Iako je 2017. godina, kao i mnoge pre nje bila prilično turbulentna posmatrano sa aspekta političkih dešavanja, stiče se utisak da je barem što se ove godine tiče, Makedonija bila najzapaženija i medijski najzanimljivija od svih bivših jugoslovenskih republika. Država koja još uvek jedina oficijelno nosi taj prefiks, od prvih dana svoje nezavisnosti suočila se sa velikim problemima. Iako je na svu sreću bila lišena ratnih strahota tokom devedesetih godina, to joj nije previše pomoglo da u političkom i ekonomskom smislu odmakne u odnosu na ostale bivše republike. Problemi sa nazivom države, državnim simbolima, stalno stavljanje veta na prijem u neke evropske institucije od strane Grčke, permanentna negiranja raznih identitetskih odrednica od strane drugih suseda, ali i tragičnih događaja poput neuspelog atentata na prvog predsednika Kira Gligorova, napetosti sa albanskim pobunjenicima 2001. i tragične pogibije predsednika Borisa Trajkovskog 2004. godine, nesumnjivo su se kao dramatični događaji odrazili na današnju situaciju u ovoj zemlji. O skorašnjim turbulencijama, novoj “socijaldemokratskoj” Vladi, protestima, ali i o životu građana Makedonije i njenoj perspektivi, kao i mogućnosti za vođenjem alternativnih politika, razgovaramo sa profesorkom skopskog univerziteta, Biljanom Vankovskom. Dr. Biljana Vankovska (1959) je redovna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta Sv. Kiril i Metodij u Skopju.
NEMANJA DROBNJAK: Jedna od retkih stvari koja podseća na Jugoslaviju jeste prefiks u zvaničnom imenu Makedonije, Bivša jugoslovenska republika. Ranije su kao rešenja od strane UN nuđeni nazivi Gornja Makedonija i Severna Makedonija, čak i Slovenska Makedonija dok ovih dana figurira naziv Nova Makedonija. Koliko štete je veto Grčke na korišćenje imena naneo Makedoniji od osamostaljenja? Zašto je to pitanje od značaja za građane Makedonije i koji bi po Vama naziv bio odgovarajući?
BILJANA VANKOVSKA: Ta nesrećna referenca pod kojom je Republika Makedonija bila primljena u UN zvuči odista morbidno i apsurdno: na leđima su vam silom nametnuli breme pokojne Jugoslavije, a onda vam govore da treba da se okrenete budućnosti. Ona što većina posmatrača zaboravlja, a čak su i makedonski građani navikli na to, jeste činjenica da je ovim činom Savjet sigurnosti UN prekršio vlastitu Povelju uvodeći ultimatum, tj. nešto što se ne odnosi na niti jednu drugu sadašnju ili buduću članicu organizacije, kao uslov za prijem. Pretekst je bio mir i sigurnost u svijetu: to je vrijeme kada je krv tekla svuda po regionu (osim u Makedoniji), a članicama Savjeta sigurnosti se vjerovatno činilo da ovako preveniraju eskalaciju konflikta. Ono što je u tekstu rezolucije bilo navedeno kao „razgovor dviju strana“, tokom godina i decenija pretvorilo se u „pregovore“ i to u sporu koji je asimetričan. U razgovorima/pregovorima Grčka nema ni šta izgubiti, ni oko čega napraviti kompromis, nema ni što dobiti, ni što izgubiti, a ipak ne odustaje; od makedonske strane se traži previše. Jedan od mitova u vezi ovog problema je da se sve navodno okreće oko imena države, što nije istina. Dovoljno je i na brzinu pogledati sve prošle predloge pregovarača Nimica da biste shvatili da Grci zahtevaju ne samo promenu ustavnog imena države (što je samo po sebi promena pravnog identiteta jednog međunarodnog subjekta), nego i sve atribute koji bi proizašli iz toga (ime jezika, nacionalnosti, pa čak i skraćenice za valutu, kodove, domen na internetu, itd.). Paradoks je u tome što se težina ovog pitanja povećeva proporcionalno sa stupnjem približavanja Makedonije svojim strateškim ciljevima: članstvu u NATO i EU! Jer, da nisu u pitanju ove dve organizacije, u koje Makedonija nastoji ući po TINA principu (There Is No Alternative), ime ne bi predstavljalo nikakav problem za njenu međunarodnu egzistenciju i saradnju; preko 135 država, među kojima i neke od stalnih članica Savjeta sigurnosti, priznaju je pod ustavnim imenom. U tom pogledu, NATO samit iz 2008 godine je bio tačka preokreta – ka gorem! Dakle, u trenutku kada se činilo da država ulazi sigurno u Alijansu (što je dan prethodno izjavio i George W. Bush), Grčka je prekršivši Privremeni sporazum iz 1995. godine iskoristila pravo na veto. To je izazvalo nacionalni šok i nekakvu katarzu, koja je spojila čak i nepomirljive protivnike sa političke scene. U trenutku kada se činilo da su sve reforme uzaludne i da međunarodna zajednica štiti moćnije, ne poštuje pravo/pravdu i ima duple standarde, vlada VMRO-DPMNE je iskoristila atmosferu, izašla na izbore, začvrstila vlast ubedljivom pobedom – i počela sa projektom nation-building-a na temeljima revidirane prošlosti, jačanje mitologije i (prema njima) nacionalnog ponosa, iz čega je proizašao i projekat „Skopje 2014“. Po ovom pitanju se danas namjerno mješaju uzrok i posljedica, pa se kaže da je makedonska strana prva počela sa nacionalističkim provokacijama i narativima, a da je grčka strana jednostavno morala reagirati i ne dopustiti početak pregovora za članstvo u EU (i konačni prijem u NATO). Ukratko, problem imena je metastazirao, počeo iznutra da izjeda makedonsko društvo i to po više osnova – a da je onaj koji je nametnuo spor ostao nevin, čistih ruku, pa da čak i da ne bude neposredno povezan sa tokom događaja. Na međunarodnom planu, još 2004. godine, za vreme referenduma u vezi zakona o opštinskim granicama (koji je uveo etnički gerrymendering i praktično podelio zemlju na makedonski i albanski deo), SAD su manipulirale tako što su priznale Makedoniju pod ustavnim imenom na par dana pre održavanja referenduma, što je poslužilo tada vladajućim socijaldemokratima da uspeju minirati referendum. Nakon Bukureškog samita, Makedonija je dobila spor protiv Grčke ispred Međunarodnog suda pravde UN, čija je presuda jasno pokazala da je Grčka prekršila Privremeni sporazum u kome se obavezala da ne opstruira učlanjivanje zemlje u međunarodnim organizacijama ukoliko koristi referencu BJRM. No, već narednog dana Generalni sekretar NATO, a i elita EU, su poručili da se njih ne tiče ova presuda i da se oni drže svojih procedura, a da Makedonija mora da nađe riješenje, tj. promjeni ime ukoliko želi integraciju. U unutrašnjem pogledu, nacionalistička retorika i praksa je poprimila novi zamah, a uz to čitava ta politika je donosila i materijalni i politički profit vladajućoj garnituri. Grčki nacionalizam je bio međunarodno toleriran i prešućivan, a makedonski je postao izvor svih zala, tipičan za Balkan. U takvoj konstelaciji, pogoršala se i unutaretnička dinamika i odnosi, jer su sada i albanski nacionalisti dobili ’municiju’: „vaš identitet, koji nije naš, jeste jedina prepreka i mi ne možemo čekati na vas, jer želimo što prije u NATO (gdje je već naša matična država, Albanija) i u EU“. Na račun toga, a i zbog specifičnog power-sharing političkog sistema, makedonska strana vlade je koristila sve preostale mehanizme da zadovolji svog partnera DUI (stranku koja je proizašla iz bivše UČK). Koncesije u međusobnim pregovorima su se nizale jedna za drugom, pa je tako došlo čak i do amnestije za involvirane u ratne zločine i zločine protiv čovečnosti (tkz. Haški slučajevi) u kojima su osumnjičeni ili optuženi bili Albanci, došlo je do proširenja jezičkih prava, itd. – ali i dogovor u odnosu na zajedničku podjelu plena, zapošljavanja, partiziranja administracije, pravosuđa, kriminalnih dilova itd.
