Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije, u razgovoru za Novi plamen govori o Generaciji bez budućnosti, o društvenom i intelektualnom kontekstu koji ga je politički oblikovao, o svom prvom političkom angažmanu, o tome kako je postao levičar, kao i o uzaludnoj borbi unutar Demokratske stranke za njenu transformaciju. Takođe smo dotaknuli niz organizacijskih i strateških pitanja koja se tiču Levice Srbije i levice uopšte, mogućnosti stvaranja jedinstvenog levog fronta, o poželjnim partnerima sa kojima Levica Srbije želi zajednički polički rad, kao i o Kosovu, nacionalizmu, EU, Balkanskoj konfederaciji...
IVICA MLADENOVIĆ : Na početku bih voleo da prođemo kroz tvoje iskustvo političke inicijacije još iz vremena kada si bio basista u čuvenom novosadskom pank bendu Generacija bez budućnosti. Pesme tog benda su nastale u jednom veoma specifičnom kontekstu, tačnije u vanrednim okolnostima, u vreme rušenja socijalističkih paradigmi, ratova, nacionalizama, ekonomske bede… U tom smislu, one su i politički konotirane. Interesuje me koji su to politički ideali vas kao irazito mlade ljude, što bi ove nove generacije rekle, “vozali” u tom periodu? Kakvu ste poruku želeli da pošaljete društvu tim pesmama i koliko je ta poruka, iz ove perspektive, po tvom mišljenju bila zaista artikulisana?
BORKO STEFANOVIĆ : Znamo svi da je bilo teško vreme u kojem mlad čovek nije puno znao o svetu oko sebe. Nije bilo dovoljno informacija, ni interneta, ni mobilnih telefona, a podsećam te da je postojalo samo tri kanala na TV. Mi smo imali svoje muzičke junake i bili deo jednog opšteg bunta protiv sistema, vlasti i nesreće svuda oko nas. Teško da je naša poruka bila previše artikulisana, naročito kada znam da smo imali 16 godina, a inspiraciju smo pronalazili svuda okolo. U nekim pesmama smo išli kroz svesnu istorijsku metaforu, želeći da zamaskiramo pravu poruku kritike tadašnjeg stanja u zemlji. U nekim drugim pak nismo imali potrebu za metaforičkim izrazima. Gradili smo i sebe i sopstvenu hrabrost. To je bio bend klinaca iz kraja, nacionalno mešovit. Bili smo mladi novosadski, limanski pankeri koji su hteli da nešto kažu, da promene svet i da budu drugačiji. U tome smo i uspeli u znatnoj meri. Imali smo čiste pank pesme, ali i ska i garažne rock and roll numere. Ljudi me često pitaju za neke tekstove i pokušavam da im objasnim da nijedna od pesama nije linearna i na prvu loptu i ni jedna nema značenje koje joj se možda na prvi pogled pridaje. Za nas je rušenje jednog sveta i sistema, rušenje zajedništva i solidarnosti, podsećalo na ratnu kataklizmu. Pošto nam je iskustveno rat bio blizak koliko i put na Mesec, govorimo o 1990. i 1991, često smo pronalazili inspiraciju u istorijskim temama i lomovima rušenja nekog sveta i nekog sistema vrednosti. Nekako nam je bilo draže da mislimo da će neko da razmišlja o našoj poruci i da se udubljuje. Naivno, znam.
Svi smo u toku formativnog perioda političkog sazrevanja prošli kroz različite faze. Ja sam recimo bio previše mali tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, ali već u vreme rata na Kosovu, polako postajem socijalno i politički svestan situacije oko sebe i prilagođen vrednosnim standardima uže i šire porodice, prijatelja, okruženja iz Tehničke škole u Vranju, grada u kome sam odrastao i naravno ideologiji koja nam je servirana iz vrha države. Drugim rečima, sve do fakulteta sam bio jedan klasičan srpski folklorni nacionalista, tradicionalista, mačista, homofob i sve ono što uz to ide. Međutim, već na prvoj godini sociologije, kada sam napokon video i upoznao i pripadnike grupa koje sam bez bilo kakvog razloga smatrao „neprijateljskim“, a Odeljenje za sociologiju je društvo Srbije u malom, tek onda počinjem da odbacujem ove konzervativne natruhe, dok sam pak one ekonomske, liberalne, počeo da dovodim u pitanje tek nakon onih prvih katastrofalnih rezultata privatizacije i kroz čitanje releventne literature na fakultetu. Da nije, dakle, bilo katedre za sociologiju i nekih fantastičnih profesora, ko zna u kom bi pravcu išao moj socijalni i politički razvoj. Zašto ovo pominjem? Pa zbog toga što me interesuje tvoj politički razvoj, kako je na njega uticao društveni kontekst i evolucija tog konteksta, koje su bile unutrašnje borbe koje si vodio sa samim sobom i normama koje ti je okruženje nametalo, da li je bilo ljudi koji su politički i ideološki uticali na tebe?
