Džordan Piterson i Slavoj Žižek su  debatovali u Sony Centru u Torontu. Naziv debate bio je „Sreća: Kapitalizam protiv marksizma.“ Struktura debate je bila takva da je svaka strana prezentovala 30-minutni uvod praćen nizom kratkih 10-minutnih odgovora jednog drugom. Razgovor se okončao uz nekoliko uopštenih pitanja iz publike.

Događaj je bio rasprodat i trajao je 3 sata. Iako se očekivalo da bude „debata veka“ ispostavilo se, ipak, kao krajnje prijateljska i prijatna razmena mišljenja. Tokom cele večeri, oba govornika su, u nekoliko navrata, naglasila koliko se slažu i poštuju jedno drugog. Pitersonu se naročito svideo Žižekov harizmatski nastup i „kompleksni argumenti“, dok je Žižek isticao koliko se slaže sa Pitersonovom kritikom političke korektnosti i njegovim agresivnim stilom argumentacije.

Žižek sigurno nije toliko omražen kao Piterson. Ali debata je otkrila upravo koliko je levičarski intelektualac propao i zašto nam je potrebna prava marksistička politika kako bismo se istinski izborili za slobodu i pravdu.

Piterson o Marksu

Piterson je skoro celih svojih uvodnih 30 minuta posvetio napadu na Komunistički manifest. Došao je pripremljen sa 10 argumenata protiv Manifestai marksističke ideologije. Piterson je počeo sa tvrdnjom da su Marks i Engels pogrešili kada su redukovali glavne probleme egzistencije na klasnu borbu. Tvrdio je da Marks i Engels nisu uspeli da usvoje hijerarhiju kao čvrstu biološku činjenicu. Takođe, postavio je pitanje da li bi „diktatura proletarijata“ bila bolja od buržoazije.

Piterson je čak predstavio Marksa kao identitarijanskog mislioca, suprotstavljajući navodno benevolentnu, ali ugnjetenu radničku klasu nasuprot opakoj kapitalističkoj klasi. Nastavio je, pitavši se kako bi društvo bilo organizovano u komunizmu, tvrdeći da bi moć uvek bila koncentrisana u rukama manjine, bez obzira na postojeći društveni sistem.

Piterson je, takođe, pokušao da kritikuje Marksa po pitanju ekonomije. Počeo je citirajući Marksovo prihvatanje materijalnog obilja stvorenog od strane kapitalizma. Piterson je tvrdio da kapitalisti, kroz svoje poslovne sposobnosti i vođstvo, stvaraju ekonomsku vrednost za društvo i da je taj sistem učinio mnogo toga da eliminiše siromaštvo i pomogne siromašnima. Iako je priznao da kapitalizam stvarno bogate čini bogatijima, naglasio je da kapitalizam, takođe, čini siromašne bogatijim. Završio je svoje uvodno izlaganje tvrdnjom da težnja za profitom moralno disciplinuje kapitaliste da se ne ophode loše prema svojim radnicima i da nijedan gazda, vođen profitom, nikad ne bi eksploatisao svoje radnike iz straha da mu ne propadne biznis. Kako je to Piterson rekao „ne dolazi se na poziciju autoriteta u ljudskom društvu tako što se eksploatišu drugi ljudi“.

Pitersonovo prezentovanje fundamentalnih načela marksizma je smešna vulgarizacija, u najmanju ruku. Zvučao je kao neko ko je jedva prelistao ključne tekstove.

Uzmimo njegove komentare o inherentno hijerarhijskoj i ugnjetačkoj prirodi ljudi: kada su Marks i Engels rekli da je istorija zapravo istorija klasnih borbi, oni su govorili o zapisanoj istoriji. Ljudska bića živela su bez klasa milionima godina. Stvaranje klasnog društva – gde manjina prisvaja višak rada većine – je relativno skorašnji fenomen, a za Marksa i Engelsa proizvodnja i reprodukcija života je ta koja je u centru interakcije čoveka sa prirodom.