Nova vlada (u kojoj je koalicioni partner ostao DUI, koji je pri tome još amnestiran i od udjela u korupciji i organizovanom kriminalu iz vremena dok su bili na vlasti sa VMRO-DPMNE) počela je sa spoljno-političkom ofanzivom, ili kako kaže ministar spoljnih poslova Dimitrov – diplomatskom ofanzivom šarma. Više se napora uložilo u šarmiranje suseda, Brisela, Washingtona, umjesto u preuzimanje konkretnih reformskih koraka unutar zemlje. Nepodnošljiva lakoća kojom nova vlada, bez ikakve transparentnosti ili konsultacije sa ma kojom strukturom u zemlji, obećava riješavanje pitanja imena, je kulminirala vešću da je makedonska strana nastupila proaktivno, nudeći novo ime Republika Nova Makedonija. Ovaj prijedlog nije ništa bitno različitiji ili kreativniji od svih ostalih, koje ste pomenuli, jer Grčka insistira na geografsku ili sličnu odrednicu koja bi stajala ispred imena Makedonije, i time izazvala seriju promena, svih atributa (za narod, jezik, itd.). Inače, ne treba biti previše obrazovan da bi se znalo da ova današnja Makedonija (kao ni Grčka ili ma koja druga država) ne može imati ništa zajedničko s davnom prošlošću, tj. sa vremenom kada nacije nisu ni postojale. Dakle, ako je ovo Nova Makedonija, onda koja je stara Makedonija? To je nonsense, ali ima drugu pozadinu i to sam već objasnila. Grčka je članica EU koja ne priznaje prava nacionalnih manjina, pa za tamošnju vladu (kao i za onu u Sofiji) jednostavno ne postoji ni makedonska manjina. Time što je ustavno i oficijalno ime ove države Republika Makedonija, savršeno je jasno da tu nema ni iredentizma ni ničeg drugog što bi ugrožavalo Grke: Republika se odnosi na političko uređenje jedne države sa međunarodnim granicama i posebnim stanovništvom i kao takva se ne može povezati sa niti jednom drugom ili sličnom državom i narodom, osim u glavama nacionalista. Republika je differentia specifica koja jasno ukazuje da ova teritorija nema ništa zajedničko sa grčkim administrativnim regionima. Ako mene osobno pitate, ja sam protiv čanstva u NATO, čak i kada bi dobili poziv da se učlanimo pod sadašnjim ustavnim imenom. EU je možda nešto drugo, ali kako joj ide – i tu se postavlja pitanje, zašto bi Republika Makedonija menjala ime (i tako otvorila unutrašnju Pandorinu kutiju i možda izazvala unutrašnju nestabilnost i konflikt) za ulazak u Uniju koja više ni izdaleka nije ono što piše unjenim zvaničnim dokumentima i narativima? Makedonija ima svoje unutrašnje domaće zadatke, a ovaj nametnuti problem s imenom joj treba biti zadnja briga, dok se ne upristoji.
Uskoro će sedam meseci od kako je formirana nova makedonska Vlada. Koji su do sada njeni najveći uspesi, a koji neuspesi? Šta je to u Makedoniji promenjeno u odnosu na period pre 30.maja 2017.
Kao što sam već rekla, Vlada jeste nova, ali samo nominalno – jer njen drugi stup jeste produžetak stare Vlade. To je kao da ulazite u maraton, a za nogu vam je privezan kamen koga se ne možete rešiti, jer tako zahteva i duh Ohridskog sporazuma i politička matematika na stolu. Ova se Vlada konstituisala nakon duboke postizborne krize koja je kulminirala 27. 04. nasiljem u Sobranju. Čini se da su taj šok, slika na smrt pretučenog Zijadina Selje i okrvavljenog čela Zorana Zaeva, označili tačku preokreta, tačku u kojoj se vlada ogrnula mučeničkim/herojskim oreolom, dobila otvorenu podršku međunarodne zajednice, dok se VMRO-DPMNE definitivno diskreditirala. Realno, ovo je iz samog početka slaba Vlada (sa jedva 61-62 poslanika), a u ovom trenutku dok vam odgovaram, nejasno je da li, u kom kapacitetu i dokle stranka Zijadina Selje Alijansa za Albance uopće ostaje u koaliciji, a na jedvite jade je izabran Javni tužilac – iz trećeg pokušaja i kršenjem delovničkih normi! Dešavaju se „transferi“, pa i „kupovina“ pojedinačnih poslanika iz opozicije, koji mogu Zaevu omogućiti opstanak vlade u parlamentu, ali je to daleko od slike koju proizvode propagandni mediji i PR eksperti da je ovo zaista nova Makedonija, i da je „režim“ potučen zbog demokratskog otpora građana Makedonije. I da ne zaboravimo, činjenice (fotografije, snimke, pa i svedočenja direktnih učesnika) govore da je konstituisanje parlamenta, tj. finalni čin „izbora“ predsjednika Sobranja izveden nelegalno, kršenjem procedure i delovnika za rad, pa čak i bez prisustva većine poslanika pozicije. To ostaje kao crna mrlja, ma kakva se šminka upotrebljavala ili međunarodna legitimacija davala. Taj crni četvrtak (27.04) je bio Pirova pobjeda i za ovu Vladu, jer je pokazala da ne raspolaže ni političkom mudrošću, niti mari za vladavinu prava, jer je uradila isto što i VMRO-DPMNE, idući na direktni sukob, umjesto da se traži demokratsko riješenje i izlazak iz krize.