Ljudi oko mene su bili sposobni da diskutuju i osuđuju intervenciju SAD u Libiji 1987. na primer. Svi oko mene su bili protiv rata i nacionalizma. Prolazio sam i ja kroz razne faze i zablude. Bio sam suviše mlad i neformiran za politički stav i politički život, ali sam stalno pokušavao da saznam, čitao sam novine od ranih dana, interesovao se, raspravljao i grešio. To je normalno. Imali smo u našem društvu Mađare, Slovake, Nemce, Jevreje, Rome, Srbe, Jugoslovene, Rusine… Sve ono što jeste bogatstvo Vojvodine i različitosti. Ono što je nama bilo zajedničko je približan socijalni status i nedostatak perspektive, kao i nejasan odgovor na ratne oblake koji su nam dolazili. Plus, imaj na umu da su svi naši idoli, velike rock zvezde iz prethodne generacije, otišli u biznis, London da peru sudove ili u tišinu. Ostavili su nas da vidimo šta ćemo. Zato smo grizli, besni na sve, besni na roditelje, školu, vlast, medije… Na sve oko nas koji su samo digli ruke i ćutali. Prvi nacionalizmi su se pojavili već krajem osamdesetih u našem društvu, ali to niko nije ozbiljno shvatao, čak i oni koji su bili zakačeni tim iskustvom. Išli smo na mitinge svih opozicionih stranaka i znali da vlast ne valja i da je treba promeniti. Nije bilo nacionalnog raslojavanja, niti mržnje. To je nama na Limanu, u Novom Sadu, bilo nepoznato i čudno. Više smo bili besni zbog klasnih razlika, koje su bile sve vidljivije, i zato što smo pripadali opadajućoj srednjoj klasi koja je ubrzano gubila privilegije i lažan osećaj sređenosti i sigurnosti.
Šta te je navelo da se učlaniš u Građanski savez Srbije? To je suštinski tvoj prvi pravi politički angažman ukoliko se ne varam? GSS je čini mi se u to vreme, pored SDU, bila jedina socijalno liberalna, jasno antinacionalistička i antiratna partija na političkoj sceni Srbije.
U GSS sam se učlanio kasno, tek 1999. nakon bombardovanja i nakon mog povratka iz rata. Privukla me je upravo ta anti-ratna komponenta i dosledna opoziciona borba. Ideološki mi je to delovalo kao neka mešavina građansko-elitističke partije sa deklarativnim socijal-demokratskim izletima. Ti izleti su me privlačili jer u tom momentu ničega boljeg nije bilo na političkoj sceni. Ipak, brzo sam shvatio da je to debatni klub i da oni na Terazijama ne haju mnogo za to šta mi tamo u Novom Sadu radimo, niti ko nas i kako vodi. Učio sam se politici kroz poraze i nerazumevanje u tom okruženju. I pored svih nedostataka, mislim da je časna uloga GSS u istoriji našeg parlamentarizma, i taj period, ma koliko on bio kratak i neplodan, ostaje mi u lepom sećanju. Vrlo brzo, već 2001, napustio sam članstvo GSS i dve godine nisam bio ni u jednoj stranci. Treba imati na umu i to da su vesti, stavovi i generalno politički imidž partija sporo dopirali van Beograda i da se slabo razumelo i znalo kako ih ideološki jasno pozicionirati.
Sećam se da sam negde 2011. u Parizu razgovarao sa jednim poznatim francuskim novinarom koji inače socijalnu, političku i ekonomsku situaciju na Balkanu i u Srbiji poznaje neuporedivo bolje od 90% naših novinara. Tema je bila levica u Srbiji. I moram da ti kažem da sam bio poprilično šokiran kad mi je rekao da je u Srbiji upoznao ogroman broj političara iz svih relevantnijih političkih partija, i samo jednog levičara među njima. Tada je ustvari pomenuo tvoje ime i to da je do takvog zaključka došao tokom vaših razgovora u vreme onih pregovora na Kosovu. Ja, kao mlad i ortodoksan socijaldemokrata žoresovskog tipa sam, sećam se, ljutito odgovorio da je besmisleno nekog tamo „birokratu iz DS-a” dovoditi u bilo kakvu vezu sa levicom. Onda sam se tog razgovora setio negde u februaru prošle godine kada si počeo javno da istupaš sa za naš kontekst poprilično radikalnim levim idejama. Tada sam se setio i legendarnog Žana Žoresa i njegovog političkog puta. On je naime od istaknutog građanskog političara postao otac francuskog socijalizma i neko koga danas poštuju sve struje na francuskoj levici. Imamo brojne primere i u recentnijem periodu. Na primer, Oskar Lafonten je bio predsednik nemačkih socijaldemokrata, a onda postao lider radikalne levice; Žan Luk Melanšon je bio 30-ak godina u Socijalistčkoj partiji i ministar u katastrofalnoj Žospenovoj Vladi koja je sprovela najveći broj privatizacija u istoriji Francuske, a onda je postao lider radikalne levice u Francuskoj, itd. Potpuno je normalno da i sam društveni kontekst utiče na naše političke izbore. Interesuje me kada počinješ da se istinski interesuješ za levicu i kako si, kao neko sa sve artikulisanijim levičarskim uverenjima, mogao toliko dugo da funkcionišeš u jednoj partiji kakva je DS? U partiji koja ima otvoreno antilevičarsku tradiciju i koja je sprovodila politiku koja je u većini elemenata sve suprotno onome što bi trebala da bude politika jedne levičarske stranke. Kako si uspevao sebi da racionalizuješ to da si uopšte deo jedne takve političke priče?