Piterson je čak otišao toliko daleko da je rekao da priroda kao kategorija ne postoji u Marksovim spisima, što je očigledno netačno. U prvom odeljku Kapitala, Marks je istakao da je rad osnovni odnos među ljudima i prirode i da rad nekog oblika „je večna prirodom nametnuta neophodnost, bez koje ne može biti materijalne razmene između čoveka i Prirode, stoga ne može biti ni ljudi“. Nije čak morao ni da iščita do kraja Prvi tomda bi to shvatio.

Što se tiče Pitersonovih tvrdnji o hijerarhiji, konstantno ju je mešao sa klasnim društvom. Nijednom nije demonstrirao zašto je privilegija jedne klase da eksploatiše drugu ključna za ljudsko postojanje. Dalje, kada se Marks zalagao za ukidanje klasnog društva, nije mislio da će ljudska društva prevazići potrebu za političkim organizovanjem. Za Marksa, politička „država“ ima veoma specifičan značaj kao organ klasnog društva. Pri prevazilaženju klasnog društva, ljudima će i dalje biti potrebna struktura i organizacija; oni će i dalje imati potrebu da promišljaju, raspravljaju i teže ka stvarima koje su im zajedničke, kroz borbu i debatu. Kako Norman Geras u svojoj odbrani Marksa od „Sedam tipova osude“ tvrdi, u komunizmu, oblici javne vlasti biće utemeljeni na demokratskim i izbornim principima.

Pošto Piterson vidi ljudsku prirodu kao esencijalno propalu i sinonimnu sa prvim grehom, napori potlačenih grupa u kolektivnom prevazilaženju sopstvene situacije biće nužno obeležena sa još više nasilja i patnje. Ali, to je metafizika koja sprečava svaku grupu ljudi da traži pravdu ili poboljšanje svojih uslova iz straha da će izazvati još više nasilja.

Dalje, suprotno Pitersonu, Marks nije video borbu radničke klase u identitarijanskim uslovima: radnici imaju interes da unište sopstveni identitet, identitet eksploatisanih proletera. Za Marksa, iako će socijalistička borba imati svoje elemente idealizma, solidarnosti i žrtve, proleteri nisu anđeli; stotine godina tlačenja ove klase sprečava čovečanstvo da deluje „benevolentno“ (u Pitersonovom smislu). Ovi problemi klasnog antagonizma ne smeju se sagledati kroz Pitersonovo plitko moralizovanje, već u strukturalnim uslovima koje je istakao Marks.

A što se tiče kapitalista koji stvaraju vrednost, Piterson ne razume da Marks vidi vrednost kao društveno potrebno radno vreme. Buržoazija ne može stvarati vrednost ukoliko ne eksploatiše radnike, odnosno ukoliko nemaju koristi od njihovog neplaćenog rada. Eksploatacija stoga nije moralni neuspeh kapitalista, već je izgrađena u strukturalni odnos između kapitaliste i radnika. Pitersonov pokušaj da učini kapitaliste neophodnim stubom civilizacije slična je poznatoj basni Menenija Agripe o trbuhu i njegovim podanicima.

Možemo nastaviti, ali dovoljno je jasno da je Piterson besramno ignorantan oko stvari kojima se Marks zapravo bavio. Ne radi se o tome što se nije složio (mnogo pametnih desničarskih kritičara se ne slaže), ne radi se o tome da je pokušao da pojednostavi problem za širu publiku, već on jednostavno nije dovoljno informisan da bi se upustio u debatu.

A što se tiče globalnog kapitalizma danas, poboljšanja u potrošnji, smrtnosti i činjenica da nam je bolje nego našim precima, nije izgovor za osudu velikog dela čovečanstva na kontinuirano eksploatisanje i otuđivanje. Piterson je dogmatski tvrdio da su ova relativna poboljšanja rezultat slobodnog tržišta, a ne zbog nekih drugih stvari, kao što su intervencije u javnom zdravstvu, obrazovanju i borbe radničke klase protiv eksploatacije. Ne treba ni spomenuti da je težnja za profitom, takođe, jedan od glavnih faktora koji stoji iza svih društvenih problema, uključujući i ubrzavanje klimatskih promena.