Kada pitate što je to novo što se desilo u međuvremenu, zaista je teško objasniti! To ne uspjeva ni premijeru, jer osim nekakvog famoznog plana (3-6-9) koji je timetable za reforme, ništa se ne mijenja: način vladanja je isti! SDSM je novi DPMNE! Sukob interesa prvih ljudi u Vladi (koji su pritom i najbogatiji ljudi u zemlji, kao Zaev i vicepremijer Anđušev) je evidentan, lukrativni dilovi, nepotizam i kronizam su u procvatu, a generalno nastupa samo re-partizacija državne strukture. Ekspertski savjet za reformu pravosuđa je u raspadu, poznati profesori daju ostavke. Reforma tajnih službi je pokrenuta, ali prve indikacije su da se i ova vlast ne odriče svih tehničkih mogućnosti za praćenje komunikacija, a čak su i gumeni meci (oko čije se nabavke nedavno protestiralo i govorilo o policiskoj državi od strane tadašnjih prosvjednika) ostali (samo se zakon prilagođava). Što se konkretnih reformskih poduhvata tiče, sve je još nejasno, svi se ponašaju ko guske u magli (a magla i zagađivanje vazduha jeste jedan od urgentnih problema zemlje, za koje nova vlast koja je imala 2-3 godine uz onu uličnu revoluciju da upražnjava brainstorming ili policy analyses, pokazuje da nema ni kapaciteta ni ideja odakle da krene. Čak koristi isti žargon kao i bivša vlast, kada svakome ko protestira kaže da su to „politički instruirani ljudi“. Ukratko, prag očekivanja i optimizma je bio podignut tako visoko, tako da se nova vlast sada suočava sa menadžiranjem nerealnih obećanja.
Što se kadrovske strane tiče, „suncokreti“ su se na vreme okrenuli na drugu stranu, a neki od njih su već i ušli u vladajuće strukture. Medijumi koji su samo do jučer prikazivali sebe kao žrtvu režima sada otvoreno odrađuju/propagiraju u korist nove vlasti, a vlada je pored toga još i formirala novu strukturu za PR u kojoj je uposlila više ljudi nego što je imao Gruevski. U tkz. Ministarstvu Istine (kako ih kritička javnost naziva) kooptirani su ljudi koji su bili frontmeni tkz. Šarene revolucije, i to iz redova tviteraša, FB aktivista, NGO aktivista, novinara, itd. Sve ono što je ranije bilo blisko ili vezano za VMRO-DPMNE je ili nepopravljivo kompromitirano, ekonomski ruinirano (bez državne pomoći) i/ili pod pretnjom sudskog progona (specijalnog tužilaštva), tako da je neupotrebljivo da vrši funkciju watch-dog-a. Oporba je posebna priča, jer najveća stranka je u komatoznom stanju, u rasulu, njen vrh je u pritvoru (pod optužbom da je učestvovao u događajima iz 27.04, odnosno u terorističkom ugrožavanju poretka), ili protiv njega se vode sudski postupci o korupciji i sličnim optužbama. Možda će nekome zvučati pretjerano, ali meni se čini da je apologetika vlasti i demonizacija oporbe, uz koopritanja svega što je iole bilo intelektualna elita, ostavlja malo mehanizma za demokratsku kontrolu vlasti. Malo se ljudi usuđuje kritikovati Vladu, čak i kada flagrantno krši demokratske principe ili pokazuje nekompetentnost ili drugu insuficijenciju, jer će istog časa biti optuženi da su „branioci kriminala VMRO-DPMNE“.
Kako danas živi prosečni građanin/građanka Makedonije? Kolike su razlike između Skopja i ostatka Makedonije, gledano sa aspekta kvaliteta života? Kako žive Makedonci u Zapadnoj Makedoniji?
Da vam iskreno kažem, često se pitam kako to da još nismo propali, jer politička kriza je uništila i onako slabu ekonomiju. Ali odgovor leži u konstantnom zaduživanju, živi se od danas do sutra, a u međuvremenu prodaje i ono malo što je preostalo od nacionalnih resursa. Prosečni građani žive ispod prosjeka. I to dugo vremena, a tako će i ostati. Jedna od prvih mjera nove Vlade je bilo povećanje minimalne plate uz državnu pomoć firmama, samo na određeno vrijeme. Čak i ovo riješenje nije ni trajno, ni održivo, a poslodavcima daje mogućnosti da i dalje isplaćuje radnike po uvedenom normativu, a da onda traže povratak tih sredstava u kešu. Od najavljene poreske reforme (koja bi uvela progresivni porez) još ništa. I generalno, mjere Vlade su neoliberalne, u korist biznis elite, a ne siromašnih građana. To je ustvari konstanta, već godinama – jer vlade nude radnu snagu, resurse i zemljište stranim investitorima onako kao što to rade makroi. Kolika je vrijednost običnih ljudi možete vidjeti preko činjenice da Makedonija već više od tri mjeseca nema ministra zdravstva – prethodni, koji je obećavao da će humanizirati sustav i užasno stanje javnog zdravstva, ubrzo je odlučio da se kandiduje za gradonačelnika Gostivara – i uspio je u tome. Lokalni izbori su odavno završeni, ali pregovaranja u Vladinoj koaliciji i dalje traju, i pretvaraju se u svađe. Ono što je zaista strašno je što je totalno propalo tkz. primarno zdravstvo – ljudi koji odu u državne ustanove su ili ubogi siromasi ili već na samrti.
Urbanistička politika (ili bolje rečeno, njeno odsustvo), kao i urbanistička mafija (svih političkih boja) su odavno od Skopja učinile neodrživ, neorganizovan i nezdrav grad za življenje. Ranije bih vam rekla da skoro trećina stanovnika države živi u Skopju, ali sada to nitko ne zna, jer popis nije izvršen (iz etničko-političkih razloga) još od 2002 godine. Vlasti su uvijek gledale na to kako da zarade od prodaje javnog prostora, s tim što je VMRO-DPMNE deo tog prostora „uredila“ spomenicima i baroknim zgradama uz sam brijeg Vardara. Ono što ostaje enigma je kako je moguće da se i dalje svaki slobodan prostor u gradu koristi za gradnju novih stambenih blokova, da se oni ipak prodaju, a čak i vrapci na grani govore da je zemlju napustilo oko 300-500 tisuća građana zadnjih dvadesetak godina!? Podjednako važan problem je i zagađenost vazduha, nešto što je oduvjek bio problem, ali koji je postao alarmantan zahvaljujući podizanju svjesti, postavljanju mjernih stanica u gradu, medijskoj i NGO kampanji.
Sa etničke strane gledišta, Skopje je podjeljeni grad i tiho i „dobrovoljno“ iseljavanje iz jednog u drugi dio grada je proces pred kojim se ćutalo godinama, u ime političke korektnosti i zbog potrebe da se stvari prikazuju bolje nego što jesu, najviše u kontekstu implementacije Ohridskog sporazuma iz 2001 – tj. da bi se „dokazala“ njegova uspješnost. Ljudi žive u podjeljenim naseljima, djeca idu u podjeljenim školama, i to traje i traje.
Ono što se na planu države dešava ja nazivam „skopjeizacijom“ – svi bi želeli da žive u Skopju, ma kako loš bio kvalitet života, o skupoći i da ne govorimo. U zemlji sa više od 30% nezaposlenih i rekordnim procentom nezaposlenosti kod mlade populacije (treći u Evropi), oni koji nemaju kapaciteta i mogućnosti da napuste zemlju, mjesto pod suncem traže u Skopju.
