Ratka Denemarkova u ,,Prilogu istoriji radosti” kaže kako se žensko iskustvo relativizuje kroz ono jednostavno ,,samo” – samo te je pogledao, samo te je ,,slučajno” dotakao, samo umišljaš, nema tu ničega. Dominantan deo socijalizacije devojčica tiče se učenja o tome da njen psihofizički integritet ipak nije samo njen i da na njega polažu pravo mnogi, ponekad čak i više od nje. Od prava na abortus do seksualnog uznemiravanja, žensko telo je poprište borbi. Jedan od napada na psihofizički integritet jeste i ovo ,,samo” koje predstavlja manipulativni mehanizam marginalizovanja i brisanja ženskog iskustva, kroz prateću argumentaciju o tome šta je tačno u ženskoj pojavi ili ponašanju moglo nekoga da navede da je povredi. To naravno govori o dvostrukom moralu buržoaskog društva – društvo nije u stanju da zaštiti ženu od nasilja, ali jeste u stanju da propisuje profil poželjne i idealne žrtve. Kapitalistički patrijarhat nije mnogo ponudio ženama osim plejade reakcionarnih narativa u kojim je žena zaista drugi, podređeni pol. Efekat ovakve kampanje jeste izazivanje moralne panike i osećaja krivice kod žena svođenjem nasilja na individualni, umesto na sistemski problem čime se krivica implicitno svaljuje na žrtve. U takvoj atmosferi žene nikako ne mogu biti ohrabrene da govore o nasilju, posebno o nasilju kao političkom problemu jer to i jeste političko pitanje. Umesto toga, ćutanje i trpljenje su očekivani oblici ponašanja za žene.

Kada je Marija Lukić 2018. godine hrabro pustila glas o seksualnom uznemiravanju koji je doživljavala, u javnosti se mnogo puta čulo to ,,samo”. Ipak, pritisak javnosti i podrška koju su samoorganizovani levičarski i feministički kolektivi pružili Mariji Lukić imala je značajan rezultat. Ova podrška nije bila tek puki, simbolički čin, već razumevanje da hrabrost Marije Lukić ima ogromni potencijal za izgradnju ženskog pokreta u Srbiji. Problematizacija seksualnog uznemiravanja kroz ovaj slučaj je sa jedne strane pokazala koliko je ono rasprostranjeno i svakodnevno iskustvo gotovo svih žena, a sa druge strane i koliko je značajno da borba protiv njega bude integralni deo borbe za radna prava, studentske borbe i slično. To naravno ne znači da je legislativni okvir fundamentalni izraz ženskog oslobođenja, već da je borba u kojoj učestvuje veliki broj žena ključna za njihovo osnaživanje. Takvo osnaživanje je potrebno sa jedne strane kako bi svaka od nas mogla da prepozna i prijavi seksualno uznemiravanje, a sa druge strane, kako bismo se borile i za mehanizme koji će takvo ponašanje kriminalizovati. To bi značilo da se seksualnom uznemiravanju pristupa kao strukturalnom problemu, iz kog proizilazi diskriminacija žena na tržištu rada i apsolutni disbalans moći između muškaraca i žena koji postoji u svim sferama.

Skoro tri godine nakon Marije Lukić, glumica Milena Radulović je hrabro istupila, optuživši dugogodišnjeg ,,pedagoga” Miku Aleksića za silovanje. Njenoj optužbi se pridružilo i pet drugih žena, a na društvenim mrežama se pojavilo more ličnih ispovesti sa časova glume kod Aleksića. Na svaku priču o autoritarnom ophođenju prema svojim učenicima, javio se barem jedan dušebrižnik da kaže kako je put do pravih vrednosti popločan psihičkim zlostavljanjem od strane profesora. ,,I sa nama su tako, pa šta nam fali?” Na svako priznanje o tome kako je Aleksić postavljao nepristojna pitanja svojim učenicama, pojavilo se barem još nekoliko komentara o tome kako su žrtve same tražile to svojim ponašanjem ili izgledom, i kako su optužbe još jedan od načina privlačenja pažnje. Od raznih boraca za muška prava do anonimnih komentatora na internet portalima – svi imaju mišljenje o tome kada i kako je žrtva trebalo da prijavi zlostavljanje.