Često me to pitaju naši drugovi sa levice. I ne zameram im. DS je bila partija u koju sam se učlanio 2003, tiho i bez lobiranja, kada su ubili Đinđića. Bio je to neki moj lični odgovor na jedan necivilizacijski čin. Inače sam i tada bio nešto što bih definisao humanističkim levičarem, odnosno, zalagao sam se dosta maglovito i uopšteno za ideje iz korpusa nekad postojeće tzv. socijaldemokratije. Želeo sam, u najopštijem smislu, socijalnu pravdu, jednakost, borbu za svakog čoveka i slično. Međutim, vrlo slabo ili skoro nikakvo tvrđe i artikulisanije ideološko tkivo kod mene tada nije postojalo. Priznajem i da nisam primećivao mnoge stvari koje sam po svom pozivu svakako morao, niti pojave o kojima su neki ljudi i tada govorili. Kasno sam ih primetio, sticajem okolnosti. Međutim, hoću da kažem i da DS nije onemogućavala moje „izlete“ na sednicama Glavnog odbora ili, kasnije, na sednicama predsedništva stranke. Bilo je to simpatično lupetanje o idejama levice, na koje niko nije obraćao pažnju. Često sam bio usamljen i nikada više od sedam glasova podrške nisam dobio na sednicama Glavnog odbora. Biti partija levice je, prosto, za ogromnu većinu članova DS, bila deklaracija bez sadržine, bez osnove, „Đinđićev manevar zbog Šredera“, i slično. Plaćali smo dug praroditeljskom grehu, kako sam ja nazvao tu ideološku heterogenost osnivača DS i preovlađujuće desničarstvo, pa čak i četništvo. Racionalizovao sam sve urgentnošću društvenog i političkog konteksta, strahom od dolaska ekstremne desnice na vlast, a s druge strane mi je dopuštano da kažem to što mislim, da se borim, bez bilo kakvih posledica. Stranačkim aparatčicima svakako nije bilo važno šta su stavovi članova partije. Partija, tj. njeno članstvo, je ustvari vršila funkciju servisa u izbornom ciklusu za barone DS. Jedini koji je imao nekakav ideološki stav je bio Dragoljub Mićunović i taj stav je često, skoro uvek, bio kontra mog stava, iako se Mićun u nekim krugovima percipira kao levičar. S druge strane, ja sam dobijao konkretne i veoma precizne tehničke zadatke i dužnosti, koje sam obavljao najbolje što sam mogao. Sve u svemu, ideološke rasprave nije bilo, a za insistiranje na snažnijem okretanju ulevo, nisam imao podršku, tj. uvek sam bio i ismejavan i preglašavan. Korbin je, uprkos decenijskom trećeputaškom bespuću, uspeo da vrati stari sjaj Laburističke partije jer ta partija ipak ima neku levičarsku tradiciju i neko socijalno i političko jezgro koje mu je omogućilo takvu transformaciju. Iako vidimo da je i to na klimavim nogama jer je sučen sa užasnim opstrukcijama od strane desnog krila partije. DS je pak neka druga i neuporedivo gora priča i u odnosu na laburiste. Priznajem da sam bio i naivan, što se brzo pokazalo.
Kako je izgledala tvoja unutastranačka borba za reformisanje partije? Kada si definitivno shvatio da se DS ni u naznakama ne može reformisati u onom pravcu u kome si ti želeo da to ide? Delovalo je da su svi osim tebe toga svesni od samog početka.
Znam da su svi bili svesni. Naravno da sam i ja znao da je gotovo nemoguće da će jedna okamenjena struktura, bez artikulisane ideologije, programa i politike, jedno bezmalo patronažno udruženje, želeti da bilo šta menja. Kako je izgledala moja borba? Pa tako što su oni, mislim na vrh partije, mesecima igrali svoju predstavu „sve je pod kontrolom“, dok sam ja pokušavao da umirim sebe izvodeći ih na čistac. Na kraju sam predao kompletan predlog programa i manifesta, kao i zahtev za potpunom kadrovskom obnovom DS. Naravno, na Političkom savetu sam jednoglasno odbijen. Najpre su to učinili Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković i Goca Čomić, pa onda i svi ostali. Sećam se da mi je Mićun čak rekao „Dečko, nisam ja ovo pravio da bih menjao. Ti, uostalom, ništa ne znaš!“ Po mom mišljenju, to odbijanje promene i jasnog ideološkog artikulisanja je bio početak kraja DS i vreme će pokazati da sam bio u pravu. Tu sam ja kao pojedinac nevažan. To je bio definitivni dokaz da partija koja se pretvorila isključivo u interesnu grupu bez ideologije, u onom užem značenju tog pojma, partija koja je odbila da artikuliše drugačiju i bolju politiku od SNS, partija koja grčevito brani pozicije kompromitovanih i od društva neželjenih kadrova, nema više svrhu postojanja, tj. može da parazitira još samo neko vreme na staroj slavi. Ove aktivnosti su isprovocirale žestoku kampanju protiv mene. Na Glavnom odboru su me krišom snimali, pa onda taj snimak dostavili listu Blic izvlačeći iz konteksta to što sam govorio. Znam i ko i kako i zašto je to učinio. Imena nisu bitna, važno je da se zna da je ta kampanja orkestrirana iz samog vrha partije. Nakon toga su pustili smešnu i opasnu priču da sam „Trojanac“, bačen glas i slično. Uradio sam sve kako bi se ta partija temeljno promenila u modernu levičarsku partiju… i nisam uspeo. Svakako sam vrlo brzo shvatio da je to bio utopistički i nerealan plan, ali sam išao do kraja jer mi je bilo važno da to shvati i javnost. Lično se nisam svađao ni sa kim, jer je ovo između mene i DS bio isključivo ideološki i politički sukob. Ja sam iz stranke izašao kada sam bio najjači i najpopularniji, svesno birajući teži put i veliki politički rizik, a ne nakon što sam izgubio stranačke izbore ili pozicije unutar stranke, kao što su to uradili mnogi pre i posle mene. I uopšte mi nije žao zbog toga. To sada vide i drugi ljudi. A sve više će uviđati i ono drugo što već dugo govorim: koliko su nam uopšte beznadežne te etablirane tzv. proevropske stranke opozicije. Kada god govorim otvoreno i iskreno o tome, na Twitteru i drugim društvenim mrežama me često optužuju kako napadam opoziciju, te kako od mojih istupa korist jedino ima sam Vučić. Ne vide da Vučić ustvari najveću korist ima od toga što uz ovakvu staru opoziciju građani nemaju dostojnu alternativu i suvisao izbor, sa drugačijom politikom, boljim rešenjima i boljim kadrovima.