Ujedinjeni protiv sreće

Dok je Piterson pretpostavio da ulazi u debatu sa klasičnim marksistom i da će većina debate biti centrirana oko marksizma, Žižek se uopšte nije koncentrisao na Marksa, već je izlaganje počeo žaljenjem za tim kako su Piterson i on marginalizovani od strane „politički korektne“ akademije:

„Piterson i ja…smo oboje marginalizovani od strane zvanične akademske zajednice i od nas se očekuje da branimo levo-liberalnu liniju protiv neokonzervativaca. Stvarno? Većina napada na mene dolazi upravo od levih liberala. Setite se samo negativnih reakcija zbog moje kritike LGBT ideologije.“

Nakon što je ustanovljeno da Piterson i on dele zajedničkog neprijatelja, Žižek je nastavio da diskutuje o različitim temama. To je uključivalo tvrdnje da kinesko ekonomsko čudo nije utemeljeno na demokratiji slobodnog tržišta, već na autoritarnom kapitalizmu; da je Berni Senders demonizovan kao radikalni političar, dok je on zapravo „staromodni moralista“ i da za propast levice treba kriviti „beli liberalni multikulturalizam“.

Žižek je, takođe, tvrdio da je migrantska kriza rezultat „imanentnih protivrečnosti“ kapitalizma, međutim, kasnije te večeri je govorio protiv otvorenih granica. Žižek je, s pravom, tvrdio da je populistička mržnja prema izbeglicama iracionalna. Međutim, dvosmisleno je isticao da „su izveštaji [o izbeglicama] istiniti”. Može se špekulisati da je Žižek mislio na prethodne napomene koje se tiču nasilnih izbeglica, koje su bile kritikovane kao ksenofobne.

U njegovu korist ide to što je istakao podršku za univerzalno zdravstvo i obrazovanje, koje bi omogućilo individuama da se fokusiraju na ispunjavanje svojih kreativnih potencijala. Takođe, potvrdio je da klimatske promene nisu obmana, već stvarna pretnja čovečanstvu protiv kog se treba izboriti nekim vidom međunarodne saradnje.

Ali, kroz debatu, Žižek je nebrojeno puta istakao da je pesimista. On savremenu levicu vidi na manje više isti način kao i Piterson, kao močvaru ozlojeđenosti i žrtava. Ne može da se poistoveti sa Marksovom optimističnom vizijom, koja se zalaže sa slobodne i transparentne društvene odnose. Suprotno tome, Žižek i Piterson su tvrdili da ljudska bića nisu racionalna, već da inherentno teže ka sopstvenoj sabotaži.

Marksistički cilj da oslobodi proizvodne sile od kapitalizma nije problem za Žižeka. On shvata modernost u egzistencijalnim uslovima kao potrebu da „nosi…pravi teret, što znači slobodu samu po sebi“. Bez tradicionalnog autoriteta, mi smo odgovorni za sopstveni teret, osuđeni da se borimo za smisao protiv komodifikovanog i hedonističkog sveta. „Moramo da nađemo neku značajnu svrhu izvana sušte borbe za ugodno preživljavanje“. Ali, ova vrsta egzistencijalnog asketizma protiv zadovoljstva i hedonizma, je strana Marksovom projektu zadovoljavanja ljudskih potreba na univerzalnom nivou. Marks, kako Išaj Landaističe, nije bio protiv konzumerizma po sebi, već protiv mera štednje na koje kapitalizam prisiljava većinu.