Makedonci u zapadnoj Makedoniji žive po principu „zašto bih ja bio manjina u tvojoj sredini, kada ti možeš biti manjina u mojoj“. Zahvaljujući, etničkoj podjeli opština (i generalno, decentralizaciji zemlje kao jedna od elemenata power-sharing, konsocijaciskog modela) točno se zna tko je manjina gdje i koje mu je mjesto u pogledu pristupa resursima, mogućnostima za zapošljavanje ili za političku karijeru, ili čak i upotrebu jezika. Recimo, na zadnjim lokalnim izborima, vladajuća SDSM uopće nije kandidirala svoje gradonačelnike u opštinama gdje živi dominantno albanska populacija, s obrazloženjem da „znaju da tamo nemaju šanse da pobjede“. To je u direktnoj suprotnosti sa njihovim narativom u vrijeme parlamentarnih izbora i nakon njih, da su socijaldemokrati uspjeli prevazići etničke podjele i da su za njih glasali nekoliko desetina tisuća građana albanske nacionalnosti.
Ovih dana je u Sobranju pokrenuto pitanje izjednačavanja makedonskog i albanskog jezika što je deo Tiranske platforme čije potpisivanje je bilo uslov podrške Zoranu Zaevu od strane albanskih partija. Prema sadašnjem zakonu o korišćenju jezika, ukoliko u jednoj lokalnoj zajednici više od 20% stanovništva govori još neki jezik, zakonski ima pravo na njegovu upotrebu uz makedonski. Kakvo je Vaše mišljenje po ovom pitanju? Koliko je to pitanje samog jezika, a koliko pitanje identiteta makedonskog naroda?
Najprije, pitanje Tiranske platforme (koja se kasnije nazvala i Skopska platforma, ili čak samo deklaracija albasnkih stranaka) je praktično tabu tema. Nakon prvih mjeseci otkako je ona objavljena (na Božić 2017.), ona je bila jabuka razdora i stvorila velike tenzije, ali kasnije kako se uspostavila vlada SDSM i DUI, počeo je dominirati javni narativ da takva platforma uopće ne postoji, da je to izmišljotina VMRO-DPMNE koji želi podstaći nacionalističke reakcije da bi povratio podršku građana itd. Ali, činjenice govore da ova platforma ne samo da postoji, nego da je bila i uslov sine qua non za stvaranje koalicione vlade, a sada se korak po korak realizuje. Zakon o jezicima je samo jedan od zahteva na toj platformi. Sada se stvara klima u kojoj ma ko kritikuje riješenja, koja su u nekim djelovima i nebulozna i neostvariva, a druga i preskupa za siromašnu zemlju kao Makedonija, odmah bude etiketiran od provladinih medija kao nacionalista, pa i fašista. Akademska zajednica ćuti uglavnom i tek se pojedini profesori javno obraćaju. U nedostatku javne i/ili ekspertske rasprave po riješenjima zakona, ustavni pravnici i lingvisti se moraju obraćati vlastima publikovanjem Otvorenih pisama i to kroz portale i na socijalnim mrežama. Prije neki dan u velikom intervjuu za jednu nacionalnu televiziju, premijer Zaev je govorio o tome da se o svim zakonima mora otvoriti i javna i ekspertska debata, ali ni on, ni voditelj nisu pomenuli ovaj zakon koji stvara najviše nemira! Interesantno je da je javna tajna da je zakonski tekst bio napisan od strane ustavnih eksperata bliskih DUI još u vrijeme prije izbora i s tim tekstom se išlo u pregovore i sa VMRO-DPMNE i sa SDSM. Obe stranke su ga prihvatile, ali o Vladi je odlučilo ipak nešto drugo, spoljni uticaj ambasadora zapadnih zemalja. Moj stav je da je ovo preozbiljno pitanje da bi se zakon donosio na ovakav sramotan način, kojim se ne neguje suživot i pomirenje, nego se samo produbljuju podjele. Zakon predviđa totalnu dvojezičnost na svim nivoima državne, lokalne vlasti i javne sfere, dakle prevazilazi Ohridski sporazum, a još važnije unosi protivustavne elemente. Primena zakona je garantirana i visokim kaznama, mada Ustav koristi dispozitivne norme, a ne imperativne. U zakonu koji uređuje jezička prava, postoje odredbe koje se odnose na državne simbole i insignije, novčanice, granične prelaze, na sudske postupke (dakle na materiju koja se inače uređuje dvotrećinskom većinom, što ovdje nije slučaj!). Uvode se nova državna tela, agencije, itd. a kažnjavanje se odnosi samo na eventualnu neprimenu albanskog jezika, a ne i makedonskog ili nekog drugog (recimo, na lokalnom nivou). Očito, vladajuća koalicija će ubrzo donjeti zakon, ali ostaće da vidimo kako će ga sprovesti. Jer, recimo, po slovu zakona, ako se meni student obrati na albanskom, ja i/ili službe fakulteta bi morali da damo odgovor na albanskom jeziku. Decenije življenja u paralelnim svijetovima se ne mogu prevazići dekretom i kaznama, a ovakvo uvođenje skandinavskih riješenja je više rezultat političkog voluntarizma i ucjena, nego stvarne potrebe građana. Ustavni sud će ostati nem, jer se ne osuđuje procjenjivati neustavnost mjera koje imaju blagoslov međunarodne zajednice ili vladajućih stranaka. Što se idnetiteta tiče, interesantno je da male nacije ponavljaju jednu istu izreku „jezik je naša jedina domovina“. To važi i za Makedonce, koji su – kao što sam već objasnila – u sendviču između spoljne negacije njihovog identiteta (ulkjučujući i jezik), i unutrašnje konkurencije koja dolazi sa albanske strane. Bilo bi idealno kada bi se radilo na tome da nam djeca rastu kao bilingvalne ličnosti, bar u mješovitim sredinama, ali to nije tako. Sve manji broj Albanaca zna makedonski jezik, sada će taj broj opadati još više, a kod Makedonaca ne postoji ni želja ni interes da počnu učiti albanski. Ono što mene brine je to što umjesto razgovora i dijaloga, mi sada komuniciramo tehničkim spravama/slušalicama i mikrofonima, čak i kada sugovornici znaju makedonski jezik, koji je lingua franca za sve stanovnike. Prema zakonskim riješenjima, čak će se i na sjednicama Vlade koristiti usluge prevodioca, pa vi sada vidite kolike su šanse da se izgubimo u prijevodu… Inače, zakon je doslovce „švercovan“ pod tkz. evropskom zastavicom, da bi brže prošao kroz zakonodavni proces i to ne samo da je direktna povreda zakona i delovnika rada parlamenta, već je i laž kada se javnosti objašnjava da je zakon „evropski“, tj. da je ovo materija koja je uređena acqui-em EU. To je nedavno potvrdio i komesar Han, ali lokalni šerifi više brinu za svoje nacionalističke agende i sporazume, jer drugo i ne mogu isporučiti siromašnim građanima.