Ti si iz DS izašao onda kada si, kako kažeš, bio najjači. Imao si najjači izborni legitimitet u partiji jer si na poslednjem kongresu osvojio najveći broj glasova delegata, čak više i od tadašnjih kandidata za predsednika stranke Pajtića i Đilasa. Pritom si u trenutku kada si prošle godine počeo da predlažeš levi zaokret DS bio ubedljivo najpopularniji političar koji je ta stranka imala. Bez obzira što ti sada govoriš da ne bi imao nikakve šanse protiv Balše i Kene, sasvim je jasno da bi verovatno bio novi predsednik DS da si prihvatio da slediš konformističku unutarstranačku liniju. Logika naših, i ne samo naših, „partija vlasti“, tj. patronažnih udruženja, je vrlo jednostavna: lokalni šerifi se okreću onom lideru ko može da im obezbedi dobar rezultat i privilegije vlasti. Ti su u tom liderskom smislu daleko odskakao u DS, ubeđen sam da bi i Balša i Kena, a da ne govorimo o samom članstvu, prvi stali iza tebe da si nastavio da pričaš priču u koju očigledno nisi verovao. U tom kontekstu, tvoj levi zaokret je delovao kao jedna vrsta avanturizma. Jer je bilo jasno da sa takvom politikom nećeš dobiti podršku ni jednog tajkuna, ni jednog medija, a znamo da bez novca i podrške medija teško šta može da se uradi u politici. Zbog svega toga mi je bila nesuvisla priča raznih levičara koji su te napadali da iz oportunističkih i karijerističkih razloga napuštataš DS i od samog početka sam i javno i privatno razobličavao takve gluposti. Jedan oportunista i karijerista bi postupio upravo suprotno od onoga što si ti uradio. Interesuje me kako iz ove perspektive gledaš na odluku da napustiš DS i kreneš u formiranje LS?
Kao na hrabar, ali neophodan korak. To jeste teži put, prepun poraza i razočaranja, ali to je ujedno i jedini put ako čovek u nešto veruje. Ja čvrsto verujem u ideju nove, moderne, evropske, levice. U pravu si kada kažeš za oportunizam, konforzmizam i karijerizam. Zamisli, šef poslaničke grupe, potpredsenik partije koji je ujedno i najpopularniji njen lider, izlazi iz DS da bi stekao neku korist učestvujući u formiranju levičarske partije od nule? Kakvu korist? Pa ni u bogatim evropskim zemljama levičarske partije nemaju dovoljno materijalnih sredstava za normalno funkcionisanje. Baviti se ozbiljnom politikom u kapitalizmu bez novca je nemoguća misija. Na Zapadu bar postoje još kakvi takvi sindikati i građani koji relativno pristojno zarađuju pa su i sposobni da pomognu svoje političke organizacije. U Srbiji je sav novac skoncentrisan kod tajkuna, koji finansiraju partije koje brane njihove interese, dok je klasa kojoj mi uglavnom pripadamo i čije mi interese branimo u rasulu i potpuno razbijena. U tom smislu, biti levičar u Srbiji može biti samo onaj ko je spreman na velika odricanja i neku vrstu avanturizma, kako ti kažeš, zarad ideje i uverenja. Jer mi krećemo skoro od nule.
Mi smo, kada smo krenuli u osnivanje Levice Srbije, pratili ideju koja je u osnovi jednog potpuno drugačijeg gledanja na politiku i društvo. Ključni element te ideje je da ne želimo da neko menja Vučića da bi radio isto ili slično kao i on, kakav je slučaj sa starom opozicijom. Naša intencija je da temeljno promenimo sistem i da u državi vratimo vrednosti rada, socijalne pravde, jednakosti, solidarnosti, bratstva, antifašizma i jakih insititucija koje bi radile u korist najslabijih. Kada sam ušao u ovaj poduhvat itekako sam bio svestan da će me, s jedne strane, stara opozicija prezirati i ismevati, a s druge da me ni veći deo levice neće prihvatiti i da će biti nepoverljiv prema meni, odnosno da će mnoge postojeće organizacije i sindikati na mene dugo gledati kroz prizmu DS. Tako je i bilo. I SNS i DS su radili direktno protiv nas i napadali nas svim sredstvima. S druge strane, iako su bili politički manje štetni, nama su ipak mnogo teže pali napadi sleva i čini mi se potpuno nerazumevanje aktuelnog političkog konteksta i svih procesa koje je nužno proći da bi se napravila jedna ozbiljna levičarska partija od nule danas u Srbiji. U razvijanju takvog odnosa sa levičarskim organizacijama je, priznajem, bilo i naših grešaka.
