili zaista opozicione koalicije prešle census. Objašnjenja koja idu tragom zloupotrebe ukrajinske tragedije u predizbornoj kampanji deluju mi smisleno. Ipak, dobro je što zbirno gledano broj glasova političkih opcija takve provenijencije ne raste u nekoj velikoj meri, samo se preliva među tim akterima, od izbora do izbora. Što se rezultata naše koalicije tiče, oni su relativno očekivani, na sva tri nivoa.
Ušli ste na liste za Narodnu skupštinu i Skupštinu grada Beograda i postali republički i gradski poslanici. Mnogi su saglasni da je ovo prvi put nakon više od tri decenije da će Vaši, i glasovi vaših saboraca biti prvi glasovi istinske levice u republičkoj i gradskoj skupštini. Koalicija Moramo će u Narodnoj skupštini imati 13 poslanika i poslanica, a u Skupštini grada Beograda isto toliko. Da li koalicija Moramo već sad ima jasan plan svog delovanja u obe skupštine? Da li Vi lično znate za šta ćete se zalagati u obe skupštine?
BĐ: Imamo gradski i republički program koalicije Moramo i to je šira programska osnova našeg delovanja. U narednim danima i nedeljama ćemo precizirati i strategije delovanja u obe skupštine. Meni lično su izuzetno važna pitanja socijalne pravde i obrazovanja i na nivou principa koji treba da prožimaju svaku javnu politiku participativnost, rodna ravnopravnost i decentralizacija.
MBJ: Imamo planove svakako, oni su na liniji onoga što smo godinama zagovarali i na temelju čega smo se i kandidovali i osvojili poverenje ljudi koji su u koaliciji Moramo prepoznali upravo to što ste opisali u pitanju. Mene trenutno brinu druge stvari: hoćemo li uopšte dobiti i na koji način priliku da te teme nametnemo za govornicama, u odborima i drugim telima? Vidite u kojoj meri se manipuliše izbornom voljom građana, ma koliko da je i njeno iskazivanje bilo neslobodno, prigovori se odbijaju, tj. samo na kašičicu usvajaju, čekamo unedogled konačne rezultate, a tek ćemo se načekati sa sastavljanjem većine. Takođe, brine me da će biti pokušaja da se politika na neki način svede na rasprave o geopolitičkim pitanjima i regionalnim posledicama, a da će se sve druge teme gurati pod tepih ili gurati u taj kontekst: od kriminala, preko siromaštva, do ekološke katastrofe. Mi ćemo se tome maksimalno suprotstaviti. Što se Beograda tiče, siguran sam da ćemo biti najorganizovanija opozicija i da ćemo nuditi rešenja za sve socijalne probleme grada – rešenja koja ćemo, nadam se, sprovesti u jednom momentu, u bliskoj budućnosti.
Do sada niste imali iskustva političkog učešća u parlamentu i gradskoj skupštini. Smatrate li da to može biti potencijalan problem po vašu koaliciju, s obzirom na to da je sada neophodno da se u velikoj meri brzo prilagodite na jedan drugačiji okvir političkog delovanja? Kako pomiriti politički aktivizam sa ulice sa aktivizmom u institucijama sistema, u jednom drugačijem političkom okviru?
BĐ: Mi smo dosta različiti, kako između organizacija koje čine koaliciju, tako i unutar organizacija kojima pripadamo – imamo različita životna i radna iskustva, ali i različite temperamente. Svakako da će biti potrebno prilagoditi se, ovladati novim okvirom i odoleti pritiscima da nas taj okvir pacifikuje. Međutim, isto tako, dobićemo priliku da nas više ljudi čuje, i može biti da naše transgresije mogu da budu i potencijalno transformativne za čitav institucionalni okvir na nekom nivou. Možda ne mora da dođe do mirenja aktivizma sa ulice sa aktivizmom u institucijama sistema, već više do uzajamnog podržavajućeg odnosa. Mislim da je to na nivou organizacija blagotvorno, a svako od poslanika ili odbornika će nalaziti svoj stil za sebe lično.