Kad smo kod pitanja identiteta, kako gledate na projekat „Skopje 2014“? Da li je taj projekat pomogao Makedoncima da ojačaju i pronađu sopstveni identitet nakon nezavisnosti 1991. ili je zapravo izazvao novu krizu identiteta? Da li je to samo pitanje identiteta ili pitanje dnevne politike?
Moram priznati da su odgovori na pitanje u vezi projekta „Skopje 2014“ jako jednostrani, a radi se o složenom projektu. Ima puno stvari kojih ćemo se stideti, koje će biti dokaz jednog vremena i nacionalne frustracije i političke manipulacije, ali ima i stvari koje su donekle osvežile izgled grada. Rekla sam već, da je sve počelo frustracijom nakon Samita NATO-a 2008. i počelo je naizgled bezazleno – preimenovanjem skopskog aerodroma i postavljanjem arheoloških eksponata (statua) ispred zgrade Vlade RM. Tada sam bila usamljeni glas kada sam govorila da je to pogrešno, da je to samo simptom kompleksa inferiornosti i nesigurnosti u sebe i da će sve to imati pogubne efekte. Sada kada je sve gotovo i kada su otvoreni računi, jasno je da su navodni „nacionalisti“ ustvari bili obični profiteri: potrošili neverovatan novac, koji je delimično završio na privatnim ili partijskim računima, prekršeno je dosta zakonskih propisa, grad je postao prenatrpan kao nekakva izložba pod otvorenim nebom, ima posledica po rečni tok Vardara, o estetici i arhitekturi i da ne govorim. Ono što ni međunarodna, ali ni nažalost regionalna javnost nije shvatila ili nije želela da shvati jeste da većina građana Skopja nije nikada stalo iza ovog političko – folklornog cirkusa, a ipak su o nama pisali da smo Šiznilend, da smo šizofreničari, mentalno bolesni, itd. Ma tko da je prošao od intelektualaca ili novinara kroz Skopje osećao je potrebu da napiše nešto o tim tamo, „ludacima“. To nije nikako pomagalo nama koji smo prosvjedovali, kritikovali, tražili način da sprečimo neke stvari itd. Daću vam dva primjera. Kada je bio postavljan spomenik Aleksandru (Ratniku na konju, da upotrebim zvanični naziv; Vlada se ipak plašila da da ime ratniku), javila mi se poljska novinarka i tražila komentar. Dala sam joj odgovor kao što bi dao svaki kritički nastrojen intelektualac, ali ona je insistirala sve više i više, i na kraju pitala kako nas nije sramota da postavljamo najveći Aleksandrov spomenik na svijetu, kao da on pripada samo našoj povjesti. I tada mi je zaista pukao film, pa sam joj odgovorila: isto kao što i vas nije stid da postavite najveći Krst na svetu, mada nije samo vaš, već simbol svih hrišćana. Kasnije sam imala javnu razmjenu mišljenja i sa Borkom Pavićević, koja je nakon posjete Skopju napisala jedan jako emotivan tekst o tome što smo uradili od grada. Moj je odgovor bio: da, puno se ludila desilo na ovim prostorima, ali ako mogu da biram, ipak bolje je imati ružne spomenike od bronze ljudima koji su davno preminuli, nego da se stidimo masovnih grobnica. Makedonija sama plaća svoje gluposti i nije ratovala ni sa kim, a na kraju dana svi imamo slične lidere. Ubrzo nakon toga u Srbiji je počela promocija projekta Beograd na vodi. Što bi rekao Balašević: princip je isti, sve su ostalo nijanse! Nažalost.
Sam projekat, kao što su pokazala i istraživanja javnog mnjenja, nije uticao previše na percepciju građana po pitanju identiteta. Čak i pozivanje na porijeklo od Aleksandra je bilo oduvjek plašljivo i nikada isključivo (u stilu Aleksandar je samo naš i ničiji). Većina ljudi i dalje daleko više vrednuje revolucionare, borce i intelektualce iz 19. i 20. veka. Pitanje Aleksandra je više pitanje inata nego identiteta (posebno što je i Aleksandar postao popularan u Grčkoj tek 90-tih, ali i naziv Makedonija koji do tada nije odražavao suštinu grčkog identiteta). Ono što je sigurno nanelo veliku štetu u smislu unutrašnje polarizacije i zaoštravanja intraetničkih i političkih odnosa jeste neprestana kampanja koja se i iznutra i spolja vezivala samo na pitanje Aleksandra i projekta „Skopje 2014“. Recimo propagandna izmišljotina nazvana „antikvizacijom“ i insistiranje na to da se Makedonci dijele na antičke i slovenske (prvi bi bili VMRO – vci, a drugi SDSM – ovci) je od čitave nacije stvorilo grotesku. Tačno je da svi nacionalisti traže svoje korijene u davnoj prošlosti (od ameba), a to su radili i rade i oni u makedonskoj ili albanskoj zajednici. Tu nema razlike. Ali što se tiče Makedonaca, mnogi zaboravljaju da su oni imali izvanredne uslove za jačanje svog identiteta unutar Jugoslavije, jer njihov je nacionalizam gledan sa simpatijama, pa čak i podržavan (za razliku od srpskog, na primjer). Generacije Makedonaca su odrasli bez kompleksa i bez dilema tko su i što su, ali se čitava stvar promjenila u vrijeme sticanja neovisnosti: grčka histerija i skup od milion ljudi u Solunu koji su vrištali da je Makedonija Grčka, bio je prvi sukob s realnošću, a tu su bili i potezi EU koja je, recimo, na Lisabonskom samitu zauzela stav da neće priznati novu državu ukoliko u njenom imenu stoji ime „Makedonija“. Kada objektivno pogledate što se sve dešavalo i tko je sve negirao identitet i postojanje Makedonaca, onda bilo bi zaista nevjerovatno da se nije pojavila nakakva nacionalna/nacionalistička reakcija. Gruevski je to samo iskoristio – on to nije stvorio sa svojim projektima.
Koliko pitanje identiteta utiče na samu državnost Makedonije i krizu državnosti? Da li Makedonija svoju državnost crpi iz Kruševske republike, iz diskutabilnog antičkog narativa ili nečeg trećeg?
Mada je u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj sam i ja odrasla, bio promoviran mit o Kruševskoj republici, o njenoj multietničkoj Vladi i socijalističkim/republikanskim idealima, Makedonci dobro znaju da njihova jedina država proističe od ASNOM-a, dakle od NOB i odluke za samooopredeljenje donešene 1944. godine. Sve su ostalo mitovi i legende. Ali, priča ne staje tu, jer sada se nameće, tj. konstruira kontradiktorni narativ o Makedoncima kao o „zapadnjacima“, da se tako izrazim. Mantra vezana za to da su jedino NATO i EU ono čemu treba stremiti i što je uzor za sve najbolje na svijetu, ima svoj udio u konstrukciji idetiteta, u kome se od Makedonaca očekuje da se stide svog balkanskog, ili čak orijentalnog dela identiteta, a da se svim snagama nastoji stvoriti slika o nekoj novoj, evropskoj Makedoniji. Za većinu Makedonaca EU i NATO (koji se uzimaju u „paketu“, kao nešto neodvojivo) su simbol blagostanja, prije nego demokratije ili kulture. Ali Tantalove muke nastaju kada vam iz Brisela poruče: dobićete (možda, uslovno i ako ostvarite standarde) prijem u našem klubu, ali se morate odreći identiteta kakvog poznajete, tj. da se odreknete imena. Sve do skora to nije prolazilo i većina građana, bez obzira na političko uverenje, nije prihvatala takav nepristojni prijedlog (etnička prizma, naravno, daje sasvim drugu sliku, jer Albancima ime Makedonija ne znači ništa, a percepcija za NATO i EU je vezana sa san o svim Albancima u jednoj zajednici). Kažem do skora, jer nakon 2-3 godine duboke krize ne samo političkog ustrojstva, nego i svega ostalog, čini mi se da je otpor slomljen, kao da je Makedonija postala poglavlje u knjizi Naomi Klain „Doktrina šoka“: sada je već sve moguće.