Takođe, moram da kažem da nismo imali ni sreće jer su izbori odmah raspisani, tako da smo imali svega tri meseca i zaista, čak i za naše prilike, nestvarno mala sredstva za kampanju. Ta sredstva su bila toliko ograničena da je pred kraj kampanje naša omladina, tj. naši siromašni studenti su sami finansirali štampanje letaka koje su delili po Beogradu. Kada se setim svega toga zaista sam ponosan na sve nas što smo uopšte uspeli da uložimo nadljudski napor i prikupimo dovoljan broj potpisa za izlazak na izbore. U takvim uslovima, i uz potpunu blokadu medija, jednostavno nismo uspeli da proširimo ideju i informaciju o postojanju Levice Srbije. Hoću da kažem da sam od početka bio svestan da je put koji sam ja, ali i ljudi sa kojima radim, izabrao – teži put, da ništa neće biti jednostavno i lako, ali da je to nešto u šta verujem i oko čega više nikada ne želim da pravim kompromise. Na kraju, možda to nije bio avanturizam, već pre svega katarza i početak nečeg novog, nečeg što je potrebno Srbiji i što će ne samo u Srbiji nego i globalno, jednog dana, u to sam ubeđen, pobediti… i to je ono što motiviše moju borbu.
Šta po tebi LS čini levičarskom partijom?
Pre svega njen program i ljudi. Mi verujemo da ovaj aktuelni kapitalistički poredak antisocijalan i anticivilizacijski i da su promene takvog sistema ne samo potrebne nego i moguće. Samo politički i istorijski nepismenjakovići, kao i oni koji imaju jasne ekonomske interese, danas govore o tome da je ovo što trenutno živimo kraj istorije i da suštinski bolje društvo nije moguće izgraditi. U tom smislu, politički okvir za naše delovanje kao pojedinaca i pokreta je izgradnja demokratskog socijalizma kao tog boljeg društva zasnovanog na novim temeljima. Naravno, tako nešto je moguće isključivo kroz borbu i povezivanje na globalnom planu, a nama koji živimo i politički delujemo u Srbiji 2017. ostaje kao zadatak da predstavljamo mere koje će ponuditi kredibilna rešenja za konkretne probleme i poboljšanje života građana Srbije, ali koje će istovremeno biti klica za izgradnju novog društva kada se stvore lokalni i globalni društveni i politički uslovi za to. Znate, jedna od ključnih parola boljševika, koje inače poštujem iako ne predstavljaju moj politički uzor, bila je „sva vlast sovjetima“. A sovjeti su izboreni u godinama reformističke borbe radnih masa i levičarskih partija. Mislim da je u kontekstu ove strašne presije kapitala kojoj trenutno prisustvujemo, a koja je još jača u periferijskim državama poput Srbije, naša usmerenost na borbu za čoveka, za rad i zaposlenost, protiv lopovluka birokratije i privatizacija, za intervenciju države u privredi u korist obespravljenih, stalna borba protiv pogubne politike štednje i favorizovanja partijskih bogataša i ekonomske elite, kao i borba za rad dostojan čoveka i njegovih potreba i prava, ono što nas danas jasno određuje kao levicu. Postoji još mnogo progresivnih stvari koje spominje i za šta se bori samo LS u Srbiji, od svih relevantnijih političkih organizacija.
Da li postoje stvari zbog kojih se kaješ kada je reč o načinu na koji je infrastrukturno građena partija? Drugim rečima, da li je po tebi bilo pogrešnih procena kada je reč izgradnji stranačke infrastrukture u periodu pre izbora, s jedne strane, ali i u izboru političke strategije u toj predizbornoj kampanji, s druge strane? Ili si bliži uverenju da je učinjeno sve što je moglo da se učini u tom trenutku i da su za rezultat LS odgovorna isključivo strukturna ograničenja?
Pa dobro, često mi kažu da je moglo bolje. Verovatno i jeste, ali ne znam samo šta je moglo toliko bolje da se učini u tim katastrofalnim okolnostima. Da, primali smo ljude koji su bili u drugim partijama ranije, ali pod uslovom da se nisu ogrešili o zakon. Ne mislim da je to nužno loše, niti mislim da je kampanja bila loša. Na žalost, mi krećemo od nule i s obzirom da levičarskih kadrova koji bi artikulisali i nosili program LS nema dovoljno ni u Beogradu, a da ne govorimo o Srbiji, mi njih moramo da gradimo od ovoga što nam stoji na raspolaganju. A za to je potrebno vreme, novac i veliki napor. Mi smo samo ovo poslednje imali na raspolaganju. I tu mi je potpuno frapantno nerazumevanje i prezir koji dolaze od dela levice koji bi da nas uče levoj politici bez da imaju bilo kakvih dodira sa ljudima na terenu. Znate, često mi kažu „Bakić je bio u pravu, partija se gradi odozdo ka gore, a ne obrnuto“. Jeste, Bakić je bio u pravu u smislu da je to tako zaista bolje… ali ako je moguće. Međutim, u Srbiji u kojoj nema levičarskih kadrova, u kojoj je veliki deo društva korumpiran partokratskom državom, u kojoj se građani plaše nezavisnog političkog angažmana, a socijalnih pokreta i progresivnih lokalnih građanskih inicijativa ima jako malo, to o čemu priča Bakić nema dodira sa stvarnošću na terenu. Nama u LS bi bilo neuporedivo lakše da u Srbiji postoje osnove za takvu političku organizaciju. Mi činimo sve da nam priđe što više ljudi koji se nikada nisu bavili politikom, iako i sada među našim članovima dominiraju oni koji nisu bili ni u jednoj stranci. Ali, čini mi se da samo oni koji se osmele da uđu u pravu političku borbu na terenu, oni koji su spremni da upoznaju naše društvo iznutra, jedino oni mogu da razumeju koliko je uopšte teško izgraditi novu političku organizaciju, čak i kad ima cilj da reprodukuje postojeći sistem, a ne partiju koja želi da taj sistem menja, kao što je slučaj sa LS.