Muško nasilje, međutim, nije stvar mišljenja već činjenica i ono nije rezervisano samo za mračne ulice. Istraživanje Autonomnog ženskog centra pokazalo je da je svaka treća studentkinja bila izložena seksualnom uznemiravanju. Tokom 2018. godine je 64-godišnji prodekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu dobio zabranu prilaska studentkinji koju je mesecima seksualno uznemiravao. Mnogo pre #metoo pokreta, koji je postao značajna i snažna platforma za žene koje su doživele seksističko zlostavljanje, studentkinje su se obraćale Autonomnom ženskom centru zbog seksualnog uznemiravanja koje doživljavaju od strane profesora i asistenata. Tako je Lepa Mlađenović svojevremeno pisala o Čedomiru Čupiću, penzionisanom profesoru Fakulteta političkih nauka, kao o ličnosti na koju se žalio veliki broj studentkinja, a koji za to ne samo da nikada nije osuđen ili stigmatizovan, već je i postao neka vrsta moralne vertikale i po tom osnovu je bio istaknuti govornik na antirežimskim protestima ,,1od5 miliona”. Drugim rečima, seksualno uznemiravanje je tek od sekundarnog značaja za prosuđivanje nečije kompetencije ili uopšte mogućnosti da nakon toga ima pravo glasa u temama od šireg društvenog značaja. Kod muškaraca koji su na pozicijama moći, bili oni funkcioneri vladajuće partije, univerzitetski profesori, reditelji ili glumci, to se vidi tek kao beznačajna mrlja koja ne treba da dovodi u pitanje ostale navodne doprinose. Vrlo često se kreće od pogrešne pretpostavke da je akademska zajednica ako ne imuna na seksizam, onda barem malo više upoznata sa feminističkim principima. Upravo suprotno – seksizam je ovde vrlo često uvijen u mašnicu prijateljske prisnosti i šarma pojedinih profesora, a sa druge strane konkretnim pozicijama moći i praktičnim posledicama koje mogu trpeti studentkinje i studenti koji o njemu govore. Feministička intervencija u akademiji i javnoj sferi uopšte je i dalje na nivou ukazivanja na bazični nivo – ukazivanje na to šta je zapravo nedopustivo ponašanje protiv kog se moramo boriti.

Ovo je važno i zbog toga što se ionako fluidne granice u prihvatljivom ophođenju prema ženama dodatno dovode u pitanje. U akademskom okruženju gde se seksistički vicevi prepričavaju na času, a profesori smatraju da imaju pravo da studentkinjama šalju privatne poruke sa seksualnim sadržajem, da ih proganjaju na društvenim mrežama i slično, mnogi se osećaju uplašeno da podrže žrtve, a neki zaista smatraju da je takvo stanje stvari normalno i prihvatljivo jer je deo šarma određenih profesora, ne i sistematski problem. U takvoj atmosferi se i silovanje predstavlja ne kao nasilje nad ženom, već kao oduzimanje časti koju je ona, da je zaista želela, da se zaista trudila, mogla da odbrani.

Na Filozofskom fakultetu je pravilnik o seksualnom uznemiravanju donet tek početkom prošle godine. Na instituciji sa koje je poteklo naučno proučavanje feminističke teorije koja je uvek neraskidivo povezana sa praksom, ovaj pravilnik je donet tek 2020. godine i gle čuda, sa nizom nedostataka i dodatnog otežavanja ionako teškog položaja žena koje istupe sa pričom o zlostavljanju. Ovaj pravilnik je najpre propisivao svega 3 meseca mogućnosti za podnošenje prijave – jer seksualno uznemiravanje očito ima rok trajanja – što, složićemo se, apsolutno onemogućava zaštitu žrtve u situaciji kada je reč o predatorima koji sede za katedrom i koji žrtve mogu da ucenjuju obaranjem na ispitima, nižim ocenama i slično. Pravilnik takođe nije podrazumevao na koji način će žrtva biti zaštićena tokom trajanja postupka, niti kakve kazne mogu slediti osobi koja je zlostavljala nekoga. Ipak, korak dalje ide Pravni fakultet u Beogradu u čijem pravilniku se implicitno odgovornost prebacuje na samu žrtvu, i to po klasičnom obrascu – da nije nekoga navela svojim oblačenjem, jer kako se kaže student mora biti primereno obučen, pošto u protivnom može davati povod za diskriminaciju1. Sve je ovo pokazatelj duboko ukorenjene mizogine kulture koju gajimo u apsolutno svim sferama društva.

Čemu nas uče priče Marije Lukić i Milene Radulović? Oba slučaja su ogolila dinamiku seksualnog uznemiravanja, posebno onog koje se dešava na radnom mestu ili ,,u učionici”. Seksualno nasilje nije izolovano ili svedivo na jedan slučaj. Drugim rečima, nije stvar incidentnosti već pravilnosti, kako nasilnika, tako i celokupnog sistema.

Uči nas još i tome da je jedina alternativa nasilju borba. Borba protiv nasilnika i sistema koji mu je naklonjen zahteva istrajnost i bezgraničnu solidarnost. Bez kolektivne podrške, svaka žena može lako da potone u izolaciju, tražeći uzroke nasilje u sebi i sopstvenom ponašanju. Međutim, ono što je takođe važno da uvidimo jeste i da ovakvi slučajevi prevazilaze pojedinačne okolnosti, zbog čega je potrebno organizovano suprotstavljanje sistemu. Glas jedne žene je jak, ali glas ženskog fronta nadjačava sve nasilnike i one koji relativizuju nasilje.

Insistiranje na krivičnoj odgovornosti nasilnika je važno jer ohrabruje žene da govore o sopstvenom iskustvu i da se bore protiv tlačenja. Međutim, još je važnija izgradnja širokog ženskog fronta koji će dati snagu ženama ne samo da govore o iskustvu nasilja, već i da se organizuju u borbi protiv njega.

PODELITE

  1. Član broj 120, dostupno na https://t.co/D54tNRD500?amp=1