U jednom tekstu ste Gruevskog, Zaeva, Ahmetija i Menduha Tačija nazvali „velikom četvorkom“ koja je personifikacija neuspele demokratske tranzicije. Koliko vodeći političari u Makedoniji i regionu imaju autonomiju u upravljanju i da li oni zapravo predstavljaju samo marionete u rukama velikih sila?
To bi donekle bilo točno do nedavno, ali samo u pogledu stranaka koje predstavljaju, ne i personalno: Ahmeti je skinuo vojničku uniformu 2002. kada je postao lider stranke, Gruevski i Zaev su samo naslednici Georgievskog i Crvenkovskog, sada je Menduh Tači marginalac, a pojavili su se neki novi likovi u albanskom bloku. No, generalno je točno da se od vojne krize 2001. godine do danas odlučuje u okviru tkz. četvorke: lideri dve makedonske stranke i dve albanske su oni koji, uglavnom posredstvom tkz. međunarodne zajednice pregovaraju iza zatvorenih vrata, van institucija, pa čak i van ustava. Oni su ustav u „materijalnom smislu reči“, da upotrebim metaforu, jer je njihova politička volja važnija od samih ustavnih normi. Stranci su to ne samo prihvatili, nego i promovirali, zbog stabilitokracije (vladavine stabilnosti i mira čak i kada se za to trebaju žrtvovati demokratski principi, institucije, vladavina prava, građanska participacija). S druge strane, konsocijaciski model i zahteva ovakav liderski i netransparentan princip „rešavanja“ problema, koji ponekad i proizilaze upravo od onih koji ih riješavaju. Poznati bugarski analitičar Ivan Krastev je davno izjavio nešto, što je i sada točno: naši lideri vode ljubav sa narodom, ali su vjerni međunarodnoj zajednici. Današnja Makedonija ima sve manje dodirnih tačaka sa ASNOM-om ili čak i sa 1991-om, jer je produkt međunarodnog state-building-a. Tu, naravno, mesta nema ni za autonomnu politiku, ali nema mesta ni za deliberaciju ili građansku participaciju.
Da li je Makedonija talac albanskih partija koje su bile učesnice u svim Vladama od osamostaljenja? Da li je binacionalizacija Makedonije rešenje za njen napredak i prosperitet ili će ona samo otvoriti nove probleme?
Točnija dijagnoza bi bila da je Makedonija, tj. svi makedonski građani, su talac konsocijaciskog modela koji je nakon oružanog sukoba ugrađen u Ustav. Situacija je slična kao i u Dejtonskoj Bosni i Hercegovini, s tom razlikom što je Makedonija binacionalno društvo (oni „treći“ su sasvim na marginama) i što je samo nominalno unitarna država. Naizgled je jednostavnija u funkcionalnom smislu, ali je zarobljena u ustavni model koji se neće moći prevazići godinama i decenijama. Taj je model nametnut spolja i on uređuje politički sistem na pretpostavci da je društvo toliko duboko i nepomirljivo podeljeno, što se ta stvarnost mora podići na nivo nepromenljive ustavne norme. Taj sistem sa svim posledicama koje proizvodi i povratno utiče na društvo je okamenjen. Eventualna promena Ustava je praktično nemoguća, bar po tim suštinskim elementima binacionalizma, sve dok se dve zajednice dobrovoljno ne odreknu takvog okvira i odluče da grade inkluzivni građanski sistem. Dakle, začaran krug! Tako, makedonski građani su taoci etničkih lidera, koji u drugačijem kontekstu ne bi mogli stići ni do predsjednika mjesnih zajednica – dovoljno je vidjeti njihov obrazovni, intelektualni, kulturni nivo i sve vam je jasno. Njima ovakav sistem savršeno odgovara, ali zemlja propada sve dublje u bezizlaz. Što se tiče binacionalne strukture društva, ona nije problem po sebi, ali jeste problem kada ustavni poredak funkcionira kao da je ta činjenica najvažnija i još predstavlja sine qua non za mir i stabilnost. Da je Makedonija federacija ali da joj to nema tko reći, napisala sam još prije više od desetak godina. Taj se proces produbljuje i pored svih (lažnih) nada pokrenutih u vrijeme Šarene revolucije. Sada kada zakon o jezicima bude donešen (što je izvesno), sledeća „reforma“ će biti kantonizacija ili možda čak i uvođenje federalnog modela. Ja sam rođena i odrasla u jednoj federaciji, bila je to moja domovina, a znate kako se to završilo. Zašto bih sada vjerovala da je to spas za majušnu Makedoniju? Mislim da ona nema kapaciteta da podnese takvu deobu, a to znaju i strani posmatrači kada (kao određeni američki senatori, na primjer) poručuju da je najbolje da se Makedonci odluče hoće li se prikloniti Srbiji ili Bugarskoj (za Albance se zna što bi odabrali i to zaista potvrđuju mlade generacije opijene slobodom i albanstvom).
Kako ocenjujete situaciju u regionu? Kakva je uloga Makedonije u njemu? Sa kim iz regiona po Vama, Makedonija ima zadovoljavajuće odnose, a sa kim su jako ugroženi? Koji koraci bi unapredili te odnose?
Kada pogledam situaciju u regionu shvatam da Makedonija nije nikakav izuzetak ili unikatni primjer protektoratne demokratije i neuspjele tranzicije. Pod pojmom regiona uvrštavam i Albaniju, Grčku i Bugarsku. Mi smo samo periferije jedne veće, evropske celine koja strada od bolesti za koje smo mislili da su prevaziđene. Ne znam kako bi periferija mogla da bude bolja od centra, a i ne vidim kako bi centar pomogao periferiji, kada ne zna što će sa sobom i sa svojim ekonomskim, političkim, društvenim i drugim problemima. Makedonija je patuljak i teško da sama može nešto uraditi da bi se poboljšala regionalna situacija. Mjere koje preuzima EU, u zadnje vreme preko Berlinskog procesa, su najviše u korist kapitala i želje da se ova crna rupa nekako infrastrukturno poveže i bude korisnija za centar. Žao mi je što proces pomirenja među postjugoslovenskim zemljama ide sporo, ili je čak i gurnut u stranu: svi bi da gledaju u budućnost, u evropske integracije, a nitko ne želi okrenuti glavu ka prošlosti. Ima tamo užasnih stvari koje su proizašle iz ratova, ali ima i primjera kako su ovi narodi mogli živjeti na ovom prostoru u relativnom miru. No, dok mi nikako ne uspjevamo da vidimo zajedničku regionalnu povezanost u vlastiti interes, tu su se ponovo pojavili snažni geopolitički interesi velikih igrača (pored SAD i EU, tu su sada i Rusija i Kina, ali i Turska).