Iznova, Piterson i Žižek su citirali judeo-hrišćansku tradiciju (ili „Zapadnu“ tradiciju) kao svoju početnu tačku, što to je egzistencijalna tradicija a laKjerkegor, Niče ili Hajdeger, a ne racionalistička tradicija Hegela i Marksa. Žižek je postavio Hegela nasuprot Marksu, kao svog filozofskog heroja, ali to predstavlja hegelijanstvo bez dijalektičkog rešenja, stvarajući od Hegelovih kontradikcija nerešive antinomije.

Otuđenje, za Žižeka i Pitersona, ispečena je u samom kolaču egzistencije. Obojica vide ljudske uslove kao inherentno tragične, ili kroz sočiva biologije, psihoanalize ili metafizike. U osnovi, svi smo osuđeni na propast i frustracije, bez obzira na to kakav je ekonomski i politički režim.

Kako se debata nastavila, Piterson je navodio Žižeka na temu marksizma i terao Žižeka da razjasni svoj stav prema Marksu. U odgovoru na to, Žižek je pojasnio da je njegovo korišćenje reči „komunizam“ provokacija i da se on zapravo ne identifikuje kao komunista. Naprotiv, Žižek je potvrdio potrebu za ograničenim, regulisanim kapitalizmom. Nije se zalagao za emancipaciju radničke klase, već za vođu koji bi „prisilio ljude na slobodu“. Ovde se Žižek postavio kao tehnokratski liberal, pošto za njega, mase nisu sposobne za ostvarivanje slobode – neka vrsta „vođe“ je neophodna da ih predvodi. Piterson se nije usprotivio nijednoj od ovih tvrdnji; već je priznao da kapitalizam ima svoje probleme i da on ne podržava potpuno razuzdano tržište. Parafrazirao je Vinstona Čerčila rekavši da je kapitalizam najgori mogući sistem…ali i dalje bolji od svih ostalih.

Ka kraju večeri, Piterson je izazvao Žižeka poslednji put, pitavši ga zašto bi sebe uopšte i poistovetio sa marksizmom. U odgovoru, Žižek je nejasno, ali sa poštovanjem referisao na „Osamnaesti Brimer“ i Marksov „Kapital“ kao suptilnu i sofisticiranu političku i ekonomsku analizu. Van toga, nije ponudio malo podrobniju odbranu.

„Frenemies“

Iako je Piterson bio očaran Žižekovom harizmom, bio je još više impresioniram Žižekovim čvrstim odbijanjem da se svrsta uz Marksove i Engelsove ključne argumente. Uprkos Žižekovoj privrženosti levici i Piterson i on su potvrdili postojanje klasnog društva, društvene hijerarhije i neizbežnu sudbinu patnje. Možemo se samo nadati da ćemo se nositi sa patnjom koju stvara kapitalizam (ili kao individue ili kroz mlake regulacije) – ali nikad se ne može nadati da ćemo prevazići ovaj sistem.

Piterson je rekao da Žižekove tvrdnje nisu uopšte zvučale marksistički, već više „žižekijanski“. Ali, nema ničeg originalnog ovde: nije to Žižekizam ili Pitersonizam, već stara metafizika buržoaskog pesimizma. Nijedan od učesnika u ovoj debati nije istakao konkretnu alternativu kapitalizmu, niti veruje da je stvarna sistemska alternativa poželjna.

Razlika između Žižeka i Pitersona je, stoga, razlika između Lokove budale i ludaka: budala nije u stanju da izvuče zaključke iz svojih premisa, dok ludak nužno donosi zaključke iz pogrešnih premisa. Žižek je u ovom slučaju budala, jer njegova privrženost levici ostaje nekompatibilna sa filozofskim premisama koje deli sa Pitersonovim tragičnim viđenjem ljudskog postojanja. Piterson, ludak, shvata ove tragičke premise kao svoje logičke, anti-socijalističke zaključke.

Ali ko zna: Sa toliko toga zajedničkog, može li ovo biti početak jednog lepog prijateljstva?

Izvor JACOBIN

PREVOD  Goran Radlovački


PODELITE