U najkraćem, za ovako kratko vreme i u postojećoj situaciji građani Srbije jednostavno nisu ni mogli da upoznaju Levicu Srbije i naša zalaganja, a da ne govorim o tome da nije bilo dovoljno vremena da steknemo kredibilitet ni u očima onih koji su za nas saznali. Takođe, problem je i to što dosta toga spalo na moje istupe u nekim štampanim medijima i gostovanja u emisijama na televizijama koje nemaju nacionalnu pokrivenost i u kojima me pozivaju zbog toga što već imam izgrađeno ime kao političar, a ne zbog LS. Dakle, sve je spalo na mene i moje lično ime, što mi se ne sviđa, ali trenutno nemamo izbora i koristimo svaki prostor za proboj naših ideja. Zato je naš primarni zadatak, pored prisustva na terenu i u društvenim borbama, da što više ojačamo i što pre uđemo u Skupštinu. Nema primene naših ideja i programa, nema Levice, nema borbe za radnog čoveka i socijalnu državu, bez kombinacije vanparlamentarne i parlamentarne borbe. Na žalost je tako. Ulazak u Skupštinu je čak jedan od naših ključnih prioriteta. Mi naprosto moramo i na mišiće ako treba ući u Skupštinu kako bismo obezbedili normalno funkcionisanje i veću vidljivost partije u kontekstu medijske blokade, jer je finansiranje iz javnih sredstava i delovanje kroz parlament jedini način da levičarska partija preživi i bude politički vidljiva većem broju ljudi u današnjim uslovima u Srbiji. To je činjenica, bez obzira koliko se ona sviđala nama ili ne.
U Srbiji trenutno deluje veliki broj malih organizacija sa velikim brojem veoma kvalitetnih i politički artikulisanih kadrova. Jasno je da je najveći problem levice upravo ta nesposobnost da se dogovori oko jednog minimalističkog programa i da se sektaške sujete napokon stave po strani zarad jedinstvenog cilja. Da li ti je bliska ideja ujedinjenja levice u jednom frontu? Uprskos raznim crnim repovima iz prošlosti. I da li si spreman da delaš u tom pravcu?
Za nas u LS ujedinjenje levice je jedan od glavnih ciljeva. Mislim da treba sve razlike ostaviti po strani, kao i sujete, jer uz dobru volju sigurno možemo da nađemo najmanji zajednički sadržalac. Velike su opasnosti i zlo pred nama da bismo bili ovako razjedinjeni. Neću da završimo kao internirci u Francuskoj, koji su tamo bili zatočeni nakon poraza u Španiji 1939. i koji su sve dane provodili u međusobnim raspravama i svađama, dok se Evropa rušila. Mi trenutno privodimo kraju političku platformu i početkom marta ćemo je ponuditi ostalim levičarskim organizacijama i pojedinim sindikatima kao polaznu osnovu za razgovor o formiranju jedinstvenog levog fronta. Svi kojima su te osnove bliske i spremni su da se uključe u političku arenu su dobrodošli. Ne postavljamo uslove, i spremni smo na dogovor i zajednički rad. Razgovarali smo i sa istaknutim pojedincima levičarima koji su načelno zainteresovani da budu deo tog političkog projekta, tako da verujemo da bi on mogao da dâ jednu potpuno novu dinamiku levici u Srbiji. Naravno, ukoliko leve organizacije izaberu put ignorisanja potrebe za ujedinjenjem i nespremnosti da se okupe oko zajedničkog cilja i programa s kojim se neće slagati baš u svemu, pa i put ignorisanja važnosti izbora i parlamentarne borbe, neće ništa ostati od toga. Onda će građani uvek imati samo izbor između nacionalista, liberala i nepostojećih socijal demokrata, koji su najčešće levica koliko i liberali i nacionalisti. Mi ćemo u svakom slučaju učiniti sve i dati maksimalan doprinos da do ujedinjenja dođe.
Koje organizacije vidiš kao primarne partnere LS?
Primarni partneri sa kojima želimo saradnju su Marks 21, Levi Samit Srbije, Savez antifašista, Borba za socijalizam i SDU sa Ivanom Zlatićem na čelu. Naravno, svi drugi sa levice su dobrodošli. Tu pre svega mislim na neke sindikate, kao i na ljude i organizacije koji trenutno rade kampanju „Radnik nije rob“ za predsedničke izbore. Lično bih voleo i da se inicijativa „Ne davimo Beograd“ nađe tu, ako odluče da uđu u političku arenu, kao i sjajne lokalne inicijative u Nišu, Novom Sadu i nekim manjim gradovima, jer u svima njima ima zaista fantastičnih pojedinaca i naših prijatelja i političkih istomišljenika. Mislim da levica mora da nastupi u jedinstvenom frontu, i to kao nova opozicija i alternativa ne samo strankama vlasti i desnice, nego i potrošenim strankama centrističke proevropske stare opozicije. Naravno, taktički ne treba zauzimati podjednako odbacujuć stav prema svim političkim akterima, jer bi to bilo politički neoportuno, ali bitno je da mi znamo šta želimo i sve vreme moramo da činimo zajednički napor kako bismo se nametnuli kao kredibilna alternativa koja je sposobna da menja ovakav sistem.