Krajem 2014. u Makedoniji su izbili veliki studentski protesti. U tom periodu kao kulminacija događaja desila se afera prisluškivanja opozicionih lidera, što je kasnije prouzrokovalo nove izbore. Kada je Đorđe Ivanov najavio amnestiju 56 političara učesnika u aferi, 2016. izbili su novi protesti. Ko su bili pokretači tih protesta? Da li su oni nastali spontano od strane građana, da li su kasnije preuzeti od strane opozicije? Kako je to uticalo na dalji odziv građana?
Protesti su počeli kao studentski, ali su ubrzo mobilizirali šire krugove nezadovoljnog društva. Još prije no što su studentski i profesorski plenumi uopće postigli nešto konkretnije, politička kriza (audio „bombe“ koje je objavljivala tadašnja politička opozicija) je preklopila pokret. Drugim rečima, politička opozicija je uspela sebe preporoditi iz totalnog mrtvila, i zbog diskreditirajućeg materijala s kojim je raspolagala i zbog zgodnog trenutka šire mobilizacije određenih krugova društva. Afera prisluškivanja i još javno emitovanje telefonskih razgovora između Vladinih predstavnika su samo potvrdili ono što je javnost već znala: u zemlji caruje kronizam, klientelizam, korupcija, partizacija i etnizacija, vladajuća stranka je sultan-partija, ili još tačnije korporacija… Prvo pitanje je bilo kako srušiti „režim“ (ovo stavljam pod navodima ne zato što vladavina Gruevskog nije bila autokratska i populistička, nego zato što je politička opozicija počela da mu pripisuje atribute koji nisu bili odgovarajući – kao fašizam, na primjer – da bi sebi pripisala herojski izgled i legitimitet). U suštini, Gruevski je bio tigar od papira, uhvaćen in flagranti, nije više mogao da se podupire ni na osiromašeni i razočarani narod… S druge strane, i pored svih medijskih trikova, činjenica je (za koju je i danas opasno govoriti otvoreno) da su protest predvodili the usual suspects, poznati intelektualci i novinari bliski opoziciji, buržoazija iz nevladinih krugova i naravno u pozadini je stajao Socijaldemokratski savez. Još u to vreme sam za slovenačke novine rekla da tkz. revolucija ne stiže do običnih građana i da je po meni fejk, ili u gorem slučaju još jedna od uvezenih varijanti coloured revolutions (za koje znamo kako su završile). Gruevski je pao ne zbog građanskog pokreta, niti zbog jake opozicije, nego zbog stranih pritisaka i ucjena. On se još i danas cijenka kako bi spasio svoju kožu i bio kooperativan sa strancima po svim pitanjima, uključujući i pitanje imena.
Da li je „Šarena revolucija“ bila antivladin ili antisistemski protest?
Kao što sam već rekla, ona je bila tipičan antivladin pokret, mada je tu bilo svega i svačega. Od zastava SAD do lika Che Guevara-e. Onaj „kamp slobode“ ispred Vlade je bio potemkinovo naselje, danju šetnje, događaji, uveće žurka, a tokom noći – svi otišli kućama. I tako danima se folirao nekakav otpor – no, dovoljno da bi strana javnost stekla utisak kakav su želeli politički establišmentu: Gruevski je morao otići! Tokom tih dana protesta bilo je i nekakvih debata (dakle, navodne deliberacije), ali retorika govornika je bila uglavnom puna mantri i NGO-ovskog rečnika. Prošlo je nešto više od pola godine uspostavljanja nove Vlade, a svi ti likovi sada su vladini savjetnici, poslanici ili PR eksperti (ili službenici u najgorem slučaju). Naravno, bilo je i običnih građana, koju su se jednostavno nadali boljem sutra, a bilo je i malih grupa krajnjih levičara i anarhista (deo tih mladih ljudi se učestvovao u demoliranju narodne kancelarije Ivanova). Da bi postojao antisistemski pokret, prije svega, treba postojati sistem – a ne banana-republika! I druga stvar, u Makedoniji ne postoji levica.
Ipak, novembra 2015. formirana je stranka „Levica“ udruživanjem „Lenke“ i „Solidarnosti“ i manjih levičarkih grupa i aktivista. Koliki su dometi te partije? Kakve je uspehe imala dosada? Sa kojim se problemima susretala?
Mislim da je važno ponoviti da, po mom mišljenju, Socijaldemokratski savez uopšte nije leva stranka. Jedina veza sa levom ideologijom, da tako kažem, je u činjenici da je ona naslednica SKM. Ali, to je stranka koja je sprovela privatizaciju na kriminalan način, a onda i uvela na velika vrata mjere Vašingtonskog konsenzusa. Dakle, od sticanja nezavisnosti do danas, leva ideologija je nešto od čega se svi distanciraju – biti levo, nije poželjno. Zbog toga je pojava nove stranke „Levica“ bila novina i unelo malo svežine na političkoj sceni. Na dan kada je grupa tih mladih ljudi objavila da počinje proces osnivanja stranke meni je bio rođendan i baš sam bila srećna što sam dobila takav „dar“. Drago mi je što sam jedan od osnivača (dakle, moj potpis je jedan od tih 1000 potrebnih za registraciju), ali nisam član stranke – što zbog vlastite želje da se ne vežem u organizacijski format i poštujem nekakvu disciplinu (prestara sam i prenezavisna za takve stvari), što zbog toga što dio osnivačkog jezgra nije htio da oko sebe prikupi starije i poznatije ljude koji su bili levičari decenijama. Možda ću zvučati oštro, ali meni se taj poduhvat činio pomalo sektaškim: ovo je naša ideja, ovo je naša čista i nova stranka, nama ne trebaju ljudi koji nose „balast“ (ma kakav on bio). Objektivno, procedura za osnivanje političke stranke nije nimalo laka, broj od 1000 potpisa (zaverena izjava kod notara uz važeći izvod iz matične knjige državljana u MUP-u) nije mali za zemlju kao Makedonija. U to je involvirano i dosta troškova, a levica je zaista proizašla iz kruga ljudi koji nemaju nikakvu finansijsku potporu ili moć. Mediji koji su zvali svake večeri neke od ovih mladih ljudi u vreme Šarene revolucije, odjednom su se zatvorili za njih, jer su bili viđeni kao neko ko usitnjava otpor, pa čak je bilo i kleveta da su plaćeni od VMRO-DPMNE. Njihova glavna aktivnost je dugo vremena bila vezana za organizaciju stranke, a onda u vreme izborne kampanje imali su na raspolaganju samo socijalne mreže. Prošli su malo bolje na lokalnim izborima, ali je još rano reći da li su zaista osvojili deo socijalne baze, da li ih radnici, nezaposleni, prekarijat i sl. prepoznaju kao svoje političke predstavnike ili glasnogovornike. No, ne treba biti prekritičan, jer se oni bore i sa negativnim nasleđem vezanim za jugoslovensko vreme i sa antipartijama stranaca, ali i sa političkom kulturom koja je ili podanička ili pragmatična (glas se daje za moguće pobjednike, a ne za istomišljenike). Rekla bih da je i Sirizi trebalo toliko dugo vremena da dođe na vlast i tako kratko da izneveri očekivanja – jer ja zaista smatram da levica ne može učiniti ništa značajno ako se veže samo za jednu državu. Nažalost, naša „Levica“ nema razvijene veze i saradnju sa sličnim strankama u regionu ili u Evropi.