MBJ: Sigurno da neće biti lako. Mi nismo profesionalni političari, ne dolazimo iz tog sveta. Parlamentarizam je kod nas, a i skoro svugde, oblikovan tako da usporava i koči ljude poput nas. Poseban problem može biti i to što ne nameravamo da zasednemo u fotelje i zaboravimo teren sa kojeg potičemo. Moraćemo da smislimo načine kako pomiriti ta dva polja, ali i proširiti područje borbe. Nećemo da kukamo unapred, ljudi su nam dali poverenje između ostalog i da bismo promenili političku kulturu i osmislili mehanizme drugačijeg funkcionisanja demokratije. Taj mandat moramo opravdati i iskoristiti priliku da pokažemo naznake novih politika.
Videli smo da je u okviru kampanje primaran narativ bio u očuvanju ekoloških uslova i životne sredine, kao i sprovođenje zelenih politika. Koji predlozi u koalicijskom programu se mogu označiti kao levičarski, i u čemu se ogledaju obeležja i elementi alternativnog ekonomskog i političkog sistema u programu vaše koalicije? Mnoge desne političke opcije su u okviru predizborne kampanje imale slične narative, naročito oko potencijalnih otvaranja novih rudnika i Rio Tinta. Šta je ono što vas kao koaliciju, kroz vaš politički i ideološki svetonazor po ovom pitanju odvaja od stavova krajnje desnice?
BĐ: Svi predlozi su levičarski – od zahteva da se borimo protiv energetskog siromaštva, da očuvamo vodu kao javno dobro i da sprečimo njenu privatizaciju, a isto tako da očuvamo sistem javnog zdravlja (posebno u odnosu na rizične predloge ukidanja zdravstvenog osiguranja). Tu je i reforma poreskog sistema koja stavlja akcenat na imovinsku nejednakost ali i dostojanstven rad, plata za život, kraće radno vreme i usklađivanje života i rada na način koji je od posebnog značaja za unapređenje položaja žena. Program u oblasti rada i obrazovanja usklađen je sa zahtevima sindikata, tako da je to još jedan dokaz responzivnosti na socijalne zahteve sa ulica i javnih rasprava. Krajnja desnica u Srbiji koketira sa socijalnim temama i građani koji nisu toliko upućeni i nemaju vremena da čitaju analize neretko ne prave razlike između levice i desnice što ne znači da njih nema. Ali ipak na pojavnom nivou najvidljivija razlika između levice i desnice je oko pitanja ko smo to mi – identitetski obuhvat naroda – ali i kakav je položaj žena, da li je njena funkcija samo da reprodukuje naciju ili se prihvata suštinska ravnopravnost.
MBJ: PP Solidarnost je najveći doprinos koaliciji, barem u programskom delu, pružila kroz socio-ekonomske predloge. Zalaganje za sigurne i smislene poslove, kraće radno vreme i platu za dostajanstven život svakako su levog karaktera i predstavljaju uvod u drugačije privredne politike koje bi dovele i do drugačijeg ekonomskog poretka. Socijalni aspekti, kao i protivljenje ekološki štetnim projektima, jesu bili prisutni i u programima nekih drugih političkih opcija. Ipak, mnoge među njima zapravo te predloge iznose samo deklarativno, čak i kada su možda iskreno ubeđene u suprotno. Zašto to kažem? Zato što kritike postojećih politika nemaju mnogo smisla ako predlaganje novih politika nije ostvarivo. A ne može biti ukoliko ne podrazumeva čitav paket širih i dubljih politika koje zagovaraju drugačije odnose u društvu: politika koje suštinski teže ukidanju nejednakosti između muškaraca i žena ili ukidanju socijalnih privilegija koje bi elite da očuvaju, politika koje ispravljaju kumulativnu diskriminaciju spram romskih i drugih zajednica u Srbiji, politika koje zajedno sa komšijskim narodima dogovaraju saradnju i branu globalnom kapitalu, i najzad – politika koje će dovesti u pitanje tržište kao dominantnu logiku ne samo privrednog nego i svakodnevnog života.
Kako gledate na potencijalne pregovore opozicionih lidera i vlasti, konkretno Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića? Kako to da je do pre samo nekoliko dana to bilo nezamislivo, a da je danas moguće? Stoje li, po Vama, iza toga neki krupniji politički interesi, ili je u pitanju istinska volja za normalizacijom odnosa u političkom životu zemlje?