Da li LS ima saradnju sa srodnim partijama u Evropi i na Balkanu? Kako gledaš na aktuelne procese u okviru EU? Deluje kao da je ideja EU mnogo manje primamljiva nakon grčkog iskustva, koje je potpuno ogolilo njenu suštinu. Takođe, u tom kontekstu me interesuje kako danas ocenjuješ Ciprasov zaokret i da li misliš da je moguće ujediniti progresivne snage Evrope u borbi za drugačiju EU?
Imamo kontakte sa srodnim partijama u Evropi naravno. Javnu podršku pred parlamentarne izbore smo dobili npr. od Partije levice i Žan-Luk Melanšona, koji je jedan od favorita predsedničkih izbora u Francuskoj. Međutim, svesni smo toga da će pravi respekt i prepoznavanje doći tek nakon našeg prvog značajnijeg izbornog uspeha. Ne postoji čarobni štapić, niti će bilo ko sem nas samih da izbori naše pobede, iako nam je podrška jako važna. EU je u velikoj krizi i mislim da je Ciprasov primer dokaz kako se lako sprovode ucene i politički lomi kičma boljoj i drugačijoj politici okrenutoj interesima čoveka. To je i pokazatelj kako će proći svaka partija levice koja želi da sprovodi drugačiju politiku u neprijateljskom okruženju. Bolja EU će doći sa promenama u njenim članicama i veoma je važno imati koordinaciju u tom pravcu. Ipak, pan-evropski levi pokret nema šansu za pobedu bez pobede u barem važnijim evropskim zemljama. A do tada mi moramo da stvaramo uslove i jačamo kako bismo bili taj nosilac temeljnih promena u Srbiji.
Već više od 20 godina svedoci smo procesa istorijskog revizionizma i rehabilitacije najmračnijih figura iz prošlosti Srbije. Taj proces je primarno vodila Demokratska stranka tokom 2000-ih. Antikomunistički karakter DS je upravo na tom planu i bio najvidljiviji. Kako ti tumačiš sve te rehabilitacije, i u tom ključu kako gledaš na partizanski pokret, ali generalno i na celokupno socijalističko iskustvo u bivšoj Jugoslaviji?
To je samo jedno od onih teških i polarizujućih pitanja u Srbiji. Naravno, LS je baštinik anti-fašizma i partizanskog pokreta i svi procesi rehabilitacije koji se vode nas duboko zabrinjavaju i mi to osuđujemo. Oni koji su počeli te procese nisu razumeli da će revizija istorije progutati i njih same, što se i desilo. Slaveći zločince i one koji su bili sluge okupatoru, mi šaljemo poruku našoj deci, pa onda i našim komšijama. Postajemo meta za sve i naša ruka nikome ne može biti čista ako su nam heroji Draža, Nedić, Ljotić ili Kalabić. I dok sam bio u DS sam bio protiv procesa rehabilitacija i revizije istorije, ali nije bilo sluha za to što sam govorio. Naprednjaci su samo nastavili taj proces. Žele da nas ubede da je odlično biti na strani poraženih i onih koji su uneli mrak i zlo u Srbiju. Ne znam za sličan primer u Evropi, osim na Baltiku, iz anti-ruskih razloga. To je sramota i protiv takvih pojava i te prakse ćemo se uvek i žestoko boriti.
LS baštini tradiciju Srpske socijaldemokratske stranke i Dimitrija Tucovića. Vrlo dobro znamo njegovu kritiku politike srpskog establišmenta prema Albancima na Kosovu u vreme i nakon Balkanskih ratova. Istorija Kosova nam pokazuje jednu vrlo jednostavnu činjenicu: kad god su srpske vlasti imale Kosovo pod kontrolom, tamo su ili vršeni zločini nad Albancima ili je albanski narod konstantno bio diskriminisan. I obrnuto, kada bi Albanska elita imala hegemoniju nad Kosovom, srpska manjina bi bila ubijana, proterivana, ugnjetavana ili diskriminisana… i tako vekovima u krug, ništa se ne menja. Dakle, danas na Kosovu srpski narod, odnosno ono što je od njega ostalo nakon etničkog čišćenja, i ostale manjine trpe diskriminaciju na svim nivoima, pre svega u južnom delu. Šta je tvoje lično mišljenje, na koji način prekinuti ovu spiralu nasilja i naći dugoročno i održivo rešenje za tzv. kosovski problem? Da li npr. vidiš problem u ovom hegemonom desno populističkom negiranju bilo kakve odgovornosti za politiku 90-ih, kao i u neprihvatanju realnosti da je suludi rat izgubljen i da se Kosovo može vratiti jedino uz novo prolivanje krvi? Šta dobijamo ponavljanjem mantre „Kosovo je srce Srbije“ i „nikada nećemo priznati Kosovo“? Pritom, sve i da albanske elite i narod to žele, potpuno je jasno da niko od ovih tzv. patriota koji su širom Jugoslavije provocirali ratove, slali u smrt tuđu decu i gubili teritorije, nije spreman da dozvoli stvarnu reintegraciju Kosova u Srbiju, u smislu davanja konstitutivnosti albanskom narodu, uvođenja albanskog kao zvaničnog jezika, činjenice da bez odobrenja dela albanske elite ne bi mogao da bude izabran premijer u Srbiji itd. Makedonija i BiH su nam dobar primer funkcionisanja etnički složenih država na Balkanu kojima vladaju nacionalisti. Zbog čega je toliko teško otvoreno reći da je Kosovo kao sastavni deo Srbije izgubljeno katastrofalnom politikom još 90-ih i zauzeti proaktivan stav u smislu traženja rešenja koje će poći od jednostavne činjenice da na Kosovu Srbi nakon masovih migracija i etničkog čišćenja čine izrazitu manjinu, da je ono pod punom kontrolom albanskih vlasti i da je jedini način da srpska i ostale manjine tamo žive u miru to da Srbija vidi politiku istorijskog pomirenja sa Albancima? Čini mi se da su građani Srbije itekako svesni ovih činjenica, ali da je politička i kulturna elita napravila takvu atmosferu da je u javnoj sferi naprosto opasno reći ovu istinu zbog straha da vas neko ne proglasi izdajnikom i time učini legitimnom metom raznih nacionalističkih ludaka. S druge strane, ukoliko je jedna centristička stranka poput DJB mogla otvoreno da zauzme stav da nezavisnot Kosova treba priznati nakon dogovora o ključnim nerešenim problemima između Kosova i Srbije, i pritom to prođe bez negativnih političkih posledica, zašto bi levica zbog političkog oportunizma trebala da bude deo lažnog nacionalističkog konsenzusa?