Vi ste univerzitetska profesorka što podrazumeva da veliki deo vremena provodite sa mladim ljudima i budućim akademskim građanima. Kakva je perspektiva mladih u Makedoniji? Kako oni sagledavaju čitavu situaciju u zemlji? Koliko su podložni diskursu dnevne politike i da li ima nacionalnih netrpeljivosti?
Svoju profesiju smatram velikom privilegijom i zaista je velika satisfakcija raditi sa mladim ljudima. No, u stvarnosti se sve češće susrećem sa žalosnim situacijama: prvo, svaka nova generacija studenata (ja im predajem još u prvom semestru i to politički sistem) dolazi sa gorim obrazovanjem od prethodne; nema motivacije, niti želje za znanjem kod većine studenata koji dolaze samo zato što njihovi roditelji smatraju da je bolje da nešto uče nego da budu besposleni (u zemlji sa ogromnim stepenom nezaposlenosti). Oni koji su ambiciozni i briljantni već odmah planiraju kako da napuste zemlju, a da vam pravo kažem – i ja im govorim da uče strane jezike istim tempom kao što spremaju ispit. Etničke netrpeljivosti nema, jer sa osnivanjem univerziteta po etničkoj osnovi, svako odlazi u „svoj“ krug da studira; na mom, skopskom univerzitetu (koji je prvorangiran) studiraju samo oni mladi Albanci kojima više znači prestiž univerziteta nego komad papira nazvan diploma. Veoma je teško biti profesor ovih godina, jer najprije moram da im jasno stavim do znanja da je jedno normativno i teorijsko, a da je ono stvarno – nešto sasvim drugo, ali da mi moramo kritički posmatrati i raspravljati i teoriju i stvarnost. Pokušavam da ih podstaknem da se bore za studentska prava, da ne dopuštaju lažnim autoritetima da ih navode na neznanje ili korupciju i generalno – da sumnjaju u svaki autoritet, uključujući i moj. To uspjeva samo sa najboljima. Većina je tu već došla sa vezama, sa partijskim knjižicama, ili sa idejom da se iseli prvom prilikom. Ipak, zadnjih godina najteže mi je bilo kada sam svoje studente gledala na različitim, suprostavljenim stranama političkog i društvenog „fronta“: tokom protesta 5. maja 2015-te, na jednoj strani je bio moj student koji je bio uhapšen i uslovno osuđen za nasilje, a na drugoj moj postdiplomac (policajac) kome je razbijena glava nekaton pločom. Danas, u grupi osumnjičenih za terorizam zbog događaja u aprilu, u zatvorskom pritvoru se nalazi moja bivša postdiplomka sa evropskih studija, Elena, koja je majka dvoje sitne djece. Kada sam počinjala karijeru mislila sam da ću svojim studentima pokazivati puteve znanja i učiti ih da lete, ali vidite što se danas događa? Sasvim suprotno!
Makedonija je u bivšoj zemlji bila poznata kao regija pečalbara. Odlaze li i danas ljudi iz Makedonije? Ako da, koji su razlozi njihovog odlaska? Kakva je starosna i obrazovna struktura onih koji odlaze?
Jeste, pečalbarstvo je tradicija u Makedoniji (i moj je deda bio jedan od njih). Kasnije, 70-tih su mnogi otišli u zapadne zemlje zbog ekonomskih razloga. Makedonija ima veliku dijasporu i makedonsku i albansku. Kao i u drugim zemljama u regionu, dešava se brain drain i to kao da nikoga ne uznemirava: društvo koje funkcionira po principu negativne selekcije odbacuje kao strano tijelo sve što je bolje od ovdašnjih elita. S druge strane, i naši mladi ljudi koji jednom odu, najviše zbog obrazovanja, odluče da ostanu tamo – i uopšte i ne održavaju veze sa iseljenicima, jer pokušavaju da se adaptiraju na zemlje u koje su se našli. Evo, mogu vam dati osobni primjer moje tri kćerke – dve su doktorirale u Kanadi i ostale tamo, a najmanja je ove godine počela doktorski studij u Holandiji. Niti jedna od njih ne tuguje za Makedonijom, jer iz daleka vide da je ovo Titanik i da mu nema nade. One su već deo jedne nove generacije koja se i ne vezuje previše za nacionalni identitet, a prihvata novine i najbolje tradicije tamo gdje žive. Biće vam interesantno, da je moja najmlađa ćerka, dok je studirala u Brightonu, bila politički aktivna, studirala Marxa i postala korbinista – ali Makedoniju voli više zbog porodice, prirodnih ljepota, detinjstva, ali ne vidi perspektivu i razlog zbog koga bi se vratila ovde.
Na kraju, šta je po Vama potrebno da se dogodi da Makedonija bude mesto „gde večno Sunce sja“? Da li bi građani Makedonije više voleli da to bude ono Sunce iz Vergine ili da zajednički bez obzira na identitetske razlike pronađu svoje mesto pod Suncem?
Da vas odmah ispravim, ovo sunce u našem jeziku i po našim toponimima, se zove sunce iz Kutleša (to je deo Egejske Makedonije). Istini za volju, u mom detinjstvu i mladosti, ja nisam ni znala da postoji taj simbol. Onda je postao simbol na državnoj zastavi nezavisne Makedonije i ubrzo su vlasti morale da ga promene zbog pritiska Grčke. To je sada samo folklorni simbol na sportskim terenima ili nekim manifestacijama. Ono što brine mnogo više nego sunce iz Vergine/Kutleša, jeste što ovo sadašnje sunce na zastavi nije prihvatljivo za albansku manjinu. Kao ni himna ni državni grb… S druge strane, Albanci su uspeli da legaliziraju upotrebu albanske zastave (dakle, zastave države Albanije, bez ikakve modifikacije) kao svoju etničku zastavu i zastavu koja se vije ispred opština sa albanskom većinom, u strankama, pa čak i u kabinetu sadašnjeg pretsednika Sobranja, Talata Džaferija. Da skratim, žalosno je što Makedonci, Albanci i ostali nisu uspeli vidjeti da je sunce – sunce, nego čak i u tom simbolu života, vide etničke razlike. I tako je sa većinom stvari koje ih više razdvajaju nego spajaju… Meni je lično žalosno i to da je članstvo u jednoj vojnoj alijansi nešto što veže ove skupine više nego želja za zajedničkim životom u Makedoniji.