BĐ: Način na koji je taj susret i razgovor dogovoren, preko medija, bez dogovora opozicije u trenucima dok se još uvek ne zna na koliko mesta će se ponoviti izbori u Beogradu, bio je izuzetno štetan i to sad vidimo – demoralisao je opozicione birače. Meni je teško da poverujem u priču o normalizaciji odnosa u političkom životu. Ako do te „normalizacije” i dođe, to će značiti da su stvaranje tenzija u društvu ili normalizacija tih odnosa proizvod manipulacije jednog čoveka koji se odluči za jedno ili drugo u zavisnosti od sopstvenih političkih interesa, a posao mu je da brine o javnom interesu. Lično ne bih mogla da prihvatim takvu normalizaciju kao nešto dobro ukoliko je ne bi pratila i krivična odgovornost i političko polaganje računa građanima za sve što je prethodno urađeno građanima i ovoj zemlji.
MBJ: Ne bih spekulisao o nekim privatnim ili specifičnim interesima, ali ništa nije iskjučeno, naravno, posebno ako imamo u vidu autoritarno viđenje politike kao biznisa koje je kod nas dominantno. Koliko god da je jasno da se Srbija nalazi u posebno teškim okolnostima usled promenjenih međunarodnih odnosa nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, nema opravdanja za dalje urušavanje institucija i procedura u našoj republici. Normalizacija odnosa u političkom životu ne sme se odvijati na takav način, niti je moguća na takav način. Dragan Đilas ili ko god drugi ko misli da nešto može postići bilateralnim dogovaranjima sa ovakvim režimom, u opasnoj je zabludi. Posledice takvih zabluda bismo svi trpeli, pa ćemo se protiv toga boriti. Naše je viđenje politike drugačije: kao javne delatnosti u opštem interesu i drago mi je što sve više ljudi u Srbiji počinje da veruje da to nije samo fraza.
Vaša koalicija na neki način ideološki predstavlja najlevlju političku opciju u parlamentu. Kako gledate na to da ćete, s jedne strane, imati pritisak vlasti, a sa druge, pritisak krajnje desnice? Kako vidite budućnost vaše koalicije? Koliko je politički u gradskoj skupštini i parlamentu moguće delovati u ovakvim uslovima i kako se boriti protiv tih pritisaka? Smatrate li da ste kao koalicija iznutra dovoljno jaki da biste iz te borbe izašli kao pobednici?
BĐ: Bićemo napadani sa svih strana kao što smo i sami nasuprot svih tih strana koje su, doduše, ideološki dosta bliske jedne drugima po mnogim pitanjima, ali ne treba da lamentiramo nad time nego da vidimo kako da iz te situacije rastemo i razvijamo se. U meri u kojoj iskoristimo naše personalne i organizacijske različitosti, tako da se obratimo što širem broju ljudi, moći ćemo da generišemo sve veću političku snagu. Nećemo moći da utičemo na sve uslove, moguće je da će skupštine izgledati isto kao i one pre bojkota institucija ali na nama je da probamo da nađemo odgovor na takve situacije. Kao što u sportu timovi podižu formu kroz utakmice, tako moramo i mi.
MBJ: Ponovio bih još jednom da je naše viđenje politike drugačije. Ne samo u smislu zalaganja za pariticipativnu i za direktnu demokratiju osim striktno predstavničke, za drugačije mehanizme javne vlasti i odnosa u društvu. Mi verujemo u slobodu, jednakost i solidarnost. Ne verujemo da je interes profita važniji od interesa prirode i ljudi. Suštinski, to nas razdvaja od svih drugih opcija, manje ili više desno orijentisanih. Oni ne misle da treba ili ne znaju kako aktivno raditi na otklanjanju uslova nejednakosti i korena nepravde. Za nas su oni pre svega socijalni, a ne nacionalni ili biološki. Oni su promenjivi i zavise od političke volje. Daćemo sve od sebe da u skupštinama pokažemo da su politike drugačije od ovih u kojima životarimo 30 godina unazad moguće. Opstanak i razvoj zeleno – leve koalicije je nužan preduslov za to. Videćemo da li je i dovoljan. Svakako, borbe se nastavljaju!
foto: istmedia.rs