Nismo mi partija koja će juriti duhove po političkom prostoru zato što je to popularno, ili zato što je neko rekao da tako „mora“. Kosovo je problem države i regiona i ne može se rešavati tako što se jednostrano preseče i kaže „To je to. Idemo dalje“. Na taj način produkuješ one koji se tiho spremaju za osvetu. Mislim da treba nastaviti dijalog sa Albancima i uraditi sve kako bi se obezbedili sigurnost i prosperitet za Srbe i ostale manjine na KiM. Velike teme su tu sekundarne i treba napraviti obavezujući bilateralni sporazum sa Prištonom, gde bi se jasno i precizno definisala međusobna prava i obaveze. Ne vidim mogućnost ravnopravnog života Srba i Albanaca u uslovima majorizacije i potčinjavanja, jednih ili drugih, kao i u celoj našoj istoriji. Za to vreme, elite oba naroda su sve bogatije, a ljudi sve siromašniji i sve više u potrazi za odlaskom u inostranstvo radi preživljavanja. Taj krug se mora zatvoriti, mirnim putem i dogovorom.
Kako ti vidiš rat u bivšoj Jugoslaviji? I šta odgovaraš na pitanje o krivcima? Takođe, kao što znaš, san o zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda je istorijska i idejna vertikala levičarskih partija i pokreta na Balkanu. S obzirom da je Novi plamen regionalni online časopis, i generalno prvi časopis koji još od 2007. povezuje intelektualce, sindikaliste i aktiviste iz čitave bivše Jugoslavije, naše čitaoce će sigurno interesovati tvoje mišljenje o tome da li nakon iskustva iz 90-ih postoji šansa da se progresivni ljudi na ovim prostorima opet mobilizuju oko osavremenjene verzije ovog projekta?
Jasno je da su rat u Jugoslaviji izazavale političke i ekonomske elite kako bi što lakše prebacili svoje privilegije iz socijalizma u kapitalizam i pokrali društveno bogatstvo koje je stvoreno u vreme tog socijalizma. Mislim da je potpuno pogrešno za levicu da ulazi u pitanje krivaca, u smislu „krivi su Srbi, Hrvati…“, i da uopšte upada u klopku koju nameće takav tip rasprava. Bitno je da svako napada nacionalizam svoje elite i razobličuje interese vladajućih da na tim temama neprekidno dele i svađaju narode, dok se oni nesmetano bogate. Ja lično mislim da je moguće izdići se iznad tih nacionalističkih diskursa i raditi na povezivanju naroda koji su nekada vrlo skladno živeli zajedno… jer svi mi pripadamo istom kulturnom krugu i kroz povezivanje ćemo lakše braniti naše interese u ovako globalizovanom svetu. To će sigurno i vreme i događaji sve više potvrđivati, tj. sve više će jačati ideja o snažnijem institucionalnom i građanskom ujedinjenju, pa čak do stvaranja Balkanske konfederacije. Za šta se na primer zalaže LS. Sami za sebe, kao i uvek, bićemo plen velikih i ostrva bede i nezaposlenosti, korupcije i zločina, mržnje i nacionalizma koji sve razara. Levica ima u tome istorijsku ulogu mobilizacije mladih i ljudi koji ne veruju u deklarativni „klasni mir“ i slične trice. Potpuno je normalno i dobro što se, npr, Markovina i ja odlično razumemo i slažemo, to što govorimo istim jezikom i istim idejama, što razumemo šta nam poručuju Frljić, Tomić, Paković, Mandić, Jergović itd. Ali to nije dovoljno. Nužno je da to razumevanje poprimi mnogo šire i dublje razmere.
Na kraju, interesuje me šta je tvoja srednjeročna politička želja, tj. kako bi voleo da za 10 godina izgledaju LS, Srbija i Evropa – da ne idemo dalje?
Voleo bih da LS bude druga politička snaga u Srbiji, Srbija na pragu ulaska u EU, ali nikada u NATO, a Evropa socijalna tvrđava kojom će upravljati levičarske partije, a ne ono što je danas: žičana ograda.